Iako je rođen u rimokatoličkoj porodici i vaspitavan u duhu zapadnog hrišćanstva, Edmond Pariz je žestoko kritikovao saradnju Vatikana sa diktatorskim režimima, koji su izazvali Prvi i Drugi svetski rat. Bez namere da se upušta u tumačenje verskih tema, u svojim delima je objavio mnogo dokumenata i svedočanstava podrške koju je nekoliko papa davalo zločincima poput Musolinija i Hitlera.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko najznačajnih delova Parizove knjige „Vatikan protiv Evrope“.

Edmond Pariz

Zbog svoje dvostruke prirode, duhovne i sekularne, postupci Vatikana su često dvosmisleni. Da bismo lakše i jasnije razumeli uzroke i posledice odluka koje donosi Sveta stolica, u ovoj knjizi bavićemo se samo političkim pitanjima, bez mešanja u versku sferu. Analizu ćemo ograničiti na istorijski kontinuitet pogrešne politike Vatikana i njegove ogromne odgovornosti za katastrofe, koje su nizale jedna za drugom u Evropi tokom dvadesetog veka.

Nije moguće sakriti licemerje Svete stolice, čiji predstavnici su bili uključeni u zločine i prevare nacista i fašista. Optužbe protiv Vatikana potkrepljene su opsežnim i nespornim dokazima o kontinuiranoj saradnji sa zločincima koji su izazvali Prvi i Drugi svetski rat, što predstavlja tradiciju koja seže mnogo vekova unazad.

 Od vremena Karla Velikog, Svata stolica nije prestala da se oslanja na Nemce, koji su joj u svim okolnostima pomagali da učvrsti i proširi svoj autoritet širom Evrope. Reformacija je nesumnjivo poremetila saradnju Svete stolice i država centralne Evrope, kao i dela nemačkog naroda, koji je otkazao poslušnost Vatikanu. Samo je Austrougarska ostala potpuno pokorna. Ali, korak po korak, sa beskrajnim strpljenjem, Rimska kurija je postepeno i bez prekida vraćala izgubljeni uticaj, istovremeno obnavljajući nadmoć koju je nekada uživala među katolicima u Evropi. Uz podršku Vatikana pangermanskim interesima, Velika Nemačka je, poput Habzburškog carstva, služila kao „selukarna ruka“ za uništavanje uticaja pravoslavne Rusije na Balkanu, kao i sa obnavljanje uticala Svete stolice u sekularnoj Francuskoj. Igra je izgubljena 1918, ali je nastavljena 1939. godine. Vatikan je tada zaigrao na iste karte kakvima se i danas služi.

Gaj Emeri Šipler je sumirao značaj te političke aktivnosti Vatikana. On je napisao: „Nijedan politički događaj ne može se proceniti bez sagledavanja i poznavanja uloge Vatikana u njemu. Ne postoji nijedna značajna globalna politička situacija u kojoj Vatikan nema važnu, eksplicitnu ili implicitnu ulogu.“

Takva uverenja potkrepljena su istorijskim dokumentima, izjavama svedoka i tumačenjima mnogih analitičara. Citati, koji su izneti u ovom radu, uzeti su iz knjiga i novina koje nisu neprijateljski usmerene prema Svetoj stolici, zato su njihova svedočanstva još ubedljivija.

Period od oko trideset godina, koji obuhvata ova knjiga, jasno pokazuje istorijski kontinuitet antiliberalne politike Vatikana i, posledično, trajnu prirodu saradnje Svete stolice i germanskog sveta. Ta saradnja, koja se može oceniti kao fatalna, opisana je u stihovima francuskog akademika Renea Bojlesve, tokom Prvog svetskog rata: „Ne! Crkva ne traži vrlinu, već sebe, svoj cilj i svoje regrute; njena prava briga je stalno širenje njenih redova, jačanje njene moći. Da li vas iznenađuje što podržava Nemačku, uprkos njenom kriminalu? Crkva i Nemačka, one su sestre! Obe vole jedna drugu i uverene su u svoju hipnotičku moć; obe poznaju savršenu organizaciju, disciplinu, hijerarhiju i nepoštovanje slobode; obe znaju kako da opravdaju svoje metode; obe se bave prikrivanjem svojih postupaka i licemerjem. Ukratko, obe se suprotstavljaju duhu hrišćanstva.“

Ratna dešavanja su tragično potvrdili taj veoma jasan sud. Od izbijanja Prvog svetskog rata, nekoliko papa su se smenjivali na prestolu Svetog Petra i svi su gajili isti odnos prema globalnim političkim procesima. Sveta stolica je imala ključnu ulogu u pripremi oba svetska rata i u oba slučaja je podržavala agresora.

