Autorka knjige „One Nation Under Blackmail“ („Jedna nacija pod ucenom“), Vitni Veb otkriva duboki podzemni svet u kome se prepliću obaveštajne službe, organizovani kriminal i uticajni pojedinci iz državnih institucija, bankarskog sistema, najuticajnijih medija i advokatskih kancelarija, pa i iz najbogatijih američkih porodica. Na više od hiljadu stranica, autorka dokazuje da slučaj Džefrija Epštajna, uhapšenog i usmrćenog kreatora pedofilskog sistema, nije izolovan incident, nego primer koji otkriva načine na koje obaveštajne službe već 90 godina prikupljaju kompromitujuće informacije, kojima ucenjuju uticajne pojedince i grupe. Vud opisuje konkretne obaveštajne operacije, u koje su uključeni mafijaški klanovi, tajna društva, finansijske institucije i vlade. Ona nudi dokaze postojanja sistema u kome su „novac i moć jači od pravde i zakona“.

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najinteresantnije delove knjige „One Nation Under Blackmail“.

Vitni Veb

Otprilike u isto vreme kada su se Džefri Epštajn i Gislejn Maksvel zbližili sa princom Endrjuom, počeli su da se javno umiljavaju i drugom uticajnom čoveku – Bilu Klintonu. Veze, koje su uspostavljene početkom devedesetih godina prošlog veka, znatno su se produbile nakon što je Klinton napustio dužnost predsednika Sjedinjenih Američkih Država.

Nakon što je napustio Belu kuću, Klinton je i u javnim nastupima hvalio Epštajna: „Džefri je veoma uspešni finansijer i posvećeni filantrop sa izoštrenim osećajem za globalna tržišta i dubinskim poznavanjem nauke 21. veka“. Klinton je isticao da „posebno cenim njegovu velikodušnost u osnažnivanju siromašnih, služenju građanima i borbi protiv HIV-a“.

Postoje brojne indicije da je Epštajn igrao ključnu ulogu o oblikovanju Klintonovih postpredsedničkih aktivnosti, naročito oko pokretanja njegove humanitarne fondacije. Epštajn je preko Towers Financial-a osmislio jednu od najvećih piramidalnih šema u istoriji SAD, a učestvovao je i u sumnjivom prikupljanju novca za potrebe Bele kuće, povezan je sa filantropskim organizacijama Bila Klintona i Bila Gejtsa, koje su pokrenute 2001. godine. Te dve fondacije su bile čvrsto isprepletene, a glavna veza između njih je bio Džefri Epštajn. 

U to vreme, tokom ranih 2000-ih, ljudi u Epštajnovoj poslovnoj mreži, razvijali su model dobrotvornog angažmana koji je nazvan „filantropija 2.0“. Taj model se zasnivao na „obezbeđivanju obećanja“ milijardera i bogatih uticajnih ličnosti da će uložiti novac i vreme u određene projekte, namenjene osetljivim tržištima. „Obećanja“ su dobijala mnogo publiciteta i javno su tretirana kao „filantropske aktivnosti“. Kritičari su primetili da to nije filantropije, svakako ne onako kako je definisana poreskim zakonom SAD ili kao što se oduvek smatralo u svakom društvu da je to – davanje milostinje siromašnima. Ključni aspekti „filantropije 2.0“ povezani su sa preusmeravanjem tradicionalnog finansiranja rizičnog kapitala u filantropske poduhvate, koji su definisani kao „investicije koje promovišu neku vrstu društvenog dobra radi ispunjavanja kriterijuma zaštite životne sredine, socijalnih i zdravstvenih pitanja…“ Međutim, u upravnim odborima takvih dobrotvornih fondacija nalazili su se isti ljudi, koji su upravljali profitabilnim kompanijama, pa nije postojala velika razlika između „rizične filantropije“ i „rizičnog kapitalizma“.

Klintonova fondacija je značajan primer takve „filantropije 2.0“. Ona funkcioniše kao sofisticiranija verzija koruptivnih političkih fondova, koje je Klinton koristio još kao guverner Arkanzasa, a potom i kao predsednik SAD. Klintonov saradnik Brus Lindzi, koji je učestvovao u aferi iz 1996. godine, kada je na nezakonit način prikupljao novac za izbornu kampanju, postavljen je na mesto direktora Klintonove fondacije 2001. godine. Među osnivačima fondacije nalazio se Dag Bend, a istaknutu ulogu imale su Ira Magaziner i bivša Klintonova savetnica Gejl Smit. Svi su oni bili povezani sa Džefrijem Epštajnom.

