Novija istorija južnoslovenskog podneblja govori o trajanju jednog destruktivnog procesa koji kao da ne može biti završen i koji smeta budućnosti da nastupi. Cinično, ali, taj proces je prepun demoktaskih ideja, visokih etičkih principa, velike težnje ga progresu i evropeizaciji, ali je zaostalost njegov jedini strsani proizvod u trećoj deceniji davdeset prvog veka. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje hronologiju (iz više dostupnh izvora) događaja 1966-2006. godine, iz koje će se videti kako je jedno prosperitetno jugoslovensko društvo imalo u samom političkom i intelektualnom vrhu, još pre pola veka sukob oko „identitetskih pitanja“ koja i danas traju u zemljama te bivše zajednice naroda. 

Priredio: Luka Mitrović 

Godinu 1995. obeležila je vojna operacija hrvatske vojske „Bljesak“ (1. maja) i ulazak VRS u Srebrenicu 11. jula (najveći pojedinačni zločin nakon Drugog svetskog rata u Evropi), a nakon toga, 5. avgusta operacija hrvatskih snaga „Oluja“, u ulazak na teritoriju RSK. Krenuo je masovni egzodus (progon) 150.000 Srba iz Hrvatske.

U novembru te godine počinju Mirovni pregovori u Dejtonu. Već 12. decembra Sinod SPC izrazio je veliku zabrinutost povodom Dejtonskog ugovora i izjavio da potpis patrijarha smatra nevažećim. „Saopštavajući našoj javnosti tekst ovog svog obraćanja, upućenog međunarodnim činiocima, Sveti Arhijerejski Sinod oseća, takođe, svojom dužnošću da – zbog nastalih nedoumica ili čak pogrešnih interpretacija, dobronamernih i nedobronamernih – obavesti javnost da nedavni potpis Njegove Svetsosti Patrijarha Srpskog na dogovoru predstavnika Republike Srbije, odnosno Jugoslavije, i Republike Srpske ni u kom slučaju ne znači da on lično, ili Crkva uopšte, stoje iza konkretnih inicijativa potpisinika“. (Pravoslavlje, br. 690, 1995) 14. decembra

U Parizu potpisan je Dejtonski sporazum, a 29. decembra Dobrica Ćosić, akademik i pisac, predsednik SRJ (1992 – 1993) kaže: „…Intelektualci i pisci su u jugoslovenskim kulturama bili vesnici i idejni nosioci velikih promena u životu nacije. Oni su tvorili duhovno jedinstvo i dubili deobe mu nacijama. Deklaracija o nazivu hrvatskog književnog jezika, koju su 1967. godine objavile hrvatske kulturne institucije, dala je bitan ideološki i duhovni legitimitet hrvatskom separatizmu izraženom u ‘maspoku’ na početku sedamdesetih godina.

Predlog za razmišljanje- od govor šetrdesetorice srpskih pisaca hrvatskoj Deklaraciji, iako je predstavljao samo tolerantno saglašavanje sa hrvatskim odbacivanjem Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeziku, zasnovao je u srpskoj kulturi konfrontaciju u najavljenoj hrvatskoj dezintegraciji Jugoslavije. Koncepcije obe književne „elite“, hrvatske i srpske, u koje su se ulile političke energije nacionalnih ideologija, nezadrživom evolucijom postale su jedan od bitnih činilaca raspada jugoslovenstva i kvasac separatizma do militantnih konfrotacija u građanskom i međunacionalnom ratu devedesetih godina…

Javni inicijalni događaj slovenačko-srpske diferencijacije i najava dezintegracije socijalističke Jugoslavije predstavlja prva javna polemika o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji koju smo vodili Dušan Pirjevec i ja 1962. i 1963. godine. Raspravljali smo o jugoslovenstvu kao intergrativnoj, socijalističkoj ideologiji, što je bilo moje stanovište, i kritici jugoslovenskog integralizma sa stanovišta prava nacija ( slovenačke) na samostalan razvoj, što je bilo Pirjevčevo stanovište. U toj polemici istorija je pobedu dodelila mom partizanskom drugu Dušanu Pirjevcu, ali ja se danas ne osećam poraženim. Konačniji ishod i te polemike o jugoslovenstvu i državnim ideologijama XX veka, ispoljiće se u narednim decenijama XXI veka.

