Novija istorija južnoslovenskog podneblja govori o trajanju jednog destruktivnog procesa koji kao da ne može biti završen i koji smeta budućnosti da nastupi. Cinično, ali, taj proces je prepun demokratskih ideja, visokih etičkih principa, velike težnje ga progresu i evropeizaciji, ali je zaostalost njegov jedini stvarni proizvod u trećoj deceniji dvadeset prvog veka. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje hronologiju (iz više dostupnih izvora) događaja 1966-2006. godine, iz koje će se videti kako je jedno prosperitetno jugoslovensko društvo imalo u samom političkom i intelektualnom vrhu, još pre pola veka sukob oko „identitetskih pitanja“ koja i danas traju u zemljama te bivše zajednice naroda.

Priredio: Luka Mitrović

General Aleksandar Vasiljević, poslednji načelnik Vojne kontraobaveštajne služne Jugoslovenske narodne armije (KOS), opisuje položaj u kome se našao u proleće 1991. godine pa kaže: „Na XVIII sednici Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka, 26. maja 1991., noć pre polaska vojske i carinika na granične prelaze, Jović (Borisav) zagovara da vojska mora delovati energično, da ako Slovenci pruže otpor biće proglašeno vanredno stanje. A, četiri dana iza toga je XIX sednica Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka kojom opet predsedava Jović, Kadijević referiše i kaže: ‘imamo toliko i toliko poginulih, oni su nas blokirali i zaposeli kasarne, mi do sada sa vojskom nismo išli, već samo sa kontigentom koji je izašao na granicu. Trebali smo zaposesti ukupno 137 objekta u Sloveniji, a u prvih 24 sata zauzeli smo 133. Imali smo za to vreme pet poginulih’. Kadijević traži da se realizuje ono što je rečeno 26. maja – vanredno stanje u Sloveniji. Vojska deluje, podignuta su 52 aviona, a Bora Jović kaže – parafraziram ga, ali s velikim stepenom tačnosti: ‘Oni koji ovde zagovaraju primenu vojne sile u Sloveniji vode Jugoslaviju u veliki građanski rat, vode u libanizaciju jugoslovenskog prostora. Ma, koji ćemo mi k… terati neke Slovence da silom ostanu u Jugoslaviji ako neće. Ako hoće da idu, neka ih, neka se otcepe. Nama je zadatak da se vojska odatle izvuče na nove granice’… Tada, 30. maja 1991, u 13.30 h, prvi put čujem formulaciju ‘da se vojska povuče na nove granice’…Imali smo spremljene specijalne snage koje su bez velikog rata mogle pohapsiti osam čelnih ljudi u Sloveniji i zauzeti 12 objekata, u jednom klasičnom puču. Imali smo ubačene snage za koje oni nisu znali – četu vojne policije iz Niša i četu vojne policije iz Topčidera, koje su bile u Ljubljani u kasarni. Nisu otkrili da smo ušli unutra. Imali smo na aerodromu Cerklje deo 3. diverzantskog odreda iz Skoplja, imali smo deo Padobranske brigade iz Niša…“ (…)

Četiri-pet godina posle toga sreo sam Boru Jovića i pitao ga zašto je 26. maja 1991. na XVIII sednici Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka zagovarao energično delovanje vojske u Sloveniji, a četri dana iza toga govorio: ‘Šta ćemo mi terati nekoga da ostane u Jugoslaviji ako neće’… A Jović meni kaže: ‘Ma slušaj Vasiljeviću, hteli smo te Slovence prvo da lupimo, pa onda da izađu’. Tada sam mu rekao: ‘Boro, jel’ tebi vojska liči na boksersku rukavicu, sa kojom nekome razbiješ nos, okrvaviš je i iza toga baciš?’. Odgovorio je: ‘Nemoj da zajebavaš, nas dvojica smo završili’.“ (A. Vasiljević u listu „Svedok“, 4. april 2006)

27. maja 1991., u BiH je formirana Zajednica opština Istočne i Stare Hercegovine, sa većinskim srpskim stanovništvom. a 29. maja  Skupština Slovenije usvaja Rezoluciju za sporazumno razdruživanje od SFRJ. Dana 30. maja Matija Bećković, akademik (povodom izjave State Department) kaže: „Ljudska prava Albanaca na Kosovu nisu manja od prava Srba (…) Gračanica je starija od Amerike. Pred američki Kongres nismo slali političare koji lažu, već monahe, mučenike i svece. Pa ipak su kongresmeni ostali skloniji istini različitih lobija i mafija. San Srba u Hrvatskoj je da imaju ista prava kao Albanci na Kosovu“. (Politika, 30. maj 1991)

