Najava velike prolećne pobune poljoprivrednika i otpuštenih radnika iz stranih, takozvanih „Vučićevih fabrika“ kojih sada već ima blizu 30 hiljada, vodi obnovi velikih masovnih protesta u većini privrednih delatnosti u Srbiji. Diktator zna šta ga čeka ali je otputovao u Indiju kao potencijalnom kupcu velikih kolilina municije iz srpskih fabrika, kako bi sebi obezbedio još bolju finansijsku odstupnicu. U Srbiji se u međuvremenu vode jalove rasprave o tome šta i ko bi mogao da „definiše“ izgled budućih vlasti i reši dilemu oko budućeg pravca države. Jedno je sigurno, oni koji danas potežu to pitanje ne znaju zapravo kakav će „faktor“ prevagnuti i u čiju korist. Srbija je planirana da bude kolonija i nakon pada Vučićevog mafijaškog preduzeća i njegove oružane falagne. A, da se to ne bi desilo u najgorem mogućem obliku, jedini način je da sebe vidi kao evropsku (a ne azijsku ili afričku) državu i to u što skorijoj budućnosti. Njena izolacija, Vučićevi kineski i ruski planovi, odavno nisu u sprezi sa interesima Srbije, ako su u zadnjoj deceniji uopšte i bili. Vreme nezaustavljivo teče, dug od oko 100 milijardi raste svakodnevno. Tu nije od pomoći ni onih 350 miliona evra godišnje koji stižu u budžet. To je za AV mafiju bio tek jedan „zalogaj“ i zato joj mora doči kraj.

Nikola Vlahović

Samoproglašeni „vođa“ poludivljeg naprednjačko radikalskog plemena, Aleksandar Vučić, nije nikada u skoro 14 godina ličnog režima predstavljao nikakvu klasičnu vlast niti je ikada zastupao bilo kakvu političku ideologiju. Bila je to, sve do ovih poslednjih nedelja i meseci uoči sudbinom koja ga čeka, samo dobro organizovana kriminalna grupa kojom je upravljao uz logistiku opakog „kluba poverilaca“ koji su ga održavali na položaju koji je formalno zauzimao.  

Za ovo postoje i stari i novi dokazi koji su u rukama evropskih, američkih i nekih domaćih tužilaca. Ozbiljan problem za mnoge domaće i strane „faktore“ koji su sa njim razvijali veliku mafijašku mrežu, biće predstojeće širenje do sada skrivanih podataka o ličnostima i institucijama koje su u njoj. Ali, za građane Srbije i državu Srbiju u skoroj budućnosti predstoji veliki posao.

Diktator iza sebe ostavlja teške posledice razaranja i plajčke Srbije, uništavanje njenog društvenog, socijalnog i ekonomskog bića.

Zastrašujuće posledice onoga što je činila ta kriminalna grupa, najbolje se vide iz neoborivih činjenicama i brojki koje govore o dubini užasa koji je zadesio Srbiju…

Naime, u ovoj balkanskoj i evropskoj državi početkom 2026. godine prema zvaničnoj statistici živi nešto manje od šest i po miliona stanovnika. U te brojke treba odmah posumnjati, jer su, kao i sve drugo u rukama mafijaškog režima Aleksandra Vučića i statistički podaci u poslednjoj deceniji (i duže), bili „uređivani“ po njegovoj volji i potrebama.

U Srbiji danas, prema prostoj matematici, oduzimanjem javno saopštenih podataka o depopulaciji, ima jedva šest miliona živih ljudi sa adresom i državljanstvom.

A, prema podacima Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO), Srbija početkom 2026. godine ima blizu dva miliona penzionera. A, to znači da je više od četvrtine stanovnika ove države u godinama iznad 65, što je svrstava u tri prosečno najstarije na evropskom kontinentu.

