Autorka knjige „One Nation Under Blackmail“ („Jedna nacija pod ucenom“), Vitni Veb otkriva duboki podzemni svet u kome se prepliću obaveštajne službe, organizovani kriminal i uticajni pojedinci iz državnih institucija, bankarskog sistema, najuticajnijih medija i advokatskih kancelarija, pa i iz najbogatijih američkih porodica. Na više od hiljadu stranica, autorka dokazuje da slučaj Džefrija Epštajna, uhapšenog i usmrćenog kreatora pedofilskog sistema, nije izolovan incident, nego primer koji otkriva načine na koje obaveštajne službe već 90 godina prikupljaju kompromitujuće informacije, kojima ucenjuju uticajne pojedince i grupe. Vud opisuje konkretne obaveštajne operacije, u koje su uključeni mafijaški klanovi, tajna društva, finansijske institucije i vlade. Ona nudi dokaze postojanja sistema u kome su „novac i moć jači od pravde i zakona“.

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najinteresantnije delove knjige „One Nation Under Blackmail“.

Vitni Veb

Tokom afere Votergejt, Henri Kisindžer se pojavio na političkoj sceni kao neka vrsta autsajdera. Iako je u administraciju ušao kao favorizovani intelektualni potomak „istočnog establišmenta, kojim dominira Rokfeler, njegovi stavovi o smirivanju tenzija sa Sovjetskim Savezom, otvaranju prema Kini i smanjenju naoružanja izbacilo ga je iz koloseka na kome su se preprečili robusni lobisti, moćnici, biznismeni i špijuni, koji su svoj finansijski uspeh zasnivali na povećanju odbrambenog budžeta.

Po izbijanju skandala Votergejt, bitke između liberalnih reformatora i tvrdolinijaša dostigle su vrhunac. Kisindžer je prošao kroz nešto poput geopolitičke reorijentacije. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka zaposlio se u Institutu za međunarodne studije. Kao što je Džeri Sanders primetio, taj Institut i Američki institut za preduzetništvo postali su konkurencija organima kao što su Savet za spoljne odnose i Trilateralna komisija. Direktor Instituta bio je Rej Klajn, stari član kineskog lobija, veteran OSS-a (služio je zajedno sa značajnim ličnostima kao što su Pol Helivel, Hauard Hant i Džon K. Singlaub) i visokorangirani oficir Centralne obaveštajne agencije. Klajn je bio dosledni kritičar politike detanta, koju su vodili Nikson i Kisindžer.

Da bi se što bolje prilagodio svojim novim saradnicima i vezama, Kisindžer je zauzeo oštar stav prema tekućim pregovorima sa Sovjetskim Savezom o smanjenju naoružanja. Do tog trenutka, snažna mreža aktivističkih grupa „nove desnice“, istraživački centri, lobi grupe i njihove konzervativne pristalice suprotstavljali su se politici detanta i smanjenja naoružavanja, predlažući da se povećaju vojni izdaci i pojača pritisak na Sovjete. Te grupe i pojedinci bili su organizovani iz klasičnih centrara moći, kakav je američki Savet za nacionalnu bezbednost, koji je opisivan kao „srce i duša vojno-industrijskog kompleksa“. Sve aktivnosti su vođene iz Vigerijevog sedišta, zgrade na adresi Lisburg Pajk 7777 u Fols Čerču, Virdžinija. Na toj lokaciji odigrale su se ključne stvari u svetu Teda Šeklija, Edvina Vilsona i Omasa Klajnsa.

