U istoriju odlazi novoorganizovana teritorija koja se nalazi u predelu iza Eufrata, pod imenom Rožava. Očajnički pokušaj Kurda, jednog najbrojnijih naroda na svetu (po celom Bliskom istoku ima ih oko 40 miliona) koji nema svoju državu, da pronađe punopravni nacionalni dom, završio se propašću. Ponovo se to dogodilo, zbog nesrećno izabranog savezništva pre svega, ovog puta sa naizgled „svemogućim“ Amerikancima koji, međutim, uvek traže samo svoju korist.

Piše: Dmitrij Minjin

Kurdima se ne može odreći hrabrost, ali njihova Rožava se srušila za nekoliko dana, pod pritiskom ne tako brojnih (40-50 hiljada), mada dobro motivisanih bivših džihadista novog sirijskog lidera Ahmeda al Šara. Strane potpisuju sporazum o primirju, Damask donosi ukaze o pravima Kurda, ali oni neće imati nikakvu autonomiju, dok se faktički nastavlja proces demontaže struktura Rožave. Nova vladajuća armija u Siriji postepeno zauzima celu teritoriju, obćavajucìi da neće ulaziti u mesta naseljena Kurdima, i da će biti stacionirani na periferiji.

Ima više faktora koji govore o porazu Kurda, uključujući dobro koordinisani udar s leđa od strane lokalnih arapskih plemena, ali glavni je, nesumnjivo, to što su Rožavu „pustili niz vodu“ njeni tvorci i pokrovitelji iz SAD.

Protestne demonstracije u nekoliko zapadnih zemalja i rejona na Bliskom istoku u kojima žive Kurdi tu ništa ne mogu da promene. Amerikanci su još pre nekoliko meseci u potpunosti obustavili finansiranje, pa su oni prvo snizili plate svojim borcima na 15 dolara mesečno, a zatim su prestali da ih plaćaju. Teško je boriti se na prazan stomak. Kurdima su prestali da stižu oružje i municija, zatvoren im je pristup satelitskim i drugim obaveštajnim informacijama.

Očajnički pozivi Kurda, među kojima se ističe onaj njihovog glavnokomandujućeg Muzluma Abdija, koji je uputio njihovim, kako je on smatrao, „bliskim prijateljima“ iz redova američkih generala i pukovnika, za hitnu pomoć, bili su ignorisani, kao da nikada nisu ni imali takve „prijatelje“.

Pažnja američke vojske je usmerena na nove geografske širine. Istovremeno, snage Al Šare su preko Turske dobile i „starlinkove“ i satelitsku podršku preko zajedničkih NATO kanala koji su im dostupni, kao i mogućnost da koriste vojni segment GPS-a, isto kao ukrajinska vojska. To jest, išli su pažljivo i tačno tamo gde je trebalo da idu.

Pokazujući saosecìajnost prema saplemenicima, predsednik autonomnog Iračkog Kurdistana Masud Bazrani obratio se za pomoć čak i rimskom papi Lavu XIV, pozivajući ga da podrži sirijske Kurde pomoću „njegovih nematerijalnih moći“. Izgleda da ni njih nije bilo dovoljno.

Kao da se ponavlja tužno avganistansko iskustvo, kada Amerikanci, sa izvanrednom lakocìom izbacuju sa „točka istorije“, u ovom slučaju i avionskog točka, one koji im više nisu potrebni. Avganistanski primer se verovatno neće u potpunosti i u istom obliku realizovati u Siriji, ali suština ostaje ista. Sopstveni deo odgovornosti za ono što se dešava, neusmnjivo, nose i kurdski lideri. Individualna prava koja im je svojim ukazom obećao Al Šara, uprkos izjavama, generalno se svode na ono što im je u pregovorima obećao B. Asad. Oni su želeli više. „Ugledni ljudi“ iz SAD obećali su im sva zemaljska blaga.

Kurdske lidere su upozoravali, između ostalog i ruski pregovarači, da će ih prevariti. Nisu poverovali. Da li će istorija ikada zaista početi da uči ljude?

Mrski francuski filozof Bernar Anri Levi rekao je da je odnos prema Sirijskim demokratskim snagama koje predvode Kurdi „istorijski moralni pad“. Na mreži X on je 20. januara napisao: „Zapad je izdao Kurde što je jedan od događaja našeg vremena koji najviše uznemirava“, podsetivši svet na odlučujuću pobedu boraca Sirijskih demokratskih snaga u pobedi nad ISIS-om (zabranjenim u Rusiji). Međutim, svi ti glasovi tonu u talasima real politike koji su zahvatili svet.

