Mnogi mitovi i legende, koje prate porodicu Rotšild, srušeni su u delu dr Džona Kolmana, autora kultne knjige „Komitet 300“. Analizom dokumenata koji su sačuvani u državnim ustanovama i muzejima, pa i u privatnim arhivima, kao i na osnovu zapisa raznih istoričara i istraživača, dr Kolman je skicirao razvoj dinastije Rotšild od osnivača Majera Amšela do njenih današnjih predstavnika, rasutih širom sveta. Dinastija je začeta u frankfurtskom jevrejskom getu, u maloj trgovini polovnom robom, da bi ubrzo svojim „skrivenim rukama“ počela da povlači konce i iza kulisa upravlja kraljevima i vojskovođama.

Autor „Dinastije Rotšild“ naglašava da se „ovo delo ne može tumačiti kao antijevrejsko ili antisemitsko, jer nije ni jedno ni drugo, već je činjenički prikaz razvoja jedne jevrejske porodice“.

Magazin Tabloid će objaviti najznačajnije i najzanimljivije delove knjige dr Kolmana, koja objašnjava uticaj Rotšilda na obaranje Napoleona i ruskih careva u prošlosti, kao i njihovu ulogu ne samo u globalnom finansijskom lavirintu, neko i u ratnim igrama u Iraku, na Bliskom istoku, pa i u Evropi.

Džon Kolman

Krajem Prvog svetskog rata, kad su se pobedničke države dogovorile oko raspodele odnosa u celom svetu, ostalo je samo da se reše problemi sa osnivanjem Lige nacija. Izvršen je veliki pritisak na Sjedinjene Američke Države da se uključe u taj projekat.

Porodica Rotšild je angažovala mnogo posrednika, koji su vodili duge i naporne pregovore sa američkim političkim liderima ne bi li ih uverili da prihvate sve što je dogovoreno na tajnim pregovorima iza zatvorenih vrata tokom 1915. godine. Rotšildi su navikli da tako rešavaju probleme. Uvek su ispostavljali ultimatum „ako se suprotstavite našim namerama očekujte mnogo nevolja“.

Američki predsednik Vudro Vilson, da bi izbegao nevolje, zahtevao je da Kongres i Senat ratifikuje ugovore bez izmena i diskusije. Vilson je uveo SAD u rat protiv volje Amerikanaca, a tako ga je i završio. Na njega su uticali moćni članovi porodice Rotšild, a ne Jevreji iz SAD-a. Cionistička organizacija je u Americi formirana tek 1917. godine. Bez novca, prestiža i političke podrške, njen uticaj je jedva bio primećen u američkom društvu. Cionističke vođe bile su asimilovani Jevreji poput rabina Stivena Vajsa. Do uspona je došlo tek kad je vodeću ulogu preuzeo Luis Brandeis, jedan od najuglednijih američkih advokata i kasnije sudija Vrhovnog suda. Brandais, za razliku od drugih cionističkih vođa, nije bio vezan za jevrejsku religiju, kulturu i tradiciju. Kao i većina ostalih američkih Jevreja, nije se zanimao za cionističke ideje, nije bio zabrinut zbog rata u Evropi, niti je Palestinu smatrao „domovinom“. Američki Jevreji nisu pridavali značaj tom cionističkom projektu jer ih je religija učila da jevrejska država ne može da se formira pre povratka Mesije. 

Međutim, Brandais je pao pod uticaj britanskog cioniste Jakova de Hasa, koji se 1901. nastanio u Americi. Kad je prihvatio cionističke ideje, Brandais je pokretu posvetio mnogo svog vremena i energije. Postao je predsednik Svetske federacije cionista, ali ni tada nije pridavao značaj jevrejskoj religiji, već samo politici.

