Mnogi evropski političari i uticajni mediji predstavljaju Evropsku uniju kao „veliki projekat“, koji se zasniva na ideji globalizacije celog sveta. Autori knjige „Velika obmana“, Buker i Nort, raskrinkavaju sofisticiranu propagandu koja pod maskom demokratije nameće fundamentalističke stavove i skriveni cilj o stvaranju „nadnacionalne vlasti“ na koju ne mogu da utiču nacionalne vlade, političari i građani. Kao glavne elemente obmane, ili samoobmane, autori ističu stvaranje mita, izmišljanje prošlosti, odbacivanje svake konkurencije, manipulaciju ljudima i prikrivanje pravih namera birokratizovanih vladara Evropske unije.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Bukerove i Nortove knjige „Velika obmana – Tajna istorija Evropske unije“.

Kristofer Buker

Ričard Nort

Dok su se političari, u nedelju 8. decembra 1991, okupljali u holandskom gradu Mastrihtu, sporazum o kome su raspravljali prethodnih dana obeležio je kulminaciju procesa započetog deset godina ranije u strazburškom restoranu „Crocodile“. Ideju o Evropskoj uniji lansirao je bivši komunista Spineli, podržali su je Miteran i Kol, pa je došao trenutak da se dovrši proces „ujedinjenja Evrope“.

Dok je kolona automobila sa političarima stizala u predgrađe Mastrihta, moral britanskog premijera Džona Mejdžora je bio na niskom nivou. Ako ne prihvati sporazum, izazvaće mnogo loše volje na kontinentu, a kod kuće će podeliti svoju stranku. S druge strane, ne sme ni previše da popusti, kako je sam rekao: „Mogao bih da pridobijem simpatije kontinenta, ali Konzervativna stranka bi se ogradila od moje odluke, kabinet bi se podelio i sporazum bi mogao da propadne u parlamentu. Onda bismo se suočiti sa opštim izborima u najgorim mogućim okolnostima. Samo ako dobijem sporazum koji ispunjava ciljeve koje sam odredio pred Donjim domom, moći ću ga na zadovoljavajući način predstaviti u Britaniji. Malo je verovatno da je to moguće.“

Te nedeljne večeri, dok je Mejdžor bio na sastanku sa holandskim ministrom spoljnih poslova Rudom Lubersom, stigle su vesti da je novi ruski predsednik Boris Jeljcin objavio da je „Sovjetski Savez prestao da postoji“. Upravo dok je jedna unija propala, evropski političari su se okupljali da stvore novu.

Idućeg jutra, Samit je počeo u Provncienhuisu, modernoj građevini na ostrvu u reci Mas. Na obali se dosađivalo nekoliko hiljada novinara, koji su čekali bilo kakve vesti iz konferencijske sale. Odsečeni od spoljnog sveta, lideri su se okupili za okruglim stolom za kojim su dominirali „veliki igrači“ Kol i Miteran. Rasprava je vođena po tour de table pravilima, tako da su šefovi vlada opširno iznosili svoje pozicije, objašnjavajući šta mogu, a šta ne mogu da prihvate. Predsedništvo je onda preko noći razmatralo sve što je rečeno i sastavljalo tekst koji bi imao najviše izgleda za pristanak.

Kol je govorio prvi. Rekao je da je za sudbinu Evropske zajednice presudno stvaranje jedinstvene valute. Postavio je zahtev da se članice pripreme za monetarnu uniju najkasnije do 1997. godine. Belgijanac Vilfred Martens je podržao Kola. Onda je odlučio da govori Mejdžor, pre nego što se plima oduševljenog slaganja s tim predlogom podigla previsoko. Njegovo izlaganje je razbilo koncenzus, određujući ton ostatka Samita. Neprilike ipak nije izazvalo dobro poznato britansko negativno mišljenje o jedinstvenoj valuti, nego stavovi o spoljnoj politici i zajedničkoj odbrani. Martens je predložio zajedničku odbrambenu politiku, bez nacionalnog veta, što bi zapravo značilo da nijedna država ne može da deluje samostalno. Mejdžor je odbacio taj predlog.

Drugog jutra, predsedništvo Samita je predstavilo nacrt zaključaka. Mejdžor i njegov tim su bili užasnuti. Unutra je bila i socijalna povelja, koju su prihvatili svi osim Britanaca. Kad je ostao sam protiv svih, Mejdžor nije imao odstupnicu, bio je prisiljen da odbije socijalnu povelju. Miteran je upozorio da će to odbijanje blokirati ceo sporazum, pa je pitanje prepušteno „bilateralnim razgovorima“. U međuvremenu, u drugom delu zgrade, odigravala se drama na paralelnom sastanku ministara finansija, gde su se Britanci suprotstavili ideji o jedinstvenoj valuti. Istakli su da o tome ne žele ni da pregovaraju.