Jovan Rašković, akademik dramatično saopštava: „Genocid je u Hrvatskoj počeo“. (Politika, 30. maj 1991) a 3. Juna, Predsednik Makedonije Kiro Gligorov i predsednik Predsedništva BiH Alija Izetbegović objavili zajednički predlog Platforma o budućoj jugoslovenskoj zajednici (Jugoslavija zamišljena kao savez suverenih republika ili država). Na ovo reaguje Radovan Karadžić: „Mi Srbi nismo počinjali ratove, ali smo ih obično završavali. Nećemo ni ubuduće, ali ako neko počne sa ratom, neće moći i da istovremeno kaže kada je dosta, mi ćemo to kazati…“ (Večernje novosti, 3. jun 1991) Milić od Mačve, slikar, kaže: „Samo celovitost srpskog naroda, ujedinjenog u jednoj svojoj državi, može dovesti do mira u Evropi. Inače će doći Japanci, barem po Nostradamusovim predviđanjima…“ (Politika, 3. jun 1991)  A, 5. juna 1991., Borisav Jović u svojim sećanjima piše: „Priprema se razgovor republičkih predsednika u Sarajevu 6. juna o jugoslovenskoj krizi. Ocena predloga BiH i Makedonije i stav Srbije. Sastanak kod Slobodana: Ćosić, Crnčević, Kosta Mihailović, Bakočević, Zelenović i ja.

U Sarajevu to treba da se potvrdi tako što će četiri republike da prihvate predlog Gligorova i Izetbegovića, a Srbija i Crna Gora da se izoluju i osude. Inače, predlog je glup i nefunkcionalan. To bi bilo opravdanje Sloveniji i Hrvatskoj da konačno izađu iz Jugoslavije. Odlučili smo da ih šokiramo: da prihvatimo predlog kao osnovu za razgovor, da ih sprečimo u nameri, a potom da polako evoluiramo ka svom konceptu. (Borisav Jović, Poslednji dani Jugoslavije, Prizma, Kragujevac 1996, str. 338)

6. juna 1991. Dešva se „samit šestorice“ u Sarajevu na kome je predlog Gligorov-Izetbegović bio predmet rasprave. Radovan Karadžić o tom jugoslovenskom samitu kaže: „Osvedočili smo se da postoji identičnost gledišta na pitanje srpskog naroda i jugoslovenske krize, kao i odlučnosti Republike Srbije i njenih organa da zaštite interese svih Srba i onih izvan Srbije“. (Ekspres politika, 8. jun 1991) Borisav Jović se osvrće ne te dane ovako: „Sutra se u Splitu održava sastanak Tuđman Milošević-Izetbegović. Cilj sastanka je traženje načina za rešavanje jugoslovenske krize. Mnogi očekuju da će se razgovarati o podeli BiH i stvaranju muslimanske mini države. Sastali smo se kod Slobodana Miloševića: on, Dobrica Ćosić, Radovan Karadžić i ja da dogovorimo taktiku koju će primeniti Milošević. Ocenjeno je da se treba strogo držati naših principijelnih stavova: mi želimo očuvanje Jugoslavije, u okviru toga i BiH, ne tražimo ničiju podelu, niti Veliku Srbiju, ali nećemo dozvoliti da se srpski narod silom izvodi iz Jugoslavije. Radeći na razbijanju i rasturanju Jugoslavije, Hrvatska i BiH same rade na stvaranju Velike Srbije. Vreme radi za nas, a njihova, naročito hrvatska, politika postaje nervozna. Svaki njihov potez može biti pogrešan i u našu korist“.

Sastanak Tuđman-Milošević-Izetbegović u Splitu je krenuo tako što je Izetbegović odbio predloge o kantonizaciji BiH. 13. Juna se desio Misnistarski sastanak KEBS u Berlinu koji je podržao jedinstvenu Jugoslaviju. Borisav Jović o te dane hronološki opisuje: „Ni danas nije održana sednica Predsedništva SFRJ. Nisu hteli da dođu iz Hrvatske i Slovenije dok ne promenimo odluku o (ne)izboru Mesića za predsednika. Mi smo odlučili da o tome nema više mogućnosti da se razgovara. Iskoristili smo priliku (Sloba, Momir. Branko, Jugoslav i ja) da procenimo situaciju i dogvorimo se o daljim potezima…. Dogovorili smo se da se u ponedeljak 24. o.m. sastane grupa eksperata srpske i crnogorske vlade da pripreme predloge finansijske i ekonomske samoodbrane.

