Sva iskustva sa diktatorima u svetu pokazala su da zgaženi narod samo opštim otporom može da sruši siledžijsku i mafijašku vlast. Srbija je već imala posla sa jednim sličnim autokratom, i sve dok nije masa obespravljenog i opljačkanog sveta krenula u obračun sa vojno-policijskom tiranijom, predvođenom jednom kriminalnom strankom i njenim vođom, izlaska iz ponižavajučeg ropstva nema. Na žalost, taj obračun nije završen kako treba, a „popravni ispit“ zrelosti srpskog društva upravo traje. Sledbenici politike režima iz devedesetih digli su se „na zadnje noge“, pa divljaju, pljačkaju, rasprodaju, prebijaju, ubijaju, hapse, zatvaraju…Slede vanredni izbori a ne bude li ih sadašnji diktator raspisao, sleduje i generalni štrajk koji im odobrava međunarodno pravo. Ne bude li poslednji diktator u Evropi slušao šta mu građani poručuju, očekuje ga „dan besa“. Na vanredne izbore očigledno ne sme da izađe, već pokušava da lažira raspoloženje birača, angažujući IPSOS, njegove „ispitivače javnog mišljenja“, koji mu kaže da „dobro stoji“. Na generalni štrajk i dan kad će Srbija stati, ne sme ni da pomisli.

Nikola  Vlahović

Srbija se sprema na generalni štrajk ove jeseni-zime (u zavisnosti od razvoja događaja u vezi sa nezvanično objavljenim ratom srpskog diktatora protiv naroda i države koju je uzurpirao s vrha do dna njenog ustrojstva).

Poslednji generalni štrajk, koji nije dugo trajao, desio se u januaru mesecu ove 2025. godine. Kako danas izgleda, na kraju leta ispunjenog svakodnevnim uličnim protestima građana i studenata, sve govori da će prvi sledeći generalni štrajk i masovnost pobune protiv tiranije biti i konačan kraj 13 godina dugog nasilja jednog teško poremećenog čoveka i njegove razularene bande.

Masovni štrajkovi i bekstvo zaposlenih iz državne uprave su na vidiku, a pobuna radnika i poljoprivrednika, prosvetnih i zdravstvenih radnika, sasvim sigurno idu u krajnju radikalizaciju.

I režim Aleksandra Vučića čini sve kako bi kompromitovao, osujetio i konačno zaustavio taj proces. Ali, lavinu ogročenih, opljačkanih i prodatih u Srbiji, više niko ne može da zaustavi, što je jasno i njegovim „ministarstvima sile“.

Pravo na organizovanje okupljanja, javnih protesta i štrajkova garantovano je i članom 61. Ustava Srbije, a iz Evropske komisije u vezi sa tim ponovljeno je u nekoliko prilika poslednjih dve godine: „Sloboda okupljanja je osnovno pravo Evropske unije“ (portparol EK, Gijom Mersije, preneo je ovaj stav svakom prilikom od početka masovne pobune studenata u Srbiji).

Kako je prosveta u Srbiji krenula u štrajkove, a Vučićev režim počeo da odgivara otpuštanjem direktora škola i dekane fakulteta, reagovala je Međunarodna organizacija rada (International Labour Organization – ILO) specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija za zaštitu međunarodno priznatih ljudskih i radničkih prava. Ni ta vest nije našla mesto u medijima pod kontrolom AV režima, ali je stiglo upozorenje na adresu predsednika države, autokratu i diktatora kod koga je to samo izazvalo dodatni bes.

Ipak, ono čega se srpski diktator najviše plaši, već se dešava. Naime, u takozvanom javnom sektoru u kome prema novijim statističkim podacima ima oko 700.000 zaposlenih (taj broj se kreće oko 715.000, mada tačan podatak nema niko, pa ni onaj koji suvereno, samostalno i protivustavno vlada ovom državom), već mesecima traju otpuštanja, masovne su pojave višemesečnih odlazaka na bolovanja, a sve češće odlazak na neplaćena odsustva („dok ovo prođe“), bavljenje paralelnim privatnim poslovima i slično, sve sa ciljem da se izbegne konfrontacija sa prijateljima, komšijama i rodbinom koji su masovno na frontu protiv režima podivljalog Aleksandra Vučića.