Reformistički napori su, ipak, nastavili da jačaju. Jedan takav reformator bio je admiral Bobi Rej Inman, koji se 1974. godine popeo do mesta direktora direktora Pomorske obaveštajne službe. Nakon toga je obavljao funkciju šefa Saveta za nacionalnu bezbednost, a zatim, nakratko, zamenika direktora CIA Vilijama Kejsija. Inman je modernizovao obaveštajnu službu, koja je počela da prikuplja podatke elektronskim putem. Sa neskrivenim prezirom prema svima unutar obaveštajne zajednice, koje je smatrao neefikasnim i suvišnim otpadom, admiral Inman je izgradio imidž umerenog i stabilnog rukovodioca. Takav, predstavljao je kontrapunkt onima koji su bili opsednuti tajnim operacijama i planiranjem atentata, koje su favorizovali Šekli i njegova klika.

Radna grupa 157 bila je na ivici gašenja 1976. godine. Za Inmana, ta grupa je bila „skup jedinica od sumnjive koristi za mornaricu“. Osim spornih tajnih operacija, ta grupa je upla u seriju neobičnih poslovnih aranžmana sa Barnijem Hotonom iz Nugan Hend banke, koja je imala sedište u Australiji. Menadžment te banke se sastojao uglavnom od bivših zvaničnika američkih obaveštajnih službi. Izgleda da je banka Nugan Hend bila umešana u posredovanje u prodaji oružja paravojnim formacijama u Južnoj Africi. Šverc oružja je organizovan kroz mrežu banaka, kao što je filijala Nugan Henda u Hong Kongu. Ipak, kada je došlo do isporuke oružja, Hoton i njegov partner Majkl Hend morali su da zatraže pomoć Edvina Vilsona, ne bi li im on pomogao da reše problem, koji je nastao kad je australijska vlada objavila izveštaj o kriminalnim aktivnostima banke Nugan Henda. Prema tom izveštaju, Vilson je, pod okriljem Radne grupe 157, izdao naređenje za isporuku „10 miliona metaka, 3.000 komada oružja, uključujući mitraljeze, M-1 puške i druge modele dugih cevi“. Veruje se da je pošiljka napustila SAD iz Bostona. Sertifikat je ukazivao da je Vilsonova fantomska kompanija Vorld Marin, iza koje je stajala RG 157, imala ulogu posrednika, dok je kao krajnji korisnik navedena portugalska kompanija, koja je i ranije bila povezivana sa tajnim operacijama američke armije.

Takođe, širile su se glasine da su RG 157 i Nugan Hend zajedničkim snagama destabilizovali australijsku vladu Gofa Vitlama. Premijer Vitlam je tada predlagao zatvaranje satelitske stanice CIA pod nazivom Pajn Gep. Na opasnost od Vitlama, vrh CIA upozorio je niko drugi do Šekli. Prema rečima Viktora Merkeja, visokorangiranog oficira CIA, Vitlam je „izazvao apopleksiju u Beloj kući, kao da je izvršena neka vrsta državnog udara“.

Verovatno imajući u vidu ove i druge incidente, Inman je tvrdio da je Radna grupa 157 „van kontrole“. Vilson je prihvatio pregovore sa Inmanom, tokom kojih je tvrdio da bi, ukoliko RG 157 bude zatvorena, trebalo formirati novu, još efikasniju organizaciju za iste delatnosti. Šekli je, takođe, intervenisao u korist RG 157, za koju je tvrdio da je „značajno obaveštajno sredstvo, čiji gubitak bi naneo veliku štetu“. Inman je rekao Šekliju da bi, ako Vilsona smatra toliko dragocenim, mogao da ga vrati na platni spisak CIA.

Na kraju, Radna grupa 157 je zatvorena, a Vilson je ostao bez posla. Neposredno pre Inmanove odluke o demontaži te službe, Vilson se sastao sa bivšim operativcem CIA Frenkom Terpilom, koji je vodio kompaniju pod nazivom Interkontinental Tehnolodži, filijalu kompanije Stanford Tehnolodži, koja je bila uključena u aferu „Iran-Kontra“. Vlasnik Stanforda bio je Albert Hakim, iranski biznismen, koji je bio posrednik u pregovorima Irana i Izraela.

