Dragomir Anđelković

Veliki srednjoistočni rat izazvan američko-izraelskim napadom na Iran, ponovo pokazuje svu nakaradnost srpske spoljne i svake druge politike. Ali i našu nacionalnu boljku, tj. emotivno poimanje geopolitike.

Vučić, naizgled razumno, kaže da Srbija treba „da se sakrije ispod kamena“ i sačeka da prođe opaka globalna oluja. No, umesto da kao kreator njene politike to stvarno radi, on malo malo izviruje ispod kamena, priča gluposti i sikće, odnosno povlači kontraproduktivne poteze. Pita se – kao da ne reče da je mudro da ćutimo a ne da neproduktivno guramo nos u posla moćnijih – šta je Trampu trebalo da napadne Iran, odnosno zar je moguće da je mislio da će sve brzo da se završi?

Onda se gotovo hvali, u jeku bitke osvetoljubivih gladijatora, da kontinuirano snabdevamo Izrael oružjem. Uporedo, iskazuje nezadovoljstvo rusko-srpskim odnosima onda kada smo u naletu ratne globalne energetske krize više nego ikada ranije zavisni od ruskog gasa. Nadalje, jedan dan kritikuje vodeće EU strukture, drugi im se besramno kvislinški dodvorava.

Sumanuto egoistično opterećen jedino svojim interesima, bez ikakve šire strategije osim one koja proizlazi iz banalnog nauma da se što više makne i plen kako-tako u neizvesnoj budućnosti sačuva, izgubio je ne samo geopolitički kompas (što se odavno desilo ako ga je ikada i imao) već i instrument namenjen pragmatičnoj propagandnoj orijentaciji. Kada se sve to uzme u obzir, štagod da je Aleku plan, neretko, bez preterivanja, deluje kao neko za koga je prikladno reći „lupa ko Maksim po diviziji“. I to ne može da bude korisno čak i za njega.

A i da nije sve tako površinski mahnito, njegova (geo)politička neadekvatnost je svakako višeslojna. Sada smo se bavili iracionalnim ispadima, štetnim i za umišljenog velikog vođu, i za nas čiju državu je uzurpirao, jer ipak se, nažalost, na osnovu toga nalazi na čelu ove zemlje pa šta poseje i mi posle žanjemo. Druga strana medalje je to što i da kojim slučajem češće racionalno postupa, ili i kada na nekim poljima to ipak ponekad i radi, država i narod od toga imaju malo koristi.

Vučić u svemu što preduzima prvo polazi od toga kako se to odražava na njegovo održanje na vlasti, bez obzira na posledice za nacionalne interese. Drugo mu je na umu koliko su on i njegovi ovako ili onako „dobri“ od onoga što čine. Tek posle toga na red dolazi i Srbija, ali retko kada mučenica dočeka svojih pet minuta. Politika se obično vrti oko prethodno navedenih tačaka.

Tako je načelno, ali ima slučajeva gde treća tačka planski i ne postoji. Od starta su stvari tako zamišljene, a ne da se do nje ne stigne. Kosovsko-metohijska politika režima je najbolji primer toga. Radi dolaska i opstanka na vlasti SNS vođstvo povuklo je niz veleizdajničkih poteza u vezi sa našom okupiranom južnom pokrajinom (prva tačka pomenutog naprednjačkog protokola). Onda je, u kontekstu NATO ucena kompromitujućim materijalima koji se odnose na saradnju sa narko-kartelima te na druge sistemski podržane kriminalne aktivnosti, bio prinuđen da ode i dalje. Tu se već radilo o obezbeđivanju dalje oligarhijske materijalne dobiti i očuvanju tako stečenog profita (druga tačka neformalnog naprednjačkog političkog pravilnika).

Tako smo stigli do toga da Vučić, razume se, ne da ne koristi aktuelne turbulentne svetske prilike – što bi jedino smeo da bude razlog za nekakvu našu iole riskantniju kombinatoriku u američko-izraelsko-iranskom trouglu i još većem geopolitičkom krugu koji se nalazi oko njega – da koliko-toliko pojača srpske pozicije za dalju borbu za Kosovo i Metohiju, već gleda da tiho stavi tačku na kosovsku veleizdaju.

Marija Zaharova se, uveren sam, na namerno konfuzan način, tako da ništa ne kaže a mnogo toga zakulisno ukaže, pre nekog vremena oglasila u vezi sa pričom da je oficijelni Beograd na neki način zatražio od Kremlja da se u Ujedinjenim nacijama više ne zalaže za odbranu našeg teritorijalnog integriteta.

Beograd u skladu sa Francusko-nemačkim planom o priznanju Kosova – koji je Vučić usmeno prihvatio te tako otvorio vrata da on postane deo Pregovaračkog poglavlja 35. o pristupanju Srbije EU, jer postalo je besmisleno da Madrid ili Nikozija odbijaju ono što predsednik naše zemlje aminuje – ima obavezu da se ne protivi ulasku lažne kosovske države u sve međunarodne institucije.

