Autorka knjige „One Nation Under Blackmail“ („Jedna nacija pod ucenom“), Vitni Veb otkriva duboki podzemni svet u kome se prepliću obaveštajne službe, organizovani kriminal i uticajni pojedinci iz državnih institucija, bankarskog sistema, najuticajnijih medija i advokatskih kancelarija, pa i iz najbogatijih američkih porodica. Na više od hiljadu stranica, autorka dokazuje da slučaj Džefrija Epštajna, uhapšenog i usmrćenog kreatora pedofilskog sistema, nije izolovan incident, nego primer koji otkriva načine na koje obaveštajne službe već 90 godina prikupljaju kompromitujuće informacije, kojima ucenjuju uticajne pojedince i grupe. Vud opisuje konkretne obaveštajne operacije, u koje su uključeni mafijaški klanovi, tajna društva, finansijske institucije i vlade. Ona nudi dokaze postojanja sistema u kome su „novac i moć jači od pravde i zakona“.

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najinteresantnije delove knjige „One Nation Under Blackmail“.

Vitni Veb

Na bizarnom memorandumu Međunarodne trgovinsko-kreditne banke (BCCI), nalazila se slika čuvene Mikelanđelove freske „Stvaranje Adama“, koja krasi plafon Sikstinske kapele. Slika prikazuje Boga, okruženog anđelima. Sa prstom ispruženim prema Adamu, prvom čoveku koji je ispunjen darom života. Preko te slike bila je napisana deviza: „Moramo da znamo i osećamo da BCCI ima ovu Moć“. Uz prikaz božanske iskre, napisano je: „BCCI nije samo grupa ljudi i njihovih projekata, nego i moć, duh i želja, koji su povezani sa kosmičkom snagom i mudrošću kao što je Božja volja“.

Otkad je osnovana, 1972. godine, BCCI je zaista imala značajnu moć, ali ona nije bila duhovne vrste. Kada je konačno propala, nakon skoro dve decenije, usled prisilnog zatvaranja koje su naredili državni regulatorni organi, propala je i „planetarna Poncijeva šema“, koju je ta banka sprovodila širom sveta. U vreme njenog kolapsa, 1991. godine, magazin TIME je objavio dugačku priču u kojoj je BCCI opisan kao „najprljavija banka na svetu. Autori tog članka, Džonatan Biti i S.C. Gvin, istakli su da je BCCI imao zaštitu najviših nivoa političke, poslovne i pravosudne moći, koji su zataškavali prljave tragove njenog kriminalnog poslovanja.

Osnivač banke, Aga Hasan Abedi, imao je sklonost ka okultnim lutanjima i mentalnim igrama u koje je uvlačio gomilu političara, poslovnih giganata, moćnih kriminalaca i obaveštajaca, kojima se okružio. Pre nego što je osnovao BCCI, pakistanski bankar Abedi bio je angažovan kao ekonomski savetnik šeika Zajeda bin Sultana al Nahjana, koji je bio pokretačka snaga za formiranje Ujedinjenih Arapskih Emirata i prvi vođa te države. Svedoci tvrde da je Abedi usadio ideju o tome šta treba da postanu UAE u glavu šeika Zajeda.

Abedi je bio neka vrsta kosmopolite, internacionaliste i protivnika klasičnog kolonijalizma, koji je nametan zemljama u razvoju. Istovremeno, protivio se socijalističkim strujama koje su se širile Bliskim istokom i drugde. Kao samoproglašeni liberal, on je zamislio BCCI kao „međunarodnu banku, koja bi trebalo da podržava razvoj zemalja trećeg sveta“. Uz pomoć šeika Zajeda, saudijske kraljevske porodice i, verovatno, saudijske obaveštajne službe, napravio je nešto sasvim drugo, što nema veze sa proklamovanim ciljem. Istrage regulatornih tela i kongresnih odbora dokazale su da se banka bavila pranjem novca, kriminalom, prevarama i mnogo mnogo gorim stvarima.

Iako konvencionalni narativ predstavlja BCCI kao finansijsku instituciju, koja se razvila zahvaljujući pakistansko-saudijskim mrežama moći, uticaja i novca, postoje i tvrdnje da je iza nje stajala i CIA. Izveštaj iz 1992. godine, objavljen u časopisu Newsweek, citira anonimnog bivšeg službenika BCCI-a i bliskog Abedijevog saradnika, koji je tvrdio da je „Abedi radio za CIA, koja ga je ohrabrila da pokrene BCCI, pošto je Agencija shvatila da međunarodna banka može da posluži kao dobro pokriće za obaveštajne operacije“. Isti izvor je posebno pomenuo Ričarda Helmsa, direktora CIA od 1966. do 1973. godine, kao nekoga ko je bio uključen u stvaranje banke. On je za Newsweek rekao: „Meni je rečeno da to uopšte nije pakistanska banka, njome uopšte nisu rukovodili Pakistanci, oni su poslužili samo kao paravan“.

