Autorka knjige „One Nation Under Blackmail“ („Jedna nacija pod ucenom“), Vitni Veb otkriva duboki podzemni svet u kome se prepliću obaveštajne službe, organizovani kriminal i uticajni pojedinci iz državnih institucija, bankarskog sistema, najuticajnijih medija i advokatskih kancelarija, pa i iz najbogatijih američkih porodica. Na više od hiljadu stranica, autorka dokazuje da slučaj Džefrija Epštajna, uhapšenog i usmrćenog kreatora pedofilskog sistema, nije izolovan incident, nego primer koji otkriva načine na koje obaveštajne službe već 90 godina prikupljaju kompromitujuće informacije, kojima ucenjuju uticajne pojedince i grupe. Vud opisuje konkretne obaveštajne operacije, u koje su uključeni mafijaški klanovi, tajna društva, finansijske institucije i vlade. Ona nudi dokaze postojanja sistema u kome su „novac i moć jači od pravde i zakona“.

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najinteresantnije delove knjige „One Nation Under Blackmail“.

Vitni Veb

Ne zna se tačan datum kada je Džefri Epštajn počeo da seksualno zlostavlja žene i maloletne devojčice. U sudskim spisima se navodi da je sa tim radnjama počeo da se bavi sredinom 1980-ih, tačnoje 1985. godine, kada se povezao sa Robertom Maksvelom i izraelskom obaveštajnom službom.

Mnoge Epštajnove žrtve su u sudskim spisima zavedene kao NN lica, sa pseudonimom Džejn Dou i određenim rednim brojem. Tako je Džejn Dou br. 2 optužila Epštajna za seksualno zlostavljanje i silovanje 1985, kad je ona imala 23 godine. Druga tužiteljka, u istoj optužnici, Džejn Dou br. 1, rekla je da je imala 14 godina kad ju je Epštajn počeo zlostavljati 1990. godine.

Iako nema mnogo detalja o zlostavljanju koje su pretrpele njegove najranije žrtve, veliki deo Epštajnovih ranih seksualnih zločina povezani su sa njegovim angažmanima u modnoj industriji. U tim aktivnostima značajnu ulogu je imao Žan Luk Brunel, koji je u rodnoj Francuskoj radio kao skaut za modnu agenciju „Karin Models“, čiji je bio suosnivač. Manekeni iz tog vremena su tvrdili da je pariski noćni klub „Le Ben“ bio mesto gde su izgladnele mlade žene paradirale za Žan Luka Brunela. Mnoge od njih su učestvovale u „živim zabavama“ u Brunelovom stanu, koji je bio sabirni centar za mlade manekenke iz Evrope i SAD-a, koje su se nalazile u potrazi za uspehom. Većina njih je pristajala da „prave društvo“ Brunelu i njegovim muškim prijateljima. One koje su odbile, nisu dobijale posao na modnim pistama.

U CBS-ovoj emisiji „60 minuta“, u decembru 1988. objavljen je izveštaj u kome se navodi da je Brunel „seksualni predatori, koji je regrutovao maloletne devojke od oko 15 godina, obećavajući im manekensku karijeru i glamurozan život u Parizu“. Neke od devojaka, koje su intervjuisane u toj emisiji, optužile su Brunela da ih je silovao nakon što ih je drogirao.

Brunel je 1995. godine preuzeo agenciju „Karin Models“ i otvorio je filijale u Njujorku i Majamiju. Navodno, tada se upoznao sa Džefrijem Epštajnom. Povezala ih je Gislejn Maksvel, koja je još od 1980-ih poznavala Brunela. U to vreme, Brunel je iznajmio stan u kuli „Tramp“, čiji je vlasnik Donald Tramp, koji je tada bio blizak Epštajnu, a i sam je učestvovao u modnoj industriji. Njujork post je objavio da je Brunel 1999. godine bio primoran da napusti Trampovu zgradu zbog „noćnih ludorija sa lepim ženama“. Brunel je negirao te tvrdnje.