Danas u Americi postoji utisak da je velika većina Jevreja podržavala ideju o stvaranju „otadžbine u Palestini“. Moja istraživanja zvaničnih dokumenata, istorijskih dokaza i svedočenja koja su zabeležena u tadašnjim novinama, dovela su me do zaključka da je taj utisak netačan. Iz političkih razloga danas se, kroz veliku propagandu, nameće uverenje o značajnoj i jedinstvenoj podršci religioznih Jevreja cionističkom planu za stvaranje jevrejske države na tlu Palestine. Suprotno tome, religiozni Jevreji su se tome protivili i to ne samo u Americi, nego i u Britaniji i Rusiji. Ipak, Rotšildi su nametnuli svoja rešenja, kojima su se suprotstavljali predstavnici anticionističke religiozne jevrejske opozocije pod vođstvom Kloda Montefjorea.

U „Istoriji cionizma“ citirano je pismo koje su potpisali Montefjore i Dejvid Aleksander, a koje je objavljeno u londonskom Tajmsu 24. maja 1917. godine pod naslovom „Palestina i cionizam, pogledi anglo-jevrejstva“. Autori su istakli svoj protest protiv cionističke teorije, za koju su tvrdili da će izazvati efekat žigosanja Jevreja kao naroda koji se zalaže za anahronizam. U pismu se navodi da bi bila velika nesreća ako bi jevrejski doseljenici u Palestini dobili posebna prava, političke privilegije ili ekonomske povlastice. To bi kompromitovalo Jevreje u drugim državama, gde su upravo oni najglasnije zastupali ideju o jednakim pravima za sve. „To bi uvuklo palestinske Jevreje u najžešće sukobe sa susedima drugih rasa“, istakli su autori pisma.

Stavovi anticionističkih Jevreja potvrđeni su tragičnim događajima koji se do danas dešavaju u Palestini. Godinama kasnije, takve stavove je ponovila jevrejska verska organizacija „Prijatelji Jerusalima“ („Naturei Karta“). Serijom od 12 oglasa u Njujork tajmsu, ta organizacija je proglasila Izrael za nelegitimnu državu, uspostavljenu uz potpuno flagrantno negiranje jevrejske religije i Tore, pa i prava Jevreja koji pripadaju pravoslavnom hrišćanstvu.

U svakom slučaju, predsednik Vilson je uvukao Ameriku u evropski sukob protiv volje ogromne većine Amerikanaca, među kojima čak 87 odsto nije želelo da se to desi. Vilsonov slabašni izgovor nalazio se u paroli da je rat potreban kako bi „Amerika učinila svet bezbednim za demokratiju“. Tokom rata, Vilson je izdao saveznike, i to ne samo Arape, nego i britanske i evropske  grupe političara i intelektualca. Predsednik Vilson je priznao da smatra da je „moderna istorija u velikoj meri zavera protiv istine“.

Da bi se stvorio utisak o jevrejskom prisustvu u Palestini, tada je baron Edmont Rodšild finansirao izgradnju naselja ruskih cionista u Risonu, Zikronu i Roš Pini. U Rotšildovoj strategiji, to je bio ključni dokaz da Jevreji već žive u Palestini. Podmetanje nije u potpunosti uspelo, pa su Rotšildi osnovali još dve kolonije u Ekronu u Meduli. Osvnovano je 21 naselje i podstaknuta poljoprivredna proizvodnja, ali Rotšildi nisu verovali da su kolonisti sposobni da zadrže kontrolu na terenu.

Hubert Haring je u svojoj knjizi „Cena rata“ opisao ljudske i materijalne gubitke, kojima su Amerikanci pomogli cionistima da naprave svoju državu na teritoriji Palestine: „Platili smo rat. Platili smo životima 126.000 ljudi i sa 234.300 ranjenih i osakaćenih. Platili smo ga promenjenim sudbinama stotina hiljada, koji su bili otkgnuti iz svog zavičaja u mirnom delu sveta i preseljeni u PAlestinu. Platili smo štetu koja je naneta našem nacionalnom moralnom integirtetu usled ratne histerije. Platili smo trošak ekonomske konfuzije. Direktan račun je iznosio 55 milijardi dolara. Cena indirektne štete nikada se neće moći izračunati. Ne možemo sprečiti Jevreje da odu u Jerusalim, ali to nikada nije trebalo da odobrimo.“