 Prema izvorima MT, oko pola miliona potpuno pasivnih i bivših članova Srpske napredne stranke, nalazi se na platnim spiskovima u državnim preduzećima i u državnoj upravi, tačnije rečeno u svakom delu „javnog sektora“. Na desetine hiljada radnih mesta je u sistematizaciji izmišljeno za zapošljavanje osoba bez diplome, struke, koje niko nikada nije video, koji su budžetski „fantomi“. Među njima je armija kriminalaca, prostitutki, „estradnih radnika“ i drugog društvenog taloga, koje je naprednjačko-radikalska mafija pokupila iz te kanalizacije, sa zadatkom da na ulicama gradova i opština u Srbiji biju pobunjeni narod, da urlaju, prete, reže i laju, kad god zatreba „Vođi“ i njegovom razbojničkom štabu.

Da bi bilo jasnije kako je ova masa „preoblikovana“, treba pogledati vest koju je objavio Tanjug, 2. jul 2015. godine, u kojoj se citira izjava tadašnjeg Vučićevog ministra: „Pojavila se vlada koja je prvi put u istoriji sama sebi vezala ruke i koja je zabranila partijsko zapošljavanje. Decembra 2013. godine kada je doneta uredba u javnom sektoru je bilo 843.405 zaposlenih, a 20. juna 807.225 ljudi. To je smanjenje za 36.180 ljudi.“

Od te 2015. do ove 2025. godine, tokom jedne decenije, u takozvanom javnom sektoru je došlo do masovnog useljavanja naprednjačko-radikalske horde, a iz njega je otišla polovina kadrova prethodnih vlasti. U konačnom zbiru, danas ima nešto manje od 100.000 ljudi nego što ih je bilo te 2015. „na državnim platama“. Mnogi su se preselili u privatne kompanije, kako domaće tako i strane, a tamo ih je takođe zaposlila Srpska napredna stranka. Ovako stvoren „stub“ režima srpskog diktatora, trajao je dugo, ali se u međuvremenu, prirodno raspao. Većina ih se povukla iz članstva stranka (što je bio uslov za zapošljavanje), ali ne i sa radnih mesta. Vučićeva strategija nema izbora: mora da ih plaća i dalje, jer još uvek predstavljaju „bazu“ na koju se oslanja.

A, kako je vreme „konačni sudija“, pokazalo se da stvari za njega ne stoje nimalo dobro. To vrlo brojno društvo se, narodnim rečnikom rečeno, dobro „najelo i napilo“ i tokom jedne duge decenije zadovoljilo neke svoje potrebe, pa polako počelo da se povlači iz javne blamaže, u nadi da će koliko sutra paktirati sa novim vlastima.

To je ono o čemu očajni Vučić već javno govori, kako „nema mesta za neradnike“, kako ga potkopavaju „iznutra“ i slično. Paranoičan, kakav inače jeste, ovaj put sa razlogom, suočava se sa svojim najgorim noćnim morama: jedva uspeva da skupi ljude za svoje „kontramitinge“ po Srbiji.

Ne pomažu ni dnevnice, ni paketi sa hranom, ni besramna lažna obećanja da će im biti bolje…Početkom 2025. godine, izvadio je „poslednju kartu“ i naredio svim svojim lokalnim „šerifima“ i članovima opštinskih i upravnih odbora javnih preduzeća, da izlaze „na prvu liniju fronta“, ispred pobunjenih masa. I tu su počele da mu se dešavaju „izdaje“. Mnogi od onih koji su se dobro obogatili preko SNS režima, pokupili su i novac i porodice i odselili se van Srbije.

Poslednju veliki udarac koji uskoro neizbežno čeka diktaturu Aleksandra Vučića, biće generalni štrajk, praćen već omasovljenim pokretima studenata i građana. Studenti, koji su pre skoro godinu dana blokirali oko 60 fakulteta u Srbiji zbog tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu, već su izveli „pokaznu vežbu“ u januaru 2025. godine, kad su pozvali su na generalni štrajk i za manje od 24 sata dobili masovnu podršku svih delova društva.