Ovih dana, direktor Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Vučićev „milejnik“ Relja Ognjanović potpisao je ugovor vredan 44 miliona dinara na osnovu kog će zaposleni u PIO Fondu ići na sistematske preglede. Fond PIO fond plaća 44 miliona dinara za preglede na klinici partnerke Brnabić, gde radi supruga navodnog premijera Srbje, Đura Macuta…

Ognjanović je potpisao ugovor na osnovu koga će zaposleni u PIO Fondu ići na sistematske preglede. Zaposleni će ići na sistematske preglede, na kliniku u kojoj radi supruga premijera Đura Macuta, a koja je u vlasništvu partnerke predsednice parlamenta Ane Brnabić. A, potpisivanje takvog skandaloznog ugovora otvoren je poziv na pljačku građana i uskraćivanje njihovih zakonskih i ustavnih prava…

A, što se tiče dalje demografske drame, treba reči i ovo: između dva popisa, 2011. i 2022., broj stanovnika u Srbiji je smanjen za blizu 700.000, mada je zvanična statistika „previdela“ oko 250.000 ljudi koji su za nepune četiri godine (od poslednjeg popisa do danas), uglavnom trajno napustili svoju domovinu i otišli u emigraciju, umrli od najtežih bolesti ili prirodnom smrću…

Ukratko, tokom skoro 14 godina brutalnog terora radikalskog vampira Aleksandra Vučića i njegove mafijaške stranke, Srbija je ostala bez milion stanovnika!

Poređenja radi, u Prvom svetskom ratu, jednom od najstrašnijih i najkrvavijih u istoriji čovečanstva, Kraljevina Srbija je izgubila sličan broj stanovnika (zvanično oko 1.250.000, ili na tadašnji broj stanovnika skoro jedna trećina ukupnog stanovništva).

U Srbiji takođe prema službenim podacima postoji preko pola miliona poljoprivrednih gazdinstava (precizan broj iz prethodne godine 508.361).

Tri četvrtine tih „gazdinstava“ su seoske kuće sa malo zemlje koju neko obrađuje ili ne.

Oni koji poljoprivredu imaju kao primarnu djelatnost, danas su sa studentima i ostalim građanima Srbije na ulici. Masovni izlazak poljoprivrednika biće viđen već početkom ovog proleća i biće to „labudova pesma“ krvopijskog režima radikalsko naprednjačkog smeća. Poljoprivrednici, stočari, voćari, sve su to ljudi koji Srbiju još nekim čudom drža „na nogama“, a glavni zlotvor i samodržac, gledao je da ih uništi na svaki način. I sledi mu odgovor. Kažu, žestok.

Zastrašujuće zvuči i najnoviji podatak kojim operiše Evropska agencija za statistiku (Eurostat) koja radi svoja istraživanja nezavisno od lokalnih zavoda za statistiku. Ova renomirana agencija kaže da je bez posla i primanja oko milion i po ljudi, što čini polovinu radno sposobnog stanovništva u Srbiji.

Lako je zaključiti da je broj stvarno zaposlenih znatno manji od dva miliona, a od toga je preko 600.000 u takozvanom javnom sektoru, jasnije rečeno, u državnim firmama i državnoj upravi.

Takođe je jasno da je srpski diktator u proteklih skoro 14 godina lične vladavine (mimo Ustava, zakona, Vlade i Skupštine), držao kao taoce sve one kojima je „dao posao“ u državnim ustanovama. Navodno je barem polovina njih bila u članstvu njegove stranke.

Većina onih koji danas žive od plate iz tih ustanova, bili su mu „dužni“ čim su dobili posao bez konkursa a često i bez bilo kakvih kvalifikacija. Dužni da glasaju za njega, da rade sve što on poželi, da igraju kolo oko njega i „dive mu se“ 24 sata dnevno…