Katolička centristička stranka u Nemačkoj svesrdno je podržala pripreme za rat, kojim su kajzer i njegova vlada nameravali da naprave veliki Rajh. Predstavnici Rimokatoličke crkve su govorili da Nemačka ima „veliku političku i moralnu misiju u svetu“, a kardinal Folhaber je 1914. izjavio da je „Bog, zapravo, bio Nemac“.

Papa Pije X je, vođen svojom mržnjom prema pravoslavnim hrišćnima, podstakao austrougrarskog cara Franca Jozefa da „kazni Srbe“. Posle Sarajeva, 26. jula 1914, papa je napisao baronu Riteru, bavarskom predstavniku u Vatikanu: „Papa odobrava surovo postupanje Austrije prema Srbiji. Rusija i Francuska neće zbog toga povesti rat protiv Nemačke. Ako Austrija hoće da pokrene rat protiv Srbije, papa ne vidi kada bi bio bolji trenutak za takvu odluku, nego sada.“ Papu Pija X nasledio je Benedikt XV, koga su Francuzi pogrdno nazivali „boš“. Njegovi pokušaji da prvo ujedini Italiju, a zatim i da uvede Sjedinjene Američke Države u rat na strani saveznika praćeni su intrigama, koje su imale za cilj da izazovu podele među protivnicima Nemačke i Austrougarske. Benediktova nota za „pat mir“ 1917. godine šokirala je čak i francuske katolike, čiji je patriotizam još bio živ. Naravno, „boš“ papa je u toj noti pažljivo ukazao na kršenje zakona i običaja rata, pomenuo je torpediranje civilnih brodova i slične ekscese nemačke vojske, ali nije osudio te zločine. Bedendikta je 1922. godine nasledio papa Pije XI, koji je posle poraza u Prvom, odmah počeo da priprema Vatikan za Drugi svetski rat.

Šta se događalo u Evropi u godinama između dva globalna masakra?

U Italiji su se vodili tajni pregovori između vatikanskih agenata i Musolinija, koji je predstavljan kao „čovek proviđenja“. Poglavar Katoličke grupe, sveštenik don Struzo, 16. novembra 1922. godine, rekao je da je „Duče izabran po svim pravilima“. Nakon toga su usledili Lateranski ugovori, koji su doveli do ujedinjenja fašizma i papstva. Vatikan je podržao Dučeov osvajački pohod na Etiopiju i, na Veliki petak 1939. agresiju na Albaniju.

U Nemačkoj, papski nuncije u Berlinu, monsinjor Pačeli i Franc fon Papen, tajni papin komornik, zalagali su se za „uniju sa Rimom“ i rušenje Vajmarske republike. Nemački katolici su se protivili nacionalsocijalizmu, ali papa je bio „dobronameran prema Hitleru“. Shodno tome, Katolička centristička stranka, osovina parlamentarne većine, 30. januara 1933. glasala je za Hitlera. Podrška je trajala i kad je počeo rat svetskih razmera.

Kardinal Frings je u Kelnu izjavio da je „Hitlerov rat plemenit poduhvat u odbrani evropske kulture„.

Nemački episkopat se zakleo na vernost fireru, a katolici iz Omladinske organizacije udružili su snage sa nacistima. Nakon uspešne izborne kampanje 1935. godine, biskup Sarland je podržao pripajanje Trira i Špajera novom Rajhu. Sprega sakralnog papstva i germanskog svetovnog mehanizma od tada je postala vidljiva.

U Španiji je besneo građanski rat. Bogorodica se pojavljivala tu i tamo, a figure Hrista su lile krvave suze. To je predstavljeno kao nepogrešivi dokazi da Republika i njen bezbožni režim neće dugo trajati. Vatikan je, paktom koji je potpisan 31. marta 1934, obećao podršku Musoliniju i Hitleru ako se posredno uključe u ustanak u Španiji. Izbio je „Sveti rat“. Usred rata, 1937, Vatikan je de jure (zakonom) naredio Frankovoj vladi da „položi mač“, a kasnije ga je odlikovao najvišim Hristovim ordenom; „Blagosloveni bili topovi kada Jevanđele procveta u njihovom tragu“. Ubrzo je Katolička akcija proširila vlast na celu uništenu zemlju. Paks Kristi!

