Naslovna strana knjige „Za Srpsku vojsku – jedna zaboravljena priča“

Privatna arhiva Mila Mihailović, na osnovu jednog zaboravljenog dokumenta Paola Đordanija, prevela je i priredila knjigu „Za Srpsku vojsku – jedna zaboravljena priča“, koja govori o velikoj zasluzi italijanske Kraljevske mornarice u spasavanju Srpske vojske 1915/1916, a koja je u srpskoj istoriografiji i javnosti bila pripisana samo Francuskoj. Od polovine decembra 1915. Italija je iz Albanije evakuisala 260.895 srpskih vojnika i izbeglica, za šta je upotrebljeno 250 lađa. Ova pomorska operacija može da se uporedi sa onim što se dogodilo tokom Drugog svetskog rata između 25. maja i 3. juna 1940. u Denkerku na severu Francuske, kada je evakuisano preko 300.000 engleskih i francuskih vojnika.

Piše: Mila Mihailović

Dana 6. oktobra 1915. Fon Makenzen je naredio napad na Srbiju i njegove trupe su 6. oktobra prešle Savu i napale je sa severa i sa zapada sa čak 11 divizija, dok su 11. oktobra bugarske trupe Srbiju napale sa istoka. Na to je vlada Italije 19. oktobra „objavila rat Bugarskoj“.

Ministar Sonino 20. oktobra obaveštava telegramom premijera Salandru i upozorava ga „da se može očekivati da će se dobar deo srpske vojske, ne mogući da se odupre brojnijem neprijatelju, povući u Albaniju… Ako treba pomoći, treba to uraditi što pre, hitno“.

Tako se 3. decembra 1915, dok se iz Makedonije ka Solunu povlačila poražena vojska generala Morisa Saraja, a Bugari već ušli u Bitolj, u Valonu iskrcao prvi deo Specijalnog italijanskog korpusa za Albaniju, sa preciznim naređenjem: da zauzmu Valonu i Drač sa minimumom teritorije potrebne za njihovu zaštitu i da sve snage i sredstva upotrebe za snabdevanje srpskih trupa. Već dan kasnije, Brigada „Savona“ započela je prebacivanje iz Valone u Drač. Iz bezbednosnih razloga, prebacivanje je obavljeno kopnenim putem.

Tih dana, prve grupe srpske vojske počele su da stižu u Skadar. U gradu je stanje bilo krajnje konfuzno i anarhično.

Italijanski vojni korpus stigao je u punom sastavu u Valonu 16. decembra i brojao 20.000 ljudi. Desetak dana kasnije, britanski pomorski ataše i vojni ataše Srbije, pristigli u Rim iz Albanije, izvestili su da se transport hrane obavlja na zadovoljavajući način i da je 60.000 srpskih vojnika u dobrim zdravstvenim uslovima već grupisano između Medove i Skadra.

Kolona pod komandom generala Gverinija stigla je kopnom iz Valone u Drač 19. decembra, skoro istovremeno sa prvim srpskim jedinicama. Tokom marša preko reke Semeni, ugledala je beskrajnu kolonu zarobljenih austrijskih vojnika koje su Srbi vodili ka Valoni.

Srbi su hrlili u Valonu, znajući da se tamo već nalazi kralj Petar.

I Srbi i njihovi zarobljenici bili su u užasnom stanju, po putevima su ležala tela mrtvih i umirućih. Mera podizanja logorskog karantina u Arti jasno se pokazala kao nedovoljna. Nije preostajalo drugo do hitnog ukrcavanja, kako bi se izbeglo izbijanje epidemije, ali je kolera, na nekim lađama, ipak izbila.

Za katolički Božić, 25. decembra 1915, vlade pet država koje su pokušavale da pomognu srpskoj vojsci nisu uspele ništa da iskoordinišu. Veliki deo Srba se još nalazio između Podgorice i Skadra, druga velika grupa bila je negde u planinama između Podgorice i Peći, a ostatak kod Elbasana.