Ali, prema raspoloženju te „sive mase“ u zimu 2026. godine (i prema vrlo uverljivim informacijama brojnih izvora MT unutar „sistema“), u događajima koji ubrzo slede, ta masa „zgubidana“ (kako ih je odlazeći diktator često nazivao), naći će se u rasulu. Bliska prošlost govori da je Miloševićev režim, čim je počeo da se raspada, napustila upravo ta masa zaposlenih „preko stranke“ (vladajuće, naravno). U 2025. godini u Srbiji je došlo do velikog talasa otpuštanja, a u 2026. se takođe više stranih fabrika sprema na povlačenje i otpuštanje zaposlenih. Pred kraj 2025. broj otpuštenih bio je oko 30.000, a zvanični podaci kažu da su bila „naročito izražena u prerađivačkoj industriji i sektorima gde su strani investitori smanjivali obim poslovanja ili odlazili sa tržišta…“ Jasnije rečeno, oni koje je Vučić na brzinu doveo i ponudio brzi ekstraprofit (i njemu i njegovima provizije). MMF je ovo nazvao „ozbiljnim udarom na tržište rada i dodatno opterećenje za sistem zapošljavanja“. Što će reći, kraj te cirkuske zabave sa ljudima i njihovom životima je došao. Sad sledi kontranapad i odgovor onih koji su izmanipulisani.

Srbija ima i svoju mladost (koje je na žalost sve manje) u koju danas svi gledaju kao ključnu snagu koja će zajedno sa narodom ispratiti naprednjačko-radikalski režim u kanalizaciju istorije (a mnoge i u zatvor!).

Naime, protekle 2025. godine, u Srbiji je upisano oko 235.000 učenika u srednjim školama, a sličan broj je upisan i na visokoškolske ustanove i fakultete (oko 240.000 novih studenata).

Veliki potencijal od oko pola miliona studentske i srednjoškolske omladine, viđen je unutar zločinačkog režima Aleksandra Vučića kao najveća opasnost. A, ta današnja omladina u bliskoj budućnosti (neki uskoro po završenom fakultetu, neki kasnije) treba da preuzmu odgovornost za sebe, svoje porodice i državu u kojoj živi. Ona danas u Srbiji nema više šta da izgubi, a može da dobije slobodu i otvori vrata boljeg života u svojoj zemlji.

Tu činjenicu zna i očajni diktator koji u poslednjim etapama svoga propadanja, pokušava da na svaki način unutar studentskog pokreta „useli“ svoje špijune, lažne studente i opskurne ličnosti koje rade na kompromitaciji tog pokreta. Njegove Službe su u jednoj fazi tih protesta od toga napravile crkvene „litije“, ubacivanjem navodne „patriotske omladine“ i raznih „ikonoboraca“ kako bi „okrenuli pravac“ studentskog protesta u sasvim drugom pravcu…

Gore pomenuti statistički podaci o stanovništvu u Srbiji jasno govore da je barem dve četvrtine Srbije socijalno-društveno potpuno paralizovano. Reč je o masi koja čeka „da se nešto desi, pa da onda krene“.

Ako treba razumeti malog, uplašenog čoveka koji ekonomski jedva preživljava dan za danom i čeka da se neko spasenje desi, podmukla „peta kolona“ takozvanih javnih ličnosti u kolaboraciji sa razbojničkim režimom, morala bi jednom pred oslobođenim sudovima krivično da odgovara za ono što je činila kao logistika režimske propagande, ali i za ono što nije činila (pred javnošću, anketnim komisijama itd.)

Znaju Aleksandar Vučić i njegovi najbliži šta ih čeka. Zato manijakalno troši novac iz budžeta na plaćanje parapolicijskih i paravojnih snaga, za sukobe sa Srbijom i njenim narodom. U poslednjem „TV obraćanju“ uoči prošle Nove godine, tiranin se pohvalio javno da unutar njegove SNS praktično deluje prava paravojska, „oružano krilo“ od oko 17.000 ljudi u kojem je i njegov brat.

Govorio je smrtno uplašeni diktator ovako: „Da, evo u utorak su se sastali u maloj crkvi, o njima može samo pozitivno da se govori, iako su po mom ukusu pomalo ekstremni. Na osnivačkoj konferenciji bilo ih je 1019, i krvlju su se zaklinjali da nikada neće u koaliciju sa ‘žutim ološem’. Sada ih je 17.000. Među njima je i moj brat i još jedan član naše porodice…Reč je o časnim ljudima, koji nisu bogati, nisu bilo šta. Oni su tu kao čuvari vatre, ne traže ministarska mesta, niti bilo šta. Ti ljudi su upozorili sve one koji na različite načine misle da se ide protiv mene…“

Poslednji događaji u Novom Sadu na dan 16. februara 2026., u večernjim satima, pokazali su da je ova njegova privatna „garda“ i dalje spremna da upotrebi „sva sredstva“, onako kako je to radila vojno-policijska fakanga Slobodana Miloševića u sumrak njegovog režima, neposredno pred konačan pad sa vlasti 5. oktobra 2000.