Prema rečima Bitija i Gvina, organizaciona struktura banke bila je podeljena na dva sasvim različita dela. Na jednoj strani, konvencionalna odeljenja BCCI-a bavila su se uslugama kao što su pranje novca stečenog narko trafikingom i pružanjem pomoći lokalnim diktatorima u pljačkanju budžeta svojih država. U međuvremenu, u pozadini je formirano nešto što se nazivalo „crna mreža“, koja je, navodno, nastavila da postoji i nakon propasti banke. Preko te „crne mreže“ upravljalo se unosnim švercom oružja, droge i zlata, pa i seks-trafikinogom, a možda čak i naručenim ubistvima. U nekim slučajevima, banka je pomagala u finansiranju projekata koji su oblikovali vojne kapacitete određenih država u Aziji, Africi i Južnoj Americi.

Između ostalog, BCCI je podržao rad A.K. Kana, pakistanskog nuklearnog fizičara i inženjera, koji je nazivan „ocem pakistanskog vojnog nuklearnog programa“. Nakon što je Indija testirala „Nasmejanog Budu“, svoje prvo nuklearno oružje, 1974. godine, Kan je napravio tajnu laboratoriju uz pomoć pakistanskog Instituta za inženjerske nauke i tehnologiju. Humanitarna fondacija BCCI-a obezbedila je novac za finansiranje tog Instituta. Prema tvrdnjama Bitija i Gvina, BCCI je, za potrebe Pakistana i Iraka, finansirao istraživanje, projektovanje i izradu eksperimentalnog oružja pod nazivom „Kolumbajnova glava“. To oružje je bilo neka vrsta termobarične bombe, koja je opisivana kao vakuum-bomba, jer usisavanjem vazduha stvara snažnu eksploziju.

Međutim, BCCI-jeve aktivnosti u Abedijevoj domovini nisu se odnosile samo na pravljenje nuklearnog programa i oružja. Banka je takođe igrala važnu ulogu u zaoštravanju odnosa između Pakistana i država Persijskog zaliva. Osim kredita i donacija, BCCI je vladajućim arapskim porodicama u Pakistanu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i drugim „prijateljskim zemljama“ pružao usluge kao što je angažovanje pakistanskih prostitutki, obično tinejdžerki, koje su predstavljane kao pevačice i plesačice. Ta vrsta aktivnosti navodi se u izveštaju američkog Kongresa o poslovanju BCCI-a.

Šef pakistanskih operacija BCCI-a bio je Sani Ahmad, bliski prijatelj Abedija. Nazir Činoj, generalni direktor BCCI-a za Evropu i Afriku, rekao je istražiteljima da je „Sani bio poverljiv čovek za stvari o kojima niko drugi nije trebalo da zna. Mi smo bili tehnokrate. Sani Ahmad se bavio stvarima kao što su nabavke devojaka za zabavu. Takođe, ako je trebalo nekome da se da mito, to bi uradio Sani.“

Već u početku poslovanja, rukovodeći ljudi u BCCI-u shvatili su da je ulaz u američki finansijski sistem neophodan za uspeh. Abedi je pokušao da u svoju banku uvuče American Express. Kad je to propalo, okrenuo se ka Banl of America, jednoj od najvećih američkih banaka. Sa oko 30 odsto akcija, Bank of America je postala veliki akcionar u BCCI-u. Nekoliko godina kasnije, Bank of America napustila BCCI i saopštila da to radi jer je „zabrinuta zbog aktivnosti BCCI-a“. Stvoren je utisak da Bank of America pazi na svoju reputaciju i izbegava učešće u sumnjivim poslovima. Taj utisak je bio pogrešan. Izveštaj Kongresa je zaključio da je Bank of America „zadržala bankarske odnose sa BCCI, kontinuirano je tražila dodatne poslove od BCCI i sarađivala je u kupovini stranih banaka, naročito u Južnoj Americi, na čemu je zaradila mnogo novca pre zatvaranja BCCI-a“. Na kraju, prodajom akcija Bank of America, BCCI je dobila velike sume novca, kojim je nastavio da razvija svoju komplikovanu mrežu fantomskih „paravan-kompanija“ i ofšor posrednika, koji su upotrebljavani za maskiranje kriminalnih aktivnosti. 