A novije „prelomne tačke“ u raspravama o budućnosti Jugoslavije koje smo vodili mi – protivnici titoizma, rasprave između predstavnika srpske opozicije (Lj. Tadić, M. Marković, D. Ćosić) i slovenačke opozicije (N. Grafenauer, T. Kermauner, M. Apih, F. Bučar, S. Hribar, T. Hribar, I. Ivančič, M. Rožanc, J. Smole), nesumnjivo je bila prelomna tačka u kulturnim i ideološkim strujanjima oba naroda. Razgovarali smo desetak sati, načelno konfrontirani, u ljubljanskom restoranu „Mrak“ 16. septembra 1985. godine. Mi Srbi smo branili opstanak demokratizovane, reformisane Jugoslavije, a Slovenci su zastupali pravo na samostalnost Slovenije. Slovenačka policija je našu raspravu tehnički savršeno snimila. (…) Zalagao sam se za stvaranje platforme jugoslovenske opozicije koja bi povela borbu za radikalnu demokratsku – političku, ekonomsku i ustavno- pravnu reformu Jugoslavije.

Slovenački intelektualci su se takođe zalagali za demokratiju, ali su imali drugi cilj: odvajanje od Jugoslavije i državnu samostalnost Slovenije. Ja sam se u tim godinama borio za reformisanu, socijaldemokratsku Jugoslaviju, uveren da će nam njeno nasilno razbijanje koje se najavljivalo, izazvati užasan građanski i međunacionalni rat.

Priče o konfederaciji Jugoslavije su političke floskule i taktičke obmane, jer su hrvatski i slovenački narod nedvosmisleno želeli da stvore svoje nacionalne države. Rupel je tipičan predstavnik antisrpske državne politike Slovenije. Ta politika ima dva motiva: antijugoslovenstvo koje je utemeljila Komiterna, poistovećujući ga sa velikosrpstvom i hegemonizmom čiji su ideološki protagonisti bili boljševici Kardelj, Boris Krajger, Dolanc, Kučan i drugi; i antijugoslovenstvo utemeljeno u autohtonoj slovenačkoj nacionalnoj i državnoj ideologiji koje je zastupala slovenačka desnica od klerikalne do Demosovske – Pučar, Bučar, Zlobec, Hribarevi, Grafenauer, Rupel, Urbančič, Janša, Drvnošek… Srbi su imali odlučujuću ulogu, nije teško utvrditi da su Srbi u čitavom XX veku svgda bili uz Slovence (u ratu za Istru i Trst, u borbi za nacionalna prava u Koruškoj), a da su Slovenci u srpskim krizama bili na strani njihovih neprijatelja.

A teško je danas poverovati da su Slovenci svagda bili na strani slobode, prava i pravde, a Srbi hegemonisti, agresori, ratni zločinci koji su zaslužili i bombardovanje NATO alijanse. (…)

Oduvek sam visoko cenio opšti civilizacijski stupanj Slovenije, vrednoću, građansku kulturu, proizvodno – privredne sposobnosti slovenačkog naroda. Privredni uspesi Slovenije ostvareni u „tranziciji“ i visoki životni standard, zaslužuju poštovanje. Ali nemam utisak da su vam i kulturno – stvaralački potencijali u izrazitom usponu. Za duhovno stvaralaštvo suzili su vam se tržište i uslovi afirmacije. To se dogodilo svim nacionalnim kulturama na bivšem jugoslovenskom tlu. (…) Ratovi u Hrvatskoj i Bosni nisu bili ratovi za Veliku Srbiju. To ni Haški tribunal ne može da dokaže, iako je sa tim ciljem osnovan.

 Ja sam o tim ratovima, njihovim uzrocima, tokovima i ishodima pisao u svojim knjigama i nije ovaj razgovor prilika da se o tome razjašnjavamo. Generalno govoreći, to su, po mom uverenju, bili prevashodno međunacionalni i građanski ratovi sa državoboračkim ciljem i jakom verskim motivima. Slovenci su ratovali za nezavisnu Sloveniju; Hrvati su ratovali za etnički čistu Hrvatsku, Srbi su ratovali za Jugoslaviju i svoja nacionalna i građanska prava; Muslimani su ratovali za islamsku Bosnu, Albanci za Veliku Albaniju…. (…)

