Autorka knjige „One Nation Under Blackmail“ („Jedna nacija pod ucenom“), Vitni Veb otkriva duboki podzemni svet u kome se prepliću obaveštajne službe, organizovani kriminal i uticajni pojedinci iz državnih institucija, bankarskog sistema, najuticajnijih medija i advokatskih kancelarija, pa i iz najbogatijih američkih porodica. Na više od hiljadu stranica, autorka dokazuje da slučaj Džefrija Epštajna, uhapšenog i usmrćenog kreatora pedofilskog sistema, nije izolovan incident, nego primer koji otkriva načine na koje obaveštajne službe već 90 godina prikupljaju kompromitujuće informacije, kojima ucenjuju uticajne pojedince i grupe. Vud opisuje konkretne obaveštajne operacije, u koje su uključeni mafijaški klanovi, tajna društva, finansijske institucije i vlade. Ona nudi dokaze postojanja sistema u kome su „novac i moć jači od pravde i zakona“.

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najinteresantnije delove knjige „One Nation Under Blackmail“.

Vitni Veb

Od ranog detinjstva, Gislejn Maksvesl je bila okružena bogatim i moćnim ljudima koji su posećivali njenog oca. Kako je širio svoje medijsko carstvo i političke veze u Velikoj Britaniji i u inostranstvu, Robert Maksvel je postajao sve dominantnija sila u njenom, baš kao i u životima njenih sestara i braće.

Samo nekoliko dana posle prvog rođendana Gislejn, njen najstariji brat Majkl je teško povređen u saobraćajnoj nesreći. Ostao je u komi nekoliko godina, sve do svoje smrti. Iako je tada bila zapostavljena, Gislejn je vremenom stekla reputaciju ominjenog deteta Roberta Maksvela. Ipak, nije bila pošteđena zlostavljanja. I Gislejn je, kao i njena braća Kevin i Ijan redovno kažnjavana batinama. Imala je samo devet godina kad se požalila porodičnoj prijateljici Eleonor Beri: „Tata ima niz stvari kojima me tuče. Ima dva biča za jahanje, jedan ravan a drugi sa šljokicama, i nekoliko dugačkih kašika za cipele. Uvek me pita da izaberem čime želim da budem kažnjena.“

Po svemu sudeći, Robert Maksvel je imao čvrstu kontrolu nad životom mlade Gislejn. Ovo se posebno odnosilo na njena prva ljubavna iskustva u tinejdžerskom dobu i tokom njenog studiranja. Otac joj je zabranio da dovodi momke u porodični dom i da se u javnosti pojavljuje s njima. Izgleda da je Robert Maksvel to pravilo primenio samo na Gislejn, a ne i na ostale tri ćerke. Možda je to radio zato što je od sve svoje dece Gislejn smatrao najsličnijom sebi. Na to ukazuje britanska novinarka Petronela Vaja, čiji otac je bio savetnik tadašnje premijerke Margaret Tačer. Na jednom prijemu, kad su se upoznali, Maksvel je premijerki rekao da ima jako lepu ćerku: „Ona je baš kao ja“.

Iako bi se takvo ponašanje moglo objasniti uobičajenim očinskim ponosom, Robert Maksvel je kasnije uradio mnogo toga što ne priliči odnosu oca prema ćerki. Čak je i svoje medijsko carstvo koristio da promoviše Gislejnine ljubavne afere sa određenim muškarcima, posebno onima koji su pripadali elitnim političkim i poslovnim krugovima. Ovakvo ponašanje sugeriše da je Maksvel možda ćerkinu seksualnost video kao koristan alat za širenje svog uticaja. Takođe, to je moglo doprineti njenoj spremnosti da, godinama kasnije, seksualno eksploatiše i zlostavlja mlade žene, zajedno sa Džefrijem Epštajnom, koji je po mnogo čemu ličio na njenog oca.