U „Istoriji cionizma“ se navodi da je rimski papa Pio X odbacio ideju o cionističkoj imigraciji u Palestinu. To je bio jedan od razloga za Rotšildovu agresivnu mržnju prema katolicima, kakvu su gajili i prema ruskom pravoslavnom hrišćanskom stanovništvu. Određeni lideri cionističkog pokreta, kao što je bio Hercl, nameravali su da nasele Palestinu jevrejskim stanovništvom, ali da naprave modernu, tehnološki naprednu i prosvećenu demokratsku državu, a ne kao verski monolitnu. Većina prvih dosedeljnika stigla je iz Rusije. Oni nisu imali nikakvu prethodnu vezu sa Palestinom, a nisu bili ni posebno religiozni.

Ipak, i Hercl je, kao svi cionisti, insistirao na naseljavanju Jevreja u Palestinu ili na neku susednu teritoriju. Lord Čemberlen je ponudio cionistima da se Jevreji trajno smeste u Ugandi. I pre nego što je britanska vlada mogla da razmatra tu ideju, cionisti su je odbili. Čemberlen je zapisao: „Kad sam posetio Ugandu, pomislio sam: ‘Evo zemlje za dr Hercla, ali, naravno, on želi samo Palestinu ili njeno susedstvo'“. Čemberlen je bio u pravu, Hercelova fiksacija je bila vezana za Palestinu. Da bi se to realizovalo bila je neophodna pomoć Rotšilda, odnosno njihovog uticaja na vlade najmoćnijih država sveta. Taj posao je poveren ser Holfordu Mekinderu. Iako ne postoje dokazi direktne veze Rotšilda i Mekindera, otkrivena je prepiska između njihovih saradnika, koji su se konsultovali o brojnim pitanjima, posebno oko nacrta dolazeće „Jedinstvene svetske vlade“. 

Priprema „novog svetskog poretka“ počela je u kabinetu ser Mekindera, koji je stasao na Londonskoj ekonomskoj školi, koja je bila leglo komunističke ideologije. Na Mirovnoj koferenciji u Parizu, Mekinder je uticao na američkog predsednika Vilsona da se u osnivačku povelju Lige naroda implementiraju rešenja koja će definisati „novi svetski poredak“. Samo mesec dana nakon Mirovne konferencije, Mekinder je objavio knjigu „Demokratski ideali i stvarnost“, u kojoj je pozivao na uspostavljanje „novog svetskog poretka“. Ako se taj cilj ne može ostvariti mirnim putem, dobrovoljnim pristankom, onda vodeće svetske sile imaju pravo da upotrebe silu. Mekinder je isticao da bi bilo idealno kad bi se „novi svetski poredak“ zasnivao na demokratskim principima, ali priznao je da se može očekivati da će povremeno morati da se zavodi diktatura.

Cionisti su u velikoj meri favorizovali koncept Lige naroda i tvrdili su da je to njihova ideja. „Liga je jevrejska ideja, mi smo je sproveli nakon 25 godina borbe“, rekao je Nahum Sokolov na konferenciji u Karlsbadu. U osnovi te ideje dominira socijalistička ideologija, a poznato je da su taj koncept zastupali Rotšildi.

Londonski ogranak porodice Rotšild je donirao 3.000 funti Ligi naroda. U formiranju organizacione strukture Lige značajnu ulogu je imao Džejkob Šif, član porodice Rotšild. Kao što se videlo, možda je krajnji motiv za osnivanje te multinacionalne institucije bio u tome da ona omogući davanje mandata britanskoj vladi da odluči o sudbini Palestine. Drugim rečima, to je bio odlučujući korak na putu ka stvaranju „domovine Jevreja“ u Palestini. U tome je, kao što smo opisali, ključnu ulogu imao lord Balfur i njegova tzv. Balfurova deklaracija, kojom je izvršena prevara Arapa i jednog dela Britanaca, koji su aktivno učestvovali u ratu protiv turske imperije. Blafur je u početku pokušavao da objasni da „jevrejska domovina“ u Palestini ne znači nametanje jevrejske države nejevrejskim stanovnicima, ali u svetlu kasnijih događaja videlo se da je na taj način ostvaren cilj cionista. Balfur je, naravno, izostavio činjenicu da Palestina nije bila u vlasništvu Britanije, pa da oni mogu da odluče hoće li je i kome će je predati. Ali, on je, uz podršku lorda Nejtana Rotšilda, sam sebe ovlastio da postupa na proizvoljan način, koji smatra prikladnim.