Za Vučićevu mafiju takav štrajk će biti završni udarac od koga se neće oporaviti, a prema svim izvorima MT, uveliko se priprema. Prema istim izvorima, studenti u blokadi čekaju na odluku Aleksandra Vučića da raspiše izbore. Ako ih ne bude do novembra 2025., plan za generalni štrajk i potpuna obustava svih aktivnosti u državi, kao izraz opšte građanske neposlušnosti i građanske solidarnosti, biće korak prema konačnom obračunu sa poslednjom diktaturom u savremenoj Evropi.

Da je to tako, vidi se prema reakcijama inače vrlo osetljive (i pokretljive) IT zajednice u Srbiji, koja je još u januaru ove godine pokazala da u vrlo kratkom vremenskom periodu može da okupi sve vodeće ljude iz preko 50 kompanija koje posluju u Srbiji u tom sektoru, te da stupi u momentalni štrajk jednostavnim pozivom preko svojih poslovnih kanala.

A, šta znači ulazak kompanija IT sektora u generalni štrajk i kakav lanac loših događaja to može da izazove za njegov režim, osetio je režim AV pomenutom prilikom za samo tri dana. Novi, po svemu sudeći, poslednji generalni štrajk uoči konačnog pada njegove diktature, nijedan režim u 21 veku ne bi dugo izdržao, kad mu otkažu poslušnost najmoćnije kompanije koje su na svaki način povezane sa globalnom tehnološkom mrežom Četvrte industrijske revolucije. Vučićev primitivni režim, čija „sajber kultura“ doseže samo do sfere špijunaže političkih protivnika i građana, javnih podmetačina, javnih sramoćenja i sličnih „poslova“, nema nikakvu predstavu o kakvoj se sili zaista radi.

Koliko je mizerno to shvatanje vremena u kome razvijeni svet zaista živi, vidi se i po tome što je njegov režim izgradio nekakve zgrade i proglasio ih „IT parkovima“, sa jednom prostačkom idejom da „namami“ softver inženjere da iznajmljuju prostor, a da im onda naplaćuju zakup. Naravno, bačene su pare, a taj „projekat“ nije uspeo, jer džeparoše Vučićevog profila više niko ne shvata za ozbiljno. 

U susret generalnom štrajku u raznim delatnostima, pripremaju se prosveta, zdravstvo i elektroprivreda. Samo ta tri stuba države dovoljna su da „izmaknu stolicu“ poludelom tiraninu. Sindikat EPS-a je ove godine u par navrata zahteva ispunjenje svih studentskih zahteva, utvrđivanje odgovornosti za „katastrofalno stanje u elektroenergetskoj delatnosti i smenu generalnog direktora EPS-a, kompletnog Izvršnog i Nadzornog odbora EPS-a, Skupštine preduzeća, kao i ministarke rudarstva i energetike. Odluku o stupanju u štrajk potpisao je glavni poverenik sindikata Nezavisnost ogranak TENT Dragoslav Ljubičić, koji je imenovan i za predsednika Štrajkačkog odbora.

Ljubičić je ne tako davno govorio: „Kandže korupcije su davno i u Elektroprivredi Srbije, u kojoj se zbog nestručnosti i bahatosti ne može proizvesti dovoljno električne energije, tvrdi Ljubičić. To ugrožava tržište električne energije u Srbiji. Jedina delatnost u kojoj je Srbija imala potpunu nezavisnost, sada je, zbog izdajničke politike ovog režima, dovedena u poziciju da nemamo ni elektroenergetsku nezavisnost“. Proizvodnja uglja u Srbiji je sa 100.000 tona pala na 60.000 tona, a ogroman novac se troši na uvoz električne energije. Sa druge strane, na sceni je katastrofalno upravljanje akumulacijama hidroelektrana. Sve ovo vodi ka predstojećem generalnom štrajku u EPS-u.

Zbog svega ovoga, takođe ne treba zaboraviti da su se studenti i radnici EPS-a zajedno sa njihovim sindikalcima već par puta u proteklim mesecima našli na istoj strani fronta i javno se međusobno podržali u nameri da stanu na put naporednjačko-radikalskom divljanju.

Sledeći „bočni udarac“ Vučiću, već je stigao početkom godine od tri najveće strane kompanije koje posluju u Srbiji. Naime, Benetton, Johnson electric i Draxlmaier, najavili su masovno otpuštanje radnika. Na ulici će se naću novih desetak hiljada ljudi iz najvećih gradskih i prigradskih delova Srbije. Kriza u automobilskoj ali i drugim industrijama već je pogodila Evropu, a sve srodne kompanije koje su ostvarile ekstraprofite u blagodetima Vučićevog režima u Srbiji, zbog dramatičnih domaćih prilika (i spoljnih neprilika) biće ugašene. 