I nakon što je diplomirala na Oksfordu, životom Gislejn Maksvel je nastavio da upravlja njen otac. Imala je samo 22 godine kad je, zajedno sa bratom Kevinom, postavljena na direktorsku funkciju u fudbalskom klubu Oksford Junajted. U to vreme, Robert Maksvel je posedovao deonice u tom klubu, koje je kupio preko kompanije, koju je osnovao samo u te svrhe. Pre i posle tog perioda, Gislejn je radila na raznim upravljačkim pozicijama u očevim kompanijama Pergamon Presu i Miror Grupi. Maksvel je ćerku koristio za predstavljanje svojih kompanija u javnosti. Kako je to radio, pokazuje primer iz 1985. godine. Tada je magazin Pipl, nedeljno izdanje Dejli Mirora, uz potpunu saglasnost vlasnika tih novina Roberta Maksvela, objavio priču u kojoj se tvrdi da se protiv njega vodi ucenjivačka kampanja. Navodno, jedan ucenjivač je pretio Maksvelu da će objaviti informacije o ljubavnoj vezi Gislejn i Dejvida Manersa, tadašnjim lordom od Granbija i budućim vojvodom od Rotlanda. Konkretno, naglašeno je da će biti objavljene fotografije u kompromitujućim položajima, koje su napravljene u zamku Belvoar. Tekst je pokušao da prikaže Roberta Maksvela kao hrabrog protivnika „ucenjivača“, ali priča sadrži još nešto. U članku se navodi da su Maksvelu pretili ljudi povezani sa britanskim poslanikom Harvijem Proktorom, koji se često nalazio na udaru kritike Dejli Mirora. 

Zapanjuje Maksvelova bizarna odluka da na naslovnoj strani svojih novina objavi priču o seksualnoj vezi svoje ćerke. Iako je Maners negirao te navode, tvrdeći da su on i Gislejn samo prijatelji, Maksvel je očigledno iz nekog razloga želeo da plasira u javnost priču koja povezuje njegovu ćerku i budućeg vojvodu.

Pored toga, priča je čudna i iz drugih razloga. Za ucenjivanje je osumnjičen parlamentarac Proktor, koji je bio blizak prijatelj Manersa. Proktor je 1987. godine priznao da je kriv za „seksualnu nepristojnost“ sa dvojicom mladića, koji su u to vreme imali 16 i 19 godina. Kasnije, u drugom kontroverznom slučaju, Proktor je optužen za veze sa Džimijem Sevilom, poznatim britanskim pedofilom, koji je bio uključen u lanac dečje prostitucije i seksualnog zlostavljanja maloletnika. Naravno, Maksvelove novine nisu pominjali „mlade dečake“, već samo Proktorovu sklonost ka „grubom seksu“.

U istom periodu, Gislejn je počela da se bavi „filantropijom“. U ime Miror Grupe i nevladine organizacije „Spasimo decu“ organizovala je „Diznijev dan za decu“. Humanitarni događaj je održan u zamku lorda od Bata, koji je bio veoma čudan čovek, koji se ponosio time što je sakupio najveću kolekciju slika Adolfa Hitlera, za koga je tvrdio da je „uradio velike stvari za svoju zemlju“. Iste večeri, kad se završila predstava koju je organizovala Gislejn, sin lorda od Bata je pronađen obešen, što je označeno kao samoubistvo.

Osim medijskih i filantropskih aktivnosti, povezanih sa očevom poslovnom imperijom, Gislejn se uključila i u njegove špijunske aktivnostima. Ari Ben-Menašea, bivši izraelski obaveštajac, koji je bio Maksvelova veza sa Mosadom, tvrdio je da je Gislejn često bila uključena u špijunske operacije svog oca.

U tom periodu, u drugoj polovini osamdesetih, Gislejn je počela da se zabavlja sa italijanskim aristokratom i članom reda Malteških vitezova Đanfrankom Čikonjom, čiji deda je bio Musolinijev ministar finansija i poslednji mletački dužd. Čikonja je imao veze sa tajnim i javnim strukturama moći u Italiji, a i šire. Čikonjini telefoni i adrese nalaze se u „crnoj svesci“ Džefrija Epštajna, kao i kontakti njegovog polubrata Nikolasa Mavroleona. 

