Uloga naprednjačke mafije pod komandom samozvanog „vođe“, bila je da Srbiju pretvori u evropski depo, zonu jeftine industrije i još jeftinije radne snage. Ali, njegova banda se osilila, brzo obogatila i našla na „tržištu“ evropskog i vanevropskog podzemlja i „nadzemlja“, između politike i kriminala. Kako izgleda „profil“ haosa koji je napravio, i „presek“ pljačke i drugog kriminala koji je sprovodio, te kako je usled svega što se dešava oko njega u poslednje vreme, odlučio paranoično da uzme „najviši stepen zaštite“ od navodnog napada na njega i njegove bližnje, dok ga stvarni problem čeka na izborima a kasnije i na sudskom procesu…

Nikola Vlahović

Od prvih meseci nakon preuzimanja potpune lične vlasti i državnog udara koji je pre 14 godina izveo suspendovanjem Ustava Srbije, Skupštine Srbije, Vlade Srbije i vojno-policijskog aparata, uzurpacijom svih državnih institucija, od pravosudnih, naučno-prosvetnih, zdravstvenih, kulturnih, Aleksandar Vučić, diktator koji je danas u strmoglavom padu, uvodio je takozvanu paralelnu ekonomiju, kakva priliči samo najbednijim kolonijama na afričkom kontinentu.

U tome su mu nesebično pomogle razne strane „sive eminencije“, takozvani poslovni ljudi, često van zakona i u svojim državama, ali korisni kao globalni hohštapleri, lovci u mutnom i mega-prevaranti, sa kojima je odmah nalazio „zajednički jezik“…

Među njima našli su se i opskurni Čin Ronghu, inače osnivač i predsednik kineske kompanije Mint Group, sa kojim je direktno dogovarao navodno proširenja fabrika u Loznici i Šapcu (novac od provizije lično je dogovarao i isplaćivan je preko off shore računa na imena lica koja je on lično učinio multimilionerima dajući im da pljačkaju slobodno i za njegov i za njihov račun).

Državnoj kasi Srbije, primakli su se i skoro svi rukovodioci kompanija SHAC, BMTS, Xingyu i Yusei, skoro nepoznati proizvođači kineskih guma u automobilskoj industriji i automatici. Sa njima je Aleksandar Vučić „ličnom pogodbom“ sklapao takozvane komercijalne ugovore vredne više stotina miliona evra (prema nekim kalkulacijama dobro upućenih ljudi iz automobilske industrije, u pitanju su bile „okrugle“ milijarde).

Sa Vučićem u „poslovnom zanosu“ našli su se i menadžeri korporacije kompanije Aridge – zapravo predstavnici te kineske kompanije zadužene za razvoj napredne tehnologije „letećih automobila“ i „vazdušnih taksija“, za potrebe EXPO 2027. u Beogradu.

U vanevropskim poslovima kineske države, kao članovi trgovinskih delegacija, često se nalaze i predstavnici po zlu čuvene kineske mafije (Trijade). Upleteni su između ostalog i u automobilsku industriju, distribuciju rezervnih delova, ali i u svim privrednim delatnostima ove gigantske države sa milijardu stanovnika.

Nedavno su kineski mafijaški bos (Zhang Dayong, zvani „Asheng“), i njegova supruga Gong Xiaoqingom, nakon obračuna njihovih frakcija, likvidirani u istočnom delu Rima (tu vest su prenele sve veće svetske agencije), ali u Vučićevim propagandnim glasilima tome nije dato na važnosti. Možda i zato jer se iz kineskih mafijaških „baza“ u Italiji (istočna i južna regija), ali i Grčkoj (najveća trgovačka luka Pirej je od 2016. godine u vlasništvu kineskog giganta COSCO), „delegiraju“ takozvani poslovni ljudi iz Kine koji rade za kinesku državu „u sivoj zoni„. Dakle, poslove daleko od javnosti. Većinu tih poslova sa kineskom državom, a na štetu Srbije, Vučićevo režim sklopio je upravo na tom principu i sa takvim ljudima.

Sličan slučaj je i kad su u pitanju Azerbejdžanske energetske firme, gde je delegacijama najvećih firmi iz Bakua koje ulažu u gasni i elektroenergetski sektor Srbije, uvek išao u dva pravca: jedan prema zvaničnim institucijama (navodno prijateljstvo Aleksandra Vučića sa Ilhanom Alijevim, dugogodišnjim „upravnikom“ ove turkofonske države), a drugi prema azerbejdžanskim poslovnim mešetarima i njihovim stvarnim šefovima iz podzemlja.