Između 1999. i 2005. godine, Brunel je leteo Epštajnovim privatnim avionom više od 20 puta i opisivan je kao „redovni gost“ Epštajnove rezidencije u Palm biču. Tokom Epštajnovog boravka u zatvoru, nakon prve presude, Brunel ga je posetio oko 70 puta.

Epštajn je 2004. godine pokušao da učvrsti svoje pozicije u modnoj industriji kupovinom američke filijale „Elit Modelsa“. Kad je taj pokušaj propao, Epštajn je osnovao novu kompaniju, a na njenoj adresi je Brunel registrovao svoju agenciju pod nazivom MS2. Epštajn je Brunelu ponudio kreditnu liniju od milion dolara. Iako su se tada već pojavljivali izveštaji o istrazi protiv Epštajna zbog trgovine ljudima u svrhu seksualne eksploatacije, posao MS2 je nastavljen neometano. 

Marita Vaskez, bivši knjigovođa kompanije MS2, federalnim istražiteljima je 2010. godine izjavila da je Epštajn plaćao vize manekenkama iz Evrope, koje je u Ameriku dovodio Brunel. Vaskez je rekla da su devojke bile smeštene u zgradi u 66. ulici u Njujorku, koja se nalazila u vlasništvu Džefrijevog brata Marka Epštajna. Vaskez je izjavila da su devojke „pozajmljivane bogatim klijentima po ceni od 100.000 dolara za noć“. Ako bi odbile seks sa klijentom, nisu bile plaćene.

Brunel je negirao te tvrdnje, ali ih je potvrdila Virdžinija Roberts Žufre, najpoznatija Epštajnova žrtva.

Žufre je na sudu 2014. godine tvrdila da je u nekoliko navrata bila primorana na seks sa Brunelom. Takođe, izjavila je da je Epštajn uvozio maloletne devojčice iz Francuske uz Brunelovu pomoć, uključujući i tri dvanaestogodišnje devojčice, koje je „poklonio sam sebi za rođendan“.

Brunel je u Epštajnovo krilo doveo i Nađu Marčinkovu, za koju mediji tvrde da ju je Epštajn kupio od njene porodice iz Istočne Evrope kad je imala 14 godina. Nađa Marčinkova nikada nije radila kao model. Uz ulogu „seksualne robinje“, kasnije je optužena da je, regrutovanjem devojaka, pomagala Epštajnu u njegovim operacijama trgovine ljudima. Marčinkova je, kao i Gislejn Maksvel, optužena da se i sama upuštala u prostituciju sa Epštajnovim klijentima, pa i u orgije sa Epštajnom i maloletnim devojčicama.

Dokazi o Brunelovoj ulozi u Epštajnovoj trgovini ljudima nalaze se i u dokumentima, koje je policija zaplenila u Epštajnovoj vili u Palm Biču. U jednom dopisu, Brunel je Epštajnu ostavio poruku koja glasi: „Imam učiteljicu, koja može da vas nauči ruskom jeziku. Ona ima 2×8 godina, nije plavuša. Časovi su besplatni i možete imati prvi već danas ako pozovete.“ Na suđenju, tužioci su tvrdili da se „2×8“ odnosi na dve devojčice od osam godina. Međutim, sud je zaključio da je u pitanju jedna šesnaestogodišnja devojčica. 

Kad je policija prvi put izvršila pretres Epštajnove vile u Palm Biču, 2005. godine, na zidovima je vile desetine fotografija njegovih golih maloletnih žrtava. Epštajn, ni njegovi saučesnici, nikada nisu optuženi za dečju pornografiju. Policija je, takođe, otkrila da su u satove, koji su bili razmešteni po celoj kući, bile sakrivene kamere koje su snimale devojčice i Epštajnove bogate „prijatelje“. Snimci su sačuvani na hard-disku kompjutera, koji je pronađen u rezidenciji.

Gislejn Maksvel je izjavila da je i Epštajnovo ostrvo, kao i njegove rezidencije u Palm Biču i Njujorku, bilo pokriveno video kamerama. Epštajn i Maksvel su sve snimali kako bi napravili svoju „polisu osiguranja“, ali i za ucenjivanje moćnih klijenata.