Osim preko Bank of America, BCCI je glavni prodor u američki finansijski sistem izvršio kroz poslove sa Bertom Lensom, istaknutim bankarom iz Atlante i bliskim prijateljem američkog predsednika Džimija Kartera. Lens je bio savetnik u Karterovoj predsedničkoj kampanji 1976. godine, a potom je imenovan za direktora Kancelarije za upravljanje budžetom (OMV). U izveštaju Kongresa se navodi: „Do 21. septembra 1977, kad je podneo ostavku na mesto direktora OMV-a, Lens je postao najozloglašeniji bankar u Sjedinjenim Državama“. Lens je takav imidž stekao kao predsednik Nacionalne banke Džordžije. Za samo dve godine, od 1975. do 1977, Lens je privukao negativnu pažnju regulatornih tela, pa i Financial General Bankshares (FGB), matičnom kompanijom u čijem vlasništvu je bila Nacionalna banka Džordžije. Lens je omogućavao kredite koji su prevazilazili njegov limit i koji nisu bili obezbeđeni kolateralom. Slične aktivnosti obavljao je u drugim bankama tokom angažmana u OMV-u. Ipak, Karter je nastavio da ga štiti. Predsednik Amerike je tražio od Kongresa da „suspenduje etničke propise koji su primoravali Lensa da proda 190.000 akcija, koje je posedovao u Nacionalnoj banci Džordžije“. Karter je taj zahtev obrazložio činjenicom da bi Lens izgubio 1,6 miliona dolara ako bi bio promoran da po nižim cenama proda akcije.

Kongres nije usvojio Karterov zahtev. Naprotiv, pokrenuo je sveobuhvatnu istragu Lensovih bankarskih praksi. Američka Komisija za hartije od vrednosti podnela je tužbu protiv Lensa i njegovih saradnika, među kojima je bio i Abedi, zbog „pokušaja neprijateljskog preuzimanja“ FGB-a. Sud u Merilendu je doneo presudu kojom je kažnjena „Lensova grupa“, kao i BCCI. Ipak, BCCI je uspeo da u upravni odbor FGB-a ubaci svoje ljude, među kojima je bio bivši senator Stjuart Simington, koji je predstavljao kompniju Credit and Commerce American Holdings, registrovane na Holandskim Antilima. Interese BCCI-a je zastupao i iranski milijarder Modamed Rahim Motagi Irvani, poslovni partner bivšeg direktora CIA Ričarda Helmsa. U toj aferi oko BCCI-a, Helms je direktno pomagao Irvaniju u pokušaju preuzimanja FGB-a. U tome je učestvovala i Ketrin Ostin Fiš, bivša saradnica Džordža H.V. Buša, iz vremena dok je on bio u vrhu CIA. Ostin Fiš je ušla u upravni odbor FGB-a kao predstavnica investicionog fonda Hamilton Securities Group.

Ova lavirintska struktura ofšor kompanija poslužila je sa skrivanje vrhovnog kontrolnog tela, koje je upravljalo kriminalnom mrežom, a to je, naravno, bio BCCI. Istovremeno, Abedi se udvarao američkim političarima. Posebno blisku vezu je razvio sa predsednikom Džimijem Karterom. Abedi i Adnan Kašogi bili su veliki donatori Karterovog predsedničkog centra, a BCCI je postao mega-donator projekta razvoja zemalja trećeg sveta, koji je Karter osnovao pod nazivom „Global 2000“. Abedi je izabran za kopredsednika, a Karter za vršioca dužnosti predsednika „Global 2000“. Tu je bio i Džejms R. Bat, bliski prijatelj Džordža V. Buša, koga je u CIA regrutovao lično Džordž H.V. Buš 1976. godine, dok je bio direktor Agencije. Bat je imao dugu karijeru u poslovima u bankarstvu, građevinarstvu i avijaciji. Uspon u biznisu je počeo kao potpredsednik teksaške filijale Atlantic Eir-a, koju je kontrolisala moćna porodica Dupont. Kasnije je osnovao kompaniju Bat-Bentsen Interests sa Lanom Bentsenom, sinom Lojda Bentsena, budućeg klintonovog sekretara za finansije. Batova karijera je krenula ubrzanom uzlaznom linijom kad je imenovan za poverenika šeika Salema bin Ladena iz Saudijske Arabije. Batov posao je bio da rukovodi svim Bin Ladenovim severnoameričkim investicijama i finansijskim operacijama. Takođe, upravljao je ulaganjima Bin Mahfuza na američkom finansijskom tržištu.