Naime, tokom proslave 200 godina neprekidnog rada „Matice srpske“ u Novom Sadu, inače, najstarije kulturne ustanove srpskog naroda i jedne od najstarijih ustanova kulture na svetu, došlo je do masovnog upada  naprednjačko radikalskih grupa kako bi „uveličali skup“ i dolazak Aleksandra Vučića koji se nije desio. Neko je iz njegovog obezbeđenje pretpostavio „da nije bezbedno da se pojavi“ jer se masa studenata koji protestuju protiv njegovog dolaska okupila oko sedišta „Matice srpske“.

Pobesneli članovi Vučićeve horde najpre su ispred Srpskog narodnog pozorišta dobacivali studentima i drugim demonstrantima („ustaše, ustaše). Dobili su i adekvatan odgovor, ali, onda policija i Vučićeva paravojna, kriminalna grupa, krenuli da batinaju svakoga ko im se našao na putu.

Nije to bio ni prvi a nije ni poslednji put da policija „asistira“ onima koje je hapsila i sprovodila kod tužilaca.

Ali, da je kraj, to je već svakome jasno.

Iz Brisela (Evropski parlament) sutradan je reagovala Evropska demokratska partija (EDP) osudila napade na „mirne studente i novinare ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu“ i opisala da „policija nije reagovala kako bi sprečila napad, već je intervenisala tek nakon što je nasilje počinjeno, zbog čega takva pasivnost pred organizovanom agresijom duboko zabrinjava i otvara ozbiljna pitanja“…

Generalni sekretar Evropske demokratske partije Sandro Goci bio je takođe zgrožen događajima u Novom Sadu, a odmah zatim su solidarno krenule i druge studentske demonstracije u Beogradu i drugim gradovima…

Čulo se te večeri svašta, ali jedan mlađi učesnik protesta je kazao ključnu stvar i uputio je uglavnom mrtvoj opoziciji: „…Sad studenti treba da rešavaju ono što ne mogu tužioci i sudije!? Treba li studenti da dođu i da vam spreme zimnicu!? Problemi u tužilaštvu i sudstvu traju više od decenije, ali je toj gospodi (u Skupštini Srbije) bilo je lepo pa nisu puno talasali! Da MUP ne postupa po zahtevima tužilaštva zna se minimum 10 godina, još od kad je usvojen novi ZKP (čak i duže)“.

Jedan drugi govornik osvrnuo se na ubacivanje raznih razbijača skupova u studenstki pokret pa je kazao: „…Da li se studenti sećaju da se bore protiv korupcije? I zašto sad ne? Zašto je krstača zamenila krvavu šaku – simbol korumpirane vlasti? Za šta tačno se studenti trenutno bore? Za vraćanje Kosova? Za Kavčićeve revizionističke udžbenike? Za Generalštab? Ko je to nije za evropske vrednosti kao što su pravna država, demokratija, slobodni izbori? ili, ko je taj koji je za „srpski integralizam“  (eufemizam prof. Mila Lompara za veliku Srbiju)? Ili smo za diskreditaciju proevropske opozicije? Za jačanje političke, energetske i ekonomske zavisnosti Srbije od autokratske putinovske rusije?“

„….Danas je moj grad okupiran kao u vreme II svetskog rata. Ograničeno je kretanje građana, zbog čega i zbog koga? Sram vas bilo. Oteli ste nam i Maticu Srpsku, sram da bude predsedniku Matice koji je izneverio glavnu misiju najstarije srpske kulturne institucije. Očekujem da će novosađani uskoro dobiti policijski čas i ograničeno kretanje…“

Istina je da te večeri uposlenici Matice i Biblioteke Matice srpske nisu imali gde da sednu. Profesori, naučnici, emeritusi, bibliografi, arheografi i mnogi drugi koji su ceo svoj radni vek posvetili kulturi i jeziku ovog naroda, stajali su po strani ili nisu ni ušli u salu jer su unutra smestili SNS pristalice.