Terpil je Vilsonu predložio poslovni poduhvat, koji je obuhvatao i nabavku oružja i vojne tehnologije za režim Muamera Gadafija u Libiji. U to vreme, Terpil je već trgovao sa Libijom, koju je snabdevao svakom vrstom robe, od pampers pelena do pištolja. Libijci su očekivali da od Terpila i Vilsona dobiju „težu opremu“, pre svega plastični eksploziv C-4 i rakete „Crveno oko“. Uz odobrenje Šeklija i Klajnsa, Vilson je otišao da radi u Libiju. Operacija se ubrzo proširila i na program obuke libijske vojske. Da bi to organizovali, Vilson i Terpil su osnovali nekoliko fantomskih firmi, među kojima je bila i Inter-Tehnolodži. Bivši agenti CIA, kakav je bio Kevin Malkahi, dovedeni su da vode te firme, a tajne kampove za obuku vodio je bivši pripadnik „Zelenih beretki“. Među trenerima je bio Judžin Tafoja, veteran iz Vijetnama, koji je opisivan kao „snažan nasilnik i ubica, prekriven ožiljcima“. Vilson je angažovao Tafoju za prljave poslove.

Džordž Herbert Voker Buš je postavljen na mesto direktora CIA 1976. godine, u vreme predsednika Džeralda Forda. Na mesto zamenika direktora postavljen je Šekli, od koga se očekivalo da nasledi Buša na čelu CIA kad Ford dobije drugi predsednički mandat. Međutim, to se nije ostvarilo. Ford je izgubio izbore, a novi američki predsednik Džimi Karter je smenio Buša i na mesto direktora Centralne obaveštajne službe postavio reformistu admiala Stensila Tarnera. Kao vojni oficir sa uspešnom karijerom i kao bivši Karterov školski drug, Tarner je doveden u CIA da je reorganizuje. Pošto pre toga nije imao veze sa CIA, Tarner je mogao da očisti agenciju od delova koji su bili posvećeni tajnim operacijama i specijalnom ratovanja. Nakon što su oni sistematski uklonjeni, fundamentalno je promenjen karakter CIA.

Šekli se neko vreme održao na čelu direktorata za operacije, gde je pokušavao da sakrije tragove određenih akcija od budnih očiju Kartera i njegovih saradnika. Šekli je napustio CIA 1979. godine kako bi se posvetio privatnom biznisu. U stvarnosti, njegovi poslovi su bili usmereni na stvaranje privatne obaveštajne mreže, koju je projektovao tokom nekoliko godina. Dugoročni plan je bio da se ova privatna Cia iskoristi kao osnova za sabotažu Karterovih reformi. Ta privatna mreža, koja je finansirana novcem koji je obezbedio Vilson, brzo se uplela u niz međunarodnih skandala.

Kongresna komisija koja je istraživala aferu „Iran-Kontra“ objavila je izveštaj FBI u kome se navodi da je Vilson obezbedio kredit za osnivanje i rad kompanije pod nazivom Međunarodna istraživanja i trgovina (IRT), koja je delovala kao korporativni kišobran za još dve kompanije, registrovane na Bermudima i u Delaveru. Šekli je, na saslušanju o „Iran-Kontri“ rekao da su te kompanije dizajnirane za trgovinu hartijama od vrednosti. Kada je upitan o svojoj ulozi u tim kompanijama, Šekli je ponudio samo nejasne odgovore: „Radio sam kao konsultant i menadžer, pokušavajući da izvučem kompaniju iz poslovnih gubitaka“. Uprkos njegovim pokušajima da se distancira, brojne ličnosti povezane sa njegovom privatnom špijunskom službom – ljudi poput Klajnsa, Vilsona i Ričarda Sekorda – rekli su FBI da je svima „bilo sasvim jasno da je Šekli bio šef“.

Među zaposlenima je bilo nekoliko Šeklijevih saradnika iz CIA, a na direktorskim mestima nalazili su se Džim Kričfild, Donald Džejmison i misteriozni „gospodin Ledber“, za koga se veruje da je zapravo bio Kalvin Hiks.