Britanski mediji su 1992. godine objavili da je Čikonja bio Gislejnina velika ljubav i da je on „oblikovao Gislejn kakvu sada vidimo“ . Pred kraj te veze, Gislejn je osnovala Kit Ket Klub. Iako je taj klub osnovan kao „salon koji na različitim lokacijama okuplja žene iz umetnosti, biznisa i politike“, jedan od čestih gostiju bio je Džefri Arčer, bivši poslanik iz redova konzervativnih torijevaca. Arčer je odslužio zatvorsku kaznu zbog krivokletstva, a bio je optuživan i za finansijske prevare. U intervjuu za Dejli Njuz, objavljenom 1996. godine, Arčer je rekao: „U Kit Ket Klubu sam se provodio kao nikad u životu. Doživljavao sam orgazam za orgazmom samo razgovarajući sa tim mladim ženama.“ Arčer se može videti i na fotografijama snimljenim u tom klubu 2004. godine. Fotografije sa tog događaja prikazuju i druge učesnike, uključujući Stenlija i Rejčel Džonson, oca i sestru sada već bivšeg britanskog premijera Borisa Džonsona. Tu su i bivši konzervativni poslanik Džonatan Ejtken, koji je bio poznat po bliskim vezama sa saudijskom kraljevskom porodicom, zatim Endrju Nil, ključna ličnost u medijskom carstvu Ruperta Mardoka, kao i Anton Mosiman, koji je nazvan „kuvarom britanske kraljevske porodice“.

Gislejnin Kit Kat Klub u Njujorku, koji je održan u „Nedelji mode“ 1998. godine, bio je mesto gde je Donald Tramp upoznao svoju buduću suprugu Melaniju. Američki mediji su tvrdili da su za upoznavanje Donalda i Melanije Tramp zaslužni Epštajn i Maksvel.

Ubrzo nakon „bolnog“ raskida sa Čikonjom, Gislejn je ušla u vezu sa 22 godine starijim američkim glumcem Džordžom Hamiltonom, koji je, pored filmskih, imao i istaknute špijunske uloge. Navodno, on je igrao glavnu ulogu u akcijama koje je sprovodio Ferdinand Markos, bivši diktator Filipina, koji je izneo milijarde dolara iz državnog budžeta i prebacio ih na privatne račune njegove supruge Imelde i ostalih saučesnika. Markos je na vlast došao uz pomoć CIA i Adnana Kašogija, koji je u to vreme sarađivao sa Epštajnom. Kašogiju je suđeno zbog saučesništva u ilegalnim finansijskim transakcijama.

Gislejn se 1990. preselila u Sjedinjene Američke Države, u Los Anđeles, gde joj je ponuđna mala uloga u filmu. I njen otac je počeo da planira preseljenje u SAD, u Njujork.

Taj plan je, doslovno, pao u vodu krajem 1991. godine.

Robert Maksvel je, u oktobru 1991, angažovao privatnog detektiva Žila Krola da istraži „zaveru“ koja je pretila da ga finansijski uništi. Krol je pristao da vodi istragu, što je značajno iz nekoliko razloga. Njegova agencija Krol Asoišejted, koja je osnovana 1972. godine, poznata je kao „CIA Volstrita“. Taj epitet je dobila zato što su u njoj mahom bili zaposleni bivši pripadnici CIA i FBI, ali i operativci britanskog MI6 i izraelskog Mosada. Jedan od Krolovih saradnika, Roj Den Holander, 2020. godine je optužen za ubistvo sina njujorške sudije Ester Salas, koja je vodila slučaj u kome su potvrđene nazakonite veze između Džefrija Epštajna i Dojče banke.

U vreme kad ga je angažovao Maksvel, u savetodavnom odboru Krolove agencije nalazio se Džonatan Buš, brat tadašnjeg američkog predsednika i bivšeg direktora CIA Džordža H.V. Buša. Nekoliko meseci kasnije, Bil Klinton je angažovao Krola da upravlja njegovim obezbeđenjem tokom prve predsedničke kampanje. Sledeće godine, Krol Asoišejted je preuzeo rukovođenje obezbeđenjem Svetskog trgovinskog centra u Njujorku. Pored toga, Krol je vodio istragu koja je trebalo da otkrije tokove novca koji je sa Filipina tajno iznela porodica Markos.