Istog dana (24. juna) sastaćemo se s Kadijevićem i Adžićem i tražiti da nam daju precizan odgovor da li će izvršiti raspored vojske na novim (srpskim) granicama Jugoslavije, kako bi se sprečilo veće izginuće srpskog naroda i odbranile teritorije. Ako ne dobijemo sigurne garancije odbranu treba da organizujemo sami i dignemo ruke od armije. Razradićemo i postupke da iz saveznih organa izguramo Hrvate i Slovence. Da ne odlučuju o nama, ako su se već izdvojili. Suprotstavićemo se bilo kakvoj politici prisilnog zadržavanja Hrvata i Slovenaca u Jugoslaviji, kao i prisilnog izvođenja Srba iz nje.

Dana 21. juna  1991. SIV (Savezno izvršno veće) usvojio je Stavove i predloge za rešenje krize i uređivanje odnosa u jugoslovenskoj zajednici. Čelnici SDS BiH izjavili da samo Slobodan Milošević ima pravo da predstavlja Srbe iz BiH u pregovorima o budućnosti Jugoslavije. Džejms Bejker, državni sekretar SAD, u zvaničnoj poseti Jugoslaviji izjavio da SAD „podržavaju demokratsku i celovitu Jugoslaviju, o čijoj budućnosti sporazum treba da se postigne dogovorom“.

U Banjaluci  je tih dana potpisan dogovor o ekonomskoj, kulturnoj i informativnoj saradnji Bosanske Krajine i SAO Krajine. 25. juna Sabor Republike Hrvatske jednoglasno usvojio Deklaraciju o proglašenju samostalne i suverene republike Hrvatske i pokrenuo postupak razdruživanja od Jugoslavije. Dokument Ustavnog suda BiH „Konstatacije i predlozi“ o aktuelnoj situaciji u Jugoslaviji i BiH dostavljen je republiČkom Parlamentu – potpisao predsednik Suda Kasim Trnka (Borba, 27. juni 1991). Dobrica Ćosić, akademik izjavljuje: „U danima slovenačke divlje mržnje srpskog naroda (…) u danima ustaškog rata protiv srpskog naroda u Hrvatskoj (…) posle toliko neprijateljstva Slovenije prema srpskom narodu i razočarenja srpskog naroda u slovenački narod, posle sadšnjeg ustaškog rata u Hrvatskoj, srpski narod neće i ne može više da živi u zajednici sa sa narodima koja ga toliko mrze i koji neće s njim da žive…Bila bi racionalna i na smeru evropske i svetske integracije jedna demokratska federacija Srbije, Crne Gore, BiH i Makedonije. Ako se to ne dogodi srpski narod će stvoriti svoju državu, na svojim etničkim prostorima, policentrične strukture i tako završiti borbu za svoje oslobođenje i ujedinjenje koju vodi dva veka“ (Politika, 26. jun 1991).

27. juna počinju oružani sukobi JNA i Teritorijalne odbrane Slovenije u Ormožu i kod Jezerskog. Predsedništvo Slovenije akcije JNA ocenilo kao akt agresije na nezavisnost Slovenije i pozvalo stanovništvo na pružanje otpora. Borisav Jović o tome piše ovako: „Slobodan i ja kod Kadijevića…Slobodan insistira nekoliko puta (ispravlja jučerašnju grešku) da vojska mora da brani buduće granice Jugoslavije: ‘Šta mi ima da branimo slovenačke granice, to je privremeno. Treba da branimo ono što će biti trajno’.“ Vrhovno državno vijeće Republike Hrvatske zatražilo od JNA da se povuče u kasarne i da više ne sprečava organe sigurnosti u uspostavljanju pravnog poretka u Republici. U Bosanskom Grahovu proglašeno ujedinjenje Bosanske Krajine i SAO Krajine i izdata Deklaracija u kojoj se ističe da je „ujedinjenje imperativni zadatak“. 28. Juna, Ante Marković predsednik Vlade SFRJ saopštava da je SIV naložio da se prekinu oružani sukobi, a SSNO da su jedinice JNA preuzela kontrolu granica na teritoriji Republike Slovenije.

U Bonu (Nemačka) osnovan Krizni štab za praćenje zbivanja u Jugoslaviji. Borivoje Petrović, gradonačelnik Kragujevca, na mitingu na Gazi Mestanu govoiri: „Neka (oni iz sveta koji na nas vrše pritisak) dođu ovde da vide da se ovde jelo zlatnim kašikama dok su u Evropi rukama kidali meso…“

Dana1. Jula 1991., Stjepan Mesić proglašen za predsednika Predsedništva SFRJ u prisustvu tročlane delegacije Evropske zajednica. Izeđu Borova i Borova Sela u Slaviniji, žestoka pucnjava tokom noći, a u selu Tenja ubijen je Josip Kir, načelnik Policijske uprave Osijek (u odbranu jugoslovenske države, kao žrtva proustaških ekstremista). 