Ma koliko da se Evropska unija, pre svega Evropska komisija (tokom dva mandata Ursule Fon der Lajen) zvanično bavila nekakvom providnom kritikom poslova srpskog diktatora sa Kinezima, sa druge strane, direktno je uticala da neke poznate nemačke porodice i njihove imperije, iskoriste divnu priliku u uključe se u pljačku Srbije, koju je Aleksandar Vučić „ozakonio“ na svaki način, uzgred dajući milionske subvencije, otimanjem direktno iz džepova građana.

Tako je, na primer, porodici Knauf (Knauf Group), koja je globalni gigant u građevinskom materijalu i izolacijama, omogućio da praktično bez ulaganja dođe u posed fabrike u Surdulici…

Čelnici grupacije Brose, zapravo porodica i rukovodstvo ovog nemačkog giganta za auto-delove, tiho, „ispod radara“, bez ijedne reči o tome u javnosti, podigla veliku fabriku i razvojni centar u Pančevu, od koje ni ovaj grad ni njegovi stanovnici nemaju ništa (ako se saberu navodni benefiti i od toga oduzmu štete po narod i državu).

Vučiću je preko Fon der Lajen i njenih prijatelja sugerisano da u Srbiji prostre crveni tepih i svečano dočeka porodicu Falke, koji su, inače, vlasnici čuvene nemačke tekstilne industrije. Sa njima se više puta sastajao dok nije pao dogovor povodom pogona u Leskovcu. Uslov porodice Falke je bio da dobiju sve (i dobili su, infrastrukturu besplatno, plus milionske subvencije od države Srbije) i, naravno, da odatle ostvare ekstraprofit na čitavom Balkanu.

Već poznata priča o predstavnicima fonda Jared Kushner / Affinity Partners, i o tome kako su investitori sa kojima je Vučić opet „ličnom pogodbom“ dogovorao projekte luksuznih nekretnina i revitalizacije prostora bivšeg Generalštaba u Beogradu, samo je otvorila „Pandorinu kutiju“ iz koje su počele da iskaču nove afere sa sličnim ili istim sadržajem: naprednjačkoj mafiji provizija, porodici Vučić novi milioni, građanima Srbije ništa osim novih zaduženja, socijalne bede, iseljavanja, bolesti i umiranja.

Rukovodioci kompanije Rivian, koji su dobro poznati u svetskim okvirima preko auto industrije, dobili su takođe izvanrednu priliku da bez velikog našpora i troškova dovedu svoje inženjere i direktore razvoja tehnologija, dobili milionsku „podršku“ iz budžeta Srbije, i „tiho“ otvorili nekakav tehnološki centar u Beogradu u direktnoj koordinaciji sa kabinetom srpskog diktatora. Čemu će zaista služiti tehnološki centar u drugoj po veličini balkanskoj prestonici, nije teško pogoditi: Beograd je jedini evropski velegrad sa preko dva i po miliona stanovnika (u širem delu) koji nema rešeno pitanje prečišćavanja otpadnih voda i nema metro.

Strani „tehnološki centar“ koga je režim AV doveo u Beograd, prodavaće svoja znanja i svoju pamet. Taj isti krvožedni diktator pokušava svim silama da sruši Univerzitet i sve naučne ustanove u Srbiji, sa ciljem da satre domaću intelektualnu elitu, da zgazi njene vrhunske stručnjake, inženjere, projektante i sve što liči na domaće znanje i njene potencijale kojih je uvek bilo (Beograd je bio centar najboljih naučnih instituta u prošlosti).

Nimalo slučajno, Klaus Švab (zloglasni osnivač takozvanog Svetskog ekonomskog foruma) više puta se sastajao sa Aleksandrom Vučićem, gde je mali balkanski tiranin bio usmeravan u pravcu „poslovnih ljudi“, ispeglanih i učtivih eksponenata globalnog korporativnog fašizma i njihovih navodnih investitora. Tako se i desilo da su predstavnici evropskih automobilskih i tehnoloških giganata sa potpuno izluđenim Aleksandrom Vučićem, imali brojne sastanke, što je imalo za rezultat da su kompanije poput ZF Friedrichshafen i Continental, doslovno sa minimalnim ulaganjem ušetali u Srbiju na velika vrata.

Tako je Srbija postala jedina evropska ekonomska, tehnološka, farmaceutska pa i kulturna kolonija, a na tako pripremljen teren došlo je rukovodstva američkih tehnoloških i finansijskih korporacija…

Ovde se treba osvrnuti na činjenicu da je Aleksandar Vučić, i ranije (dok je još mogao) tokom zvaničnih poseta Sjedinjenim Američkim Državama, dogovarao dolaske njenih velikih korporacija u Srbiju. Ali, kad je „đavo odneo šalu“, i kad mu je sadašnji predsednik SAD Tramp trajno zatvorio vrata Ovalnog kabineta u Vašingtonu, pokušao je svim legalnim i ilegalnim sredstvima da nanovo ponudi „sve što se od njega tražilo“.