Dana 31. decembra, između Medove i Drača je stiglo oko 140.000 Srba, sa 35.000 konja i 10.000 stočnih grla, sa preko 100.000 zarobljenika i izbeglica. Austrougarska ofanziva se nije zaustavljala, i 13. januara Austrijanci su zauzeli Cetinje. Kralj Nikola je 4. januara zatražio primirje, koje je Austrougarska odbila, pa je bio primoran da 20. januara izbegne u Brindizi. Crna Gora je zatražila predaju, a 23. januara je poslednji italijanski konvoj isplovio iz Medove. Srpska vlada je predložila Mešovitoj komisiji u Rimu da direktno preuzme komandu pružanja pomoći i transporta, pa je odlučeno da se kontrola snabdevanja Srpske vojske preda generalu Tejloru, a 8. januara je Lenjani, komandant italijanskog bojnog broda iz Medove telegrafisao: „Engleski admiral (Troubridž) kaže da je iracionalno ukrcavanje brojnih trupa u Medovi i odbija svaku odgovornost. Kaže da o tome nije primio bilo kakvo naređenje, ni od svoje vlade, ni od srpske vlade. Francuski general Mondesir, nakon što je engleskom admiralu rekao da će se Francuska pobrinuti za prebacivanje Srpske vojske, nije o tome još dao nikakvo uputstvo ni naređenje. Niko ovde, ni francuske, ni engleske, ni srpske vlasti, ne zna šta da radi. Svi prebacuju odgovornost jedni na druge. U takvoj situaciji, samo mi, Italijani vršimo transport“.

Vlada Italije primila je 14. januara 1916. preko svog ambasadora De Bosdarija notu francuske vlade u kojoj se kaže: „Grčka vlada ne može da dozvoli reorganizaciju Srpske vojske na Krfu“. Videći da je situacija blokirana i da ni Francuska ni Engleska ništa ne preduzimaju u pogledu evakuacije Srpske vojske iz Valone na Krf, italijanski ministar Sonino je izjavio da ne može samostalno da o ovome odluči, i s tim u vezi protestuje: „Engleska i francuska vlada treba na vreme da se dogovore, kako bi se obezbedilo snabdevanje i transport Srpske vojske iz Valone na Krf“. Konfuziju je dalje uvećala i sama Grčka, odbijajući zahteve da primi Srpsku vojsku na Krf, zvanično „iz pravno-sanitarnih razloga“.

Evakuacija u Italiju

Tako je sav teret evakuacije srpskih trupa, naroda koji je pratio vojsku i srpskih zarobljenika pao na Italiju, ne samo po angažovanim lađama, ljudstvu i sredstvima, već i u pogledu destinacije transporta. U jeku zime, skoro celokupna Srpska vojska najpre je prebačena, iz već navedenih razloga, sa obala Albanije na obale Italije, a tek potom, tokom narednih meseci, na Krf. Plovidbe su obavljane u konvojima, sa svih strana praćeni i zaštićeni vojnim brodovima.

Nesrećni uslovi albanskih obala, plitkih i močvarnih, nisu dozvoljavali prilaz, a kamoli duže zadržavanje velikih parobroda, i nametnuli su upotrebu malih brodova, koji su jedini bili u stanju da brzo, u Draču, u Medovi i na delti Vojuše, ukrcaju srpsku vojsku i izbeglice, te da ih potom, u Valoni, prebace u velike brodove kojima bi odlazili preko Jadrana. Mali brodovi su prihvatali Srbe svuda po obali gde je to bio moguće i morali da prate obalske morske rute, a tamo je vrebala još veća, neprekidna opasnost od zaseda neprijateljskih podmornica. Da bi ispunila zadatak, Italija je u Jadran slila svoju celokupnu raspoloživu flotu malih i srednjih brodova svake vrste. Našao je svoje mesto u pomoći Srpskoj vojsci čak i brodić „Palatino“, poznat Rimljanima kao brod sa rečnog pristaništa na Tibru. Plovidbe su se obavljale uz konstantnu zaštitu krstarica i torpiljerki, ali i uz angažovanje velikih ratnih brodova. Bilo je razarača koji su uzastopno, više dana i noći bez prekida čuvali more, i na kratkoj distanci od samo nekoliko milja neprekidno bi menjali funkciju, prelazeći sa zadatka lovaca na podmornice, na kontrolu vode od lutajućih mina. Stanje se dalje zakomplikovalo kada je vojna situacija nametnula povlačenje francuskih i engleskih brodova iz Jadrana i Italija je ostavljena potpuno sama.

Iz Valone i Skadra nastavio se egzodus Srpske vojske, a nakon što su 23. januara Austrijanci okupirali Skadar, 26. januara je vlada Italije odlučila da napusti Drač, ali ne i Valonu. Devetog februara se završila evakuacija Srba iz Drača i Nikola Pašić upućuje poruku italijanskoj vladi u kojoj piše: „Po završetku transporta Srba iz Albanije, izražavam najiskreniju zahvalnost Kraljevskoj vladi za momentalnu i efikasnu intervenciju Kraljevske mornarice Italije, kao i za rad svih organa vlasti; hvala što se evakuacija izvršila brzo i na najbolji mogući način“.

