Mnogi evropski političari i uticajni mediji predstavljaju Evropsku uniju kao „veliki projekat“, koji se zasniva na ideji globalizacije celog sveta. Autori knjige „Velika obmana“, Buker i Nort, raskrinkavaju sofisticiranu propagandu koja pod maskom demokratije nameće fundamentalističke stavove i skriveni cilj o stvaranju „nadnacionalne vlasti“ na koju ne mogu da utiču nacionalne vlade, političari i građani. Kao glavne elemente obmane, ili samoobmane, autori ističu stvaranje mita, izmišljanje prošlosti, odbacivanje svake konkurencije, manipulaciju ljudima i prikrivanje pravih namera birokratizovanih vladara Evropske unije.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Bukerove i Nortove knjige „Velika obmana – Tajna istorija Evropske unije“.

Kristofer Buker

Ričard Nort

Niko ne može sakriti činjenicu da je Evropska zajednica postala fabrika zakona, koja svake godine stvara sve više propisa. Ali za taj proces se govorilo da je „demokratski“. Ta tvrdnja se temeljila na činjenici da je vrhovno zakonodavno telo Zajednice bio Savet ministara, iako je Komisija imala isključivo pravo iniciranja zakona. Savet, sastavljen od izabranih političara, koji su odgovorni nacionalnim parlamentima, sprovodio je vrhovnu demokratsku kontrolu nad celim projektom. Tako je u teoriji.

Što se tiče optužbe da vlast u „Novoj Evropi“ drže „neizabrane birokrate bez lica“, iz Brisela je uvek stizao isti ritualni odgovor: „To je apsurdno, jer Komisija zapošljava manje službenika neko bilo koja velika lokalna vlada“. Davne 1975. godine, Margaret Tačer je i sama koristila taj argument, ističući da u Komisiji radi samo 7.000 službenika, uglavnom u Briselu. Kasnije je taj broj narastao na „samo 15.000“, onda na „samo 18.000“, pa na „samo 25.000“. Njihov broj je nezaustavljivo rastao.

Međutim, pogrešno je misliti da su samo ti službenici izvor lavine zakonodavstva. Brisel je samo centra mreže u koju su povezane organizacije u celoj Evropskoj zajednici. Svaki dan u Briselu, osim službenika same Zajednice, boravi i hiljadu državnih službenika nacionalnih vlada svake članice. Svi su na određeni način angažovani na „izgradnji Evropske zajednice“. Još desetine hiljada rade u nacionalnim institucijama, učestvujući u zakonodavnoj mašini kakva nije postojala nikada nigde na svetu.

Haos nastaje već pri začuđujuće raznolikosti načina na koji nastaju predlozi zakona Evropske zajednice. Od prvih 535 predloga, samo 30 je stiglo iz Evropske komisije. Ostali su došli iz drugih izvora, od državnih službenika iz zemalja članica, do niza anonimnih odbora, nevladinih organizacija i komercijalnih lobista, koji su zastupali interese određenih kompanija. Pripremom zakona i propisa bavilo se 1.600 odbora, kao i još 170.000 lobista ove ili one vrste, panevropskih udruženja koja su predstavljala pojedine industrijske grane ili regionalne centre.

Druga faza procesa kreiranja zakona nastupa kada Komisija zvanično prihvati određeni predlog. U mnogo slučajeva, to se ponovo odvija uz pomoć profesionalnih savetnika ili intelektualaca iz univerziteta iz cele Zajednice, koji su iznosili početke predloge o kojima su potom, mesecima ili godinama, pregovarale gomile raznih regulatornih odbora. Taj sistem je poznat kao „comitology“ („odborologija“), koji je delovao po komplikovanim pravilima, koja većina ljudi nije mogla da shvati.

Doprinos koji su u tom zakonodavnom procesu davali službenici nacionalnih parlamenata koordinisan je kroz Coreper – Odbor stalnih predstavnika, koji je od 1958. bio deo osnovne strukture Zajednice. Članovi Coreper-a dogovaraju konačnu verziju svakog novog propisa. Tek tada je predlog spreman da uđe u završnu fazu, u kojoj ga potvrđuju nadležni članovi Saveta ministara, koji celokupnom zakonodavnom procesu daju „demokratski legitimitet“. U toj fazi zaista je uključen određen teoretski nivo „demokratke odgovornosti“. Pre nego što Savet donese konačnu odluku, predlozi zakona moraju na razmatranje u Evropski parlament, čija uloga se vremenom postupno širila kako bi se stvorio utisak da se stanovnicima Evrope daje mogućnost demokratskog uticaja na to kako se njima vlada. Parlament tada prolazi kroz vlastiti šou, ispitujući predlog i glasajući o njemu.Takva legislatura ne sprovodi demokratku kontrolu izvršne vlasti u konvencionalnom smislu. Parlament samo nadograđuje predloge, koje je podnela Komisija.