Prava arapskih i drugih grupa stanovništva, uključujući hrišćane, koji su na tom teritoriju živeli više od sedam hiljada godina, potpuno su zanemarena. Valter Laker, jedan od najistaknutijih stručnjaka za cionizam, potvrdio je da je najveći deo Jevreja, koji je u skladu sa Balfurovom deklaracijom trebalo da naseli Palestinu, došao iz Rusije. Laker je isticao da ruski Jevreji nisu bili preterano srećni što su istrgnuti iz Rusije i prebačeni u Palestinu, sa kojom ranije nisu imali nikakve veze. „Rusko jevrejstvo je bilo podeljeno u odnosu prema cionizmu i ideji o stvaranju jevrejske domovine. S druge strane, saveznici bi dobili rat čak i da nisu dali obećanje cionistima da će im prepustiti Palestinu“, navodi Laker. Pomalo izokola, on je objašnjavao da je postojao dogovor između cionista i Balfura prema kome su se Britanci obavezali da u Palestini uspostave jevrejsku domovinu ako cionisti uspeju da uvedu Sjedinjene Američke Države u Prvi svetski rat.

Na prvom sastanku, ubrzo nakon proglašenja Deklaracije, na pitanje da li mu je na taj način nameravao da zadobije podršku Jevreja u ratu, Balfur je odbrusio: „Sigurno, ne!“ Objasnio je kako mu je osnovni motiv bio da se ispravi „nepravda istorijskih dimenzija“. Balfur je 1922. godine održao govor u kome je rekao da je cela Evropa bila kriva za velike zločine nad Jevrejima, a Britanija je imala obavezu da preduzme inicijativu da im pruži priliku da se razvijaju u miru. Balfur nije objasnio zašto je smatrao legalnim da Palestinu, koja je pripadala arapskim i ostalim starosedeocima, dodeli Jevrejima, posebno kad su im ponuđeni veliki delovi zemlje na Madagaskaru i Ugandi, što su oni odbili bez rasprave. Balfur nije prihvatio odgovornost za obmanjivanje Arapa, kojima su Britanci obećavali stvaranje jedinstvene kraljevine posle pobede nad Turcima.

Potvrda pravih motiva Balfurove deklaracije je došla iz drugog dobro utemeljenog izvora, iz zapisnika sa sednice američkog Senata, koja je održana 25. aprila 1939. godine. Na stranama 6597-6604 citiran je govor senatora Naja, koji je objavljen pod naslovom „Sledeći rat“. U seriji transkripata sa te sednice ističe se i govor izvesnog Sidnija Rodžersona o „propagandi u sledećem ratu“. 

Danas postoji samo jedan primerak „Propagande u sledećem ratu“. Tu se konkretno navodi: „Procenjeno je da širom sveta živi oko 15 miliona Jevreja, a u Sjedinjenim Američkim Državama ne manje od pet miliona. Čak 25 odsto stanovništva Njujorka su Jevreji. Tokom Velikog rata otkupili smo poverenje ogromnog dela jevrejska javnosti obećanjem ‘nacionalnog doma’ u Palestini. To se smatra vrhunskom propagandom, koja nam je omogućila da se ne obraćamo samo Jevrejima u Americi, nego i Jevrejima u Nemačkoj.“

Džordž Armstrong u svom delu „Rotšildovo finansijsko carstvo“ objašnjava kako je do toga došlo: „Nema sumnje da je predsednik Vilson drugi mandat dobio 1916. godine zahvaljujući obećanju da će sprečiti ulazak Sjedinjenih Država u rat. Nema sumnje da je izabran zbog te parole. Zašto je, ubrzo nakon izbora, promenio stav i napravio aranžman sa britanskom vladom o vojnoj pomoći saveznicima. To je do sada ostala nerazjašnjena misterija.“

Bez namere da zalazimo duboko u istoriju, upad cionista u Palestinu bio je povod za tri rata, bezbroj terorističkih napada i stalnih nemira, što je proizvelo potpuno odsustvo mira u Palestini i na Bliskom istoku. To će se nastaviti tako sve dok se ne priznaju prava svih strana, odnosno dok svi ne zadovolje svoje pravedne interese. Nažalost, iz zabluda koje su dovele do stvaranja Lige naroda nastalo je njeno kopile – Organizacija ujedinjenih nacija.