Sasvim druga priča je činjenica da im je Vučić još prilikom njihovog dolaska u Srbiju „obećao“ da neće biti sindikalnog organizovanja niti ičega sličnog, kako bi im obezbedio da u miru i sa najjeftinijom radnom snagom na kontinentu, zarađuju milijarde evra i dolara.

Poznati su strašni prizori iz južnokorejske fabrike „Jura“ koju je Vučić doveo u Srbiju (Leskovac) „da nauče Srbe kako se radi“…Zbog samo 15 minuta štrajka u ovoj fabrici (2016), radnici su bili fizički i mentalno zlostavljani, tukli su ih palicama, žene provocirali seksualno, trudnicama zabranili povratak na posao, zabranili im odlazak u toalet tokom radnog dana, zabranili Slobodan dan u nedelji koji im pripada po zakonu, preporučili da „nose pelene“, a radili su svi za mizernih 25.000 dinara trpeći sve i svašta, dok je Aleksandar Vučić u budžet te južnokorejske kompanije za svakog zaposlenog „ubacio“ po 10.000 evra.

Nikada ni na jednu prijavu nadležnim inspekcijama nije odgovoreno, a oni koji su je poslali ekspresno su najureni sa posla. Samo zbog ovakvih stvari, Aleksandar Vučić je već odavno morao da bude uklonjen sa vlasti i optužen za veleizdaju, za kriminalne delatnosti, za nezakonito trošemnje budžetskon novca, a pre svega zbog kršenja Ustava Republike Srbije.

Da ničeg drugog nije u 13 godina dugom hororu koji se dešava pred očima 6.5 miliona građana ove zemlje, samo zboig ovakvog robovlasništva koje je lično odobrio, morao je odavno da ode na robiju. Još nije kasno da upozna i pravo i pravdu, ako je ostalo nešto od ponosa i hrabrosti ovog naroda, čiji preci su takve uklanjali na tradicionalne načine.

U sred 2025. godine, „đavo je došao po svoje“. Tu je 100 milijardi spoljnog i unutrašnjeg duga, veliki broj opasnih privatnih poverilaca zbog kojih živi u stalnom strahu, sve to je srpskog diktatora dovelo do toga da je na poslednjem (vrlo kratkom) susretu sa kineskim predsednikom Si Đi Pingom, doslovno molio da Kina „što više investira u Srbiju“, tačnije u njegov propali režim. Taj susret, kao i njegovih pet minuta sa ruskim predsednikom Putinom, potpuno je razobličio stanje očaja u kome se nalazi. Scena u kojoj on „recituje“ naučene fraze Vladimiru Putinu, dok „ruski car“ ispisuje na papirima pitanja na koja „odbeglo đak“ AV treba da odgovori u najskorijem roku, zabeležile su sve svetske televizijske mreže.

 Rusija već dugo nijedan dolar nije uložila u Srbiju, niti će skoro, SAD vrlo malo, pa mu je Kina ostala jedina nada. No, velike sile imaju međusobno velikih pitanja, pa se mali „provaljeni“ prevarant sa Balkana našao i ovom prilikom „u ćošku“.

A, prilikom poslednje posete sedištu EU (avgust 2025), zli tiranin je svojim televizijama brže-bolje ispričao kako ga Evropa podržava, a slago je i to da je sa predsednicom Evropske komisije (EK) imao „dug i iscrpan razgovor“. Ovo je izgleda iznerviralo predsednicu EK, Ursulu Fon der Lajen, te je EU zvanično morala da demantuje Vučićeve skandalozne laži.

Čulo se tada u EU, da je AV pričao „lovačke priče u Srbiji“…Nešto kasnije je usledila i zvanična poruka EU o protestima i represiji policije u Srbiji, koja kaže da „EU pažljivo prati izveštaje o prekomernoj upotrebi sile protiv demonstranata u Srbiji. Prava na mirne demonstracije, slobodu okupljanja i slobodu izražavanja moraju se poštovati“, napisala je komesarka za pridruživanje EU.