Katolička akcija je delovala i u Belgiji pod nazivom Christus-Rex, koja je zastupala lokalnu verziju nacionalsocijalizma i otvarala put za Hitlera. Nekoliko godina kasnije, „moderni Mesija“ je u Belgiju ušao grube, bez kucanja na vrata. Raširenih ruku dočekali su ga kanonik Kardijn, koga je papa Pije XII kasnije uzdigao u čin monsinjora, i njegov štićenik Leon Degrel.

U Francuskoj su portparoli Rima sprovodili „snažnu“ politiku. Reati, Dorioti i Bukari su imitirali diktatore. Organizovana je „peta kolona“, a Žist Erve je vikao: „Peten je pravi čovek za nas!“

U Austriji, koja je postala prvi Firerov plen, „hrišćanski“ politički činioci, počevši od jezuitskog monsinjora Zajpela, tvrdili su da će država propasti ako se ne integriše u Hitlerovo carstvo. Čitav austrijski episkopat, na čelu sa kardinalom Inicerom, dao je bezuslovnu podršku „Anšlusu“. Dakle, osam miliona austrijskih katolika trebalo je da se priključi nemačkim nacistima.

Rimokatolička crkva je i u Čehoslovačkoj radila za Firera, podržavajući slovački separatistički pokret, koji je predvodio monsinjor Hlink sa svojom „gardom“, koja je organizovana po uzoru na nacističke SA odrede. Hitler je anektirao „Sudetsku Nemačku“, rasparčao je državu i stvorio satelitsku Slovačku u kojoj je katolički prelat, monsinjor Tiso, preuzeo ulogu gaulajtera. Tiso je obećao da će novu državu izgraditi „prema hrišćanskim principima“, a sprovodio je politiku koja je svoj posebni izraz imala u deportaciji slovačkih Jevreja u Aušvic.

Katolička Poljska je, sa svoje strane, podlegla udarcima Firera, a papa Pije XII nije ni protestovao protiv toga. Čak je pokušao da utiče na Francusku i Englesku da prihvate kompromisni mir, kojim bi priznali pravo Nemačke na osvajački pohod na Poljsku. Vatikan je svoj interes video u tome što bi se nekoliko miliona poljskih katolika pridružilo nemačkom Rajhu i time ojačalo položaj Rima. Ipak, to je dovelo do izbijanja globalnog rata.

U napadnutoj Francuskoj, na vlast je doveden maršal Paten, od ranije rezervisan kao „spasitelj“. Pariski nadbiskup Suhard je vernicima francuskog episkopata uporno predlagao „saradnju“ sa nemačkim okupatorima. I drugi biskupi su zagovarali pridruživanje LVF-a (Francuske legije stranaca“ nemačkim oružanim snagama. Kardinal Bodrijar je 30. jula 1941. izjavio: „Hitlerov rat je plemenit poduhvat“.

U fragmentiranoj Jugoslaviji, privremeni pobednici su osnovali pseudo-nezavisnu državu Hrvatsku. Kao i u Slovačkoj, katoličko sveštenstvo je bilo zastupljeno u parlamentu. Pod budnim okom monsinjor Stepinca i papskog nuncija Markone, Jevreji su bili deportovani ili masakrirani. Pravoslavni Srbi i njihovo sveštenstvo su istrebljeni sa neviđenom okrutnošću, a mnogi su terorom bili „preobraćeni u katoličku veru“. Katolički sveštenici i monasi podržavali su ubistva i druge zločine nad Srbima, čak su i sami učestvovali u tome. Ante Pavelić, vođa ustaša, pompezno je primljen kod pape Pija XII.

Dok su Hitlerove trupe napredovale u Rusiji, među esesovcima su se nalazili i jezuiti.

„Varteland“ u Poljskoj, koji je bio namenjen nemačkoj kolonizaciji, potpuno je „očišćen“ od „nepodobnog stanovništva“. Istrebljeni su svi Poljaci koji su se suprotstavljali nemačkoj okupaciji, a nad poljskim Jevrejima je izvršen genocid. Logori, poput Aušvica, Dahau ili Belzena, proždirali su leševe Jevreja, ubijenih mecima ili otrovnim gasom. Kroz te logore smrti prodefilovalo je 25 miliona ljudi, prema zvaničnim podacima UN-a, a namesnik Hristov nijednom nije podigao glas. Ne samo to, papa nijednog sveštenika nije poslao u te logore, u kojima su stradali i milioni katoličkih vernika.