Predsednik Vilson se 8. jula 1919. godine vratio iz Pariza u Vašington. Ako je očekivao da će biti dočekan kao ratni heroj, teško je pogrešio. Američka javnost ga je kritikovala, pa i sumnjičila da se nalazi pod kontrolom stranih centara moći, što se može zaključiti iz činjenice da u Pariz, na Mirovnu koferenciju, nije poveo nijednog kogresmena i senatora, pa ni nekog člana svoje Demokratske partije. Njegovi savetnici su bili glavni bankari sa Vol Strita i pripadnici međunarodnih socijalističkih grupa. Jedan od najčudnijih aspekata putovanja u Pariz bilo je pristajanje predsednika i pojedinaca iz njegove pratnje da prihvate poklone „privatnih sponzora“, koji su im dali nakit vredan više od milion dolara.

Politička bura, koja je zahvatila predsednika nakon što je pred američkim Senatom predstavio svoj nacrt „jedinstvene svetske vlade“ bila je drugačija od svega što je ranije doživljavao. Vilson je zahtevao da Senat ratifikuje ugovor iz Pariza tačno onako kako je napisan, bez materijalnih izmena, pa čak i bez debate. Na tome je insistirao najverovatnije pod dominantnim uticajem potrebe da se Nemačka kazni za rat. Bez obzira na taj izgovor, bilo je očigledno da Vilson krši sve poznate tradicije američke politike i to na način na koji niko nikada nije pokušao. Pregovori o Mirovnom sporazumu vođeni su isključivo na tajnim sednicama, na kojima su učestvovali predstavnici država pobednica, dok je nemačka delegacija nedelju dana provela zaključana u hotelu, bez mogućnosti da se uključi u pregovore. Posle svega, Vilson je zahtevao da se Mirovni pregovor bezuslovno ratifikuje u Senatu. Njegov diktatorski stav podržao je profesor Šotvel, član američkog Fabijanskog društva, koji je u Senatu rekao da treba požuriti sa ratifikacijom sporazuma.

Šotvel je bio istaknuti član Saveta za Foreign Relations (CFR), višeg nivoa paralelne tajne vlade Sjedinjenih Država. Senator Robert Oven, koji je bio imenovan za predsednika tog Saveta, a poznat je po kreiranju Zakona o federalnim rezervama 1919. godine, predsedavao je komisijom koja je donela odluku o pristupanju Ligi naroda.

Vilsonov sporazum su podržali Judžin Delano, Tomas Dž. Lamont i Džejkob Šif. Lemont je dugo vremena bio simpatizer Fabijanskog društva, poznatog po zastupanju socijalističko-komunističkih ideja, a Šif je kasnije pomogao u finansiranju rusko-japanskog rata 1904-1905. godine, kao i Boljševičke revolucije u Rusiji. Svi su bili povezani sa Rotšildima. Najvažnije, Šif je bio bankar sa Vol Strita, koji je započeo bankarsku karijeru uz finansijsku podršku Rotšilda.

Versajski ugovor je u Senat, na ratifikaciju, došao 19. marta 1920. godine. Vilsonov zahtev da se sporazum usvoji „takav kakav je“ naljutio je mnoge senatore, koji su podneli niz amandmana. Vilson je odbio da ih prihvati, postupajući po savetu pukovnika Hausa, koji je zastupao interese Rotšilda. Ipak, Senat je pobedio. Versajski ugovor je ratifikovan 19. novembra 1920, uz nekoliko usvojenih amandmana i naglašene rezerve u kojima je isticane da je suverenitetet Ustava SAD-a bio u velikoj opasnosti usled pokušaja predsednika da prekorači svoja ovlašćenja. Za ugovor je glasalo 49, a protiv 35 senatora. Pukovnik Haus i Rotšildi su se prvi put našli na gubitničkoj strani.