Međunarodna kompanija Research Associates International fokusirala se na trgovinu naftom. Izgleda da je imala samo jednog, eksklizivnog, klijenta: Džona Dojsa. (U transkriptima Šeklijevog svedočenja o „Iran-Kontri“ njegovo ime je pogrešno napisano kako bi se unela zabuna u istragu.) Dojs je oko Transvorld Oil-a organizovao široku korporativnu mrežu, preko koje je ušao u mračni svet trgovine neftom. Dojs je 1979. prvi put angažovao Šeklijevu kompaniju, što mu je omogućilo velike poslovne uspehe. Do 1993. godine, Dojs je preuzeo dominaciju na afričkom tržištu nafte, naročito u Južnoafričkoj Republici, odakle je izvozio polovinu proizvedene nafte.

Osim Dojsa, ostali giganti u toj trgovini, koja je bila neophodna za održavanje aparthejda, bili su Mark Rič i nemačka kompanija Marimpeks.

Supruga Džona Dojsa bila je Frensis Džardin, koja je neko vreme provela u vezi sa Džefrijem Epštajnom. Ona je sa Epštajnom posećivala Bila Klintona u Beloj kući.

Šekli i Dojs su ukrstili svoje ogromne mreže saradnika. Upoznao ih je Majkl Kori, tadašnji predsednik kompanije Transvorld Oil. Kori je vodio vijetnamsko odeljenje kompanije Rojal Dač Šel, koju je američka vojska koristila tokom rata u Vijetnamu.

Teri Rid i Džon Kamings su u knjizi „Compremised“ napisali da su Šeklijeve, Vilsonove i Dojsove firme „posao usklađivale sa CIA“ i da su imale „dugu istoriju pružanja pravne zaštite od krivičnog progona agenata CIA“. Jedan od bivših oficira CIA, Vilijam Bar, nalazio se na platnom spisku njihove kompanije Shaw PPT. Bar je radio za CIA od 1973. do 1977. godine. Posle toga, kao menadžer u Shaw PPT-u, angažovan je u širenju Šeklijeve obaveštajne mreže, tj. njegovoj „privatnoj CIA“.

Tu se nalazila i advokatica Barbara Roso, čije ime se pominje u izveštajima FBI o Egipatsko-američkoj korporaciji za vazdušni transport i usluge (EATSCO), koja je važila za krunski dragulj u celom Šeklijevom kompleksu. Kompaniju EATSCO su posedovale dve korporativne jedinice: 51% vlasništva držala je kompanija Tersam iz Vidržinije, koju je otvorio bivši egipatski obaveštajac Husein K. Salem, a 49% je imala Klajnsova kompanija SSI. Sedište EATSCO je bilo na poznatoj lokaciji: Lisburg Pajk 7777, u istoj zgradi u kojoj se nalazio centar novonastale mreže „nove desnice“ Ričarda Vigerija i njegovih saradnika. Da bi veze bile čvršće, Salem je u tom periodu živeo u hotelu Ramada, koji se nalazio na susednoj adresi. Hotelski bar u Ramadi bio je „centar za okupljanje bivših i aktuelnih pripadnika CIA“.

Kompanija EATSCO je posredovala u prodaji američkog oružja Egiptu. Od samog početka bilo je jasno da je taj aranžman vrlo sporan. Prodaja oružja, koja je išla preko Pentagona, privukla je pažnju zbog prevelikih troškova transporta, koje je naplaćivao EATSCO. U tom poslu značajnu ulogu je imao Ričard Sekord, koji je bio angažovan u EATSCO, ali i u Pentagonu. Sekord je kasnije učestvovao u zaveri „Iran-Kontra“.