I zaista, 11. maja 2026. godine, u zvanično hladno ljubaznoj atmosferi (nezvanično, krajnje neprijatnoj!), došlo je do susreta odlazećeg tiranina sa predstavnicima američkog Stejt departmenta, koje je predvodila Sara Rodžers, inače podsekretarka za javnu diplomatiju SAD…

Iz izvora MT, saznalo se da ga je između ostalog pitala „šta se desilo sa projektima i dolaskom američkih kompanija NCR, Microsoft i Rivian…“ na šta je odgovorio nekakvom frazom o „daljem unapređenju saradnje Srbije i SAD u svim oblastima od zajedničkog interesa…“

Ali, Rodžersova tog dana nije došla da podrži njegove „poslovne fantazije“, nego da obavi svoj zadatak i da kao ličnost čiji je resor takozvana javna diplomatija, ispita kako srpski diktator gleda na neizbežni susret sa izborima i „mogućim gubitkom vlasti“. Izvor MT je tvrdio da je ova funkcionerka Trampove vlade dobila zadatak da „traži novog pregovarača“ oko eventualnih budućih poslova i ulaganja nabrojanih kompanija u Srbiju (čitaj: u svoj biznis), jer se režim AV i on lično ne smatraju ni najmanje bitnim za američke dugoročne planove na ovom delu Balkana.

Poslednji evropski diktator je pokušao da se dokopa jedinih preostalih državnih firmi u Srbiji (ostalo ih je još samo 43!) i prema zakonu koji je na snazi, moraju biti privatizovane do 31. decembra 2027. Ako se privatizacija ne završi, država pokreće stečaj i preuzima imovinu. To je bio Vučićev krajnji cilj (ili, zadatak, kako god da se tumači), što se srpskih državnih preduzeća tiče. Da država Srbija ostane bez ikakvog uticaja na bilo kakvo javno preduzeće, a da ona pređu u vlasništvo njegove razbojničke bande i stranih poverilaca.

Poznati su „modeli“ njegove privatizacije: prodaja kapitala, prodaja imovine, navodno strateško partnerstvo, prenos kapitala bez naknade…

U međuvremenu se i njegova tajkunska mafija rasprostranjena po evropskim centrima „otuđila“ i razbežala od njega, a ko je šta oteo, ko se gde sklonio, tek će se znati kad krene sudski proces u kome će AV biti prvooptuženi. Svaki drugi scenario, značio bi pad Srbije i njenih građana u još dublje blato i haos.

Kako u praksi izgledaju njegovi veleizdajnički poslovi, rečito govore i ovakvi primeri…

Naime, primećeno je iz evropskih monetarnih institucija, da Narodna banka Srbije (NBS) redovno otkupljuje zlato od kineskih kompanija. U pitanju su velike količine zlata koje u Srbiji iskopava i Srbiji prodaje državna kineska kompanija Zi Đing (Serbia Zijin Copper) kao većinski vlasnik borskih rudnika sa 63 odsto. U ostatak posla uključene su i manje kineske kompanije, zahvaljujući kriminalnoj strategiji Aleksandra Vučića koji je praktično poklonio kineskoj državi Bor i Majdanpek, region Srbije poznat po bogatim nalazištima zlata.

Od 2018. pa sve do kraja prošle 2025. godine, Narodna banka Srbije je otkupila od kineskih kompanija blizu 20 tona zlata. Ovo nije radila ni nacistička uprava borskih rudnika na čelu sa specijalnim Hitlerovim oficirom Andrašom Balogom, 1941-1944, ali radi Aleksandar Vučić, samodržac razbojničih apetita, veleizdajnik koji će za bezumnu pljačku Srbije i terora nad njenim građanima, uskoro da odgovara kad se suoči sa oslobođenim pravosuđem.

Mada uporno već 14 godina ponavlja kako su „oni bivši pljačkali“ a da je on „čistih ruku“, njegov režim je takođe rasprodao značajan deo državne imovine kroz privatizaciju i koncesije (ništa manje nego oni pre njega!). Najveće pljačke koje je radikalsko naporednjačka banda izvela, vezane su za bankarski sektor, energetiku i atraktivne nekretnine u Beogradu, gde je javni interes, dakle, interes građana i njihovih života, brutalno žrtvovan zarad pogodovanja privatnim investitorima.

