Deca su otimana od kako je sveta i veka u skladu sa ideologijom koja je uvek značila samo jedno: deca ne pripadaju roditeljima, nego državi, ili još gore, nekom režimu. Inkvizicija je, pored prakse ritualnog silovanja dece sopstvenih pripadnika (koju je Ignjacije de Lojola ideološki obrazlagao kao traumatsko-pedagošku metodu disciplinovanja posle preživljene traume), otimala decu neprijatelja. Otomanski osvajači otimali su decu, kao i, mnogo kasnije, inžinjeri nacističke eugenike, a zatim Mind/Control program u Americi , sve do današnjih socijalnih centara u Srbiji. Stav da deca ne pripadaju roditeljima značio je samo jedno: roditelji ne smeju da ih slobodno vaspitavaju, vaspitavaće ih režim prema svojim kalupima, kako bi se osigurala  poslušnost sutrašnjih podanika…

 POVRATAK U SADAŠNjOST

Vlast u današnjoj Srbiji sprovodi teror nad roditeljima preko surove prakse socijalnih centara, a uticaj na program tzv. „socijalne zaštite dece“ vrši, između ostalog, jedna „formaterka“ koju je ideološki formirao norveški sistem zaštite dece.

Iznesimo ovde prvo činjenice.

 Ko je Igić Smilja? Rođena je u Prištini 1968. godine, a u Beogradu je diplomirala psihologiju. U toj ravni se završava njena naučna kompetentnost, jer osim diplomskog rada, dalje u naučnom smislu nema više ništa, ni magistrature, ni doktorata. Međutim, prošla je obuku podržanu od strane skandinavskih fondova, a opus se završava dobijanjem „licence“ za rad „psihoterapeuta“ i rad u socijalnoj zaštiti. U Vučićevoj Srbiji posebno je zaštićena, jer pored brojnih kritika i čak jednog inspekcijskog upozorenja, Igić i dalje „formatira“ socijalne radnice po sistemu norveškog Barneverneta protiv koga se danas diglo pola svesne Norveške.

Moja majka je dobro poznavala norveškog kralja Olafa Petog, kao i brojne norveške antifašiste i velike borce za pravdu  koji se bore i dan-danas. Međutim, poražena strana u drugom svetskom ratu nikada nije mirovala i oni su na mala vrata, od jednog sistema zaštite dece koji je dobro počeo, završili u praksi sličnoj nacističkom „Lebensbornu“. O ovome sam javno govorila zbog čega me je, pre nekoliko godina, vlast u liku Igić S. tužila sudu pokušavajući da mi nametne krivicu. Ali, nije/nisu uspeli.

U sporu koji sam dobila, tužilja Igić bila je u pratnji nekoliko policajaca tvrdeći na sudu da nema nikakve veze sa sistemom Barnevernet. Pred sudiju sam tada izvukla listu deset norveških kandidata za posao „socijalne zaštite“ u sistemu Barnevernet na kome je figuriralo njeno ime. Na norveškom je pisalo da je to bio konkurs za mesto „barnevernskonsulent“, odnosno psihološkog konsultanta za pitanja tzv. zaštite dece u opštini Steigen u Norveškoj, što znači da je Igić S. bila prošla barem inicijalni proces selekcije u kojem su njene kvalifikacije upoređivane sa tamošnjim stručnjacima, posle čega je odbijena.

Igić na ovaj posao iz nekog razloga nije primljena, već je primljena izvesna Rose-Mari Moen, a prva rezervna opcija bila je Mimi Finnseter. Učešće na konkursu očigledno je bilo izraz želje da se pripada jednom ideološkom sistemu i praksi.

Reč je dakle ne  samo o sličnosti u metodama rada, već o ličnoj profesionalnoj nameri kandidatkinje  da radi u tom sistemu jer ga visoko vrednuje. Naravno, razumno je, ali i retoričko pitanje zašto je ova osoba konkurisala za posao baš u Norveškoj, a ne , na primer, u Francuskoj, gde se u zaštiti dece uopšte ne primenjuje ovaj model. Za razliku od Nemačke (Jugendamt) ili Francuske, gde su procedure sporije i mnogo više uključuju porodicu, Barnevernet je poznat po tome što najbrže i najsurovije izmešta decu.  Dakle, jasno je da je Igić S. bila opredeljena baš za takav ideološki model, budući da je u nevladinom sektoru i u Centru na Zvezdari promovisala modernizaciju socijalnog rada koja se oslanja na skandinavske standarde.

Da vidimo u čemu se u potpunosti POKLAPAJU ideologija Barnevernet sitema i  model po kome radi  dotična  Igić S. u sistemu socijalnih centara  Vučićeve vlasti:

1. Prvi ideološki postulat ove prakse jeste oslanjanje na tzv „opasnost u budućnosti“ i preventivno delovanje čak i kada još nema nikakve realne opasnosti u porodici. To je logika iste one ideologije „preventivnog rata i prvog udara“ u jednoj drugoj geopolitičkoj ravni.