Brunel je, kao i sam Epštajn, umro u zatvoru, pod okolnostima koje neki smatraju sumnjivim. Brunel je pritvoren u decembru 2020. u vezi sa istragom Epštajnovih seksualnih zločina, koju je vodilo francusko tužilaštvo. U francuskom zatovru, u februaru 2022. godine, Brunel je pronađen obešen u svojoj ćeliji. Njegova smrt je odmah proglašena samoubistvom.

Pored istaknutih modnih agencija, Epštajn je imao i veze sa značajnim modnim dizajnerima kao što je Tom Ford, koji je zabeležen u Epštajnovoj knjizi kontakata. Tu su navedeni i podaci modnog kritičara Ričarda Baklija, koji je opisan kao „Titan sveta modnih medija“ kao što su Vog i Veniti fer. U Epštajnovoj „maloj crnoj beležnici“ nalaze se adrese i telefonski brojevi top modela Dženis Dikinson, Naomi Kembel i Kris Rojera. Epštajnove žrtve su tvrdile da su viđale i Hajdi Klum u Epštajnovom privatnom avionu, ali ona je to negirala. Klum je godinama važila za najveću zvezdu i vodeći model za reklamiranje donjeg veša kompanije Victoria’s Secret.

Epštajn je često koristio vezu sa vlasnicima Victoria’s Secret kako bi namamio mlade devojke u svoju mrežu trgovine ljudima. Nekoliko bivših modela VS-a tvrdilo je da se Epštajn predstavljao kao skaut, pa čak i kao vlasnik tog moćnog brenda. Jedna od njih, Ališa Arden, opisala je kako ju je Epštajn seksualno zlostavljao nakon što je pozvao na audiciju za katalog VS-a. Drugi model, Elizabet Taj, rekla je za Njujork post da je prihvatila Epštajnov poziv kako bi mu pokazala svoj portfolio, a on ju je seksualno napastovao. Iste tvrdnje je, na suđenju, iznela i žrtva Džejn Dou br. 3, kao i još tri devojke. Jedan od svedoka, bivši agent u modnoj agenciji iz Njujorka, tvrdio je da se Epštajn predstavljao kao „poslednja vrata za ulazak u Victoria’s Secret“ i da „nisu sve devojke, koje su mu poslate, dobile posao u toj modnoj kući, ali mnoge jesu“. Među onima koje su dobile posao bila je i manekenka Alina Puskau, koja je jedno vreme predstavljana kao Epštajnova devojka. 

Gislejn Maksvel je takođe imala važnu ulogu u Epštajnovim aktivnostima vezanim sa Victoria’s Secret. Jedna manekenka je izjavila za Njujork post: „Njih dvoje su uvek bili na modnim revijama, okruženi bogatim muškarcima u publici. Gislejn se ponašala kao nacistički stražar, svima nam je govorila gde moramo da stojimo i kojem klijentu da ukažemo posebnu pažnju.“ Ovo sugeriše da je VS bio jedan od Epštajnovih najznačajnijih kanala za regrutovanje mladih devojaka. Prvi njegovi zločini, u kojima je koristio VS kao mamac, dogodili su se krajem 1990-ih.

Pored lova na ambiciozne manekenke, Epštajn i Maksvel su ciljali na mlade umetnike i muzičare. Maksvel je, u Epštajnovo ime, obilazila luksuzne umetničke galerije i aukcijske kuće u potrazi za „galerinama“, kako je nazivala te devojke, koje su pored lepog izgleda imale i umetnički talenat i solidno obrazovanje. Kao na revijama Victoria’s Secret, Maksvel je bila redovna gošća Sotheby-a. aukcijske kuće u vlasništvu Alfreda Taubmana. Takođe, bila je prisutna i na događajima koje je organizovala konkurentska kuća Christie’s.

Jedna od mnogih Epštajnovih „ljubavnica“ bila je i „galerina“ Šeli Luis, koja ga je upoznala dok je radila u Odeljenju za savremenu umetnost u Christie’s u Njujorku. U tom periodu, krajem 1990-ih, Epštajnova „devojka“ je bila i Tifani Dubin, modni direktor u Sotheby-u.