Evo šta je rekao pukovnik Mitrović, načelnik srpskog Vrhovnog štaba, pozdravljajući oficire i posadu krstarice „Ćita di Katania“. Poželeo je da uputi pozdrave celokupnoj italijanskoj mornarici, rekavši da je ponosan što može da joj izrazi srdačne i zahvalne pozdrave naroda Srbije. „Dobro zna i razumeva Srpska vojska“, rekao je, ,,Vaš plemeniti rad u transportu celokupne naše armije, učinjen u tako kratkom vremenu i u nesigurnom moru. Danas i zauvek, za ovaj bespregorni poduhvat, neka vas prate, o mornari Italije, zahvalnost i zavet cele Srbije, koja se na Vašim brodovima danas ponovo rađa i zaklinje, da vrati i potvrdi svoje sveto pravo da postoji i da pobeđuje!“

Dana 23. februara završena je i u Valoni evakuacija svih srpskih pešadinaca, uključujući i 6.000 crnogorskih vojnika. Preostala je još srpska konjica, koja je brojala 13.500 konjanika i nešto više konja. Od polovine decembra 1915. Italija je iz Albanije evakuisala 260.895 srpskih vojnika i izbeglica, za šta je upotrebljeno 250 lađa. Transportovano je i 300.000 tona hrane i materijala, na još 100 lađa. Prevezeno je na sigurno i 24.000 srpskih zarobljenika, 10.153 konja, 68 topova i drugog srpskog ratnog materijala. Obavljeno je 248 plovidbi.

Navedene brojke odnose se samo na transport Srba. U njih nisu ubrojane plovidbe brodova italijanske Ratne mornarice učinjene u cilju snabdevanja srpske i crnogorske vojske pre njihovog povlačenja, niti one, još brojnije, učinjene da bi se na obale Albanije transportovale italijanske trupe i materijal za ratna dejstva i logistiku radi formiranja pomorske baze u Valoni. Taj transport je obavljen istovremeno sa prevozom Srba, između istih luka i po istim rutama, a da ni u jednom nije došlo do ukrštanja putanja ili do kašnjenja ukrcavanja vojske u povlačenju. U evakuaciji Srpske vojske Italija je izgubila tri lađe i više hiljada vojnika, ali „nijedan Srbin nije izgubio život u moru“.

Italijanski kapetan poginuo spasavajući srpske ranjenika

U jednom transportnom konvoju bili su i brodovi-bolnice za najteže ranjenike i bolesnike, trgovački parobrodi koje je početkom rata naša mornarica rekvirirala i brzo preobrazila u perfektne brodove-bolnice: pet velikih brodova, „Kralj Albert“ (nemački prekookeanski brod kapaciteta hiljadu pet stotina ležaja), „Kralj Italije“, „Brazil“, „Italija“ i „Albaro“, i dva mala broda-ambulante, „Santa Lučija“ i „Marekjaro“.

Ovaj poslednji, prepun ranjenika, naleteo je na minu u vodama ispred Drača, zapalio se i potonuo: strašni događaj, čiju je razornu težinu tragedije nadjačao heroizam posade i vojnog mornaričkog lekara, kapetana Samuela Njasa. U brodu je, po krevetima, bilo smešteno sto dvadeset teško ranjenih srpskih vojnika i oni su, svi do jednoga, izneti iz zapaljenog broda i spaseni, dok su u vrtlogu voda, u eksploziji koja je usledila, nestali komandant broda Kakače i najveći deo posade.

(Iz dokumenta Paola Đordanija)

Zaključak

Podvig italijanske mornarice ostao je skoro nepoznat, iako je, u pokušaju ekstremnog spasavanja srpskog i crnogorskog naroda i zbog časti i dostojanstva savezništva, Italija, među svim saveznicima, podnela gotovo celokupan teret i odgovornost poduhvata.

Ova pomorska operacija može da se uporedi sa onim što se dogodilo tokom Drugog svetskog rata između 25. maja i 3. juna 1940. u Denkerku na severu Francuske, kada je evakuisano preko 300.000 engleskih i francuskih vojnika. Ta evakuacija bila je odlučujuća za pobedu Saveznika, baš kao što je to bila ova, obavljena tokom zime 1915/1916. Posle dugih godina iscrpljujućih rovovskih borbi, tek je Srpska vojska, u jurišu 15. septembra 1918, uspela da probije Solunski front i da u nezadrživom napredovanju odluči pobedu u manje od dva meseca. Ali te vojske pobede ne bi bilo da nekoliko godina ranije, na obalama Albanije, nije bilo italijanske Kraljevske mornarice da joj pruži ruku i preveze je do spasa.

Istovremeno, evakuacija Srpske vojske i naroda predstavlja preteču, ante literam, današnjih „humanitarnih operacija“ i još uvek ostaje zabeležena kao najznačajnija i najsloženija operacija pružanja međunarodne pomoći i spasa svih vremena.

Geopolitika broj 77, avgust 2014.