Konfederacija nije bila stvarni cilj nijednog jugoslovenskog na roda. Ako je bila u retorici slovenačkih ili nekih drugih nacionalnih birokrata, bila je to taktička igra koja je prikrivala glavni cilj: razbijanje Jugoslavije i stvaranje nacionalnih država u avnojevskim, komunističkim, neetničkim granicama. Što se tiče položaja Srba u Hrvatskoj, Tuđman sa celokupnom proustaškom strukturom hrvatske vlasti i opozicije, nijednog trenutka nije bio spreman na bilo koji oblik autonomije Srba, niti na bilo kakva kolektivna prava Srbima. Ja sam o tome tri puta razgovarao sa Tuđmanom, a on je sa poznatom žestinom odbacivao svako rešenje srpskog pitanja u Hrvatskoj koje nije predstavljalo nacionalno potčinjavanje i obespravljenje Srba. (…)

Duboko sam uveren da moja politička misao nije, niti je mogla biti upotrebljena za ciljeve poslednjih ratova. Takvo tumačenje mojih ideja čuje se od lumperintelektualaca, srbofoba i nadničara inostranih institucija. I naravno, od ljudi koji nisu čitali moje knjige. Opšte poznato da su moje knjige i shvatanja koja sam javno izražavao bili po svemu humanistički i demokratski i da su kao takvi budili demokratsku, građansku i nacionalnu samosvest i kritički odnos prema titoizmu. (…)

O kraju XX veka, razaranju Jugoslavije, o ratovima – pobedama i porazima na tlu bivše Jugoslavije i srpskim ratovima posebno – teško je danas istinito i celovito suditi. Mnogo smo blizu tim događajima da bismo sagledali njihove trajnije posledice i o njima istinito sudili. Sada se govori samo politički, dakle, interesno, korisno, jednostrano. Treba da isteknu najmanje tri evropske decenije da bi se mogle sagledati bitnije i trajnije posledice zbivanja s kraja XX veka. Ustaško proterivanje Srba iz Hrvatske i albansko etničko čišćenje Kosova, jesu srpski porazi. Ali kao što se dobro zna, nijedan ratni poraz nije pobednicima bio samo ratna pobeda. Ishodi tih ratova nisu konačni. Ja sam kao pisac Deoba i Srbin, istinski nesrećan što su u tim ratovima i Srbi činili zločine nedostojne srpskog etosa. A što se tiče mišljenja intelektualnih opskuranata o mojim shvatanjima i idejama – potpuno sam ravnodušan. (…)

Na temelju mojih ideja nije mogla da oživi nikakva velikosrpska ideologija. Jer se u mojih tridesetak knjiga ne može pročitati nijedna, ponavljam: nijedna nacinalistička, velikosrpska, šovinistička rečenica.

Činjenica je da sam u drugoj polovini XX veka, dakle, u Titovoj, samoupravnoj socijalističkoj Jugoslaviji, u svim jugoslovenskim literaturama napisao najviše antinacionalističkih tekstova. Zato što sam na sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije 1968. godine načelno i oštro kritikovao ideologiju nacionalizma koju je zastupalo vođstvo Saveza komunista Jugoslavije s Titom i Kardeljem na čelu. A, uzeo sam za primer šovinističko-separatistički teror Albanaca nad Srbima na Kosovu i Metohiji. Proglašen sam nacionalistom zato što su srpski boljševici bili u svemu inferiorni pred Titom, Kardeljem i Bakarićem koji su pod vidom samoupravljanja vodili politiku dezintegracije Jugoslavije i srpskog naroda, što najbolje potvrđuje Brionski ustav 1974. godine. Većina Srba nije želela da živi u samostalnoj Bosni i Hrvatskoj, jer nije mogla da živi slobodno.

Srbi u samostalnoj, Tuđmanovoj, proustaškoj Hrvatskoj su bili izloženi obespravljenju i teroru, pa su digli bunu za svoja osnovna ljudska prava. Verujem da pamtite ustašku diskriminaciju i progone Srba, izbacivanje iz Ustava, paljenje hiljada srpskih kuća po Dalmaciji, otpuštanje s posla i sa svih rukovodećih položaja, progon ćirilice i srpske knjige, politiku asimilacije itd. A da se ne podsećamo davljenje vojnika u Splitu, pa blokade kasarni i teror nad oficirskim porodicama, pa ubistva Srba u Zagrebu, Lici, Slavoniji…Na to su sledile srpske osvete, pa zločin za zločin, sve do užasnog, krvoločnog i pljačkaškog međusobnog ubijanja.

