Autorka knjige „One Nation Under Blackmail“ („Jedna nacija pod ucenom“), Vitni Veb otkriva duboki podzemni svet u kome se prepliću obaveštajne službe, organizovani kriminal i uticajni pojedinci iz državnih institucija, bankarskog sistema, najuticajnijih medija i advokatskih kancelarija, pa i iz najbogatijih američkih porodica. Na više od hiljadu stranica, autorka dokazuje da slučaj Džefrija Epštajna, uhapšenog i usmrćenog kreatora pedofilskog sistema, nije izolovan incident, nego primer koji otkriva načine na koje obaveštajne službe već 90 godina prikupljaju kompromitujuće informacije, kojima ucenjuju uticajne pojedince i grupe. Vud opisuje konkretne obaveštajne operacije, u koje su uključeni mafijaški klanovi, tajna društva, finansijske institucije i vlade. Ona nudi dokaze postojanja sistema u kome su „novac i moć jači od pravde i zakona“.

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najinteresantnije delove knjige „One Nation Under Blackmail“.

Vitni Veb

Džefri Epštajn je rođen 20. januara u Bruklinu. Njegova majka Pola Stolofski je bila domaćica, a otac Sejmur Epštajn je bio baštovan u njujorškom Odeljenju za održavanje parkova. Roditelji su se nadali da će slanje sinova – Džefrija i Marka – u ugledne škole omogućiti njihov uspon do viših slojeva njujorškog društva.

Epštajn je odrastao u naselju Lafajet, kod Koni Ajlenda, gde je završio srednju školu. Sa 14 godina, Džefri je, navodno, dobio stipenciju za Interlohen centar za umetnost. Kasnije, Intelohenu je donirao mnogo novca, pa mu je dozvoljeno da tamo napravi sopstvenu ložu „Stipendista Džefrija Epštajna“, koja je preimenovana u ložu „Zeleno jezero“ 2007. godine, nakon što je prvi put osuđen za seksualno zlostavljanje. Tada su se pojavili svedoci koji su tvrdili da Epštajn koristio taj umetnički centar da regrutuje tinejdžerke za svoje poduhvate, vezane za trgovinu ljudima i seksualnim ucenjivanjem.

Sa 16 godina, 1969, Epštajn je završio srednju školu Lafajet, preskočivši dva razreda. Dve godine je studirao na Kuper Junionu, a onda se prebacio na njujorški državni univerzitet. Polagao je ispite do 1974, ali nikada nije diplomirao. Časopis Njujork Magazin je naveo da je Epštajn studirao matematičke nauke na univerzitetskom Kurant institutu.

Govoreći o tom periodu, Epštajn je tvrdio da je 1971. godine sa prijateljima putovao po Evropi. Tokom posete Londonu, upoznao je slavnu britansku violončelistkinju Žaklin du Pre, čiji pokrovitelj je bila kraljica Elizabeta II. Epštajn je pričao da je tada svirao klavir na nastupu Du Pre i da je preko nje dobio priliku da kontaktira sa članovima britanske kraljevske porodice, što je dovelo do njegovog bliskog odnosa sa princom Endruom, vojvodom od Jorka.

U toj priči ima mnogo nejasnoća, ali Epštajnu se može verovati da se preko Du Pre upoznao i sprijateljio sa nekim britanskim aristokratama. Takođe, sporne su njegove tvrdnje da je u to vreme bio koncertni pijanista. Za razliku od mnogih medija, koji su to navodili kao nespornu činjnicu, Džefrijevi prijatelji i poznanici iz tog perioda, uključujući i njegovog brata Marka, isticali su da on nikada nije bio vrhunski pijanista.

Krajem 1974, Epštajn je počeo da predaje matematiku i fiziku u elitnoj školi Dalton, gde je ostao dve godine. Ostale su nedoumice oko toga ko je bio odgovoran za zapošljavanje Džefrija Epštajna. Piter Branč, tadašnji direktor, izjavio je da se ne seća ko je zaposlio Epštajna, ali da bi to mogao da bude Donald Bar, koji je „voleo da daje priliku nekonvencionalnim nastavnicima kako bi poboljšao obrazovno iskustvo učenika u Daltonu“. Epštajn je svakako spadao u kategoriju nekonvencionalnih nastavnika, pošto mu akademske kvalifikacije nisu bile dovoljne ni da predaje u njujorškim javnim školama.