Neposredno posle razgovora sa Krolom, Robert Maksvel je, u novembru 1991, poginuo na svojoj jahti pod sumnjivim okolnostima. Iako su medijski izveštaji tvrdili da je u pitanju samoubistvo, nekoliko istražitelja i biografa, pa i Gislejn, tvrdili su da je Robert Maksvel ubijen. Prema njihovim procenama, Maksvel je dostigao poslednji nivo saradnje sa službama, koje su mu omogućavale legalne i ilegalne poslove. Na toj tački, kad su mogle da od njega imaju više štete nego koristi, službe su odlučile da ga eliminišu. U nezvaničnim izjavama, mnogi su iznosili uverenje da su za smrt Maksvela bili odgovorni „odmetnuti“ agenti Mosada. I Gislejn je pominjala da je njen otac ubijen zahvaljujući „mračnoj zaveri odmetnika iz Mosada i sicilijanskih plaćenih ubica“.

Čim se proširila vest o smrti Roberta Maksvela, njegova supruga Bejbi Maksvel, zajedno sa Gislejn, stigla je na njegovu jahtu, koja se nalazila blizu Kanarskih ostrva. Novinar Džon Džekson je bio na jahti kad su se ukrcale Bejbi i Gislejn. Džekson je tvrdio da je Gislejn „ravnodušno ušla u kancelariju svog pokojnog oca i iskidala na komadiće sve inkriminišuće dokumente na brodu“. Gislejn je to demantovala, ali Džekson nije povukao svoje tvrdnje. Naprotiv, ponavljao ih je u svojim tekstovima u Dejli mejlu.

Ako je verovati Džeksonu, Gislejn je bila dobro upoznata sa prljavim tajnama iz finansijskih i špijunskih aktivnosti njenog oca. Te tajne nisu odgonetnute do danas. Istraga tog slučaja je pokušala da razotkrije i „Maksvelovo nasleđe“, ali nikada nije utvrđeno koliko novca je ostalo na računima njegovih 400 kompanija u SAD-u i ofšor fondovima, koje je Maksvel osnivao u poreskim rajevima, a naročito u Lihtenštajnu, a koji su bili namenjeni da finansiraju „nekoliko sledećih generacija te porodice“.

Nakon očeve smrti, Gislejn je tvrdila da skoro ništa ne zna o poslovima svog oca i da sama nema novca.

– Jedva preživljavam, ali ne mogu samo da odustanem i mirno umrem. Rekla bih da ćemo se, mi Maksvelovi, uskoro vratiti na scenu. Samo pratite – rekla je Gislejn 1992. u intervjuu za Veniti fer.

Tokom tog perioda, Gislejn je iz zavisnosti od oca Roberta prešla u zavisnost od Džefrija Epštajna. Neki njeni poznanici su tvrdili da je „počela da radi za Epštajna odmah nakon što joj je otac umro“.

Veruje se da je veza Gislejn i Epštajna zvanično počela u decembru 1991. godine, tokom večere u hotelu Plaza, koja je održana u čast pokojnog Roberta Maksvela. Epštajn je sedeo za stolom sa Gislejn i Bejbi Maksvel. Izbor hotela Plaza bio je ironičan, s obzirom na to da su Gislejn i Epštajn počeli opsežnu i dugotrajnu operaciju seks-trafikinga upravo u zgradi u kojoj su ozloglašeni advokat Roj Kon i njegov mentor, magnat Luj Rozestil, organizovali istu vrstu nezakonite prostitucije i seksualnih ucena. Posle Konove smrti, 1988. godine je hotel Plaza kupio njegov štićenik Donald Tramp.