Ja sam kao presednik SR Jugoslavije 15. jula 1992. godine osudio zločine sve tri ratujuće strane u Bosni. A iz Hrvatske u Bosnu se preneo građanski rat. Bosna je bila i internacionalno, islamsko, mudžahedinsko bojište. Istorijski gledano, bio je to rat fundamentalističkog islama za islamsku državu u Evropi.Ratom u Bosni dirigovala je Amerika. (…) Svi ti ratovi na Balkanu s kraja XX veka su završeci Drugog svetskog rata i počeci novog rata protiv Evrope u kojima je, na svoju nesreću, agresijom NATO na Srbiju 1999. godine, učestovala i sama Evropa. Vinovnici su isti i žrtve su iste. Znamo ih.

Sada kada je Milošević iza šengenskih rešetaka i kada mu sudi Haški tribunal, politički sud koji nije sud istine i pravde, ja neću da govorim o politici Slobodana Miloševića. Samo ću pokušati da vam malo razjasnim često zloupotrebljavanu i tendenciozno krivotvorenu moju rečenicu izgovorenu, mislim, 1990. godine. Dakle, i sada posle 15 godina od tog intervjua Politici, ja verujem da posle Nikole Pašića u Prvom svetskom ratu, osobito u 1915. godini, nijedan srpski političar nije imao veće i teže političko breme od Slobodana Miloševića.

A kako ga je nosio i politički rešavao, o tome sam kritički pisao i govorio. Po mom mišljenju, njegova generalna nacionalna politika bila je „realistična i dobro usmerena“ dok se zalagala za ravnopravnost srpskog naroda u Jugoslaviji i opstanak te države u kojoj je živeo, ne i svuda ravnopravan, dijasporičan srpski narod. Želim da vas podsetim da sam 1989. godine predlagao plebiscit i mirno, sporazumno “ razrešenje jugoslovenske krize“. O tome postoje mnogi tekstovi u mojim knjigama Srpsko pitanje I, Srpsko pitanje II, Piščevi zapisi 1981-1991 i Piščevi zapisi 1992/1993.

 Isti onakav kakav sam imao kao predsednik SR Jugoslavije 1992. i 1993. godine. Sve tri ratujuće strane činile su ratne zločine, pljačke i paljevine. Sadašnje kvantitativne procene ratnih zločina su šovinističke i lažne. Bez istine o tom građanskom ratu nema ozbiljne saradnje i međusobnog uvažavanja među nacijama koje su ratovale.

Smatram neophodnom reviziju procena međusobnih zločina, koju bi izvršio međunarodni forum imenovan od Evropske unije, a sačinjen od kompetentnih i objektivnih ljudi. I razume se, adekvatnu osudu svih zločina. Ne možemo biti zadovoljni karakterom i stupnjem odnosa i saradnje između nekadašnjih republika SFRJ. Pre svega, mi nismo utvrdili objektivne istorijske istine o zbivanjima na tlu bivše Jugoslavije u poslednjim decenijama xx veka.

O tim zbivanjima se danas govori i piše pristrasno, nacional-ideološki, lažno. Predsednici republika se ritualno, neovlašćeno i neubedljivo izvinjavaju i mire. A, sportski stadioni su ponovo šovinistička razbojišta. Moralizatori uporno falsifikuju broj žrtava. Imam utisak da među narodima bivše Jugoslavije nikad nije bilo toliko animoznosti i stihijne mržnje kakve su danas. Te pojave ne jenjavaju, niti se ozbiljno radi na njihovom prevazilaženju za koje je, inače, potrebno dugo vreme.

Neophodna je promišljena humani zacija političke svesti u svim nacijama. Te promene mogu da se vrše samo na istorijskim istinama o nama, na poštenoj obaveštenosti o našim sadašnjim stanjima, na stvarnoj toleranciji razlika, na spremnosti da uvažimo visok stupanj međuzavisnosti koju nam uslovljava i integracija u Evropsku uniju. Čini mi se da bi za opstanak i razvoj kultura bivših jugoslovenskih nacija trebalo obnoviti i planski organizovati jugoslovensko kulturno tržište i potisnuti vladajuću ignoraciju i ideološke animozitete od kojih svi patimo.