Donald Bar bar je bio sin psihologa koji je tokom Drugog svetskog rata bio angažovan u obaveštajnoj službi OSS, iz koje su kasnije regrutovani kadrovi za CIA. Njegov sin, Vilijam Bar, sledio je svog oca u svetu obaveštajnih službi, pa je upravo u tom periodu, od 1971. do 1977. godine, radio za CIA. Vilijam Bar je kasnije izgradio uspešnu vojnu karijeru, a naročito se isticao pod komandom oba Buša, oca i sina, kao i u prvom mandatu Donalda Trampa, u vreme kad je Džefri Epštajn uhapšen i pronađen mrtav u svojoj ćeliji u njujorškom zatvoru 2019. godine.

Tokom rada u Daltonu, Džefri Epštajn je uglavnom predavao starijim srednjoškolcima, uzrasta 17 i 18 godina. Vodio je i matematički tim, koji je ostvario nekoliko zapaženih uspeha. Školske novine „Daltonijan“, 5. marta 1976, opisivale su Epštajnovu jedinstvenu filozofiju integrisanja stimulativnih fizičkih i duhovnih vežbi, koje zazvijaju talenat mladih matematičara“. U jednom od prethodnih brojeva tih novina, Epštajn je pomenut kao „čovek od klavirske slonovače“. 

Mnogo kasnije, 2019. godine, kad je Epštajn skončao u zatvoru, nekoliko njegovih bivših đaka oglasilo se u medijima, opisujući ga kao čudaka koji je pažnju privlačio na školskim hodnicima, ali i na đaćkim žurkama. Bivši učenik Daltona, Sko Spajzer, rekao je za Njujork tajms da je Epštajn bio poznat po „upornoj pažnji, koju je usmeravao na tinejdžerke“ i po tome što je za njihovim zabavama ostajao do kraja: „I tada sam mislio da je pogrešno što pije zajedno sa svojim učenicima“. To je potvrdio i Pol Grosman, koji je školovanje u Daltonu završio 1978. godine. Jedna učenica, koja je želela da ostane anonimna, tvrdi da ju je Epštajn više puta pozivao da „s njim provodi vreme van škole“, kao i da je zbog udvaranja drugoj učenici bio prijavljen direktoru škole“. Piter Branč, direktor u to vreme, nije pomenuo takve slučajeve.

– Epštajn je napustio školu kad su ga njegove kolege zamolile da ode, pošto je izostao napredak njegovih nastavničkih veština, kao i rezultata odeljenja matematike i nauke. Bio je mlad, nije dorastao tom poslu – rekao je Branč.

Posle škole Dalton, Epštajn je 1976. počeo da radi na Volstritu za finansijsku kompaniju Ber Sterns. Postoje dva suprotstavljena izveštaja o tome kako je dobio prvi postao na Volstritu. Oba uključuju Alana „Ejsa“ Grinberga, tadašnje partnera u Ber Sternsu, koji je dve godine kasnije postao direktor banke. U prvom izveštaju, iz 2002, navodi se da je otac jedenog đaka u Daltonu bio toliko impresioniran Epšajtnom da mu je rekao: „Što predaješ matematiku srednjoškolcima? Trebalo bi da radiš na Volstritu. Zašto ne pozoveš mog prijatelja Ejsa Grinberga?“ Međutim, u tekstu iz 2003, koji je za Veniti fer napisala Viki Vord, tvrdi se da je Epštajn imao direktnu vezu sa Grinbergom, pošto je podučavao njegovog sina. U tom tekstu se navodi da je Epštajn takođe bio „u bliskim prijateljskim vezama“ sa jednom od Grinbergovih ćerki. Iako je Lin Grinberg Kapel to demantovala, neki izvori navode da je upravo ona preporučila Epštajna svom ocu.

Bez obzira na to koja je verzija bliža stvarnosti, Epštajn je, po dolasku u Ber Sterns, ostvario brz uspon od nivoa mlađeg asistenta do ekskluzivnog berzanskog trgovca, koji radi sa bogatim klijentima na velikim projektima, vezanim za osetljiva tržišta“. Bivši menadžer kompanije Ber Sterns rekao je za Foks Biznis: „Epštajn nije išao ni na pravni ni na ekonomski fakultet, ali znao je sve o porezima. U stvari, mogao je da prepozna sve zamke i pogodnosti koje sadrže poreski zakoni Sjedinjenih Država. Epštajnovo akomulirano znanje pomoglo je bogatim investitorima da izbegnu plaćanje poreza kroz razne investicione programe, što ga je učinilo jednim od najvrednijih resursa u njenom malom, ali specijalizovanom brokerskom odeljenju kompanije Ber Sterns.“