Klinton, Bend, Magaziner, Smit i mnogi drugi koristili su Epštajnov avion, naročito za putovanja na neka egzotična odredišta. Samo u periodu od februara 2002. do juna 2003. godine, Klinton je 26 puta leteo Epštajnovim avionom. Osim putovanja od Majamija do Vestčestera u državi Njujork, gde živi njegova porodica, Klinton je Epštajnov avion koristio za krstarenje širom sveta. Dnevnici letova otkrivaju da je bivši predsednik, u pratnji trojice agenata Tajne službe, ali i sa Dagom Bendom, Sarom Kelen i Gislejn Maksvel, u martu 2002. putovao od Njujorka do Londona i nazad. Na povratku, Klintonu su se pridružili supermodel Naomi Kembel i još četvorica agenata Tajne službe.

Klinton je u maju 2002. godine Epštajnovim avionom putovao u Japan. U francuskom gradu Nica, u avion su se ukrcali Epštajn i njegove saradnice Maksvel i Kelen. Put do Tokija nastavili su preko Novosibirska u Rusiji. Posle posete Istočnom Timoru, gde se pojavio kao zvanični izaslanik tadašnjeg predsednika Džordža V. Buša, Klinton je stigao u Japan, gde mu je predsednik Univerziteta Nihon, Jukijasu Sezaki, uručio počasni doktorat. Sutradan, grupa je otputovala u Hong Kong.  Na tom letu su bili Klinton, Epštajan, Maksvel, Kelen, Band i pilot Pit Ratgeb. U dnevniku leta je zabeleženo prisustvo i dve devojke, kojima su upisana samo imena: Dženis i Džesika. Takođe, uneta je i napomena „MCXG + 6 putnika“. Identitet tih putnika nikada nije utvrđen, ali u prvoj istrazi Epštajnove trgovine ljudima, iz 2006, i taj let njegovim „Lolita Ekspresom“ navodi se kao primer zloupotrebe devojaka u seksualne svrhe. Bil Klinton je odbio da se izjasni o druženju sa osam lolita tokom tog putovanja.

Klintonovo i Epštajnovo krstarenje Azijom nastavilo se u Kini, a potom u Singapuru. Epštajn i Maksvel su fotografisani u hotelu „Fulerton“, na večeri sa Klintonom i singapurskim premijerom Goh Čok Tongom. Nakon večere, američka ekipa je otišla u Bangkok, odakle su, sledećeg dana, otišli u Bruneje, gde ih je dočekao sultan Hadži Hasanal Bolkija. Sultan ih je ugostio u Istana Nurul Izi. Sultan i neki njegovi rođaci suočili su se sa uznemirujućim optužbama za nezakonite seksualne postupke. Vladari Bruneja su postali poznati u celom svetu po organizovanju raskošnih i skandaloznih zabava, za koje su angažovali zapadne manekenke, striptizete i prostitutke. Uprkos činjenici da je prostitucija zakonom zabranjena u toj zemlji, vladarska porodica se na to nije obazirala.

Epštajn je imao značajne poslovne veze sa sultanom od Bruneja. Na primer, sultan je kupio zgradu u kojoj su se nalazile kancelarije jedne od Epštajnovih kompanija. Osim toga, zajedno su učestvovali u finansijskoj i oružanoj podršci nikaragvanskim „kontrašima“.

Šenon Marketik, bivša Mis SAD, 1997. pokrenula je pravni postupak protiv princa od Bruneja Džefrija Bolkijaha. U tužbi, Marketik je tvrdila da su ona i druge manekenke bile angažovane za promotivni rad kao modeli, ali umesto toga tretirane su kao „zatvorenice i robinje“. Marketik je rekla da su, tokom zatočeništva na Brunejima, bile drogirane i prisiljene da pružaju seksualne usluge članovina kraljevske porodice. Na kraju, sud je odbacio tužbu jer sultan ima imunitetet.