2. Da bi ovo preventivno izmeštanje deteta iz porodice moglo da  se obavi, potrebna je procena „nekooperativnosti roditelja“ po kome radi sistem Barnevernet, ali i dotična Igić (Modul: Da/Ne) i njena subjektivna procena kojom ona zaključuje da se roditelji, ako bilo šta kritikuju, odmah proglase za nekooperativne, sa „nedostatkom emotivnosti“. Posle ovoga lako sledi uduzimanje dece.

3. U praksi ovog sistema i u praksi  Igić S. (koja je bila suvlasnik u tzv. „Kriznom centru za muškarce“), koristi se profesionalna logistika i tehnička terminologija Barnevernet sistema: „Roditeljska alijenacija“ pojam  kojim se određuje limitiranje kontakta sa roditeljem, pojam „Evaluacija roditeljske reflektivnosti“, prisutan u svim skandinavskim formacijama, „upravljanje slučajem – signalizovanje i urgentno plasiranje deteta uz prekid biološkog kontakta sa roditeljima, „strukturalni mimetizam“, i sl. Pravo je čudo kako osoba koja nema nikakav naučni opus može uopšte u naučnom smislu da razume šta stvarno znače ovi pojmovi i kako to „licenca“, kao novi fetiš merkantilnog društva,  može da joj pomogne.

4. Socijalni status roditelja u datom sistemu manje je važan od pomodnog i ispraznog pojma „najbolji interes deteta“, te se deca siromašnih roditelja mogu oduzeti samo zbog siromaštva. Sistem pre gleda da uzme dete nego da pomogne roditeljima koje faktički okrivljuje za stanje bede u kome se nalaze.

5. Deca se od roditelja odvajaju brzo, naglo, nasilno i uz asistenciju policije. To je Barnevernet pravilo.

6. Prioritet kada se oduzme dete od roditelja i plasira na drugo mesto imaju strani ljudi nad bilo kim iz biološke porodice (bakom, dekom, ujakom, tetkom…)

7. Socijalni radnik ima pravo da (po savetu Igić) trajno zabrani kontakt izmeštenog deteta sa roditeljima.

8. Sistem sadrži stavku obuke socijalnih radnika kako da papirološki i administrativno ozvaniče trajno odvajanje deteta od roditelja.

Ukratko sve ove metode prakse koju po modelu druge zemlje sprovodi Igić S. svode se na surove sadističke metode socijalnog fašizma i nacističke prakse.  One nemaju nikakve veze sa dečjom psihologijom, niti sa bilo kojim naučnim postulatom koji se bavi ljudskom dušom. U kliničkom smislu, za razvoj deteta, ovakvi postupci su KATASTROFALNI.

OSUĐENI PSIHIJATAR

Možda nije zgoreg pomenuti i to da je glavni psihijatar koga je decenijama angažovao sistem Barneverneta,  izvesni JO ERIC BROYN, „stručnjak“ po čijim su ekspertizama uzimana deca od roditelja u toku 30 godina, prema izveštaju BBC nedavno uhapšen budući da je kod njega pronađeno 200.000 slika i 140 videa, tj. hiljade sati dečje pornografije. Novi podaci iz Epštajnovih fajlova upućuju na to da je postojao čak i izvesni kontakt radnika ovog sistema sa „filantropima“ Bil Gejtsom i Džefri Epštajnom, najverovatnije preko visokih zvaničnika u norveškoj vladi, kao što je bio minister JAGLAND.

ZAŠTO JE OVU PRAKSU OSUDIO SUD U STRAZBURU

 Posle tužbi države Jermenije i države Rumunije čiji su građani koji žive u Norveškoj  najviše stradali (slučaj Bodnariju o otimanju šestoro dece od porodice), posle 43 slučaja oduzimanja dece koje je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu jasno osudio, posle 304 posebno nasilna, policijska otimanja dece (samo od 2015.), posle statistike da su 50 posto imigranata koji žive u Norveškoj žrtve obakvog nasilja, a da većina adolescenata na ovaj način uzeta iz porodice završavaju na psihijatriji i  najzad, posle samoubistva male palestinske devojčice (Shatha Al Barguti)  koja je posle otimanja od roditelja izvršila samoubistvo, EU Sud za ljudska prava 2018. godine najoštrije je osudio ovakvu praksu kršenja ljudskih prava (član 8) koja se i dalje 2026.sprovodi u Srbiji.