Epštajn i Maksvel su tražili „galerine“ i u umetničkim školama u Njujorku. Epštajnova žrtva Marija Farmer je regrutovana dok je studirala na Njujorškoj umetničkoj akademiji. Dok je bio član upravnog odbora Akademije, Epštajn je kupio sliku od Marije Farmer na njenoj debitantskoj izložbi, a kasnije ju je zaposlio u svojoj kompaniji. Marija i njena maloletna sestra Eni Farmer kasnije su bile žrtve Epštajnovog zlostavljanja, u kome je učestvovala i Gislejn Maksvel.

Epštajn je žrtve tražio i u srednjim školama za scenske umetnosti, kao što je Manhašteri, i centra muzičkih umetnosti Interlohen u Mičigenu. Tim školama je donirao velike sume novca, što mu je omogućilo pristup njihovim letnjim kampovima. Jedna od žrtvi opisala je kako su je Epštajn i Maksvel vrbovali u Interlokenu kada je imala samo 13 godina. Predstavili su se kao „pokrovitelji umetnosti“ i ponudili joj stipendiju. Epštajn je plaćao njene časove muzike i slao novac njenoj majci. U početku je bio pristojan, a onda je počeo prvo sa „seksualnim komentarima“ i „predlozima za doterivanje“, da bi kasnije prešao na direktno seksualno maltretiranje.

Nađa Bjorlin je takođe imala 13 godina kada su Epštajn i Maksveli pokušali da je „doteruju“ u Intelohenu. U istoj školi se nalazila i violočelistkinja Melisa Solomon, koja je imala 14 godina kad je pristala na vezu sa Epštajnom. Ipak, Solomon je prekinula taj odnos kad je odbila da za Epštajna regrutuje učenice iz njujorške škole Džulijard. Osim toga, odbila je i Epštajnovu ponudu da se sretne sa princom Endrjuom.

Osim mladih manekenki, muzičarki i umetnica, koje su se nadale da će im on pomoći da naprave uspešnu karijeru, Epštajn je ciljao i na tinejdžerke koje su bile finansijski ugrožene, pa nisu ni pomišljale na karijeru. Za njih, mamac je bio novac i nejasna obećanja o boljem životu.

U krivičnom postupku iz 2021. godine protiv Gislejn Maksvel, maloletna žrtva, označena kao NN 4, opisala je kako ju je Epštajn zlostavljao na svom imanju na Floridi. Tokom nekoliko godina, seksualno ju je iskorišćavao tri puta nedeljno. Žrtva je svedočila da ju je Maksvel redovno zvala da zakaže „masaže“ u Epštajnovom stanu u Njujorku, ali i na njegovom privatnom ostrvu. NN 4 je imala samo 14 godina kad je pala u Epštajnovu mrežu. Nakon što je odradila „masažu“, koja je završila Epštajnovim masturbiranjem, dobila je nekoliko stotina dolara. Na sudu je rekla: „Bila sam mlada i 300 dolara je za mene bilo mnogo novca“. U periodu od 2001. do 2004. godine, Epštajn ju je zlostavljao više od sto puta. Maksvel joj je obećala povećanje honorara ako se upusti u „seksualno fokusiranije akcije“. Na Epštajnov zahtev, NN 4 mu je dovela tri svoje prijateljice, približno istih godina. Za namamljivanje drugih žrtvi dobijala je po 600 dolara.

Na istom suđenju, druga žrtva, navedena kao Džejn Dou br. 11, opisala je kako ju je Epštajn namamio obećanjem da će joj napisati preporuku za Harvard. Kad je zhatevala da ispuni obećanje, Epštajn ju je silovao i pretio da će je ubiti ako bilo kome kaže šta je uradio.

Slično iskustvo imala je Marike Šartuni, koju je u Epštajnovu predatorsku mrežu namamila Gislejn Maksvel. I već pominjanu Virdžiniju Roberts Žufre regrutovala je Maksvel. Žufre je radila u Trampovom Mar-a-Lagu kada joj je Maksvel rekla da bi joj se otvorio čitav svet mogućnosti ako bi bogatom muškarcu pružila masažu: „Ako mu se svidiš, život će ti se promeniti, moći ćeš da se obrazuješ i putuješ, zaradićeš veliki novac“.