Tokom istrage te afere, bliski Šeklijev i Klajnsov saradnik Majkl Ledin, saslušan je u tužilaštvu. Prema pisanju Njujork tajmsa, Ledin je izjavio da je „svaka navodna zloupotreba naplate bila označena kao tajna operacija“. Drugim rečima, možda su krali novac iz Pentagona i preusmeravali ga u budžet za finansiranje aktivnosti privatne CIA. Zaista, kružile su glasine da je EATSCO  tajno prodavao oružje mudžahedinima u Avganistanu i drugim islamskim terorističkim organizacijma koje je podržavala CIA u vrelo vreme Hladnog rata.

Otisci prstiju Edvina Vilsona nalazili su se u svakom poslu EATSCO-a. Novinari su otkrili niz velikih kredita koje je Vilson, preko SSI-a, dao EATSCO, o čemu je i bivši marinac Judžin Tafoja ostavio rukom pisane beleške.

Sredinom 1970-ih, Edvin Vilson je preuzeo kontrolu nad kompanijom Džozefa Dž. Kapučija. Tu „međunarodnu firmu specijalizovanu za zaštitu lica i objekata“ – Associates – formirao je pukovnik američkog vazduhoplovstva Dž. Dž. Kapuči. Svet obaveštajnih službi mu nije bio nepoznat. Tokom vijetnamskog rata, on je povezivao novi obaveštajni aparat Ratnog vazduhoplovstva i CIA. Kasnije je bio angažovan kao načelnik Kancelarije za specijalne istrage Ratnog vazduhoplovstva.

Nije jasno kako je Vilson stekao kontrolu nad Kapučijevom kompanijom, niti postoje jasni tragovi odnosa između njih dvojice. Međutim, poznato je da se i Kapuči uklopio u mrežu Vilsonove „privatne CIA“.

Vilson je kasnije prodao svoj vlasnički udeo u Kapučijevoj kompaniji. Kupci su bili njegovi stari saradnici Omas Klajns, Donald Lovers i Nil Livingston. Elektronski tragovi upućuju na to da novac, kojim su kupljene Vilsonove deonice, potiče sa „računa američke vlade“. S druge strane, novac, kojim su Livingston i njegovi partneri kupili avio kompaniju Er Panama potiče iz panamske vlade.

Dok je radio u Panami, Livingston je bio povezan sa ozloglašenim operativcem Mosada Majklom Hararijem. Sa samo 13 godina, Harari je, kao kurir, počeo karijeru u Hagani. Potom je završio elitne škole u Izraelu i uključio se u borbeni korpus Palmah, da bi ga na kraju regrutovao Hamas. Harari je predvodio timove koji su širom Evrope tražili i likvidirali članove „Crnog septembra“, palestinske grupe koja je odgovorna za masakr na Olimpijskim igrama u Minhenu. Hararijev tim je imao običaj da za sobom ostavlja tela ubijenih slučajnih prolaznika, nevinih civila. Uprkos tome, na kraju je postavljen na mesto šefa Mosadovog tima za Latinsku Ameriku. Vremenom je Panama postala centralno mesto Hararijevih aktivnosti.

Livingston je u Vašington postu objavio tekst o Harariju, u kome je napisao da je „Panama Siti postala obaveštajni centar, neka vrsta latinoameričke verzije Bejruta ili Beča“. Harari se posebno zbližio sa Manuelom Norijegom, koji je tada bio na mestu šefa državne obaveštajne službe. Norijega je tada održavao zamršenu obaveštajnu mrežu, istovremeno radeći za CIA i kubansku obaveštajnu službu Direccion General de Inteligencia.

„Norijegin odnos sa DGI postao je vredan kanal informacija o aktivnostima PLO (Organizacije za oslobođenje Palestine) za Hararija i njegove pretpostavljene u Izraelu“, napisao je Livingston.