Zahvaljujući ovim talentima, Epštajn je u relativno kratkom roku postao „ograničeni partner“ u kompaniji. Međutim, isto tako brzo napustio je Volstrit. Epštajn je tvrdio da je otišao jer je želeo da osnuje sopstvenu firmu. S druge strane, njegov saradnik, Stiven Hofenberg je rekao da je Epštajn bio prinuđen da napusti kompaniju Ber Sterns jer je „uhvaćen u izvođenju ilegalnih operacija, kojima je obmanjivao menadžment prikazujući troškove većim od realnih“. Grinberg je rekao da se ne seća okolnosti pod kojima je Epštajn otišao. Ipak, neki od razloga navod se u zapisnicima iz istrage Komisije za hartije od vrednosti (SEC), pred kojom je Epštajn saslušan 1981, kao i ostale njegove kolege iz Ber Sternsa. Istraga je vođena zbog sumnje u nezakonitu „insajdersku prodaju“ dela kompanije Sigram Ltd. Kompaniji St. Džo Minerals Korp. Na kraju te afere, nekoliko investitora je proglašeno krivim. Jedan od njih, Đuzepe Tome, kad je osuđen na novčanu kaznu od 3,5 miliona dolara zbog ilegalne dobiti, zauvek je pobegao iz SAD-a.

Nakon što je napustio Ber Sterns, Epštajn je, po sopstvenom priznanju, nastavio da radi „samo sa novcem milijardera“.

– Bio sam jedina osoba na Volstritu koja je dovoljno luda ili dovoljno arogantna, ili dovoljno pogrešno pozicionirana da svoj limit postavim na milijardu dolara – objašnjavao je Epštajn svoju poslovnu stragegiju.

Dve godine po odlasku iz Ber Sternsa, osnovao je svoju kompaniju J. Epštajn i Ko. Ipak, sve važnije poslove obavljao je preko Interkontinental Asets Grupe, koju je osnovao 1981. godine.

Od tada do hapšenja, 2019, Epštajnove aktivnosti nisu imale mnogo veze sa upravljanjem investicijama milijardera. Život mu je krenuo u drugom smeru, o kome je govorio njegov bivši prijatelj Džesi Kornblut, koji je tvrdio da je „Epštajn bio lovac na glave“ za bogate i moćne: „Kad smo se sreli 1986. godine, zaintrigirao me je Epštajnov dvostruki identitet. Rekao mi je da upravlja novcem klijenata sa ogromnim bogatstvima, ali i da je visoko rangirani lovac na glave. Pričao je da ponekad radi za razne vlade kako bi vratio novac koji su opljačkali afrički diktatori. Takođe, radio je i za te diktatore, kad bi ga angažovali da im pomogne da sakriju ukradeni novac.“

Španska glumica Ana Obregon je priznala da je angažovala Epštajna da pomogne njenom ocu, madridskom građevinskom magnatu Antoniju Garsiji Fernandezu, koji je sa grupom investitora, u kojoj su bili i članovi španske kraljevske porodice, kupovao državne hartije od vrednosti preko finansijske agencije Drajsdejl. Kad je Drajsdejl zbog prevara propao, 1982. godine, oštećeni investitori su angažovali Epštajna.

Još nekoliko njegovih prijatelja iz tog vremena potvrdilo je da im je on pričao da je „lovac na glave“. Neki su isticali da je imao dozvolu za nošenje oružja. Najdžel Roser, novinar britanskog Ivning standarda, napisao je da se Epštajn ne odvaja od oružja, što i ne čudi, pošto je radio za CIA. Roser je objavio anegdotu o tome kako je Epštajn posetio jednog britanskog trgovca oružjem i doneo mu poklon – vazdušni top za suzbijanje demonstracija. „Bog zna kako je to uneo u Britaniju“, čudio se taj Epštajnovi prijatelj, koji je identifikovan kao Daglas Lis.

Džulijan Lis je priznao da je njegov otac Daglas bio mentor Epštajnu, koga je opisivao kao inteligentnog i duboko uključenog u poslovne i društvene mreže u Velikoj Britaniji tog perioda. Epštajn je, prema tvrdnjama tadašnjih poslovnih partnera, bio obučavan za trgovinu oružjem i pranje novca. Obučavali su ga ser Daglas Lis i ozloglašeni trgovac oružjem Adnan Kašogi, koji su ga uključili u prodaju britanskog naoružanja Izraelu.

