Sve tehnologije državnih prevrata govore o tome da je za njihov uspeh jedan od glavnih uslova prisustvo jakih i harizmatičnih ličnosti koje ih predvode. Neobično je što dva najmocìnija pokušaja smene vlasti na sličan način u skorije vreme, u Vencueli i Iranu, potpuno ignorišu taj faktor.

Piše: Dmitrij Minjin

To se još i može razumeti u slučaju Venecuele. Vašingtonu nisu potrebni autoritatvni političari na čelu pomenute države, jer namerava da je potpuno stavi pod svoju kontrolu. Nije slučajno što Tramp, kao da se šali, proglašava sebe još i „predsednikom Venceuele“ (kao što je poznato, u svakoj šali ima i zbilje). Ali isticanje u prvi plan, u svojstvu lidera iranskih protesta, „naslednog princa“ Reze Kira Pahlavija, koji se nalazi u emigraciji u SAD, izaziva kod eksperata izvesnu zabunu i prilično pesimistične procene o izgledima cele te pobune.

Ne može se poreći da podsećanje na bogatu persijsku prošlost i šahovsku estetiku, uz pomoć najnovijih virtuelnih tehnika i „crtanih filmova“, imaju odjeka kod određenog dela iranskog društva, pre svega kod siromašne omladine, koja malo toga zaista zna o toj prošlosti. U redovima protestanata u celoj zemlji bilo je dosta različitih vidova istorijskih transparenata i plakata koji slave dinastiju Pahlavi i njenog poslednjeg šaha Rezu.

Ali čak i vesternizovana inteligencija u zemlji je daleko od oduševljenja pomenutom figurom. Osloboditi se jednog arhaizma, u vidu vladajuće teokratije, da bi se palo u drugi, monarhistički arhaizam, kakav je smisao? One zapadne vrednosti koje su postojale u Iranu u vreme šahova, pre svega su se se odnosile na „rokenrol, žvake i koka-kolu“, i uopšte se nisu ticale, na primer, podele vlasti ili pretpostavke nevinosti. Zbog nezadovoljstva dinastijom, bez bilo kakve pretpostavke nevinosti, suda i istrage, ljudi su u to vreme jednostavno nestajali ili se nalazili u „živom pesku“.

O religioznom delu stanovništva nema potrebe da se priča, za njih je on „đavo“, a oni su i dalje konsolidovani i pasionirani. Masovne demonstracije za zaštitu vlasti, koje su počele 12. januara, nisu bile manje egzaltirane, pa čak i mnogobrojnije. Pritom su vlasti, priznajući sve ekonomske zahteve protestanata i oštro suzbijajući nasilno delovanje, za sada delovale prilično pametno.

Za „ispuštanje pare“ protestanta je, tačno onako kako nauka kaže, dato 72 sata, a zatim je pokrenut obrnuti talas pristalica vlasti. Snaga, kao i uvek, nije na njihovoj strani. Glavno je što se ne primećuje nikakav raskol u armiji i policiji. Oficirski korpus, generalno formiran u vremenu posle šaha, već odavno nije povezan ni na koji način s ranijim režimom.

Direktna obraćanja Reze Pahlavija vojnicima, da se suprotstave postojećem sistemu, nisu naišla na odjek kod njih. Njegove pretnje ne plaše. „Neka oni koji ugnjetavaju naciju i koji pucaju u narod budu uvereni da će ih prepoznati i kazniti. Oni koji stanu na stranu iranske nacije biće poštovani i slavljeni na nacionalnom nivou. Da živi Iran“, poziva armiju Reza Pahlavi. Za sada bez rezultata.

Važno je i to što su se trenutni protesti u značajnoj meri desili na nacionalnoj periferiji Irana, među Kurdima, Arapima, Beludžima, Lurima i drugima, čemu su posebno inspirativnu pažnju posvetili spoljni organizatori protesta iz SAD i Izraela.

Međutim, za iranske nacionalne manjine, dinastija Pahlavi je daleko od idealne. Oni se odlično sećaju kako su, u godinama šahove vladavine, gušili njihova prava i sprovodili politiku „persijanizacije“. Mogućnosti za slobodan razvoj svojih jezika i kulture dobili su upravo nakon islamske revolucije 1979. godine. Vladajućim režimom mnogi predstavnici nacionalnih manjina i dalje nisu zadovoljni, ali ne žele ni da stanu pod zastavu prethodne dinastije, što objektivno podriva protestni potencijal.

Sa takvim, generalno negativnim balansom u stavovima prema njemu, isticanje Reze Pahlavija kao vođe i budućeg predsednika zemlje, zbog toga što nema adekvatnijih figura, nije ubedljivo. Opozicioni pokret u Iranu i van njegovih granica je podeljen, vođe su malo poznate i stalno se međusobno svađaju, a Reza Pahlavi je lako prepoznatljiv i „sa vezama među predstavnicima svetske elite“. Ali ako bi želeli da „unaprede“ ostali rukovodeći sastav iranske opozicije, za njegove pokrovitelje sa Zapada to ne bi bio veliki izazov.