Ras Bejker, u knjizi „Porodica tajni“, opisuje kako mu je Bil Vajt rekao da je Batovo regrutovanje od strane Buša u CIA usko povezano sa širenjem poslovnih odnosa između Saudijske Arabije i teksaških naftnih kompanija. Bat je, izgleda, bio neka vrsta posrednika za obe strane. Njegovo prisustvo u poslovima vezanim za BCCI, Halida bin Mahfuza, ali i Buša, treba shvatiti u tom kontekstu.

Uticaj BCCI-a se protezao daleko izvan Saudijske Arabije, Pakistana i Sjedinjenih Država. Ta banka je, na primer, učestvovala na finansijskom tužištu Narodne Republike Kine. Tokom „reformi i otvaranja“ Kine, pod vođstvom Deng Sjaopinga, BCCI je bila druga banka koja je otvorila filijale u toj zemlji. Jedna od njih je bila Kinesko-arapska banka, u čijem osnivanju je učestvovao i Investicioni fond Abu Dabija. U to vreme, odnosi između Kine i Sovjetskog Saveza su bili veoma zategnuti, ali to nije predstavljalo problem za BCCI, koji je bio prisutan i u Sovjetskom Savezu. Istraga američkog Kongresa oko poslovanja BCCI-a, jednim delom je bila usmerena i ka „pribavljanju evidencije finansijskih transakcija te banke i sovjetskih bankarskih institucija u vreme Brežnjeva, Černjenka i Andropova“. Na jedan trag saradnje BCCI-a i SSSR-a otkrili su Džonatan Biti i S.C. Gvin u svojoj knjizi. Jedan nemački trgovac oružjem, skriven pseudonimom „Hajnrih“, rekao im je da Sovjeti kupuju zapadnu visoku tehnologiju preko BCCI-a. U konretnom slučaju, tako su došli do američkog GPS sistema „Navstar“.

Širom trećeg sveta, BCCI se predstavljao kao razvojna banka, što joj je omogućilo da pristupi raznim državnim institucijama, tržištima i finansijskim sistemima, koji su joj bili potrebni. BCCI je bio „drugi najveći zajmodavac afričkoj državi Kongo“, dok  je u Kamerunu razvio bliske veze sa predstavnicima vlasti, koje je podmićivao kako bi uzeli kredite sa visokim kamatama. U Nigeriji, BCCI se približio centralnoj nacionalnoj banci. Jedan svedok je, tokom istrage, izjavio da je na sastanku Svetske banke u Seulu video „službenika BCCI-a sa puno novca u kešu, koji je podelio sa ljudima iz centralne banke Nigerije. Takođe, BCCI je postao finansijski posrednik između Jamajke i međunarodnog finansijskog sistema. Vladine agencije poslovale su preko računa u BCCI-u. Celokupan uvoz robe u Jamajku iz Sjedinjenih Država, koji se odvijao pod kontrolom Američke korporacije za robne kredite, išao je preko BCCI-a. U to vreme, BCCI je, u saradnji s još nekoliko povezanih banaka, učestvovao u transferima novca kojim je finansirana kupovana naoružanja i municije za Irak na vrhuncu iračko-iranskog rata.

Preko Zalivske grupe, koju su predvodili Abas, Mustafa i Murtaza Gokal, BCCI je stekao izuzetan uticaj u globalnoj pomorskoj trgovini. Abedi je bio posebno blizak Abasu Gokalu, glavnoj figuri u Zalivskoj grupi. Blisku saradnju su usposavili neposredno po osnivanju BCCI-a, kad je serija kredita podstakla razvoj Gokalovih brodarskih linija, omogućavajući toj porodici da napravii impresivnu flotu. Zalivska grupa i BCCI su bili toliko tesno isprepleteni da se, kad se BCCI srušio, i brodarska kompanija ozbiljno destabilizovala. 

Abas Gokal je ponekad delovao kao posrednik ili punomoćnik BCCI-a. Na primer, 1975. godine pokušao je da kupi Chelsey Nacional Bank, malu banku iz Njujorka. Regulatorni organi su brzo prepoznali da Gokal to preuzimanje ne radi u svom interesu, pošto nije bio upoznat čak ni sa detaljima o vlasničkoj strukturi te banke. Shvatili su da je Gokal povezan sa BCCI-jem. Kupovina je ipak obavljena, a Gokal je kasnije priznao da je, kad je preuzeo njujoršku banku, u nju doveo menadžerski tim iz BCCI-a, da preuzme poslovanje.