Dok su se na glavnom sastanku sati sporo vukli, predsedavajući Lubers je čak zabranio da se šefovima vlada donesu kafa i voda, pretpostavljajući da će to ubrzati pregovore. Postepeno, postignuti su dogovori o svim tačkama osim o socijalnoj povelji. Posle šest sati diskusije, Lubers je uzalud preklinjao Mejdžora, koji je ponavljao da odluka mora biti jedinstvena, a da „jedanaest prema jedan nije jednoglasnost“.

Na kraju, pitanje je rešeno klasičnom muljažom. Lubers je predložio „sporazum izvan sporazuma“, koji bi mogao da se primenju samo na „Jedanaestoricu“, ali s protokolom koji bi omogućio da se za njegovu primenu koriste institucije Zajednice. Prema toj formuli, britanski predstavnici bi mogli da učestvuju u oblikovanju zakonodavstva o socijalnim pitanjima, britanski evro-parlamentarci bi mogli da glasaju o tome, ali Britanija ne bi učestvovala u odlukama Evropske komisije i one se ne bi odnosile na nju. To je bio veliki uspeh Mejdžora.

Njegov drugi uspeh bilo je odbijanje nadzora Evropske unije nad imigracionim procesima. Dogovoren je zajednički oblik vize, a Britanija je saopštila spisak država čiji građani moraju da ih traže, uključujući države Komonvelta poput Australije i Novog Zelanda. Dalje, Britanija je 1990. već potpisala Dablinsku konvenciju o tražiteljima azila, koja je trebalo da stupi na snagu 1997. godine. Međutim, pošto je to moglo da stvori velike probleme Britaniji, Mejdžor nije hteo da odlučivanje o tome ko sme, a ko ne sme da se useli u nju prepusti Evropskoj zajednici.

Pregovori su završeni u sredu u 1,30 ujutro. Mejdžor je dobio svoje odstupnice, ali iza njih se nalazilo mnogo njegovih ustupaka. Prvi put su u jedan sporazum unete zajednička spoljna, bezbednosna i odbrambena politika, kao i saradnja u pravosuđu i unutrašnjim poslovima.

Tristo miliona građana evropskih država su, hteli to ili ne, postali „građani Evropske zajednice“. Novi „evropski građani“ su dobili pravo da učestvuju u lokalnim i evropskim parlamentarnim izborima kao glasači ili kandidati. Dobili su pravobranilaštvo, revizijski sud koji će izveštavati o finansijama, kao i proširenje „strukturnih fondova“, koje je neophodno za funkcionisanje jedinstvene valute. Sporazum je obuhvatio i „kohezijski fond“ za transfer novca iz bogatijih u siromašnije države. Evropski sud pravde dobio je ovlašćenje da određuje novčane kazne članicama koje ne budu sprovodile njegove odluke.

Možda je najznačajnije bilo veliko proširenje nadležnosti Komisije na ekonomiju, socijalnu politiku, javno zdravstvo, zaštitu potrošača, telekomunikacije, energetiku, obrazovanje, kulturu, profesionalnu obuku i trasport. Poslednji deo sporazuma uveo je načelo subsidijarnosti, koji je kasnije postao tačka teškog spora.

Na povratku u London, 11. decembra, Mejdžor je istog dana popodne dao izjavu pred Donjim domom. Dočekan sa odobravanjem, britanskim parlamentarcima je rekao: „Ovo je sporazum koji štiti i promoviše naše nacionalne interese. Promoviše insterese Evrope kao celine. Otvara nove načine saradnje u Evropi. Objašnjava i obuzdava moć Evropske komisije. Sporazum se obraća ostalim Evropljanima, novim demokratijama koje žele da dele dobrobiti koje mi već uživamo. To je dobar sporazum za Evropu i dobar sporazum za Ujedinjeno Kraljevstvo.“

Mejdžor je ipak morao biti svestan koliko je veliki raspon ovlašćenja prepustio Evropskoj uniji. Proteklo je nekoliko meseci pre nego što su parlamentarci, mediji i britanska javnost otkrili koliko toga je predao Mejdžor.

Dok je britanski premijer uživao u pohvalama, Nemačka je od „zajedničke spoljne politike“ napravila sprdnju kada je, 23. decembra, prekršila dogovorenu politiku Evropske zajednice i jednostrano priznala nezavisnost Slovenije i Hrvatske. To je stvorilo uslove za žestoke kritike u britanskom parlamentu. Iako su poslanici imali razumevanje za priznanje Hrvatske, za koju su rekli da se „očajnički bori za opstanak protiv brutalne srpske invazije“, isticali su prezir prema Nemačkoj zbog „razbijanja solidarnosti Zajednice“. 