Grupa iz Epštajnovog „Lolita Ekspresa“ provela je dve noći u Brunejima. Na sledećem putovanju po Dalekom istoku, u novembru 2003, Klinton i Epštajn su posetili Hong Kong i Kinu. Dve godine kasnije, Klinton je putovao u Kinu i Tajvan, ali ne sa Epštajnom, nego sa Gislejn Maksvel. Između te dve ture po Aziji, Klinton je sa Epštajnom putovao u Afriku. U septembru 2002, Klinton je prekršio svoje uobičajene bezbednosne protokole dok je putovao sa Epštajnom i njegovom pratnjom, u kojoj su se nalazile i neke poznate ličnosti. Tokom tog boravka u Africi, Epštajnu i Klintonu su društvo pravili glumac Kevin Spejsi i komičar Kris Taker. Spejsi je nekoliko godina kasnije optužen za seksualno zlostavljanje nekoliko žena i muškaraca. Dnevnik leta pokazuje da su se među putnicima nalazili Klintonov saradnik Dag Bend, kao i američki biznismen Ron Berkli, suosnivač kompanije Yucaipa Companier LLC. Berkli je osnovao tu kompaniju 1986, a kasnije je njegov meteorski uspeh pratila i neželjena medijska pažnja. Njujork tajms je 2006. godine objavila tekst u kome je bogati biznismen opisan kao „uticajna osoba u kalifornijskim političkim krugovima i poverenik bivšeg guvernera Greja Dejvisa, ali i kao lojalni pristalica predsednika Klintona i potpredsednika Ala Gora, sa kojima i dalje ima poslovne odnose.“

Kao savetnik kompanije Yucaipa, Klinton se nalazio na Berklijevom platnom spisku. Za pet godina rada u toj kompaniji, bivši američki predsednik je zaradio oko 15 miliona dolara.

Na ovom putovanju u Afriku, Ronu Berkliju, Klintonu, Epštajnu i drugima pridružio se i Kejsi Vaserman, najuticajniji čovek u američkoj industriji zabave i unuk „supermafijaškog“ šefa Lua Vasermana. Kejsi Vaserman je bio sin Džeka Normana Majersa (čije pravo prezime je bilo Mejrovic) i Lin Vaserman. Kejsijev otac je jednom osuđen za pranje novca, zajedno sa poznatim mafijašem Krisom Pečijem. Nakon što su mu se roditelji razveli, Kejsi je počeo da koristi devojačko prezime svoje majke, Vaserman, kako bi istakao veze sa političarima, obaveštajcima i krupnim kriminalcima, koje je izgradila majčina strana njegove porodice.

U intervjuu sa Denisom Mekdugalom, autorom knjige „Poslednji mogul: Biografija Lua Vasermana“, Džek Majers je rekao: „Moj sin je promenio ime u Vaserman. Rekao sam mu da će svi misliti da je budala ako to uradi. Izgledaće kao idiot.“ Ali, Vaserman je očigledno bio više zainteresovan za uticaj koji mu je pružalo devojačko prezime njegove majke. Zaista, Kejsi Vaserman će na kraju postati predsednik i generalni direktor Fondacije Vaserman, koju su osnovali Lu i Edi Vaserman 1952. godine. Fondacija Vaserman je postala najveći donator Fondacije policije Los Anđelesa, kao i glavni donator Demokratske partije. Pored toga, Kejsijeva supruga Lora je bila unuka ni manje ni više nego advokata Pola Zifrena, povezanog sa organizovanim kriminalom.

Vasermanovi su bili glavni politički pokrovitelji Klintonovih. Kako je istaknuto u časopisu Variety: „Bil Klinton je 1991. godine prvi put ušao u holivudske krugove kako bi prikupio sredstva za predsedničku kampanju. U avgustu te godine, Vasermanovi su u svojoj kući organizovali donatorsko veče za Demokratski nacionalni komitet. Vasermanovi su kasnije, tokom kampanje i posle pobede na izborima, organizovali još dva takva događaja.“ U časopisu Variety se dalje napominje: „Kuću Vasermanovih posećivali su i drugi gosti, uključujući mnoštvo guvernera i senatora, kao i državnog sekretara Henrija Kisindžera. Kad je upoznao Lua Vasermana, Džimi Karter je bio uglavnom nepoznati guverner Džordžije, ali je, u intervjuu iz 1982. godine, rekao da se Vasermanova podrška pokazala „izuzetno korisnom“.

