Obnovljena Strategija nacionalne bezbednosti (SNB, 2025) koju je donela administracija Donalda Trampa, ključni programski dokument koji određuje spoljnopolitički i unutrašnjepolitički kurs zemlje, nastavlja da uzbuđuje umove političara i stručnjaka u celom svetu, zaključuje ruski analiticar Dmitrij Minjin

Piše: Dmitrij Minjin

U preambuli dokumenta Tramp, sa njegovom karakterističnom „skromnošcìu“, kaže: „Za poslednjih devet meseci spasli smo našu zemlju i ceo svet od katastrofe“, pretendujući na to da će pomoću nove strategije on i dalje spašavati svet.

Ipak, uz svu megalomaniju Trampovog SNB-a, treba priznati da je usvojeni dokument zaista izvanredan, posebno kada je reč o trouglu Evropa – Rusija – Ukrajina. Poseban odjek je izazvao upravo u Evropi. Izgleda da su se tamo već navikli na verbalno Trampovo šokiranje, kritike i oštre ocene koje su im upucìene, ali u ovom važnom doktrinarnom dokumentu, sve ove ocene nisu samo uopštene, vecì su izražene i u koncentrovanom obliku.

Centralni element strategije, prema SNB-u 2025, kada je reč o Evropi, jeste „prekid borbenih dejstava u Ukrajini što je pre moguće“. SAD smatraju da je njihov ključni interes okončanje konflikta pregovorima, da bi se stabilizovala evropska ekonomija, sprečila eskalacija i obnovila strateška stabilnost u odnosima sa Rusijom.

Konflikt se smatra faktorom koji povecìava opasnu zavisnost Evrope od Kine. Pritom se dalje širenje NATO-a u Evropi ne smatra prikladnim. „Ogromna vecìina Evropljana želi mir, ali ta želja se ne prevodi u politiku, umnogome zbog toga što vlade podrivaju demokratske procese“, piše u dokumentu. Evropska unija i druge organizacije optužuju se za „cenzurisanje slobode govora i suzbijanje političke opozicije“.

Štaviše, u strategiji se navodi da Evropu čeka „ozbiljna perspektiva civilizacijskog izumiranja“, zbog toga što EU podriva „političku slobodu i suverenitet“, što dovodi do „gubitka nacionalnog identiteta“. Dokument ukazuje na to da Evropa gubi ekonomsku težinu i „civilizacijsku održivost“ zbog migracija i prekomernog regulisanja svih procesa.

Očigledno predviđajući da se vodećim evropskim liderima takvi odlomci u tekstu možda uopšte necìe svideti, autori SNB-a 2025. istovremeno ističu stratešku i kulturnu važnost Evrope za SAD. U odeljku pod zvučnim naslovom „Promovisanje evropske veličine“, oni pišu: „Potrebna nam je Evropa koja cìe nam pomocìi da se uspešno nadmećemo i koja će sarađivati sa nama kako bismo sprečili dominaciju bilo kog protivnika.“ Ali pritom se u dokumentu izražava jasna podrška „patriotskim“ sangama na Starom kontinentu, koje se zalažu za „očuvanje nacionalnih identiteta“, to jest desničarskim političarima, kao što su na primer Viktor Orban i Marin le Pen.

Upozorenja nisu mnogo pomogla. U Evropi su se pojavili talasi negodovanja zbog onoga što piše u strategiji – otvoreno u štampi i stidljivo prikrivano od strane vodecìih političara.

U reakcijama se uočavaju dve krajnosti: jedni tvrde da Tramp prepušta Evropu na milost i nemilost sudbini, drugi – da se on sprema da je uništi i skoro potpuno porobi.

Kada je reč o nemačkim novinama, Zidojče cajtung piše da „Tramp objavljuje rat Evropi“, dok Cajt proglašava ceo objavljeni dokument „antievropskom doktrinom“ i „pozivom na borbu protiv demokratskog centra u Evropi“.

Francuski Figaro smatra da „SAD ne mari za Evropu i Ukrajinu“ i smatra da radikalna revizija političkog kursa Vašingtona odražava njegovo napuštanje Evrope. Ovo izdanje piše da je raskol između Amerike i Evrope neizbežan, i da se on već dešava.