Prema rečim Stivena Hofenberga, bivšeg Epštajnovog poslovnog partnera, do 1983. godine Lis je tesno sarađivao sa Džefrijem Epštajnom, posebno na prodaji kineskog oružja Iranu. Hofenberg je tvrdio da je Kašogi tada bio na platnom spisku izraelskog Mosada, a sarađivao je sa obaveštajnim aparatima Saudijske Arabije i Sjedinjenih Američki Država. Lis je bio duboko upleten u britanske obaveštajne mreže. Kašogi je predstavljao francusku industriju naoružanja, a Lis je, zajedno sa Kašogijevim rivalom Vaikom Saidom, zastupao interese britanske odbrambene industrije, koja je, na kraju, preuzela primat na azijskom tržištu. Kašogi je kasnije tvrdio da je i on uključen u trgovinu britanskim naoružanjem zahvaljujući podršci Marka Tačera, sina tadašnje premijerke Margaret Tačer. U to vreme potpisan je sporazum „Al-Jamama“, za koji se kasnije tvrdilo da je postignut zahvaljujući podmićivanju saudijskih zvaničnika. Istragu te korupcionaške afere obustavili su Toni Bler i princ Endrju, za koga se i tada znalo da je blizak Epštajnu.

Imena Daglasa Lisa i njegovog sina Džulijana pominju se u Epštajnovoj „crnoj svesci“. Drugi Daglasov sin, Nikolas, uhapšen je 1996. godine i optužen za više od 200 kršenja zakona o sprečavanju korupcije u Singapuru.

Časopis Veniti Fer  je 1989. godine nazvao Kašogija „jednim od najvećih makroa na svetu“. Njegov biograf, Ronald Kesler, primetio je da je „ceo Kašogijev način delovanja bio usmeren na to da na klijente utiče svojim raskošnim načinom života“. Kesler je napisao: „Kešogi je potencijalnim klijentima davao sve što su želeli: novac, hranu, devojke… Na svom brodu je organizovao prilično raznovrsne sastanke i koktele. Neki su bili veoma formalni, a neki su bili orgije.“

Prema pisanju britanskog lista Indepedent, jedna od devojaka koje su učestvovale u Kešogijevim zabavama, Pamela Bordes, kasnije je priznala da je bila „deo ogromne grupe devojaka, koje su korišćene kao seksualni mamac“, što sugeriše da je Kešogi raspolagao pravim haremom u kome su žene korišćenje za privlačenje ili čak prisiljavanje potencijalnih klijenata na učešće u raznim poslovima.

Na listi „potencijalnih klijenata“ nalaze se značajni političari, diplomate, javne ličnosti i biznismeni. Sasvim je moguće da je Kašogi orgije na svom brodu koristio kako bi ucenio političare i diplomate, ali i druge potencijalne klijente. To je potvrdio i šef dobro poznate grupe prostitutki „Fortuna Izrael“, poznate i kao „Madam Tuna“.

Poznato je da je Kašogi svoju ozloglašenu jahtu, uz posredovanje sultana od Bruneja, prodao 1988. godine Donaldu Trampu. Sultan od Bruneja je postao Epštajnov stanodavac, pošto mu je iznajmio poslovne kancelarije. Takođe, sultan se na druge zanimljive načine pojavljuje u događajima koji su obeležili Epštajnov odnos sa Bilom Klintonom.

Iako su se smenjivali periodi u kojima je Epštajn priznavao i demantovao saradnju sa CIA, njegova povezanost sa tom obaveštajnom agencijom je potvrđena 2019. godine. Tada je objavljeno da je CIA tadašnjem sekretaru za rad, Aleksu Akosti, koji je potpisao Epštajnov „ugovor o ljubavi“, rečeno da se distancira od Epštajna, koji je „iznad njegovog platnog razreda“.

– Rečeno mi je da Epštajn pripada obaveštajnoj službi i da se maknem, da je ostavim na miru – rekao je Akosta istražom timu, koji je formiran na zahtev predsednika Trampa.

Akosta nije direktno istakao o kojoj se obaveštajnoj agenciji radi, američkoj ili stranoj, ni kada je i kako Epštajn povezan sa njim. Epštajn je ranije, kao i mnogi njegovi poznavaoci, tvrdio da radi za CIA, ali moguće je da se kasnije povezao sa nekim drugim službama. Možda je istovremeno sarađivao sa dve ili više obaveštajnih službi, što bi značilo da je dvostruki ili čak trostruki agent.

Ari Ben-Menašea, bivši oficir izraelske obaveštajne službe, tvrdi da je Epštajn najkasnije od sredine 1980-ih saraživao sa Mosadom. Ben-Menašeu i Epštajna je upoznao Robert Maksvel, koji je Epštajna predstavio kao nekoga koga su izabrali „viši zvaničnici“ u izraelskoj obaveštajnoj zajednici. Ben-Menašea veruje da je jedan od tih „viših zvaničnika“ bio tadašnji šef izraleske vojno-obaveštajne agencije AMAN Ehud Barak, koji je kasnije postao predsednik izraelske vlade. Barak je postao ozloglašen ne samo zbog bliskosti sa Epštajnom, nego i zbog vlastitih operacija u kojima je koristio seksualne usluge mnogih devojaka da bi ucenjivao političare i biznismene.