Ta reakcija je izazvala čitav talas reagovanja iz Evrope. OEBS je objavio da prati tok nasilja u Srbiji, pre svega akcije policije, zatražena je bezbednost demonstranata, prolaznika i novinara, a komesar Saveta Evrope za ljudska prava Majkl O’Flaerti pozvao je Vučića i težim rečima pitao zašto krši ljudska i građanska prava u Srbiji, zašto se primenjuje prekomerna sila i kad misli da prestane sa tim. Pomenuo je i pravo na štrajk, pozivajući se na napad koji AV režim vrši na prosvetu, nauku, kulturu, zdravstveni sektor, pitao kad misli da uskladi Zakon o štrajku i druga okupljanja sa evropskim zakonima…

To otvoreno pitanje Zakona o štrajku i dalje stoji jer je usvojen davne 1996. godine (Miloševićev Zakon o štrajku), u vreme Savezne Republike Jugoslavije. U tom aktu akt navodi da se pod štrajkom podrazumeva „prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada“. A, smisao pojma generalnog štrajka je da se ne odnosi samo na jednog poslodavca i jednu delatnost, već se poziva ceo radni svet u zemlji da prestane sa radom.

Prema starom i još postojećem Miloševićevom zakonu, štrajk se može organizovati u preduzeću ili drugom pravnom licu, odnosno u njihovom delu ili kod poslodavca, kao i u određenoj grani i delatnosti, ili kao generalni štrajk.

„Odluku o stupanju u generalni štrajk donosi najviši organ sindikata. Odluka o stupanju u štrajk zaposlenih u grani ili delatnosti ili u generalni štrajk dostavlja se nadležnom organu odgovarajućeg udruženja poslodavaca, osnivaču i nadležnom državnom organu„, kaže taj stari i još važeći Zakon o štrajku. I to su sve odredbe u kojima se pominje generalni štrajk.

Miloševićev Zakon o štrajku je star 30 godina i nije do današnjih dana usklađen sa novim međunarodnim standardima. Institutu za radno pravo iz Beograda, vodio je rasprave o tome, ali ni blizu javnosti zbog AV kontrole svih medija. A, u modernim evropskim i međunarodnim zakonima, pod generalnim štrajkom podrazumeva se potpuna obustava rada u različitim delatnostima i industrijama, u javnom i privatnom sektoru, sa ciljem da se ukaže na nezadovoljstvo određenim politikama, zakonskim rešenjima i tome slično.

Suština savremenog pojma generalnog štrajka je da se ne odnosi na jednog poslodavca i jednu delatnost, već se poziva ceo radni svet u zemlji da prestane sa radom. A, još „živi“ Miloševićev Zakon o štrajku u Srbiji pre svega reguliše štrajk kod pojedinačnog poslodavca. I poslodavac može kako hoće. Da otpusti štrajkače, zameni ih poslušnim i manje plaćenim.

 To je stanje u Srbiji u sred Evrope 21 prvog veka. To može još u zabiti Indije i Kine, Vijentama i Kambodže, afričkih kolonija i latinoameričke sirotinje.

A 1.

Evropski primeri

Generalni štrajk kao vid građanske i društvene borbe organizovan je u mnogim evropskim državama u skorijoj prošlosti.

U novembru 2024. godine generalni štrajk organizovan je u Grčkoj i Italiji. Brodovi su zaustavljeni u lukama, javni saobraćaj bio je u zastoju, a lekari, nastavnici, građevinari i transportni radnici marširali su gradovima tražecìi bolje plate i životni standard.

U septembru iste godine je u Španiji više od 200 sindikata i nevladinih organizacija prekinulo svoj rad na jedan dan protiveći se, kako su naveli, „genocidu nad okupiranom Palestinom“. Protest se iz Madrida proširio na još nekoliko gradova u državi.

Pored toga i Francuska je tokom 2023. imala nekoliko generalnih štrajkova i to zbog namere predsednika Emanuela Makrona da reformiše penzioni sistem.

Ovaj vid građanske neposlušnosti nije stran ni zemljama poput Portugala (2011), Rumunije (2023), Nemačke (2023), kao ni zemljama van evropskog kontinenta poput Hondurasa, Alžira (2011) i Tunisa (2022).