Nakon što se, početkom 80-ih, na neki način zvanično odvojio od Mosada, Harari je zarađivao za život kao trgovac oružjem, a njegova bezbednosna agencija brinula je za Norijegu. Hoze Blandon Kastiljo, savetnik Norijege, koji je svedočio pred Podkomitetom za terorizam, narkotike i spoljne poslove Odbora za međunarodne operacije američkog Senata, optužio je Hararija da vodi kriminalnu mrežu, koja kontroliše šverc oružja i droge širom Latinske Amerike. Tu logističku mrežu, Harari je napravio u saradnji sa Dvejnom Klaridžom, visokim oficirom CIA.

Livingstonov angažman u Kapučijevoj kompaniji bio je među prvima u njegovom postpanamskom stažu. Potpisao je ugovor sa egipatskom vladom Anvara Sadata o obuci pripadnika snaga bezbezdnosti. Feliks Rodrigez, kubanski izgnanik, koji je prošao obuku CIA, a sa Šeklijem je sarađivao još u Vijetnamu, doveden je u Egipat da nadgleda operaciju. Taj aranžman su organizovali Vilson i Klajns preko EATSCO-a. Obojica će kasnije reći novinaru Morganu Strongu da su sporazumi poput ovoga napravljeni uz podmićivanje egipatskih zvaničnika, kako bi se iz državnog budžeta izvukle velike sume novca, koji je trebalo da bude prosleđen Sadatu preko Hosnija Mubaraka, u zamenu za unosne ugovore.

Primarni aparat podrške EATSCO-a u ovim i sličnim poslovima bila je avio kompanija Internacional Evejz sa sedištem u Kanzas Sitiju. Farhad Azim, biznismen iranskog porekla osnovao je tu kompaniju za prevoz tereta sa navodnom svrhom transporta „konja iz Nebraske u Iran“. Čarter letovi su trajali do iranske revolucije 1979, dok SAD nisu prekinule diplomatske odnose sa Iranom. Verovatno je tom rutom prevoženo mnogo više od konjskog mesa. U početku, Azimova flota se sastojala od jednog Boinga 707, ali ubrzo ju je proširio na 17 Boingovih 707, dva Boinga 727 i jednim Boingom 747.

Džozef Trento sugeriše da je Azim bio paravan za CIA. U taj posao bila je uključena kompanija Global Internacional, čiji je vlasnik  Džejms Kaningem radio u Laosu kao menadžer kompanije Er Amerika, koju je kontrolisala CIA u vreme Teda Šeklija.

Direktne veze ne mogu da se potvrde konkretnim dokazima, ali postoje mnoge indicije, kao što je i činjenica da su neki Azimovi piloti prethodno radili za Er Ameriku. Još čvršća sugestija proističe iz tragova novca. Azimova avio kompanija je dobijala velike kredite od Komercijalne kreditne korporacije, koja je bila filijala Kontrol Data Korporacije, poznate po špijunskim aferama PROMIS i Inslou. Neposredno pre otvaranja te kreditne linije, namenjene za početni kapital kompanije Global Internacional Ervajz, Kontrol Data Korporacija je angažovala Edvina Vilsona kao konsultata, sa nadom da će iskoristi obaveštajne kontakte. Međutim, ta veza je obuhvatala mnogo više od jednostavnih izvoznih poslova.

Vilson je kasnije optužen za prisluškivanje kancelarija američke Komande za materijalne resurse armije. Prema optužnici, on je na taj način prikupljao insajderske informacije o licitacijama rashodovane opreme i planiranim nabavkama.

Po istom modelu, CIA je napravila niz kompanija za avio-transport. Neke od njih su izazvale skandale koji su otkrili veze CIA i lokalnih mafijaških organizacija. Kad je razbijena kubanska grupa, uhapšeni su brojni zaverenici, među kojima se nalazio i Marej Kesler, visokorangirani pripadnik porodice Gambino. Drugi pilot, koji je bio angažovan za prevoz eksploziva, bio je niko drugi do ozloglašeni Beri Sil, koji je bio na platnom spisku CIA, a prevezao je tone kolumbijskog kokaina u Sjedinjene Države.

(U sledećem broju: Špijunska mreža Džordža Buša)