Onda je došao mir!

Kasnije, kad je ispitivan, papa Pije XII je rekao da nije znao ništa o nemačkim zločinima, kao što nije znao ni o onima u Hrvatskoj i Slovačkoj. Monsinjor Pačeli, baš kao papa, tvrdio je da nije ništa znao o pogromima, koje su Hitlerovi nacisti još od 1933. godine sprovodili u 45 logora.

Ali tokom Nirnberškog procesa, kada je suđeno počiniocima i nalogodavcima tih zločina, svet je, kroz milione svedočanstava, nepobitnih dokumenata i filmova, saznao za te užase. Šta je papa tada uradio? Šta bi drugo, nego da pohita u pomoć krivcima!? Spasao je Franciska Papena, „čoveka koji je previše znao“, i s njim neke od najgorih krvnika, koje je Vatikan predstavljao kao „najbolje radnike za pravu stvar“. Ubicama je omogućio da se skrivaju u katoličkim manastirima, a kasnije ih je sa lažnim pasošima prebacivao u sigurna utočišta. Dakle, vođa krvožednih ustaša, Ante Pavelić, „čovek sa dvadeset kilograma ljudskih očiju“, to čudovište koje je papa Pije XII tokom četvorogodišnjeg masakra nad Srbima obasipao blagoslovima i lepim željama, prebačen je u Argentinu. Idi i mirno uživaj u bogatstvu koje si ukrao od svojih žrtava!

Postoje zakoni koji kažnjavaju one koji kriju kriminalce i pružaju im pomoć u izbegavanju policijskih potraga i pravosudnih istraga i suđenja, a pre svega postoje zakoni koji zabranjuju udruživanje takvih kriminalaca. Ali, papa je iznad zakona.

Tokom tridesetogodišnjeg perioda, koji analiziramo u ovoj knjizi, pape su vršile teške prestupe, ali nikada nisu odgovarali za njih. Uvek su bili zaštićeni „ugledom“, koji je održavan zahvaljujući bespogovornoj lojalnosti katoličkog sveštenstva. Njihove „greške“ su toliko ozbiljne da su, podrškom najstrašnijim zločinima, doveli do nepovratnog pada Evrope. Kad je raskrinkana sprega papstva i nacista, Emilio Boneti je, tokom predizborne kampanje u Italiji, u aprilu 1948. godine izjavio: „Papa je ratni zločinac!“

Kako je moguće da „besmrtna odanost“ sveštenstva i verujućih katolika ostane i nakon toga? Takvih situacija je bilo i ranije. Jezuitski general Nikel je, u 17. veku, napisao: „Zaboravimo našu domovinu. Društvo ne može opstati dok se potpuno ne iskoreni nacionalni duh.“ Vernici su tretirani od Rimske kurije tako da ne štite interese svoje zemlje i živote svoje dece, već da i njih žrtvauju zarad vatikanskih geopolitičkih planova. Da li je takva „lojalnost“ prema suverenom papi u stanju da poništi prirodna osećanja, čak i kad su u pitanju toliko monstruozna zverstva, kakva su počinjena tokom Drugog svetskog rata? Kako je moguće da su i prema tome ostali potpuno ravnodušni, da nisu osetili ogorčenje i potrebu za sprovođenjem pravde? Čak i da se ne pominje hrišćansko milosrđe (to bi bilo sarkastično), ostaje pitanje šta je sa njihovom normalnom čovečnošću? Zašto stado odbija da prepozna večni pečat Rima u tim zločinima? Kako je moguće da vernici ignorišu obilje dokaza krivice Vatikana? Može li se poreči činjenica da je Sveta stolica istim sredstvima podržala prvo Musolinija, a onda i Hitlera da dođu na vlast? Može li se poreći podrška episkopata diktatorskim režimima, tvrdoglavo ćutanje pape u vreme fašističke i nacističke agresije, njegovi napori da se sklopi „mir“ kako bi se tiranima omogućilo da zauvek zadrže stečeni plen ili odbijanje da se zaustave masakri nevinih ljudi u logorima smrti? Kako je moguće da neko ne prepoznaje direktnu podršku koju je papa Pije XII pružao zločincima, koristeći neke od svojih prelata, pronacističkih agenata kakvi su bili monsinjeri Hlika i Tiso, ili time što je svog ličnog nuncija slao u Hrvatsku da, zajedno sa Stepincem podržava zlodela Ante Pavelića i njegovih ustaša? Jer, gde god da pogledate, vidite istu predstavu. Ali, vernici su ostali nemi pred tolikim zločinima. Zar to nije najstrašnija i najsmrtonosnija od svih posledica papskog apsolutizma?