Predsedništvo Slovenije prihvatilo je predlog o prekidu neprijateljstava. Roditelji vojnika upali u Narodnu skupštinu Srbije zahtevajući da se deca vrate sa odsluženja vojnog roka u Sloveniji. 4. Jula počeo sukob kod sela Ljubova između pripadnika MUP Hrvatske i srpske paravojne jedinice „kapetana Dragana“. 5. jula na sastanku ministara inostranih poslova u Hagu, nemački ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer predložio embargo na isporuku oružja i zamrzavanje finansijske pomoći. Na sastanku KEBS u Pragu formirana Specijalna komisija za Jugoslaviju. 

Na prijemu uoči proslave ustanka u SR Srbiji (7. juli) Slobodan Milošević kao predsednik Srbije najavio povlačenje JNA iz Slovenije. Ljubomir Tadić, akademik, tom prilikom je izjavio: „U Srbiji, hvala Bogu, nismo složni, iako sloga treba da postoji u trenucima odbrane gole egzistencije naroda, a ko nije uz svoj narod, onda je ništa drugo nego izdajnik“ (Duga, 5-29. jul 1991). Takođe 7. jula evropska „trojka“ na Brionima razgovarala je sa članovima Predsedništva, rukovodstvima Slovenije i Hrvatske, predsednikom SIV i ministrima unutrašnjih poslova i narodnu odbranu. Usvojena je Zajednička deklaracija o mirnom rešavanju jugoslovenske krize. A. već 10. jula Vojislav Šešelj govori: „Srbija trenutno nema vojsku. Ima četničke dobrovoljačke odrede u isturenim srpskim pokrajinama, ali u ovoj suženoj Srbiji nema. Srbija može imati vojsku za 48 sati, ako to bude potrebno. Samo to da se ne zaboravi. Nije moguć građanski rat u Jugoslaviji. Ko će da ratuje sa nama. Hrvati mogu da pokušaju pa će opet dobiti po nosu kao što su dobili po nosu u Bo rovom selu i gotovo. Može da dođe do fizičkog razgraničenja. Nije svako fizičko razgraničenje rat. Ako tenkovi jednog dana osvanu u Ljubljani – to nije rat. Najveći srpski neprijatelji su Hrvati. Oni su poklali milion Srba i bili bi u stanju da to ponovo učine. Oni bi bili u stanju da ugroze i vas Slovence. Vi ste za njih alpski Hrvati…Idite što pre. Nećete valjda deliti sudbinu drugih jugoslovenskih naroda. Vi jedini imate šansu da izađete bez gubitaka. Idite…Nova Jugoslavija postojaće pod dominacijom onog ko je najveći“(magazin Svet, 10. jul 1991).

12. J+jula, Radovan Karadžić : „Što se tiče srpskog odziva na mobilzacijske vežbe, Srbi u BiH neće dozvoliti da bilo ko JNA ponižava i poražava na bosanskim gudurama. Mi nećemo snositi krivicu što će nacionalni balans u toj Armiji biti poremećen zbog toga što drugi bacaju oružje i ne odazivaju se na pozive“ (Politika, 12. jul 1991). Predsedništvo SFRJ prihvatilo  je Brionsku deklaraciju, a Vasilije Krestić, akademik, kritikuje jugoslovenska osećanja građana srpske nacionalnosti pa kaže: „U svakom Srbinu se još krije mali Jugosloven i samo čeka da iz tog malog Srbina iskoči. To je onaj problem koji nas sprečava da se objedinimo i koji nas još tera u sukobe, često i besmislene“ (NIN, 12. jul 1991).

U istim broju NIN.a, Akademik Boško Petrović ulazi u verska pitanja pa kaže: „Naš posao, gospodo, naša je obaveza da odgovorimo na pitanje: veronauka u školama ili ne? Ako kažete ‘ne’, nemojte da očekujete da ćete spasiti Srbiju. Doći će katolici, jer je religiozno čoveku imanentno. Prema tome, mi to moramo da priznamo kao nužnost“ 13. Jula 1991., potpisan je Memorandum o saglasnosti za dolazak posmatračke misije Evropske zajednice radi nadgledanja sprovođenja Brionske deklaracije. Vuk Drašković o tome ima svoje mišljenje u Predlozima Srpskog pokreta obnove (SPO) za okončanje rata u Hrvatskoj i rešenje političke krize u Jugoslaviji. Rada Trajković, tada član Predsedništva prištinskog društva „Postojbina“: „…Za svakog vojnika poginulog u Sloveniji, srpske majke moraju roditi još stotinu vojnika“. Milan Paroški, poslanik SPO u Skupštini Srbije dodaje i to da: „Hrvati nisu imali literature, osim srpske literature“ (Skupština Srbije, juli 1991).