Torijevac Alen Haselhurst je istakao da Britanci nisu zainteresovani za takva međunarodna pitanja. Rekao je da za svako pismo o Mastrihtu, koje dobije od svojih birača, primi deset puta više pitanja o radu trgovina nedeljem i sličnim stvarima.

Najstrastveniji govor je održao konzervativni poslanik Ričard Šepard, koji je Donjem domu rekao da već pripada jednoj uniji – Ujedinjenom kraljevstvu Velike Britanije i Severne Irske, koju je stvorio narod jednog jezika, ujedinjen voljom da ona funkcioniše.

Bez obzira na kritike, većina poslanika je pristala da ratifikuje sporazum iz Mastrihta. Sa 339 prema 253 glasa, konzervativci su podržali „trijumf“ svog vođe. Daglas Herd, ministar spoljnih poslova, mogao je da se 7. februara 1992. vrati u Mastriht na ceremonijalno potpisivanje sporazuma. Zajedno sa ostalih jedanaest šefova država, zvanično je, u ime Njenog Veličanstva Kraljice Elizabete II, uz zvukove Mocartovog gudačkog divertimenta K.136, potpisao sporazum o osnivanju Evropske zajednice. Herd se kasnije našalio pred novinarima: „Sad, kad smo ga potpisali, mogli bismo ga i pročitati“.

Evropska unija je rođena.

Istovremeno, to je bio signal za uspon evro-skepticizma. Ako su Mejdžor i Herd iskreno verovali da je Mastriht „pokrenuo struju federalizma“, bili su u monumentalnoj samoobmani. Evro-skeptici su postali bitno oštriji u svojim kritikama.

Načelnim odobravanjem sporazuma iz Mastrihta, najstariji parlament u Evropi glasao je za potencijalno mnogo veću predaju svojih ovlašćenja nego što se impliciralo u izvornom dokumentu Zakona o Evropskoj zajednici.

U maju 1992. godine, Danci su na referendumu odbili sporazm sa 50,7 odsto glasova protiv. Iako su sve glavne političke stranke bile za ratifikaciju, slabo finansirana koalicija aktivista pod vođstvom „Majskog pokreta“ vodila je nadahnutu „Ne“ kampanju. Danska vlada je, nehotice i vrlo glupo, podržala kampanju svojih političkih protivnika time što je podelila 300.000 flajera sa tekstom sporazuma, ali bez dodatnih objašnjenja. Bio je dovoljan pogled na taj nečitljiv dokument pa da se pomakne politička ravnoteža u zemlji koja je gajila zdravo nepoštovanje prema svojim liderima. Čak je i danski ministar spoljnih poslovao priznao da nije razumeo sve što se navodi u tom dokumentu, o kome je lično pregovarao u Mastrihtu.

Danski poraz je šokirao Evropu. Ako samo jedna članica ne ratifikuje sporazum, on se mora proglasiti nevažećim. Ali danski premijer Pol Šluter nije priznao rezultat referenduma. „Zar iko može ozbiljno da poveruje da naša mala zemlja od pet miliona ljudi može da zaustavi veliki evropski ekspres od tristo miliona“, rekao je Šluter.

Ostale vlade su odmah potražile načine da pomaknu mete. Dance su obasipali najgorim pogrdama. Portugalski ministar spoljnih poslova, koji je predsedavao Savetom Evrope, De Pinjeiro je citirao „nešto je trulo u državi Danskoj“. Svi su procenili da Dance treba isključiti iz Zajednice ili ih prisiliti da promene odluke.

Britanija je usporila proces ratifikacije, a Francuska je reagovala još dramatičnije. Miteran je objavio da o ratifikaciji neće odlučivati parlament, nego narod na referendumu. To je bilo ozbiljno kockanje sa budućnošću Evropske zajednice. Miteran u to vreme nije bio popularan u Francuskoj. Ako bi francuski glasači sledili danske, Mastriht nije mogao da preživi.

Evropska zajednica je na danski izazov odgovorila nastavljanjem procesa ratifikacije sporazuma. Danskoj su ostavljena otvorena vrata, ali bez mogućnosti novih pregovora. Do sastanka Saveta Evrope u Lisabonu 26. i 27. maja, raspoloženje se popravilo. Irci su na referendumu podržali sporazum iz Mastrihta sa 69 posto glasova. U medijima je prećutana činjenica da je na takav rezultat uticalo to što je Evropska zajednica velikodušno Irskoj davala šest funti za svaku funtu koju je Irska uplaćivala u evropski budžet.

Dogovoreno je da Evropska komisija i Savet Evrope krenu sa hitnim radom na primeni „velike ideje o stvaranju ujedinjene Evrope“.

(U sledećem broju: Birokratski monstrum iza demokratske fasade)