Znamo da su postupci i izjave Njegove Svetosti proglašene nepogrešivim, barem što se tiče onoga što objavljuje ex cathedra o veri i moralu. Dogmu o papskoj nepogrešivosti proglasio je Vatikanski sabor 1870. godine, ali  dekreti, koje izdaje u skladu sa ovim pravilom, označene su kao „uzvišena inspiracija“ i, u principu, ne protežu se na politička pitanja i ne tiču se državnih poslova. Ipak, katolik nije obavezan da tiho kaže „amin“ posle mahinacija Vatikana protiv sopstvene zemlje i naroda. To je bilo očigledno 1917. godine, kad su italijanski katolici odbili da slede uputstva iz Vatikana.

Ali, vremena su se promenila. Od tada, papa se nametnuo kao najveći vladar civilizovanog sveta, koji je nametnuo takvu dominaciju kakva nije postojala od vremena oboženih rimskih cezara ili orijentalnih antičkih ugnjetača naroda. Čudna sudbina za jednu versku institucija koja se zavetovala na „oslobođenje duše“. Takođe je čudna sudbina biti dobrovoljno, po svojoj pameti i odluci, povezan sa najhladnijom brutalnošću, koju je ikada pokazao neki hvalisavac željan besne moći i uticaja. Taj monstruozni savez najbolje je opisao monsinjor Tiso, gaulater Slovačke, na sramotu Vatikana: „Katolicizam i nacionalsocijalizam imaju mnogo sličnosti i rade ruku pod ruku da preoblikuju svet“.

Formula je jasno definisana i teško je zamisliti da bi i najgori neprijatelj Rimske crkve mogao da doda neku težu optužbu. Uostalom, dokazano je da su Sveti Oci od 1914. do 1941. podsticali ratove devedesetog veka i prećutkivali užase koji su ih pratili, a uvek bez preuzimanja odgovornosti, što je zaista šokantno.

Toliko o prošlosti, koja je teško opterećena. Ni sadašnjost nije ništa bolja. Posle Hitlerovog pohoda na civilizacijske vrednosti, uništena Evropa je imala previše prilika da posmatra kontinuitet vatikanske politike. Nakon što je spasen veliki broj ubica i mučitelja, papstvo je opet preuzelo kontrolu nad svojim germanskim „sekularnim ogrankom“, koji je bio obeshrabren posle ratnih poraza. Onda je došla velika katolička era Fulde i posvećenja „Bezgrešnom srcu device Marije“, od strane pape Pija XII i njegove „dobre Nemačke“, za koju je Njegova Svetost tvrdila da je „čista kao što je čista papska odeća“.

Hans Frank je, pred početak Nirnberškog procesa, rekao: „Hiljadu godina neće biti dovoljno da izbriše nemačku sramotu“. Papa Pije XII je to uradio mnogo brže.

Kad je na vlast u Nemačkoj došao kancelar Konrad Adenauer, papin tajni komornik Bulije je zapisao: „Ništa se nije promenilo. Pobožni Adenauer je zamenio Hitlera, ali on nastavlja nemačku politiku, služi istim interesima i podržavaju ga isti saveznici. To je zaista ista borba istih ljudi protiv istih neprijatelja.“