Malo ko sumnja u to da je dogovor postignut, najverovatnije, tokom posete Al Šare Vašingtonu krajem 2025. godine, gde ga je Tramp primio i „mazio“ kao „našeg odličnog momka“. Pitanje je samo šta je sirijski lider morao da preda da bi u zamenu dobio kart-blanš za likvidaciju Rožave.

Prema podacima časopisa The National koji izlazi u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, a koji se pozivaju na sirijske zvaničnike iz okruženja Al Šare, on je „od SAD dobio pobedu na srebrnom poslužavniku“, pre svega jer je obećao da će zaključiti mirovni sporazum između Sirije i Izraela.

U Damasku razumeju da Vašington neće podržavati režim Al Šare „besplatno“ u borbi sa Sirijskim demokratskim snagama, izjavio je pomenuti zvaničnik koji je želeo da ostane anoniman. Uzgred, ovo objašnjava i pasivnost Netanjahua u vreme poslednjih dešavanja, mada je on donedavno proglašavao Kurde istorijskim saveznicima Izraela i obećao da će naneti nepopravljiv udar na Damask u slučaju da ih on napadne. Nije to uradio.

Damask, sa svoje strane, računa da će dogovor između Sirije i Izraela dovesti do „jordanskog scenarija“, po kojem će zapadna pomoć stizati isto kao u Jordan posle zaključenja mirovnog dogovora sa Izraelom 1994. godine. Ipak, prema rečima izvora časopisa The National, prvo je potrebno pronaći rešenje koje će omogućiti da se Siriji vrati okupirana Golanska visoravan, bez stvaranja bezbednosne pretnje za Izrael, koji je uzeo ovu visoravan 1967. godine i anektirao je 1981. godine. „Rukovodstvo je jasno stavilo do znanja da je njegov prioritet obnova i oporavak posle građanskog rata“, rekao je zvaničnik. „Golanska visoravan je važna, ali ona ne treba da stoji na putu.“

Pragmatično ponašanje Izraela za Kurde je takođe bilo neočekivano. Kurdska komanda im se obraćala za pomoć, koja im je i bila obećana. Visoka kurdska zvaničnica Ilham Ahmad izjavila je još 20. januara, kada je, u principu, sve bilo jasno, da „neka lica sa izraelske strane održavaju veze s našim predstavnicima… Ako nam tokom tih razgovora bude pružena podrška, bicìemo spremni da prihvatimo pomocì… nezavisno od izvora pomoći.“ Prazne priče. Izrael je potpuno stao na stranu Vašingtona, protiv Kurda.

Poklanjajući tako Netanjahuu poklon u vidu mira sa Sirijom, Tramp je težio drugom cilju. Nije tajna da izraelska vlada ne podržava naročito američki plan Mirovnog saveta za Gazu. Ona bi i dalje više volela da iseli Palestince negde podalje, nego da im poboljša život u samoj Gazi. Dajući mu potencijalni mir sa Sirijom, Vašington se očigledno nada da će Izrael prilagoditi svoj odgovor i u vezi sa Gazom. Od svih Trampovih prilično pojednostavljenih strateških šema, ova je, uprkos svom cinizmu, možda i najlukavija.

Problem za zaključenje izraelsko-sirijskog mirovnog dogovora ipak mogu da budu uporne nedoslednosti među stranama u vezi sa sudbinom Golanske visoravni.

To što će Izreal, u krajnjem slučaju, morati da odustane od ideje stvaranja „druskog protektorata“ u sirijskoj provinciji Suvejda, već je potpuno očigledno. Tako da je još jednoj etnokonfesionalnoj grupi, Druzima, zbog sumnjivog savezništva, vreme da se spreme za „izlazak“. Izraelu će teže biti da se složi sa gubitkom istočnog dela Golanske visoravni, koju su osvojili tokom poslednjih perturbacija u Siriji.

 Posebno bi za izraelsku vojsku (CAHAL) mogao da bude osetljiv odlazak sa dominantne planine Hermon gde su već počeli da grade moćnu radarsku bazu. To bi za njih bio suviše veliki gubitak. Teško da će se Izrael složiti i sa odlaskom iz zapadnog dela Golana koji su već anektirali. Na Bliskom istoku se sve vrti u krug, pa čak ni tako odlučan političar, kao što j