Razlozi za to što je za „vođu iranske pobune“ imenovan Reza Pahlavi, a nije sam sebe istakao za tu ulogu, kao što ponekad pokušavaju da dokažu, u značajnoj meri leži u onome što se u ranija vremena zvalo „voluntarizmom“ i „subjektivnim ukusom“, a što je u današnjoj svetskoj politici postalo gotovo dominantni faktor. Jednostavnije govoreći, on se svojim bonvivanskim načinom života dopao Trampu i još više Netanjahuu zbog svojih simpatija prema Izraelu. Nije tajna da percepcija stvarnosti ovog drugog pokazuje ozbiljan, ako ne i odlučujuć uticaj na razvoj generalnog kursa Vašingtona prema Teheranu.

Teško da je opravdano nazvati dinastiju Pahlavi čuvarem hiljadugodišnje iranske tradicije. Oni sami su skorojevići i uzurpatori vlasti. Prvi šah te dinastije postao je Reza šah Pahlavi, koji je došao na presto 1925. godine uz pomoć Kozaka, svrgnuvši dinastiju Kadžara, a drugi i poslednji šahinšah bio je Mohamed Reza Pahlavi, prognan 1979. godine, u vreme Islamske revolucije.

 Bez obzira na to, potomci ove dinastije primljeni su u porodicu najstarijih svrgnutih evropskih dvorova, kao što su Burboni itd. Uglavnom je, na brojnim zabavama koje je organizovala ova zajednica, donedavno proticao život novopečenog kandidata za Paunov tron cele Persije, Reze Kira Pahlavija. Nikakvim drugim poslom se nikada nije bavio. „Profesionalni kontrarevolucionar“, moglo bi se reći.

Uzgred, Iranci sa svojim posebnim osećajem za humor, nisu slučajno od spomenika bivšem šahu, pored šahovog dvorca, ostavili samo ogromne čizme, koje istovremeno predstavljaju i prirodu njegove vlasti i narodni prezir prema njoj.

Vremena su se promenila u dvadesetim godinama ovog veka. Može se reći da je onaj koji je „primetio i pozdravio“ Rezu Pahlavija – izraelski premijer Benjamin Netanjahu. U aprilu 2023. godine on ga je primio u Izraelu na nivou državne posete i bio potpuno oduševljen njegovim pogledima na perspektive sveobuhvatnih iransko-izraelskih odnosa i punoj podršci „Avramovih sporazuma“ (niz sporazuma o normalizaciji odnosa između Izraela i arapskih država, koji su potpisani 2020-2021. godine). Čak i drugo ime koje je Reza Pahlavi uzeo, Kir, u čast legendarnog persijskog cara, koji je u davna vremena oslobodio drevne Jevreje vavilonskog zatočeništva, bilo je prihvaćeno kao dobar znak.

Netanjahu je, očigledno, računao da se pred njim otvorila jedinstvena istorijska šansa da uz pomoć „novog Kira“ u potpunosti preokrene celu situaciju na Bliskom istoku. Zbog toga se u iranskim nemirima jasno kladio na Rezu Pahlavija i ubedio je Trampa da se pridruži, bez obzira na to što taj izbor objektivno sužava mogućnosti za smenu režima u Iranu.

Neki izraelski mediji, KAN Reshet Bet na primer, pali su u otvorenu euforiju i čak tvrde, pozivajući se na same Irance, da „Benjamin Netanjahu danas predstavlja najpopuarnijeg čoveka u Iranu“. To je, blago govoreći, nesumnjivo veliko preuveličavanje. Ti ljudi su navodno takođe rekli KAN-u, da su Iranci bili „impresionirani izraelskim udarima na Iran u junu prošle godine u okviru operacije „Uskrsli lav“, jer je izraelska vojska gađala samo infrastrukturu režima i nije učinila štetu mirnim građanima“.

Uravnoteženiji analitičari pišu u novinama Jerusalem Post da Reza Pahlavi ne predstavlja figuru koja ujedinjuje. On nema posao, nema odnos prema budućnosti Irana, nije sposoban da rukovodi i predstavlja „potrošeni materijal“. Normalizacija neće nastupiti „ako se oživi neuspešan sistem koji nameće Britanija“. Iste novine smatraju da bi bilo nerazumno žuriti da se on proglasi budućim vladarem Teherana. „To može da podrije poverenje u proteste, da odvrati od njih deo Iranaca i ojača priče koje širi režim o tome da proteste kontrolišu strani agenti“.

Jedno je sigurno: bez obzira na to kako će se dalje razvijati događaji u Iranu, dolazak na vlast osoba sličnih Rezi Pahlaviju teško bi moglo doneti toj zemlji stabilnost i prosperitet.