Početkom 1980-ih, Gokal se obratio Brusu Rapaportu, koji je bio povezan sa obaveštajnim službama i organizovanim kriminalom. Gokal je hteo da kupi 50 odsto njegove Intermaritim banke, ali Rapaport je pristao da mu proda samo 19,9 odsto akcija, kao i da ga uključi u bord direktora. Naravno, iza tog posla je stajala BCCI, sa kojom su bili povezani i Gokal, a i Rapaport. Jedan od njegovih glavnih menadžera, švajcarski bankan Alfred Hartman, istovremeno je bio i frontmen BCCI-a. Takođe, Rapaport je imao značajan udeo u slavnoj Bank of New York, koja je bila uključena u sistem BCCI-a. Bert Lens je, na saslušanju tokom zvanične istrage o aferi BCCI, naveo da je Rapaport organizovao špijunsku ekipu koja ga je pratila.

Rapaport i BCCI su bili angažovani u raznim aktivnostima u Omanu. BCCI, koja je u toj državi bogatoj naftom bila prisutna još o 1973. godine, osnovala je Nacionalnu banku Omana. Piter Truel i Leri Gurvin u svojoj knjizi „Lažni profiti“ primećuju da je Nacionalna banka Omana „postala jedna od najvećih poslovnih jedinica BCCI-a, sa pet filijala“. Istaknuta je i sumnja da je BCCI „prebaciovao novac preko Nacionalne banke Omana kako bi finansirao rat u Avganistanu.

Kais Al Zavavi, izvršni direktor NBO-a poslovao je i sa CIA. Jedan od najaktivnijih igrača na omanskom tržištu nafte bio je Džon Dojs, misteriozni trgovac, za koga je radio i Ted Šekli, nakon što je napustio CIA. U stvari, Dojs je navodno angažovao Šeklija baš sa tom namerom da mu otvori prolaz na tržište u Omanu. Prema rečima Suzan Mazur, jedne od Dojsovih saradnica, njegov glavni konatakt u Omanu bio je upravo Kais Al Zavavi iz Nacionalne banke Omana. To implicira mogućnost postojanja veze sa navodnim korišćenjem banke od strane CIA za finansiranje avganistanskih talibana.

Još jedan veliki igrač u Omanu, tokom tog perioda, bila je firma pod nazivom Tetra Tech Internacional. Bivšu filijala kompanije Honewell, Tetra Tech je vodio Džejms Kričfild, nekadašnji oficir CIA, koji nije bio sam iskusni stručnjak za Bliski istok, već i bliski saradnik Teda Šeklija. Tetra Tehc je 1979. je postao „nadzorni organ za jedanaest ministarstava u vladi Omana“, preko kojih je kontrolisao građevinske projekte, upravljao lukama, telekomunikacijskom infrastrukturom, poštom i pregrambenom industrijom. Pored toga, Donald Džejmison, veteran CIA i menadžer u Tetra Tech-u, bio je povezan za zaverom „Oktobarsko iznenađenje“.

Istraga afere BCCI je ukazala na potencijalnu vezu između Tetra Tech Internacional i slično nazvane finansijske kompanije Tetra Finance, koja je imala sedište u Hong Kongu. Aktivnu ulogu u obe kompanije imao je Džon Šahin, jedan od „tvrdih momaka“ CIA, koji je bio centralna figura u „Oktobarskom iznenađenju“. Šahina su sve banke i kompanije plaćale da posreduje u odnosima sa bogatim Arapima i da ih vrbuje kako bi se uključili u njihove odbore. Među njima, Šahin je uspeo da uspostavi saradnju sa Hasanom Jasinom, nasledikom Kamala Adama na mestu šefa saudijske obaveštajne službe i rođaka Adnana Kašogija. U toj grupi se nalazio i Al Mazrui, šef Investicionog fonda Abu Dabija, koji je istovremeno bio i jedan od direktora u BCCI.

Još jednom BCCI se pojavljuje okružen gustom maglom u pozadini tajnih bankarskih, obaveštajnih i kriminalnih odnosa tokom 1980-ih godina. Osim podrške avganistanskim talibanima, ta banka je učestvovala u aferi Iran-Kontra i mnogim drugim takvim slučajevima. Globalna mreža operacija u kojima je BCCI učestvovao na razne načine, sarađujući i konfrotirajući se sa drugim organizacijama i pojedincima, omogućila je širenje kanala za šverc droge i oružja, kao i pranja novca. Na skoro svakom nivou ovih isprepletenih kriminalnih, obaveštajnih i finansijskih operacija uvek se nalaze tragovi BCCI-a.

(U sledećem broju: Crni orao u Norijeginom gnezdu)