Mnoge Epštajnove žrtve imale su iskustva slična ovde opisanima, ali ima i onih koje su iskorišćavane za druge svrhe. Uzmimo, na primer, slučaj Hejli Robson. Njujork tajms je objavio da je Hejli Robson bila 16-godišnja srednjoškolka iz Loksahačija, kod Palm Biča, kada joj je poznanik ponudio da zaradi dodatni novac masažom lokalnog milijardera. Ubrzo je pala u naručje Epštajna. Međutim, pošto je odbijala da ga seksualno zadovoljava, Epštajn ju je angažovao da mu dovodi druge devojke. Hejli je kasnije optužena da je za Epštajna i Maksvelovu regrutovala na desetine siromašnih srednjoškolki iz ruralnih područja u okolni Palm Biča. U policijskim izveštajima se navodi da je dobijala po 200 dolara za svaku novu „maserku“, koju je dovela u Epštajnovu vilu. Hejli Robson je sebe uporedila sa poznatom holivudskom madam Hajdi Flajs. Na saslušanju u policiji, pomenula je kako ju je Epštajn izgrdio kad je dovela devojku od 23 godine, koja je „bila prestara za njega“. Epštajn joj je tada rekao: „Što mlađa, to bolja“. 

Pored toga što je devojke mamio obećanjima da će im pomoći u karijeri, Epštajn ih je perverzno uveravao da će imati koristi od seksualnih iskustava sa njim. Jedna žrtva, identifikovana kao NN 9, izjavila je: „Kada sam imala 15 godina, Epštajn me svojim avionom odveo na ranč Zoro, gde me je zlostavljao mnogo sati. Najživlje se sećam da mi je kasnije objašnjavao koliko je to iskustvo korisno za mene i kako mi je pomogao da rastem.“

Gislejn Maksvel je odigrala najvažniju ulogu u trgovini ljudima u svrhu seksualne eksploatacije, ali ona nije bila samo instrument za regrutovanje devojaka, već je bila i glavni kreator ucenjivačkih taktika. U istrazi protiv Maksvelove, kako se navodi u optužnici, svedočila je i žena pod pseudonimom „Kejt“, uz napomenu „maloletna žrtva br. 3“. Ona je detaljno opisala kako ju je Gislejn Maksvel sistematski pripremala za pad u Epštajnovu mrežu: „Imala sam oko 18 godina kad me Gislejn pozvala na Epštajnovo imanje u Palm Biču. Pokazala mi je prelep bazen i unutrašnjost kuće. Na zidovima je bilo mnogo fotografija golih mladih devojaka. Bila sam uzbuđena što ću biti prijateljica s njom. Bila je uzbudljiva, bila je sve što sam želela da budem.“ Kejt je poverila Maksvelovoj sve detalje o svojim privatnim problemima i željama, o lošem zdravlju njene majke i svojoj ambiciji da izgradi muzičku karijeru. Jedne noći, Maksvel ju je poslala da „masira“ Epštajna. Kad je sve završeno, Maksvel je upitala Kejt: „Kako je prošlo? Da li si se zabavila?“ Nakon normalizacije zlostavljanja, pohvalila je poslušnost žrtve: „Ti si tako dobra devojka. Tako sam srećna što si tu, Džefri i ja te mnogo volimo.“

Dok je glumila da je prijateljica sa žrtvama, Gislejn Maksvel je svojim klijentima iz elitnih društvenih krugova Amerike i Britanije govorila da maloletne devojčice, u čijoj trgovini je pomagala, nisu „ništa više od običnog smeća“. I magazin Veniti fer je citirao jednu njenu prijateljicu, koja je otkrila da je Maksvel „opušteno i samouvereno govorila kako navodi devojčice na seksualne usluge Epštajnu i ostalim klijentima, i to uz tvrdnju da one nisu ništa, samo smeće.“

Epštajnovi bivši radnici, poput batlera Alfreda Rodrigeza, opisuju Maksvelovu kao šefovicu cele operacije trgovine ljudima. Januš Banasijak, bivši upravnik vile u Palm Biču, opisao je Maksvelovu i Epštajna kao „partnere u poslu“.