Na kraju, neophodno je da se podsetimo da je uoči Prvog svetskog rata Vilson pokušao da uvuče Ameriku u njega, a da je drugi predsednički mandat dobio zahvaljujući prevari glasača, kojima je obećao mir. U to vreme 87 odsto američkog naroda se protivilo ulasku u rat, ali nije moglo da prevlada nad interesima internacionalnih socijalista i njihovih međunarodnih bankara. Čikago tribjun se oštro protivio ulasku Amerike u rat i to je naveo u tekstu: „Brandeis je upravljao Belom kućom tajnim telefonom“. Sajrus D. Iton je izjavio: „Amerika se obeščastila ulaskom u svetski rat“. Kapetan Dž. Spenser, u svojoj knjizi „Demokratija ili šilokratija“, citira telegram u komeser Vilijam Vajmen, načelnik britanske obaveštajne službe MI 6 navodi: „Brandais je zvao Roštilde. Sudija Brandais je nesumnjivo bio pod kontrolom Rotšilda.“

Kasnije, kad je američki Senat odbio da bez diskusije ratifikuje Versajski ugovor, antiamerički glasovi su se čuli još glanije. Na primer, Pol Hajmens, bivši belgijski ministar, saopštio je: „Amerika je odbila da ratifikuje sporazum koji je prihvatio njihov predsednik, za koga se tvrdi da je neovlašćeno otišao u Evropu da deluje u ime SAD-a“.

U pogledu karaktera predsednika Vilsona, nije bilo čudno što je zloupotrebio politički uticaj kako bi uvukao Sjedinjene Države u Prvi svetski rat. To je radio pod pritiskom koji su Rotšildi vršili preko svog zastupnika, pukovnika Hausa. Vilson je grubo i nasilno napao Ustav Sjedinjenih Država, kroz američki Kongres je kršio zakone i stvarao uslove za ulazak Amerike u rat.

Ovo ostaje, po mom mišljenju, jedan od najtežih napada na Ustav u američkoj istoriji, jer je Vilson tačno znao da svojim postupcima ne poštuje zakletvu koju je dao stupajući na funkciju predsednika SAD-a. Vilsona ne abolira odgovornosti ni to što je postupao u interesu Rotšilda, a pod uticajem svog kontrolora i alter ega – pukovnika Mendela Hausa. Taj misteriozni i zlokobni čovek imao je ogromnu i mračnu ulogu u dešavanjima u pozadini. Edvard Mendel Haus bio je sin Tomasa Vilijama i Elizabete, rođene Šern. Hausi su emigrirali u Sjedinjene Države 1837. godine i otišli da žive u Teksasu, gde su se bavili uzgojem pamuka. Uz finansijsku podršku Rotšilda kasnije su ušli u bankarstvo. Stariji Haus je uvek delovao kao agent od poverenja Rotšilda. Njegov sin Edvard se školovao u Kornelu. Kasnije, angažovan je kao savetnik guvernera Teksasa, a potom je karijeru nastavio u Vilsonovoj administraciji. Zahvaljujući uticaju Rotšilda, postao je „zvezda vodilja“ Demokratske partije. Na njegov predlog, Vudro Vilson je kandidovan na predsedničkim izborima 1912. godine. Posle pobede i ulaska u Belu kuću, Haus je sprovodio naredbe Rotšilda, među kojima je bila i ona o osnivanju banke Federalnih rezervi, iako Ustav SAD-a zabranjuje centralnu banku.

Vudro Vilson je bio prvi američki predsednik, koji je preuzeo status cara onoga što je trebalo da postane imperija Sjedinjenih Država, pokretačka snaga i vođa „novog svetskog poretka“ unutar internacionalne socijalističke „jedne svetske vlade“.

(U sledećem broju: Putevi novca od Južne Afrike do Severne Amerike)