Propadaju poslednji očajnički pokušaji Vučićevog propalog režima da inscenira „rasplet događaja u regionu“, da raznim kombinacijama, od pokušaja trulih kompromisa do političke trgovine stvori kakvu-takvu formu svog malignog (i za sve Srbe u regionu štetnog) proširenja svog apsolutnog uticaja, propadaju jedan za drugim. Dok svrgnuti Milorad Dodik koji je protekle godine „paktirao“ sa vladom u Vašingtonu (da odstupi iz politike i sačuva svoj biznis), preti podrškom Izraela u navodnom „osamostaljenju“ srpskog entiteta u BiH, njegov ministar odbrane u toj državi uveliko učestvuje u njenom pridruživanju NATO paktu. Vučić pokušava da podbunjuje i plaća recidive nekadašnjih Miloševićevih slugu u regionu, ne bi li stvorio vanredno stanje i isprovocirao kakav građanski sukob i izvan granica Srbije, što mu takođe ne ide kako je zamislio. Njegova potpuna izolacija i konačan kraj diktature, neizbežan je. Srbija će mu presuditi.

Nikola Vlahović

Bivši politički autokrata, samozvani „lider“ bosansko hercegovačkih Srba, Milorad Dodik, krajem januara 2026. godina, opet je zapretio po ko zna koji put u proteklim godinama, da „ništa neće biti isto“ za Republiku Srpsku nakon njegove posete Izraelu.

Kako nije imao načina da to izvede preko institucija sistema, uradio je to preko takozvanih društvenih mreža i tom prilikom pozvao na zasedanje parlamenta Republike Srpske i to sa jedinom tačkom dnevnog reda: „Pravo na samoopredeljenje“. Do tog zasedanja sa tom temom nije došlo niti će po svemu sudeći.

Onda je prešao na podršku Izraela (koju niko iz Tel Aviva zvanično nije uputio), pa je rekao  da su visoki izraelski zvaničnici „ubeđeni“ da Dejtonski sporazum više ne postoji i da međunarodni status Republike Srpske mora biti redefinisan.

Opširno se bavio i mogućnostima napuštanju Dejtonskog mirovnog sporazuma i vraćanju nadležnosti za koje je kazao da su „izgubljene njegovim potpisivanjem“ (a potpisao ih je, podsećanja radi, Slobodan Milošević u ime „srpske strane“ u američkoj vojnoj bazi Rajt Paterson 21. novembra 1995.)

I dok je ovu 2026. godinu započeo pričom o tome da treba „nužno zaustaviti procese koje vidi kao centralizaciju Bosne i Hercegovine“, BiH nikad od potpisivanja mira u Dejtonu nije bila „homogena“ već višestruko regionalizivana drežava (dva entiteta i bezbroj zasebnih kantona i „distrikta“ od kojih svaka ima svoj budžet, „vladu“ i „parlament“).

Uprkos tome Dodik ponovo galami: „Moramo zaustaviti sve procese koji idu ka centralizaciji Bosne i Hercegovine, jer mi nećemo tamo. Mi hoćemo samoopredjeljenje. Pozivam ljude u Republici Srpskoj da razmisle i da se okupimo, i vlast i opozicija, i da izađemo iz Dejtonskog sporazuma i vratimo se na stanje Republike Srpske kakvo je bilo pre njegovog potpisivanja“.

A, to stanje je, kao što je poznato, bilo ratno i haotično, bez perspektiva da se krvoproliće zaustavi.

Ovaj „koncept“ koji je došao od Vučića do Dodika uz podršku kompromitovanog ruskog ambasadora u Beogradu, podrazumeva i opštu pobunu i bojkot pravosuđa u BiH. Naime, Dodik „poziva Srbe da se usprotive sudovima i tužilaštvu BiH“ tvrdeći da su omča oko vrata srpskom narodu i Republici Srpskoj.

„Pozivam sve Srbe u Republici Srpskoj i Federaciji BiH da se okupe u jedinstven front, u priči koja nije ništa manje važna od one iz 1991. godine! Federacija BiH diže sve svoje kapacitete. Kad ste čuli da je taj sud procesuirao nekog privrednika ili poduzeće? Samo to rade u Republici Srpskoj!“

Ovo je, naravno, očigledna laž jer su brojni „poslovni ljudi“ koji su bili u sprezi sa kriminalom u onom drugom entitetu završili u zatvoru. Međutim, Dodik ide dalje pa kaže: „Izgubili smo vojsku, graničnu policiju, indirektne poreze. Nametnuli su nam tužilaštvo, sudove i obaveštajnu službu. To se mora vratiti, ako želite da nas, barem trenutno, odobrovoljite da odustanemo od puta u samoopredjeljenje“, dodao je zabrinut zbog imovine i nezakontih poslova koje je vodio unutar RS i šire, u regionu.