TRAŽIM ZABRANU SOCIJALNOG FAŠIZMA U SRBIJI

Ja, Profesor Dr Mila Alečković, nekadašnja učenica nastavljača najvećeg dečjeg psihologa Žana Pijažea u Parizu (Pjer Greko, EHESS), i dečje psihoanalitičarke Fransoaz Dolto, evropski stručnjak i evropski državljanin, član ruske Akademije prirodnih nauka, predsednica Internacionalnog Kongresa za Psihopatologiju ekspresije 2015. godine, kao i inicijator, zajedno sa koleginicom Milačić Spomenom, osnivanja posebne sekcije unutar Društva psihologa Srbije, ali pre svega žrtva od koje je iz političkih razloga pre više godina upravo ovim metodama oduzeta devojčica sa Kosova koju sam bila prihvatila, ja danas tražim da se diplomiranom psihologu sa licencom za rad Igić Smilji ZABRANI rad u budućoj Srbiji kada padne Vučićeva vlast, kao i da se oduzme licenca svim supervizorima i socijalnim radnicima koji su kršili osnovna ljudska prava, porodična prava i prava deteta, te u bilo kom svojstvu bili ili jesu povezani sa praksom socijalnog fašizma i nacističkih metoda osuđenih od strane Evropskog Suda.

 U slučaju Smilje Igić i odeljenja na Zvezdari, ovakva mera bi značila prekid prakse u kojoj su stručni radnici zaštićeni unutar sistema. Pozivam se  ovde na presude Evropskog suda u Strazburu ( kao što je slučaj Strand Lobben i svi gore navedeni), i tvrdim da Igić i njeni saradnici primenjuju upravo ove metode „oduzimanja dece“ koje smo mi u Evropi već sudski osudili. Tragedija oko oduzimanja male Marije Trkulje o ovome najbolje svedoči.

Da bi buduća kontrola rada sa decom bila legitimna, ključni koraci su:

1  Formirati nezavisno telo: Komisiju ne bi smeli da čine zaposleni u Ministarstvu, već isključivo najkompetentniji i najškolovaniji profesori, dakle ne „licencirani psiholozi“, nego ljudi sa najvišim zvanjima i decenijskom praksom, jer teorija i praksa ne mogu da se odvoje

2  Revidirati koncept „najboljeg interesa deteta“ i tzv „hraniteljstva“:Komisija bi morala da utvrdi kako se termin „najbolji interes deteta“ koristi kao ideološki alat, a tzv. hraniteljstvo kao lager za prodaju dece

3  Pravna težina: Odluka ove komisije morala bi da bude jača od internih licenci Komore socijalne zaštite.

4  Preduzeti hitno vraćanje dece biološkim porodicama u slučajevima gde je utvrđena stručna greška 

5  Ustanoviti prioritet biološke porodice i prekinuti praksu „barnevernet“ modela gde se procesi hraniteljstva pokreću prebrzo, bez pokušaja da se roditeljima pomogne.

6  Ustanoviti pravnu snagu iznad Centra:Komisija bi svojom odlukom mogla da poništi rešenja koja su potpisali supervizori, čime bi se stalo na put „nedodirljivosti“ socijalnih radnika.

7  Potsetiti da presude Evropskog suda za ljudska prava imaju primat nad domaćim propisima. Kada Sud u Strazburu utvrdi da je neki sistem prekršio član 8. Konvencije, to je crveni alarm za sve zemlje potpisnice, uključujući Srbiju, da njihovi supervizori, poput Smilje Igić, ne smeju da primenjuju takve metode.

8  Primena standarda iz Strazbura: Direktno sprovođenje presuda Evropskog suda, koje nalažu da se porodica ne sme razdvajati ako ne postoji neposredna životna opasnost po dete, a ne samo „loši uslovi života“.

Trenutno u Srbiji koju su u crno zavili skandali u vezi male Marije Trkulje i Nikole , bebe od četrdeset dana iz Velike Ivanče, kao i brojni drugi slučajevi, proces vraćanja deteta kada je jednom izuzeto iz porodice traje godinama kroz spore sudske sporove, što stvara trajnu traumu i otuđenje deteta od roditelja.

NOVAC SE MOŽE NADOKNADITI, ALI MORAL NE

Iako su me, posle šest godina od moje pobede u krivičnom postupku u kome sam se branila sama, sudije koje postupaju u Vučićevom režimu: Milica Zlatar, Ida Nikitović, Irena Trifunović Radulović i Marina Brkić osudile u naknadnoj parnici da Tužilji Igić S. dipl.psihologu sa „licencom za rad“, platim na ime uvrede „časti i ugleda“ više 300.000 rsd sa sudskim troškovima (od traženih 500 000,00 rsd), ja ovoj grupi poručujem da se novac može nadoknaditi, ali moral ne. Za sve te godine, već sam bila zaboravila nekakvu Igić Smilju, a eto sada su me ovom presudom podsetili da borbu treba da nastavim, odnosno da je tek sada počnem u punoj snazi. Ovakvom presudom udahnuli su mi motivaciju.

Hteli su da me spreče da govorim, kako bi izbegli sudbinu razotkrivanja naci-fašističkih metoda otimanja dece u Srbiji. Sada će zato Srbija dobiti moju duplu borbu. Da parafraziram na kraju francuskog pisca Lafontena: „Na sudbinu će naići onim putevima koje su izabrali da bi joj utekli“.