Zev Šalev, novinar i bivši producent CBS News-a, kaže da je Maksvel uveo Epštajna u novinarske krugove: „Ne poričem da smo ga prihvatili, da je i on postao deo naše grupe. Tu je bio i Nik Dejvis, urednik Maksvelovog lista Daily Mirror, pa i kolege iz našeg tima iz Izraela. Radili smo ono što smo radili.“

Izveštaji Simura Herša i drugih novinara otkrili su da su Maksvel, Dejvis i Ben-Menaše bili uključeni u prodaju izraelske vojne opreme Iranu. Tu operaciju je, u periodu od 1983. do 1985, organizovala izraelska vojna obaveštajna služba AMAN. Na Maksvelovo insistiranje, u transfere oružja bio je uključen i Epštajn. Ben-Menaše je nekoliko puta sretao Epštajna u Maksvelovim kancelarijama, gde je često dolazila i Gislen Maksvel. Gislen je takođe bila uključena u obaveštajne i poslovne aktivnosti svog oca Roberta.

To potvrđuju i izjave Stivena Hofenberga, koji kaže da se Epštajn krajem osamdesetih hvalio svojim vezama sa izraelskim obaveštajnim službama. Hofenberg tvrdi da ga je u tu mrežu uvela Gislen Maksvel.

Bliske veze Epštajna i pojedinaca iz izraelskog političkog i obaveštajnog vrha mogle su da se vide tokom njegove neobične posete Izraelu 2008. godine. Poseta je bila čudna jer se dogodila tokom njegovog suđenja, samo dva meseca pre nego što je osuđen na zatvorsku kaznu. Novine Palm Bič Dejli Njuz objavile su u aprilu 2008. godine da Epštajn boravi u hotelu Hilton u Tel Avivu. Epštajnom portparol je rekao da njegov šef u Izraelu „provodi Pashu, sastaje se sa izraelskim istraživačima i naučnicima i da obilazi vojne baze“. Pristup vojnim bazama svakako nije dozvoljen običnim turistima, čak ni ako su veoma bogati. Međutim, Epštajnu je to omogućeno zahvaljujući njegovoj dugogodišnjoj saradnji sa izraelskim bezbednosnim aparatom, kao i prijateljstvom sa Ehudom Barakom.

U medijima su se pojavile spekulacije u kojima se navodilo da je Epštajn tada posetio Izrael kako bi molio za pomoć u rešavanju njegovih pravnih problema u SAD-u. Ehud Barak je uspeo da izvrši pritisak na Bila Klintona da abolira Marka Riča, pa je Epštajn verovatno mislio da bi mu slična intervencija mogla biti od koristi.

Tokom i pre ovog perioda Epštajnove karijere, izraelska i britanska obaveštajna služba već su primenjivale seksualne ucene određenim političara u Sjedinjenim Državama. Neki od tih slučajeva seksualne eksploatacije maloletnika procesuirani su u Njujorku i Vašingtonu. Odbor za kriminal države Njujork 1982. godine je istraživao mrežu trgovine ljudima u svhu seksualne eksploatacije i proizvodnju dečje pornografije. Istražitelj Dejl Smit je otkrio da je u nekoliko takvih „operacija“ u Vašingtonu učestvovao izvesni Robert Keler, koji je „informacije o seksualnim sklonostima svojih klijenata iz sveta visoke politike i biznisa prodavao agentima stranih obaveštajnih službi“. Otkrivene su još dve operacije te vrste, koje su nazivane „Brajanovi dečaci“ i „Fantazije bez ograničenja“, kojima je upravljao Džonatan S. Rejnold III. Na saslušanju u Odboru za kriminal, Rejnolds je priznao Smitu da informacije prodaje britanskoj i izraelskoj obaveštajnoj službi. Drugi svedoci i dokazi, otkriveni tokom te istrage, pokazali su da je i sovjetska obaveštajna služba kupovala slične informacije od organizatora trgovine maloletnicima iz Vašingtona.

Epštajnova saradnja sa obaveštajnim službama, kao i njegove kasnije aktivnosti u trgovini seksualnim uslugama, stvorile su razgranatu kriminalnu mrežu u koju su se upleli mnogi političari, biznismeni, bankari, holivudske zvezde, sportisti i druge javne ličnosti.

(U sledećem broju: Tatina seksi mezimica)