Zaista, bilo je očigledno da se sprovodi masovan povratak najozloglašenijih nacista u ministarstva i na sve rukovodeće pozicije u državnim institucijama, uključujući i novu vojsku. Da se ništa nije promenilo dolaskom „pobožnog Adenauera“, dokazao je on sam kad je, prilikom posete Kelnu, rekao: „Nemačka ima božansku misiju da spase Zapadnu Evropu“. Te reči, naravno, zvuče veoma poznato. Ali usledilo je nešto još šokantnije: najava sastanka bivših kamandanata SS trupa i Vafen-SS Evrope u Saveznoj Republici Nemačkoj pod parolom „Borbeno bratstvo“. To je bio signal da Nemci, uz podršku Svete stolice, ne odustaju od odlučne politike, kojom je trebalo da se Francuskoj nametnu oni čuveni planovi o kreiranju „nove Evrope“. U stvarnosti, ti planovi su trebali da svedu Francusku na status nemačkog vazala: zajedničko tržište, zajednički nuklearni program i zajednička odbrambena strategija. Očigledno, rimski geopolitičari su nastavili napore da „evropeiziju“ Francusku preko Nemačke, koja je stare saveznike našla u poraženim grupama, koje su utočište našli u Egiptu, Maroku, Tunicu i Alžiru.

Pre toga, izbio je rat u Indokini. Ta katastrofalna avantura, pokrenuta iz finansijskih razloga, trajala je osam godina. Rimska crkva nije propustila priliku da i u tom kutku Azije raširi svoje kolonijalne interese, kako duhovne, tako i sekularne. Istina je da je Vatikan svoju moć u tom delu sveta kupio francuskom krvlju, francuskim zlatom i francuskim ugledom. Rasipanje te robe nije predstavljalo problem i nije bilo neugodno „Makijaveliju“ sa papskom tijarom, koji je vladao iz Rima.

U tamnoj Africi, na Madagaskaru, istu vrstu aktivnosti protiv Francuske sprovodili su katolički sveštenici i misionari. Oni su podsticali na pobunu ljude, koji tada nisu bili u stanju da organizuju samostalnu državnu upravu. Predstavnici Vatikana nisu razmišljali o tome kakve će posledice izazvati anarhistički nemiri i privremena „nezavisnost“ starosedelačkih plemena. Računali su da će francuska zaštita biti zamenjena vatikanskom „teokratijom“. Na kraju, pokazalo se da teokratiju nije bilo moguće implementirati i prilagoditi narodima, koji po svojoj prirodi nisu baš skloni apostolskom učenju. Sveta stolica je doživela neka gorka razočarenja, još veća od onih u Indiji, o kojima je izveštavao La Kroa: „Indijci ne vide papstvo kao duhovno vođstvo. Za njih, svaka veza sa papstvom znači da će Indija biti uvučena u strane ratove, što se i događalo“. Indijci su dokazali da imaju oštar um, kojim mogu da predvide šta donose određeni politički procesi. Da li će zapadni narodi, vraćajući se mudrosti, takođe shvatiti kakve posledice im prete ako slepo izvršavaju zahteve Vatikana i da li će naći snage da njegovu ulogu u svetskim ratovima mirno ispitaju u svetlu istorijskih dokaza? Ako se to dogodi, biće potrebno da se ispitaju činjenice, koje otkrivaju da je Rimska crkva, grabežljiva i ratoborna, podsticala sukobe kako bi ostarila svoje interese. Vatikan je daleko od toga da ispuni svoju proklamovanu ulogu čuvara ljudskih duša i Hristovog učenja. Naprotiv, umesto da smiruje strasti i ujedinjuje, uvek je bio najgori sejač razdora među narodima.

(U sledećem broju: Uvek protiv Francuske)

Af

Hroničar vatikanskih, nacističkih i ustaških zločina

Francuski istoričar Edmont Pariz (1894-1970) rođen je u rimokatoličkoj i akademskoj porodici. Nakon studija u Sorboni, radio je i živeo u nekoliko država.

U svojim delima, kritički je analizirao uticaj Vatikana na političke procese u svetu, a naročitu pažnju je posvetio njegovoj ulozi u Prvom i Drugom svetskom ratu. Među knjigama, koje je napisao na tu temu, najznačajnije su „Vatikan protiv Francuske“, „Vatikan protiv Evrope“, „Tajna istorija jezuita“, kao i „Genocid u satelitskoj Hrvatskoj, 1941-1945“. Knjiga o ustaškim zločinima u „pseudo-nezavisnoj Hrvatskoj“, kako je naziva Pariz, sadrži zastrašujuću dokumentaciju, prikupljenu u jugoslovenskim, ali i nemačkim i vatikanskim izvorima. To delo je imalo nekoliko izdanja u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je autor držao brojna predavanja, zbog kojih je stekao status „oštrog antikatoličkog polemičara“.