Ovaj osvedočeni zlotvor naredio je i usvajanje zakona koji omogućava da se nelegalni objekti brzo upišu u katastar, kako bi pogodovao njegovim mafijašima koji su već kupili atraktivne lokacije širom Srbije. Isti „model“ ponudio je crnogorskoj mafiji preko predsednika crnogorske skupštine, lažnog „vojvode“ Mandića, čime je omogućio kriminalni kontinuitet milionerima iz prethodne vlasti.

Vučićeva omiljena zabava bila je prodaja banaka i industrijskih kombinata čime je potpuno udaljio uticaj države na ključne, strateške sektore. A, kako izgleda kad on doslovno kao makro podvodi srpska preduzeća stranom lihvaru, govori i spisak onih koje je tako reći poklonio strancima. Navodno, da mu „zaposle narod“. Dovoljno je pomenuti  nekoliko njih: Minth, Loznica, Šabac –

Proizvodnja funkcionalnih i dekorativnih auto delova, Shac, Novi Sad, Proizvodnja šasija za automobile, BMTS Novi Sad, proizvodnja turbo punjača i električne opreme za automobile, Xingyu, Niš, Proizvodnja automobilske rasvete, Yusei Niš, Proizvodnja plastičnih auto delova, Linglong – Zrenjanin, proizvodnja pneumatika, Agibot Innovation, proizvodnja humanoidnih robota i sistema zasnovanih na veštačkoj inteligenciji) strateškom partnerstvu sa Minth Group), te Weichai Power koji posluje u oblastima pogonskih sistema, građevinskih mašina, komercijalnih vozila, energetskih rešenja i opreme za pomorski transport.

Dalje, tu je kineski Zhejiang EV Tech – visokotehnološko preduzeće za R&D, proizvodnju proizvoda za električna vozila. Glavni kupci kompanije uključuju Renault, Stellantis, GWM, GAC, NIO, eGT, XPeng, Xiaomi, a, kompanija BYD „razmišlja“ o uspostavljanju proizvodnje u Srbiji.

Opet kineski Jiangsu Reliance Energy – fokusira se na R&D, proizvodnju i prodaju velikih cilindričnih baterija. U aprilu su potpisali MoU sa STRiX eMotors d.o.o. sa sedištem u Sloveniji, koji je i vodeći brend u segmentu električnih motocikala visokih performansi. U Sloveniji samo čiste kancelarije, u Srbiji prljava tehnologija i proizvodnja. ž

Doveo je u Srbiju neko i Foxconn Industrial – specijalizovana za računarstvo u oblaku (cloud computing), AI servere, visokobrzinsku mrežnu opremu, preciznu proizvodnju i rešenja za pametnu proizvodnju, Anfa Anti-Aging Medical Group…Anfa se specijalizovala za anti-ejdž tretmane za istočnjačku populaciju, prvenstveno stanovništvo Kine.

Tu je i čuvena China Construction Fourth Engineering Division Corp. Ltd. Southeast Branch – ključna podružnica kompanije China State Construction Engineering Corporation Ltd. (CSCEC) specijalizovana za stambenu i industrijsku izgradnju, investicije u infrastrukturu i komunalno inženjerstvo. Da još neka nadstršenica padne ili se, ne daj bože, sruši kakav veliki objekat koji grade (a, ima takvih primera i u Kini i van nje kad je ova kompanija u pitanju).

Najmanje dve trećine ovih proizvodnji nosi sobom ekstremno prljavu tehnologiju, i isto toliko njih ne bi moglo sa tom tehnologijom da posluje u bilo kojoj državi EU.

Ali, Kinezi već ušli na teren EU sa sasvim drugim modelom (Srbiju tretiraju kao „magacin“ i servisnu stanicu). Ogroman kineski kapital (od Švedske i njenog „Volvoa“, do kupovine državnih obveznica u Portugaliji i najveće trgovačke luke u Grčkoj) odavno već diktira nova pravila u Evropi. Ipak, uprkos tome, EU je uspostavila granice do koje može da trpi uticaj Kine.

Međutim, ugovori koji je Aleksandar Vučić napravio sa kineskom državom (posebno onaj o „slobodnoj trgovini“) i omogućio naciji od milijardu ljudi da ima širom otvorena vrata u maloj Srbiji, ima sve šanse da ubrzano pokopa sve njene ekonomske, pravne, pa i celokupne društvene tekovine. I nije samo Srbija žrtva ovog biblijskog potpopa nego je žrtva i region koji je na svaki način povezan sa Srbijom.