– Kad sam odlučio da se kandidujem za predsednika Sjedinjenih Država, gospodin Vaserman je bio jedan od prvih ljudi van Džordžije kojima sam to rekao. Ljudi su poštovali njegov sud u političkim pitanjima – naveo je Karter.

Vaserman je bio pokretačka snaga i Ronalda Regana, što mu je donelo status „kreatora nekoliko američkih predsednika“.

Na Epštajnovom putovanju u Afriku našao se i Rodni Slejter, još jedan veliki igrač i Klintonov stari saradnik. Dok je Klinton bio predsednik, Slejter se nalazio na funkciji sekretara za saobraćaj.

Na spisku putnika nalazili su se Andrea Mitrović, Čonte Dejvis, Sindi Lopez, Džim Kenedi, Gejl Smit i čovek po imenu Erik, čije prezime je upisano nečitljivim rukopisom.

Andrea Mitrović je navedena u Epštajnovom imeniku kao „Balerina“ i pojavljuje se u dnevnicima letova „Lolita Ekspresa“ više puta. Često je navedena samo inicijalima AM.  Osim ovog putovanja u Afriku, Andrea Mitrović je često bila u pratnji Bila Klintona. (Andrea Mitrović je ćerka Željka Mitrovića, vlasnika Pinka, napomena redakcije Magazina Tabloid.)

Čonte Dejvis je radila kao Epštajnova „maserka“. Kasnije, ona je svedočila na suđenju Epštajnu za trgovinu ljudima. Sindi Lopez je bila povezana sa modnom agencijom „Karin Models“ i Žan Lukom Brunelom, Epštajnovim saradnikom u seks-trafikingu. Gejl Smit, bivša Klintonova asistentkinja i savetnica za afrička pitanja u Savetu za nacionalnu bezbednost tokom njegovog drugog mandata, u to vreme je radila za tink-tenk Centru za američki progres, kao i za Klintonovu globalnu inicijativu. Pre nego što se pridružila Klintonovoj administraciji, Smit je bila šefovica kabineta direktora Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID).

Putovanje je zvanično počelo u Gani, gde je Bil Klinton promovisao „napore za suzbijanje epidemije side i podsticanje ekonomskog razvoja“. Tokom posete Akri, Klinton se sastao sa Džonom Agjukumom Kufurom, tadašnjim predsednikom Gane. Klinton je bio počasni gost na otvaranju Fondacije za pomoć siromašnima, preko koje je predsednik Kufur pokušao da realizuje „program reforme imovinskog prava i mobilizacije imovine koju poseduju siromašni, radi njihovog ekonomskog razvoja. Klinton je tada izazvao kritike režimskih medija jer se, posle susreta sa zvaničnicima, sreo i sa bivšim predsednikom Cžerijem Džonom Rolingsom. Predstavnici vlasti su ga optužili da je odstupio od dogovorenog protokola za posetu Gani. Iako je Klinton tvrdio da je njegov sastanak sa Rolingsom bio uključen u prvobitni plan putovanja, to je demantovano izveštajima iz američke ambasade, koji su diskretno obavestili Rolingsa da Klinton plasira da ga poseti istog dana kad stigne u Akru. I Rolingsova služba je potvrdila da je formalno obaveštena o Klintonovom zahtevu da se sretnu tog dana: „Informaciju smo dobili danas u 11 časova“.

Klintonova i Epštajnova grupa je afričku turneju nastavila posetom Nigeriji, a potom Ruandi i Mozambiku, da bi poslednja destinacija bila Južnoafrička Republika. Klinton se tamo pridružio Nelsonu Mandeli na događaju kojim je promovisan projekat pod nazivom „LoveLife“ kao model za globalnu prevenciju virusa HIV. „LoveLife“ je uglavnom finansirala Fondacija porodice Henrija Dž. Kajzera u partnerstvu sa južnoafričkom vladom i Fondacijom Bila i Melinde Gejts. Cilj tog programa bio je smanjenje stope infekcije HIV-om među mladima u Južnoafričkoj Republici za 50 procenata u roku od pet godina.