Dve decenije smo bez kulturnih komunikacija. Naš prostor je danas duhovno antagonizovan i depresivan prostor u Evropi. Vratimo se sebi. Čitav vek smo živeli kao bliske kulture, uticali na druge, prožimali se. Značili smo nešto.“ (NIN, 29. decembar. 2005 – Intervju je prenet iz slovenačkog Dela)

1996. 1. Marta, Antonije Isaković, pisac i akademik, kaže: „… Sigurno da je srpski narod bio primoran da napusti neke teritorije na kojima je od pamtiveka živeo. Nas su odatle očistili i sada po tim šumama, izvorima, kamenjarima, na toj zemlji gde su Srbi vekovima sušili pršut, gde su pravili sir, gde su ojkali, gde su sahranjivani, gde su posojali ljudi u kojima je ukorenjeno Kosovo, na toj zemlji, nas više nema

. Možda postoji neko naše kuče ili mačka. U tom smislu mi smi izgubili rat. Ali kad vidimou kakvom svetu živimo, koje smo sve pritiske izdržali, a ipak ostali jedna celina, onda ne možem da kažemo da je to poraz. Sačuvali smo jedno jezgro odakle ćemo krenuti da se razvijamo kao narod, da ostvarimo komunikaciju sa Evropom i svetom. Mi jesmo izgubili neke teritorije, ali smo neke i dobili. I to čistije nego što su bile. I tu Bijeljinu, i taj Zvornik, i taj Višegrad. Izvršilo se jedno geopolitičko skupljanje. Mi smo bili suviše disperzivni, rasuti. Sad smo se skupili. Nemoguće je imati i Benkovac i Knin. Imamo što imamo. Ali ta borba, ta bitka nije završena.

Moramo biti uporni i pametni da ne damo što je naše, da prelazimo prepreke. (…) Ja sam za stvaranje Saveza srpskih država. To je moja želja koja se u ovom istorijskom trenutku nije ostvarila. Mislim da je Jugoslavija kao pojam nesrećna. Uvek kada kažemo Jugoslavija, uvek nekome nije pravo. Uvek neki narod koji živi mora da se oseća podređeno. Ja zato mislim da je ta ideja o ujedinjenju srpskih zemalja dobra. Te srpske zemlje su različite i dalje smatram da bi njihovim ujedinjenjem dobili jednu lepu državu. I vas Crnogorce bih naterao da priznate da ste srpska zemlja. Mislim da je to puno čistija stvar. Ne postoji jugoslovenski jezik, niti jugoslovenska književnost, nego postoji srpska. (Intervju, 1. mart 1996.)

Svetislav Basara, pisac: „…Ko je Dobrica Ćosić? Kao čovek oskudne pismenosti, komitetskog obrazovanja, površne načitanosti; raspolažući izvesnom promućurnošću i orijentalnim lukavstvom, gonjen nezajažljivom ambicijom i razobručenim slavoljubljem, Ćosić je izveo grandioznu simulaciju, jedan konceptualistčki perfomans koji se protegao na decenije, a koji je ovdašnjoj književnoj i političkoj kulturi napisao neprocenjivu štetu. Njegova lična delatnost usmerena na kome da svoju osobu proizvede u rang istorijske figure, figure od formata, po svojoj korozivnosti rabna je paralelnom delovanju još jedne, paralelne komunističke partije.

Problem, međutim, nije u tome; nevolja je u njegovoj primitivnoj istorijskoj optici. On neće da uđe u stvarnu istoriju, o kojoj, uostalom ne zna ništa; on hoće da svoje skučeno viđenje istorije nametne kao univerzalno; on hoće istoriju u kojoj je centralna ličnost, otac nacije. On hoće kosmogoniju. I to mu, zamalo, polazi za rukom. Zahvaćena beznadežnom inercijom, ogrezla u intelektualnu tromost, ovdašnja javnost je spremna da prihvati svaki ponuđeni model.

Ćosićev projekt je doživeo slom zahvaljujući unutrašnoj istrošenosti sopstvene konstrukcije zasnovane na iluzijama, mitomaniji, poluistinama; on savršeno funkcioniše u uslovima mentalne hibernacije, ali pri susretu sa istinskom događajima, ruši se kao kula do karata. Simulakrum nije delatan. Sa njim se ništa ne može učiniti, niti se nešto može promeniti.