Možda je Vučićevo vampirsko kolo sa Kinezima i bio razlog što su generali NATO pakta pozvali Vojsku Srbije da organizuje svoje izabrane jedinice za učešće na prvoj zajedničkoj vojnoj vežbi sa ovom severnoatlanskom vojnom alijansom, ove godine, polovinom maja, na poligonu „Borovac“ kod Bujanovca, pod nazivom „NATO-Srbija“ gde se sa oko 600 svojih vojnika i priključila snagama Italije, Rumunije i Turske, dok su vojni planeri i posmatrači bili prisutni iz više zemalja, uključujući SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske…

Vežbom je komandovao pukovnik Branislav Stevanović, zamenik komandanta Treće brigade Kopnene vojske. Komanda NATO je saopštila da je reč o taktičkoj vežbi „koja ima cilj da unapredi saradnju i razmenu iskustava između pripadnika Vojske Srbije i oružanih snaga država članica NATO“, a zapravo je to trebala biti demonstracija prisustva s obzirom da kineska policija, vojni i ekonomski špijuni, doslovno žive sa porodicama u Srbiji i „službeno“  deluju prema Evropi.

Ukupna vrednost privatizovane (uglavnom otete) državne imovine u Srbiji od 2012. do 2025. procenjuje se na oko 20 milijardi evra…Ova suma obuhvata direktne prodaje preduzeća, koncesije, prenose kapitala i strane investicije koje su preuzele srpske državne resurse…Strane investicije u Srbiji od 2012. do 2026. iznose prema zvaničnim (režimskim) podacima oko 48 milijardi evra, a većina tog kapitala predstavlja kupovinu postojećih državnih resursa, međutim, ne i nova ulaganja. Šokantno ali istinito: stvarna cena prodatih državnih resursa u Srbiji u navedenom periodu, a prema proceni Svetske banke, nije bila manja od 150 milijardi dolara!

Neto dug Srbije po osnovu stranih investicija iznosi oko 50 milijardi evra, što znači da je zemlja faktički neto dužnik prema stranim vlasnicima imovine. Jasnije rečeno: Vučić im je poklonio 50 milijardi evra u infrastrukturi, koju oni sada prikazuju kao svoja ulaganja kroz navodnu „dokapitalizaciju“ (koja ni blizu nema tu vrednost)!

Vučićeva naprednjačka (razbojnička) privatizacija, nastavila je ništa manje kriminalno nego ona prethodna: veliki broj preduzeća je ugašen, a radnici ostali bez posla, napravljen je još nepoznat broj netransparentnih ugovora o prodaji po niskim, najnižim, često skandalozno malim cenama, a mafija i politika uticali su u izboru kupaca, naročito kod strateških sektora (energetika, bankarstvo). Došli su i oni koji su ekološki zagadili dobar deo Srbije (Zijin, Rio Tinto). Ukratko, Srbija je tokom Vučićevih 14 godina doživela gubitak suvereniteta nad finansijskim sistemom i prirodnim resursima.

Opljačkani novac i zlatne rezerve Srbije rasute po svetu, kad ubrzo dođe trenutak, treba tražiti u Švajcarskoj, na Kipru, Britanskim Devičanskim ostrvima, Austriji, Španiji, Emiratima, Malti, Hong Kongu, Nemačkoj, SAD…

Metode pljačke su bile dobro poznate: netransparentni tokovi novca kroz off shore zone i privatne fondove povezane sa mafijom braće Vučić, izbegavanje poreza putem fiktivnih konsultantskih ugovora i transfernih cena, odsustvo bilo kakvog nadzora (osim ličnog, od strane AV) nad Narodnom bankom Srbije, odsustvo delovanja Poreske uprave nad međunarodnim transakcijama, uticaj stranih kompanija koje iznose profit bez reinvestiranja u lokalnu ekonomiju….

Najveći deo odliva milijardi evra iz Srbije potiče od stranih kompanija, takođe od off shore fondova i privatnih transfera…

Dan za veliku poteru za tim blagom sve je bliži. Već se za taj posao kandidovalo nekoliko moćnijih svetskih istraživačkih agencija sa statusom „afilijenta“ američkog FBI i nekih EU službi.

Aleksandar Vučić je imao svoju deceniju, potrošio je i prešao sve granice koje su mu bile nacrtane. A, sad će on i njegova mafijaška familija da plate „penale“ i dobiće decenije „tihovanja“ u skromnom ambijentu iza debelih zidova.

Od te sudbine ga ne mogu sačuvati ni ona dva nova, blindirana, luksuzna vozila koja je platio iz budžeta, usled paranoičnih „senzacija“ koje doživljava ovih dana, nedelja i meseci…