Bil Klinton je tvrdio da su ova specifična rešenja problema koje je stvarao HIV virus u Africi formirana uz ključni doprinos Džefrija Epštajna. Deset godina nakon ove posete, 2012. godine, Epštajn je tvrdio da i dalje obavlja „mnogo posla u Africi“. Taj kontinent je opisivao kao „plodno tlo za eksperimentisanje, jer je toliko nerazvijeno…“

U to vreme, Epštajn nije imao formalnu organizaciju u Africi, što sugeriše da su njegove tvrdnje da obavlja „mnogo posla u Africi“ možda bile zasnovane na njegovom kontinuiranom učešću u „filantropskim inicijativama“ Bila Klintona ili Bila Gejtsa.

Nakon putovanja u Afriku, grupa se vratila u Veliku Britaniju, gde je princ Endrju organizovao da Klinton, Epštajn, Maksvel i Kevin Spejsi posete Bakingemsku palatu. Maksvel i Spejsi su fotografisani kako sede u prestonoj sobi palate.

Odlukom da učestvuje u planiranju i realizaciji turneja po Aziji i Africi, kao i da pozajmi svoj avion Klintonove „dobrotvorne akcije“, Epštajn je možda neočevikano privukao pažnju medija svojim učestalim pojavljivanjem u društvu bivšeg predsednika. Epštajn je tada govorio da je zbog toga trpeo nenamerne posledice: „Ako je moj krajnji cilj bio da sačuvam privatnost, putovanje sa Klintonom je bio loš potez na šahovskoj tabli. Sada to shvatam. Ali, znate šta? Čak i Kasparov ponekad pravi loše poteze. A vi nastavite da kritikujete kako hoćete…“

Zaista, pre putovanja u Afriku, Epštajn se pojavljivao samo u izveštajima, uglavnom u britanskoj štampi, koja se fokusirala na njegov odnos sa Gislejn Maksvel, kao i na njegove veze sa princom Endrjuom. Tek kad je uočen u društvu Bila Klintona, za Epštajna su se zainteresovali i američki mediji.

Međutim, i mediji su prevideli ulogu Gislejn Maksvel, koja je negovala odnos sa Klintonom u tom periodu, kada je Epštajn bio uključen u njegove filantropske projekte. Na primer, Maksvel je pratila Klintona tokom putovanja u Indiju, u novembru 2003. godine, privatnim avionom Rona Berklija. Ovo putovanje je takođe bilo povezano sa Klintonovim filantropskim poduhvatima, ali Epštajn nije učestovao u njemu. Pored toga, Maksvel je pratila Klintona, zajedno sa milijarderom Tedom Vaijem, bivšim tehnološkim mogulom i tadašnjim intimnim partnerom Gislejn. U istom sastavu, grupa je 2005. godine putovala u Aziju, u Japan, Tajvan i Kinu. 

Viki Vord je izvestila da je Gislejn Maksvel u to vreme, od strane Klintovog osoblja, smatrana „jednako važnom kao i Džefri Epštajn, ako ne i važnijom“ u smislu prikupljanja sredstava za Klintonovu fondaciju. Obe Klintonove humanitarne organizacije – Fondacija i Globalna inicijativa – Maksvelovoj su se obraćale sa zahtevima za Epštajnov novac.

Neke od Epštajnovih donacija Klintonovim filantropskim projektima dostizale su „visoke šestocifrene sume“, što mu je omogućilo da 2005. godine dobije status osnivača Klintonovih Globalnih inicijativa. Kao posledica tog odnosa, Maksvelovu je Klinton „stalno molio“ da učestvuje na VIP događajima na kojima je bila prisutna i Globalna inicijativa.

Mediji su izveštavali da su Klinton i Maksvel postali izuzetno bliski tokom puta u Kinu 2005. godine, pa je izgledalo da je „Epštajn postao suvišan“. Takav utisak potvrđuje i to što je Maksvel bila pozvana na venčanje Čelsi Klinton 2010. godine, kao i po uključivanju u rad njene humanitarne organizacije TeraMar. Neki autori su tvrdili da su Klinton i Maksvelova imali ljubavnu aferu. Zabeleženo se česte Klintonove posete njenoj rezidenciji u Njujorku, a više puta su videli kako zajedno večeraju u restoranima.

Međutim, kao što je poznato, Gislejn Maksvel se upuštala u iste odnose i sa princom Endrjuom. To je, verovatno, bio samo deo ponašanja, koji je ona koristila kako bi očarala i lakše manipulisala moćnim muškarcima.

(U sledećem broju: Smrt opasnog svedoka)