Mediji su već tada izveštavali o bliskosti Gislejn i Epštajna, za koga se tvrdila da je, kao i Robert Maksvel, istovremeno radio i za CIA i za Mosad. Epštajn je u to vreme uspostavio bliske odnose i sa Bilom Klintonom. Prvi njihov zvanični susret odigrao se 25. februara 1993. godine, a kasnije je zabeleženo još 16 Epštajnovih poseta Beloj kući u vreme Klintonovog predsedničkog mandata. U evidenciji posetilaca, zavedeno je da je Epštajn došao na poziv „Rubina“, a mesto posete je označeno kao „WW“ – zapadno krilo Bele kuće. Robet Rubin je tada bio na funkciji direktora Nacionalnog ekonomskog saveta. Pre nego što je angažovan u Klintonovoj administraciji, Rubin je bio kopredsednik kompanije Goldman Saks, koja je imala istaknutu ulogu u Maksvelovoj krađi 300 miliona dolara iz penizonih fondova njegovih kompanija u Americi i Velikoj Britaniji. Prema izveštaju britanskog Ministarstva trgovine i industrije o skandalima koji su izbili nakon Maksvelove smrti, Goldman Saks je snosio „značajnu odgovornost“ za to što je dozvolio Maksvelu da manipuliše podacima sa berze pre kolapsa njegovih kompanija. Rubin je, s obzirom na ulogu koju je imao u Goldman Saksu, znao za sumnjive poslove koji su prethodili Maksvelovoj smrti. Upravo taj Rubin je povezao Džefrija Epštajna sa Klintonom. Rubin je, krajem 1994, postao ministar finansija, a te godine je Epštajn obavio 12 od svojih 17 poseta Beloj kući. Osim toga, Rubinov zamenik Lorens Samers, koji je 1999. promovisan na mesto ministra finansija, takođe je imao bliske veze sa Epštajnom, što dokazuje i podatak da je koristio njegov avion. Ne samo mediji, već i Leon Blejk, bivši Epštajnov saradnik, označili su Rubina i Samersa kao „Epštajnove klijente“.

Bil Klinton je u septembru 1993. organizovao humanitarni koktel na kome su prikupljane donacije za renoviranje Bele kuće. Epštajn, koji je na taj prijem došao sa Gislejn Maksvel, donirao je 10.000 dolara. I taj slučaj potvrđuje osnovno pravilo porodice Klinton – „plati da bi igrao“. To donatorsko veče je uključivalo detaljan obilazak Bele kuće, tokom kojeg su napravljene brojne fotografije svečanih gostiju. Dejli mejl je u decembru 2021. godine objavio fotografije Džefrija Epštajna i Gislejn Maksvel sa predsednikom Klintonom. Na ostalim slikama primećen je i Klar Kliford, bivši ministar odbrane, koji je bio jedan od ključnih igrača u obaveštajno-kriminalnom skandalu Međunarodne kreditno-trgovinske banke (BCCI). Na eksluzivnom prijemu je bila i tadašnja ministarska za socijalna pitanja En Stok, koja je evidentirana u Epštajnovoj „maloj crnoj knjizi“. Među donatorima je bio i advokat Pol Prosperi, Klintonov prijatelj iz studentskih dana, ali i Epštajnov bliski saradnik. Prosperi je održavao bliske odnose sa Epštajnom čak i posle njegovog prvog hapšenja 2006. godine. Dok se Epštajn nalazio u kućnom pritovru u Palm Biču na Floridi, Prosperi ga je posetio najmanje 20 puta. I Prosperi je imao probleme sa zakonom. Zbog pronevere 1,8 miliona dolara od klijenata, osuđen je na višegodišnju kaznu zatvora, koju je preinačio i značajno skratio Bil Klinton tokom svog poslednjeg mandata.

Na prijemu za donatore u Beloj kući bio je Vinsent Foster, zamenik savetnika za pravne poslove u prvoj Klintonovoj administraciji. Foster je bio partner u advokatskoj kancelariji RLF iz Litl Roka u Arkanzazu, u kojoj je svojevremeno radila i Hilari Klinton. Kad je izabran za predsednika, Bil Klinton je ponudio Fosteru mesto u svom timu. Iako je izgledalo da stari poznanici dobro sarađuju, sve se promenilo 20. jula 1993. godine oko 18 sati, kada je Fosterov leš pronađen u parku Fort Merseri u Virdžiniji.

Krejg Livingston, direktor Kancelarije za bezbednost osoblja Bele kuće, identifikovao je njegovo telo oko 22 sata. Mediji su objavili da je „oko sat vremena nakon što su u Beloj kući saznali za Fosterovu smrt izvršen nezakonit pretres njegove kancelarije. Savetnik Bernard Nusbaum, pomoćnica šefovice administracije Bele kuće Petsi Omason i Megi Vilijams, šefovica kabineta Hilari Rodam Klinton, ušli su u Fosterovu kancelariju.“ Agent tajne službe video je Vilijamsovu kako „nosi gomilu dokumenata iz Fosterove u svoju kancelariju“. Nusbaum je kasnije potvrdio da je te večeri bio u Fosterovoj kancelariji na „kratkom, desetominutnom pretresu“. Osporio je mešanje u istragu, tvrdeći da je samo nastojao da „uravnoteži interese“ Fosterove privilegovane komunikacije sa predsednikom sa „legitimnim“ potrebama policije.