Britanski Telegraf konstatuje da je, prema novoj Trampovoj strategiji, epoha širenja NATO-a završena. Na taj način su SAD zadale bolan udarac Ukrajini i Evropi. Pritom, ovaj dokument ne dozvoljava kritike na račun Rusije, žale se autori u ovim novinama. „Nema smisla pretvarati se da je Atlantska alijansa još uvek živa.“ Fajnenšel tajms tvrdi da SNB-2025. direktno izaziva EU i predviđa da će SAD „negovati snage koje se opiru trenutnoj putanji razvoja Evrope“. Gotovo da je reč o novoj „borbi civilizacija“. Ako bi se ova logika dosledno primenila, rezultat bi navodno mogao biti „izazak SAD iz NATO-a, prekid sa postojećim evropskim vladama i strateško zbližavanje sa Rusijom“.

Evropsko izdanje Politiko piše da je Donald Tramp počeo krstaški rat da bi potčinio evropsku politiku svojim interesima, mobilišući sve američke diplomatske snage za promovisanje „patriotskih“ partija i „spašavanja civilizacije od propadanja“, koje je on smislio.

Politiko postavlja pitanje da li evropski centristi imaju dovoljno snaga ili želje da ga zaustave. Trampova misija mešanja u evropsku politiku treba da uplaši lidera Velike Britanije – Starmera, Francuske – Makrona i Nemačke – Merca. „Da li će neko od njih uspeti da pruži otpor?“ Njihov poslednji susret u Londonu 9. decembra, zajedno sa Zelenskim, pokazao je da će ovi političari očigledno nastaviti da istrajavaju na svojim stavovima, ali da će se teško odvažiti da se suprotstave Trampu, bilo zajedno, bilo pojedinačno.

Nemački kancelar Merc, na primer, skupio je hrabrost i izjavio: „Neke odredbe nove strategije nacionalne bezbednosti SAD, sa evropske tačke gledišta, nisu prihvatljive za nas.“ Ali onda je, kao da se uplašio onoga što je rekao, dodao da „predsednik SAD Donald Tramp ne treba da deluje sam; princip „Amerika pre svega“ je prihvatljiv, ali princip „Amerika sama“ ne može odgovarati interesima SAD.“ On je izrazio nadu da će Trampova administracija „priznati da smo mi partneri i da imamo zajednički cilj, a to je upravo očuvanje slobode, bezbednosti i mira na našem kontinentu“.

Ne naročito taktičan i prilično sebičan, Merc je predložio: „Ako ne možete da se dogovorite sa Evropom, bar učinite Nemačku svojim partnerom.“ Eto, takvo je evropsko jedinstvo. Istina, Merc je pozvao na jačanje samostalnosti Evrope u oblasti bezbednosti, ali isto to traži i Tramp.

Francuski predsednik poznat je po tome što je sa izvanrednom lakocìom sposoban da u trenutku odustane od svojih najodlučnijih izjava i inicijativa, kao što je na primer ona o slanju francuskih vojnika na ukrajinsko ratište. Imajući u vidu sadašnju Trampovu poziciju, Makron o tome više ni reč ne progovara.

Starmerov položaj u Velikoj Britaniji toliko je klimav, da Tramp nije oklevao da u donetoj strategiji otvoreno podržava njegovog glavnog konkurenta na izborima, Najdžela Faraža. Starmeru apsolutno ne ide u korist da se dalje svađa s Trampom i on takođe ćuti.

Bez obzira na to, kako primećuje Politiko, za centrističke lidere koji se trenutno nalaze na vlasti, kao što su Makron u Parizu, Starmer u Londonu i Merc u Nemačkoj, nova Trampova doktirna predstavlja toliko ozbiljan problem da oni mogu biti prinuđeni da joj se direktno suprotstave.

Do te konfrontacije bi moglo doći, uzimajući u obzir činjenicu da će se sledeće godine u delovima Velike Britanije i Nemačke održati izbori sa visokim ulozima, a u Francuskoj ostaje mogucìnost prevremenog nacionalnog glasanja. U svakom od pomenutih slučajeva, partije koje podržavaju Trampa – Reformska partija u Velikoj Britaniji, Alternativna za Nemačku i Nacionalno ujedinjenje u Francuskoj, spremne su da pobede, jer kritična masa birača želi da u Evropi vidi analog Trampovom MAGA pokretu.

Nekako je klonula i besna Estonka Kaja Kalas, predstavnica EU za spoljne poslove i bezbednost. „Naravno, ima mnogo kritika, ali mislim da su neke od njih opravdane“, rekla je Kaja Kalas na godišnjoj diplomatskoj konferenciji u glavnom gradu Katara, odgovarajući na pitanje o strategiji. „SAD je, kao i ranije, naš najveći saveznik“, rekla je ona. „Mislim, nismo se uvek slagali u pogledima na razna pitanja, ali mislim da je opšti princip ostao isti. Mi smo glavni saveznici i moramo se držati zajedno.“

Valja primetiti da su se, shodno poznatom principu „zavadi pa vladaj“, autori Strategije nacionalne bezbednosti 2025. suprotstavili „musketarima“ stavom o „jačanju zdravih država centralne, istočne i južne Evrope putem trgovačkih veza, prodaje oružja, političke saradnje, kao i kulturne i obrazovne razmene“. I nije trebalo dugo da se efekti pokažu.