Ovdašnja bezvoljnost, nespremnost na promene, dosta duguje delovanju Ćosića i legiji njegovih saradnika, pretendenata na upražnjena mesta u jednoj istoriji koja je morala potiskivati stvarnu istoriju iz prostog razloga što ni za Ćosića, ni za njegove sledbenike, u takvoj istoriji nema mesta“. (Svetsilav Basara, Virtualna kabala, 1996)

Septembra 1996., Slobodan Milošević i Ibrahim Rugova potpisali Sporazum o obrazovanju za Kosovo. Novembar: demonstracije građana Srbije zbog krađe glasova na lokalnim izborima, a Dobrica Ćosić na književnoj večeri u Kraljevu govori: „Mi još nismo uspeli da razjasnimo šta nam se to dogodilo u 20. veku. Raspad Jugoslavije započet je šezdesetih godina političkom likvidacijom Rankovića i pobedom ideje o konfederaciji. Tada se i sam Tito odrekao jugoslovenstva. Nemačka je ovih godina samo legalizovala secesioniste i tako u miru dobila Drugi svetski rat“. (Dnevni Telegraf, 10. novembra 1996)

1999. počeli su ratni sukobi na Kosovu, u martu je počelo bombardovanje SCG od strane NATO pakta u martu, a završilo se krajem juna te godine potpisivanje takozvanog Kumanovskog (tehničkog) sporazuma. Na septembarskim izborima u Srbiji pobedila je koalicija 18 partija udruženih u DOS, a 5. oktobra 2000 Slobodan Milošević je priznao poraz.

 U martu 2001 formirana nova republička vlada na čelu sa Zoranom Đinđićem 31. marta Slobodan Milošević uhapšen 28. juna a u Hag poslat 11. septembra. U oktobru počinje pobuna „Crvenih beretki“ zbog saradnje Vlade Srbije sa Haškim tribunalom, a u februaru 2002. usvojena Ustavna povelja kojom je SRJ prestala da postoji. Nova država se zove Državna zajednica Srbija i Crna Gora. U martu 2003. Ubijen je premijer Srbije Zoran Đinjdić. Pokrenuta policijska akcija „Sablja“ kao reakcija na ubistvo premijera. Novembra te godine dolaze prevremeni izbori na kojima pobeđuju nacionalističke partije. Radikali osvojili najviše mesta u Parlamentu.

Godine 2004. formirana je manjinska koaliciona vlada na čelu sa Vojislavom Koštunicom. Ta vlada je prekinula svaku saradnju sa Haškim tribunalom. Pod pritiskom međunarodne zajednice Vlada Vojislava Koštunice predala je 15 optuženika Haškom tribunalu. Kao nagrada za to EU pokreće pregovore o pridruživanju sa EU.

2006. u martu počeli pregovori o statusu Kosova u Beču, a 11. marta te godine u Hagu je umro Slobodan Milošević. Dana 12. marta, zamoljen da prokomentariše smrt Slobodana Miloševića, Dobrica Ćosić kaže: „Verujte, bolestan sam i ne mogu ništa da vam kažem. Čuo sam da je Slobodan Milošević umro, ali ne mogu da pričam. Zvali su me mnogi novinari.

U telegramu patrijarha srpskog Pavla, povodom smrti Slobodana Miloševića, pisalo je: „Povodom iznenadne smrti Slobodana Miloševića u Hagu, u svoje i u ime naše Crkve, izražavamo vam naše duboko saučešće.

Očekujemo u ovom trenutku od državnih organa i od sveukupnog našeg naroda da budu na visini svoje odgovornosti pred Bogom, istorijom i tragičnim krajem Miloševićevog zemnog života. Smrt je svetinja i svako ima neotuđivo pravo na grob i dostojnu sahranu, pogotovo ljudi koji su, kao Slobodan Milošević, obeležili sobom svoje vreme i sudbinska događanja u životu kako srpskog, tako i drugih naroda ove smutne epohe“. (Politika, 15. mart 2006)

Dva meseca kasnije, 21. maja, na Referendumu u Crnoj Gori za osamostaljivanje Crne Gore, 55,5 odsto građana glasalo je „Za“.  Dana 23. maja, Boris Tadić, predsednik Srbije, pod pritiskom međunarodne zajednice priznao je nezavisnu Crnu Goru.

(Kraj)