Neovlašćeni pretres je možda bio povezan sa „mećavom telefonskih poziva Prvoj dami i njenim najbližim prijateljima i pomoćnicima ubrzo nakon Fosterove smrti“. Pet odvojenih istraga, koje su vodili tužioci DC Vašingtona, specijalni tužilac, policaja, FBI i Kongres, utvrdili su da su iz Fosterove kancelarije nestali određeni dokumenti i fajlovi iz njegovog kompjutera.

Možda jedna od najčudnijih pojava oko smrti Vinsa Fostera bila je njegova navodna oproštajna poruka ili „pismo o ostavci“, za koju je Bela kuća tvrdila da je pronađena u njegovoj akt-tašni. U izveštaju iz policijske istrage navodi se da je Fosterova aktovka bila prazna kad je izvršen pretres njegove kancelarije, neposredno posle saznanja o njegovoj smrti. Takođe, poruka je obavijena neobičnim velom tajne, jer je njeno fotografisanje bilo zabranjeno, a objavljivanje je izuzeto od zahteva po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama. Međutim, kopiju poruke je naknadno dobio Džejms Dejvidson, urednik jednog finansijskog biltena. Dejvidson je angažovao tri nezavisna grafologa da pregledaju poruku. Sva trojica su zaključili da je poruka falsifikovana, da nije u pitanju Fosterov rukopis.

Iz naknadno objavljenih dokumenata otkriveno je da Hilari Klinton stoji iza sabotaže policijske istrage. Hilari Klinton se direktno pominje u „oproštajnoj poruci“, u kojoj se navodi da je „kancelarija Ašer pokušala da napravi prekomerne troškove, koristeći Kakija (Hokersmita) i HRC (Hilari Rodam Klinton)“. Njujork tajms je, odmah posle tog „otkrića“, objavio da se taj deo beleške odnosi na „planove renoviranja Bele kuće, koje je napravila Hilari Rodam Klinton“ i da je na ovaj šifriran način optužena Ašerova kancelarija, koja je nadgledala poslove. Ko god da je falsifikovao tu poruku, pokušao je da prikaže Hilari Klinton i njenog dekoratera Kakija Hokersmita kao žrtve. Navodno, Foster nije hteo da osramoti predsednika i Prvu damu, pa je izvršio samobuistvo. 

Intrigu dodatno pojačava činjenica da je Bela kuća odbila da identifikuje bilo koga ko je povezan sa prikupljanjem sredstava za renoviranje. To je verovatno zabranjeno jer se među donatorima nalaze ličnosti koje su duboko ukorenjene u sumnjivim finansijskim mrežama, poput Džefrija Epštajna, Klarka Kliforda, Džeralda Goldsmita i drugih. Nivo tajnosti, koji je obavio ovu aferu, snažno sugeriše da su veze između Klintona i Epštajna povezane sa mnogo ozbiljnijim poslovima od pukog presvlačenja nameštaja i zamene zavesa.

Kakav je sadržaj neotkrivenih afera može da se nasluti po optužnici, po kojoj je Gislejn Maksvel uhapšena u julu 2020, a u junu 2022. osuđena na 20 godina zatvora i dodatnih pet godina praćenja posle isteka kazne, kao i na novčanu kaznu od 750.000 dolara. Savezni sud u Njujorku je presudu doneo zbog umešanosti u seks-trafiking maloletnicama. Sud je opisao njene postupke kao „odvratne i predatorske“, naglašavajući da je ne kažnjava zbog Epštajnove krivice, nego zbog njene sopstvene uloge i postupaka. Apelacioni sud je potvrdio presudu 2024. godine, a Maksvel je najavila da će se žaliti Vrhovnom sudu SAD-a. Na osnovu ovih presuda, ukoliko ne bude ranije puštena, Gislejn Maksvel će se naći na slobodi 17. jula 2037. godine.

(Smrt u Hrvatskoj)