U praksi, u radu Saveta ministara nema ničeg demokratskog. Njegovi sastanci održavaju iza zatvorenih vrata bez ikakvog javnog zapisa o onome šta su tamo govorili i kako su glasali ministri. Jedan od malobrojnih članova Saveta, koji je javno opisao rad tog organa, bio je Alen Klark. U svom dnevniku, on je zabeležio impresije sa prve sednice Saveta ministara na kojoj je učestvovao u februaru 1986. godine. Počeo je sa prisećanjem kako ga je, uoči sednice, službenica britanskog stalnog predstavništva u Briselu uputila u to „kakvu liniju da zauzme“, pre nego što se posvetila redigovanju govora koji je nameravao da održi. „Ono što ministri kažu, ne može da utiče na zaključke sastanka“, piše Klark i nasdtavlja: „O svemu odlučuju službenici Corepera. Ministri stižu na scenu u poslednjem trenutku, i to zajapureni, umorni, bolesni i pijani, a ponekad sve zajedno.“

Drugi bivši ministar, lord Heskit, opisao je kako je bio zapanjen kad je stigao na svoju prvu sednicu Saveta i video da je prva stvar na dnevnom redu zaključak, koji je trebalo objaviti na kraju. Kada je protestovao, ističući da se zaključak donosi tek kada se odradi ostatak dnevnog reda, ljubazno mu je rečeno: „O, ne, ministre, sve ostale teme već su dogovorene prošle nedelje na Coreperu“.

Kolosalna je količina posla koji se u Briselu obavlja na taj način. Procenjeno je da se od 1998. godine održava prosečno 60 sastanaka nedeljno.

Najznačajnije dostignuće ovog sistema vladanja postala su ovlašćenja u kreiranju velike većine zakona, koja su prebačena s političara na kancelarijske službenika. Jedina korisna uloga koja je u tom procesu ostavljena političarima bilo je obezbeđenje fasade demokratskog legitimiteta.

Konačnu fazu predstavlja način na koji su novi zakoni primenjivani u praksi. U teoriji, svaka zemlja EZ bila je podređena istim smernicama i propisima. U praksi, međutim, uskoro se pokazalo da će duh u kome su različite zemlje odlučivale da li će primenjivati te zakone značajno varirati između članica. Na temelju toga su, početkom 1993, Britanci počeli da shvataju kako se stvaraju zakoni koji utiču na njihove živote i šta zaista znači pripadnost Evropskoj zajednici.

U ponoć 31. decembra 1992. premijer Mejdžor i šef diplomatije Hit sastali su se u Londonu kako bi upalili „baklju“ (tek slabašan plamen uljane lampe, koji je treperio na kiši), proslavljajući pokretanje „jedinstvenog tržišta“. Pet prethodnih godina su trošeni milioni funti na objašnjavanje poslovnim ljudima kako će to biti trenutak kada će sve preostale trgovinske barijere konačno pasti, „otvarajući novo tržište od 340 miliona potrošača“ i podstičući rast, nova radna mesta i prosperitet bez presedana.

Međutim, već posle nekoliko meseci pokazalo se da je najvidljivija posledica jedinstvenog tržišta bilo ogromno povećanje propisa. Daleko od „zone slobodne trgovine“, novi uslovi su zahtevali donošenje 1.368 propisa i smernica. Evropska zajednica je postala najstrože regulisana ekonomska zona na svetu. Glavni cilj je bila integracija članica „harmonizacijom“ njihovih zakona u gotovo svakom deliću njihove ekonomske aktivnosti, od deklaracija na vatrogasnim aparatima do dizajna plišanih medvedića. Promocija tih ciljeva sprovodila se pod parolama koje su postale lozinke modernog doba. Sve se radilo u ime „bezbednosti“, „higijene“, „zaštite potrošača“, „zaštite životne sredine“… Za potrebe novog jedinstvenog tržišta, formulisano je šest smernica o zdravlju i bezbednosti, kojima je određivano sve, od propisane visine kancelarijskih stolica do minutaže koju službenici mogu da provedu pred ekranom kompjutera. Cilj je navodno bio da se garantuje svim radnicima u EU da imaju jednako visoke bezbednosne standarde. Opet u ime bezbednosti, doneta je gomila propisa kojima je regulisana proizvodnja svega, od industrijskih mašina do dečjih igračaka, od planinarske opreme do grejača u bojlerima, od liftova do podloga za kriket. Svaki predmet koji je bio u skladu s novim standardima „Communaute europeen“ morao je da nosi oznaku „CE“, kao znak da Zajednica brine za svoje građane.

Najbolji primer kontrasta između teorije i prakse na jedinstvenom tržištu bilo je uporno hvalisanje Evropske komisije da će takav sistem dovesti do „ukidanja 70 miliona carinskih formulara“. Ukidanje carinskih kontrola među članicama EZ značilo je da uvozni i izvozni agenti više neće morati da ispunjavaju formulare u kojima se zapisivala količina i vrednost roba koje su prelazile granice. Ali, Evropska komisija je htela da ima uvid u kretanje robe i usluga, kako bi znala kolika je količina tzv. unutarzajedničke trgovine. Zato je donet propis 3330/91, kojim je nametnut novi složeni sistem poznat kao Intrastats. Obaveza prikupljanja podataka prebačena je na trgovce. Kao posledica ukidanja carinskih formulara i uvođenja novog sistema, dodatni troškovi trgovačkih firmi su udvostručeni.

Iza demokratske fasade, briselski službenici, za koje niko nikada nije glasao, donosili su zakone i propise kojima su uređivali živote svih stanovnika država članica Evropske unije.

(U sledećem broju: Senke nad Evropom)