Sledstveno, SNS režim mora da ubedi Rusiju da to u naše ime ne čini kada se radi o UN. Njoj međutim ne pada na pamet, kako je to i rekla glasnogovornica Ministarstva inostranih poslova Ruske Federacija, da na bilo koji način odustane od Rezolucije 1244. Uostalom, nije to samo pitanje podrške Srbiji, već vitalan ruski interes. Što bi Moskva pomogla NATO silama da zatvore priču o sopstvenom kršenju međunarodnog prava 1999. godine, od koga je i počelo njegovo totalno urušavanje? One njoj, zbog Ukrajine, nabijaju krivicu koja je primarno njihova, pa je logično da Rusija tome kontrira.

No, vratimo se mi direktno našoj nosećoj temi: spoljnoj politici Srbije u okolnostima kada besni veliki rat. Jedino razumno je, još jednom ponavljam, da se u takvim okolnostima uistinu ne svrstavamo. Od toga – kada je već prostor za kosovsku ofanzivu zbog nedela SNS kartela zatvoren, a jeste tako – kakogod da se stvari okrenu, možemo da imamo mnogo veću štetu od koristi. Uz to, među sukobljenim stranama mi i nemamo prijatelje.

Iran je tokom ratova za jugoslovensko nasleđe aktivno podržavao muslimansku stranu u BiH, i pri tome to nije radio samo finansijski i propagandno, već i slanjem instruktora i dobrovoljaca, te velikih količina oružja. I danas su intenzivne veze Teherana sa onima koji u susednoj zajednici tri konstitutivna naroda i dva entiteta snuju njeno pretvaranje u centralizovani islamski tamni vilajet u kome bi Srbi bili podređena raja a RS bi nestala.

Opet, Amerika je – bez obzira na sadašnji razlaz sa EU – noseći stub po nas negativnog nasleđa evroatlantskog poretka. Zakon SAD o odbrani za 2026. i Zakon o stabilnosti i perspektivi Zapadnog Balkana, ne da po nas povoljno ne menjaju odnos prema Kosovu, već po prvi put isključuju čak i njegovu podelu te pružaju vojnopolitičku potporu kosovskom „integritetu“. To što je postalo deo Trampove politike, gle paradoksa, nije postojalo kod Bajdena ili Obame. Takođe, kolikogod Banjaluka popravila odnose sa Vašingtonom, na svaki pomen onoga što se tamo ocenjuje kao ugrožavanje jedinstva BiH, Stejt department preteći reaguje.

Kada je u pitanju Izrael, za razliku od Irana, on je priznao kosovsku ilegalnu secesiju, te je aktivno uključen u naoružavanje i obuku tamošnjih albanskih paravnojnih snaga koje neki nazivaju oružanim snagama Kosova. S druge strane, Izrael pruža podršku Republici Srpskoj, i kolikogod da šuruje sa američkim albanskim vazalima, toliko je rezervisan prema Sarajevu zbog njegovih jakih veza sa radikalnim muslimanskim krugovima u svetu, uključujući i iranske.

Kada sve to saberemo i oduzmemo, samo jedno može da se kaže, isključimo emocije, i držimo se po strani. Makar kao društvo, ako ne i kao država. Njom se, to je jasno, sada poigrava samoživa, geopolitički neuka i ucenjena vladajuća klika. Ali srpsko društvo (poželjnim) zrelim stavom – umesto olakim svrstavanjima i na osnovu toga izazvanim nepotrebnim podelama – trebalo bi da pokuša da očuva što veći potencijal da oni koji posle našeg nacionalnog i demokratskog oslobođenja od vlasti Alek-babe i njegovih razbojnika dođu u priliku da usmeravaju srpski brod, to mogu da rade adekvatno.

Kako osnovano reče nadareni ali cinični britansko-irski pisac Bernard Šo: „Demokratija je proces koji nam garantuje da se nama neće vladati bolje nego što to zaslužujemo.“ Međutim, nama sada vladaju oni koji su, u to sam uveren, mnogo gori od srpskog društva. Jedno je šta je to gornja granica demokratskog procesa, a drugo je dno spin diktature na kome se sada nalazimo.

Pokažimo da je tako ali i da ćemo se boriti za nešto bolje. Između ostalog i racionalnim odnosom (sa srpskog stanovišta) prema ozbiljnom ratu koji je u toku ne tako daleko od nas, umesto da nasednemo na ono što režim želi, tj. da se u vezi sa obračunom SAD i Izraela sa Iranom, birajući strane za koje nerazumno vatreno navijamo, još više delimo i svađamo. Em je to geopolitički štetno za Srbiju, em odgovara Vučiću koji nam tako skreće pažnju sa onoga šta radi i čemu svakog božijeg dana moramo da se odupiremo!