Pod Epštajnovom kontrolom, Maksvel je predvodila tim koji je organizovao sistematsko zlostavljanje stotina, ako ne i hiljada devojaka. U tim zločinima učestvovali su i mnogi njihovi saučesnici, poput Nađe Marčinkove. Jednu od ključnih uloga imala je Sara Kalen, koju su bivši Epštajnovi radnici opisivali kao „desnu ruku Gislejn Maksvel“ i kao „drugu u lancu komande“. Kalen je procesuirana u svim sudskim postupcima protiv Epštajna i Maksvel. Advokat iz Vest Palm Biča, Spenser T. Kuvin, izjavio je da je Kalen sebe „videla kao šefovicu“, posebno u Epštajnovoj rezidenciji u Palm Biču: „Zapravo, Sara je vodila tu organizaciju, dovodila je devojke u vilu, uvodila ih u sobe za zabavu i potom izvodila“. Kalen je imala 18 godina kada je regrutovana da radi za Epštajna.

Pored Sare Kalen, saučesnica u zaveri bila je i Adrijana Mučinska Ros. Ta poljska lepotica se, kao Plejbojeva zečica, preselila na Floridu i zaposlila na imanju Epštajna. Adrijana je često putovala Epštajnovim privatnim avionom, poznatim kao „Lolita Ekspres“. Dnevnici letova otkrivaju da je, između ostalih, na putovanjima pratila američkog predsednika Bila Klintona. Tokom ispitivanja u građanskoj parnici iz 2010. godine, ona je objašnjavala ulogu britanskog princa Endrjua u seks-lancu Epštajna i Maksvelove.

Među najvažnijim članovima Epštajnovog predatorskog tima nalazila se i njegova asistentkinja Lesli Grof. Ona je organizovala putovanja i prevoz Epštajna i njegove pratnje, uključujući maloletne devojčice, koje su bile žrtve trgovine ljudima radi seksa. U tužbi iz 2017. godine navodi se da je Grof odgovorna za organizovanje seksualne zloupotrebe Epštajnovih žrtava. Epštajn je smatrao da je Grof najvažniji član njegove organizacije. Poverio joj je sve poslovne obaveze, poput zakazivanja sastanaka, primanje njegovih poruka, održavanje kontakata sa klijentima na visokom nivou – direktorima banaka i kompanija, naučnicima, političarima, javnim ličnostima, dobrotvornim organizacijama i univerzitetima. Kad je Lesli Grof, 2004. godine, rekla Epštajnu da je trudna i da namerava da napusti posao, on se ponudio da joj kupi Mercedes i da joj plaća dadilju sa punim radnim vremenom. Epštajn je tada novinarima rekao: „Nema šanse da izgubim Lesli zbog majčinstva“. U istom intervjuu, nazvao je Lesli „produžetkom mog mozga“.

U Epštajnovoj orbiti nalazile su se i Kler Hejzel, koja se kasnije udala za grofa od Ajveja, Edvarda Ginisa, iz slavne pivarske porodice, zatim južnoafrička manekenka Frensis Džardin, švedska misica Eva Anderson Dubin, kao i Selin Midelfart, koja je jedno vreme bila u ljubavnoj vezi sa Donaldom Trampom, dok je nije ostavio zbog Melanije Knavs. S obzirom da je nekoliko ovih žena „višeg ranga“ pratilo Epštajna tokom njegovih poseta Beloj kući, kao i tokom poseta raznih političara i biznismena Epštajnovom privatnom ostrvu, čini se verovatnim da su one korišćene u „operacijama ucena i trgovinu uticajem“. Takve operacije su primenjivane u vreme administracije Bila Klintona, a uključivale su i druge visoke zvaničnike, poput Bila Ričardsona, Roberta Rubina, Larija Samersa, Marka Midltona i Džordža Mičela. Neki od njih su kasnije optuženi za učešće u Epštajnovoj trgovini ljudima u svrhu seksualne eksploatacije i zlostavljanje maloletnih devojčica.

(U sledećem broju: Klinton i osam lolita)