Na primer, jedan od glavnih Trampovih pristalica u Evropi, mađarski premijer Viktor Orban, podržao je novu američku strategiju, rekavši: „Oni koji imaju vlast, deluju; oni koji je nemaju – samo govore. Eto zašto tako moćni igrači kao što su Rusija i SAD vode pregovore i zaključuju sporazume, a istovremeno slaba Evropa ne učestvuje u formiranju svoje budućnosti i više voli da priča.“

Čak i jedan od najvećih rusofoba u Evropi, poljski ministar spoljnih poslova Radek Sikorski, nije se usudio da direktno kritikuje novu američku strategiju iza koje stoji Tramp, a sve, po njegovom mišljenju, „antievropske pojave“ u američkoj politici sveo je na figuru Ilona Maska. Za Maska je, verovatno, čast da „odgovara za celu Amerku“.

Vodeći poljski ekspert Rafal Zemkevič otvoreno je napisao da postavljanje na počasno mesto Centralne i Jugoistočne Evrope u novoj strategiji SAD, otvara velike mogućnosti za Poljsku. Odnosno, strateško savezništvo sa SAD u novom, multipolarnom svetu, predstavlja šansu za Poljsku da ojača svoj položaj u Evropi. Gurajući Evropu „na haremsku stranu“, Tramp u njihovoj mašti može Poljsku da učini „glavnom ženom“.

Svi motivi Vašingtona za takvo očigledno nepoštovanje Evrope i troma reakcija njenih lidera, za sada nisu do kraja jasni. Ali postoji jedna okolnost koja možda baca dodatno svetlo na sve neobične događaje poslednjih dana.

Preciznije, u Kijevu se stalno čuju glasine o tome da su u ozloglašenim „Mindičevim snimcima“ zabeležene činjenice ne samo o tome da su Zelenski i njegovo okruženje prisvojili deo novca koji je stizao iz inostranstva, već i o „vraćanju“ odgovarajućeg dela novca brojnim evropskim predstavnicima, zbog njihovog pokroviteljstva prilikom prijema sredstava. Što je, generalno, standardna procedura na tim geografskim širinama. Nije ni čudo što su evropski političari, bez ikakve potrebe za tim, godinama putovali u Kijev u kupeima i spavacìim vagonima, i iz njega se vracìali veoma raspoloženi. Deljen je sa njima i američki novac, što je za Vašington posebno „odvratno“.

Potvrda ove verzije je i to što su nakon otkrivanja pomenute afere, putovanja u Kijev, kao po komandi, prestala, iako nije bilo nikakvog drugog nagoveštaja.

Na taj način, za Zelenskog, čiji pomoćnici su bez sumnje takođe snimali slične epizode, osim novca, postojala je i „udica“ za one koji su donosili odluke o njegovoj raspodeli, što delimično objašnjava zašto se oni tako očajnički drže njega, i zašto je on tako ubeđen da je u Evropi njemu uvek garantovana sigurna luka.

Ali, očigledno je da Tramp ima dve slične „udice“, koje mu je obezbedio FBI, na osnovu kojih ukrajinski NABU (Antikorupcijska agencija) i vodi istragu o Zelenskom i Evropljanima. Imajući u ruci takve adute, predsednik SAD može sebi da dozvoli da koristi bilo kakav ton prema njima.

Ipak, strahovi povodom toga što je Tramp navodno „započeo novi krstaški rat u Evropi“, po uzoru na Dvajta Ajzenhauera 1944. godine, koji je takođe, uzged, nemačkog porekla, nesumnjivo su mnogo preuveličani. On se uopšte ne sprema da razbije EU ili da se okrene od nje.

Iz teksta Strategije nacionalne bezbednosti 2025. to nikako ne proizilazi. Tramp, jednostavno, u njemu svojstvenom poslovnom maniru, stavlja EU u položaj mlađeg partnera sa savetodavnim pravom, ali ni na koji način ne blokirajući dejstvo njegovog glasa. Zbunjenost u redovima evropskih političara i, za razliku od medija i analitičara, prilično oportunistička reakcija velikog broja njih na novu doktrinu SAD, govore o tome da Trampovi proračuni možda uopšte nisu bili bez osnova.