Borisav Jović piše u svojim sećanjima: „…Slobodan (Milošević)a i ja zakazali smo sa Veljkom Kadijevićem razgovor koji smatramo odlučujućim. Stanje u zemlji je skoro tragično. JNA u Sloveniji poražena. Moral vojske pao na niske grane. Srpski narod gubi povernje u JNA. Opozicija traži formiranje srpske vojske. Svima je jasno da se rat ne može izbeći, a da se JNA skoro raspala. Srpski pokret obnove vrši direktniu propagandu da se rezervisti ne odazivaju na pozive, da dezertiraju. Izdaja je na delu. Majke vojnika demonstriraju – traže da se ‘deca vrate iz vojske’. Srpski narod potpuno zbunjen uveliko se pridružuje opoziciji. Traže se naše ostavke. Od Veljka odlučno tražimo sledeće: 1) Slovencima odgovoriti žestoko svim sredstvima uključujući i avijaciju, apsolutno im više ne dozvoliti da šikaniraju JNA. Potom se povući iz Slovenije. 2) Glavne snage JNA skoncentrisati na liniji: Karlovac-Plitvice na zapadu; Baranja, Osijek, Vinkovci – Sava na istoku i Neretva na jugu. Na taj način pokriti sve teritorije gde žive Srbi do potpunog raspletra. 3) Potpuno elimisati Hrvate i Slovence iz vojske. Ako odmah ne krene sa akcijom u Sloveniji mi gubimo u Srbiji, a onda se i vojska raspada“ (Borisav Jović, Poslednji dani Jugoslavije, Prizma, Kragujevac 1996, str. 349) O događajima 15. Jula, Borisav Jović piše: „Konačno smo usvojili odlukuo povlačenju JNA iz Slovenije. Formalno, odluka je glasila da se jedinice JNA iz Slovenije privremeno razmeštaju na nove položaje. Ustvari, da se zadovolje oni koji se još nadaju očuvanju jedinstvene SFRJ. Nas četvorica iz Srbije i Crne Gore, plus Drnovšek, smo prevladavali, a Tupurkovski nam se jedva pridružio zahvaljujućo ‘izjavi’ Predsedništva da je to u funkcioji mira. Bogićević se uzdržao, a Mesić je bio žestoko protiv. Insistirao je na „očuvanju“ Jugoslavije (!), a ustvari se bojao da sve snage iz Slovenije ne prebacimo u Hrvatsku i upotrebimo za borbu protiv HDZ“.

Alkademik Mihajlo Marković, filozof o stanu na Kosovu kaže: „Pokušaj oružanog ustanka za Albance na Kosovu značio bi pravu katastrofu. Zato što se ne ratuje protiv jačeg, kad jači rat očekuje. Zato što bi Albanci tako izgubili teško konstruisanu podršku svetskog javnog mnjenja i zato što bi, ko zna koji put u svojoj istoriji, ratovali za tuđe interese“ („Politika ekspres, 16. Jul 1991).

Blagoje Adžić, general- pukovnik, u razgovoru za „Politiku“ (27. Jula 1991), ovako opisuje odlazak JNA iz Slovenije: „…Armija, međutim, u suštini nije ni ratovala. Da jeste, Slovenija se ne bi mogla oporaviti za trideset godina, što nam nikako nije bio cilj. Neka se slovenački narod stidi što će u njegovoj istoriji ostati zapisano da je podigao oružje na svoju armiju. Uobražene vojskovođe se sada zanose velikom pobedom, a to je, ustvari, bio veliki moralni poraz. To će sa svojim osvešćivanjem vremenom uvideti i slovenački narod.

Ne odlazimo iz Slovenije zato što smo slabi. Naprotiv, odlazimo upravo zato što smo jaki. Ostavljamo slovenački narod da se bavi sam sa sobom, osim ako i ovog puta pogrešno procene i oružjem pokušaju da ometu izvršavanje odluke Predsedništva SFRJ o odlasku JNA iz Slovenije“.

(Nastavak u sledećem broju)