Njihovom ulasku na mesto događaja (Srpsko narodno pozorište) prethodio je verbalni sukob sa studentima u protestu.

„Matica srpska je uvek bila izvan politike usmerena ka očuvanju kulturnog identiteta naroda. Ovakvu sramotu nije zaslužilo 95% uposlenika Matice, njene Biblioteke i Galerije…“ govorio je jedan od zaposlenih u ovoj ustanovi.

I dok se u Novom Sadu i u drugim gradovima polako pokreće bura koja će uskoro da zahvati sve delove društva, srpski diktator je mirno otišao u daleku Indiju, ne bi li prisustvovao Samitu o veptačkoj inteligenciji!

I taj događaj je slika diktatora koji zna da mu je kraj došaoi ali ne može da prihvati tu činjenicu…

„Zahvalan sam domaćinima na srdačnom dočeku i ponosan što predstavljam Srbiju u Indiji na Samitu o veštačkoj inteligenciji, jednom od najvažnijih globalnih skupova posvećenih tehnologijama koje oblikuju budućnost čovečanstva“ napisao je A. Vučić na svom Instagram nalogu.

A, iza smešne priče o njegovom rukovanju sa robotom, neka druga posla su bila u pitanju. Naime, srpski diktator u odlasku gleda da još neku stotinu milione „okrene“ za sebe i svoje najbliže, pa je zapravo u Indiju došao sa ciljem da ponudi municiju iz srpskih fabrika naoružanja, municije i opreme.

Čak se i javno pravdao pred domaćinima: „U današnjem svetu gde god da izvezemo municiju uvek se neko ljuti, ako izvezemo u Indiju onda niko neće da se ljuti“, rekao je slomljeni tiranin koji traži „izlaznu strategiju“ i misli da će je kupiti novcem od prodaje municije.

Navodno je sa predstavnicima Indije razgovarao „kako i na koji način da rešavamo naše probleme, da nam fabrike (odbrambene industrije) rade i da nam magacini i stokovi ne budu puni“ pa je kazao da „država mora da pronađe modalitete za lakši ulazak indijskih građana jer je zbog zahteva Evropske unije ukinut bezvizni režim sa Indijom…“.

Milijardi Indusa ovaj opasni manijak ponudio je i trajno doseljavanje u Srbiju, otvaranje biznisa, besplatne infrastrkture i sve što je već godinama unazad nudio na sve četiri strane sveta….“Gledaćemo da presečemo to politički i vidimo kako da najkraći način nađemo to rešenje da bismo omogućili dolazak većeg broja investitora“, rekao je bez imalo brige za posledice. Računa, „ako idem ja neka ide i Srbija“. To je rezon čoveka koji je odavno morao biti ili u zatvoru ili u ludnici…Jer, neko je već morao da ga nauči, da je Srbija iznad vođa, imperatira i diktatora. Oni su prolazni, Srbija nije.

Predstoje štrajkovi i sve jače pobune. Bliži se dan kad će Srbija da zaustavi ovaj sunovrat…

Dakle, u narednim danima i nedeljama očekuju se ozbiljne obustave u pravosuđu i transportnom sektoru, što bi moglo imati značajan uticaj na funkcionisanje sistema i svakodnevni život građana. Advokatska komora Srbije je najavila obustavu rada od 23. do 25. februara 2026. zbog nezadovoljstva izmenama pravosudnih zakona. U tom periodu sudski postupci praktično zaustaviti, jer advokati neće učestvovati u radu.

Ali, kad uskoro dođe vreme da se očita opelo Vučićevom režimu i pred redovnim sudom i pred božjim sudom, jedno treba imati u vidu: Bog je daleko ali je tužilac blizu.