Jedno je ipak istina: dobio je nekakvu nagradu u Izraelu („za razumevanje problema jevrejskog naroda“, kako je rekao). I time pokušava da stvori predstavu o podršci sadašnje vlade u Tel Avivu za ulogu remetilačkog faktora u BiH i van nje.

U toku januara 2026. Dodik se našao i u Mađarskoj, u poseti Viktoru Orbanu (dok se Vučić brinuo da akcije mađarskog MOL.a još više porastu).

Od kako je Dodiku ukinut status nepoželjne osobe u SAD, naglo je „dobio krila“ ali mu vlada Donalda Trampa neće dati da „poleti“ više od onoga što mu je propisala: da galami, ali van institucija.

Drugo lice ovog Vučićevog „Epigona“ radi sasvim druge stvari: sarađuje uveliko sa vrhom NATO pakta oko ulaza BiH u ovu severnoatlansku alijansu.

Počelo je to znatno ranije. Naime, na sastanku koji je održan u sedištvu NATO saveza 23. oktobra oktobra 2025. godine, gde se Êomisija BiH za saradnju sa NATO sastala sa zamenicom generalnog sekretara NATO Radmilom Šekerinskom, kao i sa NATO Komitetom za partnerstvo i kooperativnu bezbednost, delegaciju ispred BiH predvodio je Aleksandar Goganović Dodikova „desna ruka“ i član njegove stranke (SNSD) u svojstvu zamenika ministra odbrane BiH.

Na tom sastanku potpisan je i akt o koracima do potpunog ulaska u Bosne i Hercegnovine u NATO.

U januaru 2026., dok je nanovo „probuđeni“ Dodik počeo da preti starim argumentima, Vučić je poslao i gradonačelnika Banjaluke, Draška Stanivukovića („malog Dodika“), da „muti vodu“ među preostalim Srbima u Hrvatskoj.

Stanivuković je tokom svog govora (u Gračacu, u Hrvatskoj, tokom Svetosavske akademije) uveliko slavio Republiku Srpsku Krajinu, neuspelu paradržavu koja je u Hrvatskoj postojala tokom rata od 1991. do 1995. godine.

„Da se podržimo i da znamo naše korene, da neko dete koje je danas rođeno u Banjaluci nikada ne zaboravi Republiku Srpsku Krajinu, da ne zaboravi Oluju, da ne zaboravi te teške dane, da znamo koliko se naš narod ovde napatio i koliko je danas sav život ovde težak i izazovan…“

Ponovo je pozvao na indoktrinaciju najmlađih Srba u Hrvatskoj i rekao doslovno i ovo: „…Znam da nije lako da se upoznaju sa našom istorijom i kulturom, bez obzira u kojem delu naših zemalja živeli. Da znaju put Svetosavlja, da znaju put naše vere, da znaju naše korene, da znaju da ova zemlja pripada nama“.

Načelnik opštine Gračac, Goran Đekić, zatečen (kao i prisutni u ovom događaju) inače predstavnik Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS), najveće političke stranke Srba u Hrvatskoj, ogorčeno je reagovao i odgovorio na ovu provokaciju: „On pominje Republiku Srpsku Krajinu, ne znam koliko je time pomogao ikome, pogotovo zajednici koja živi u Hrvatskoj i koja ima još uvek svojih velikih i brojnih problema…“

A, problem treba Aleksandru Vučiću, što veći i širi, ne samo onaj koji ima u Srbiji sa čitavim stanovništvom koje se podiglo protiv njegove tiranije. Vučiću treba građanski rat, pljačka državne imovine, trebaju mu žrtve da ih navodno „oplakuje“ i u njihovo ime vrši porobljavanje svega što ima bilo kakav oblik civilizovanog i pravno uređenog društva.

I u Crnoj Gori je protekle, 2025. godine odsečena jedna „grana“ na kojoj je sedela jedna jaka frakcija transnacionalnog narko kartela, kad je u sred Uprave policije šef službe Uprave za internacionalne operacije FBI, David Luis (Lewis), „pozdravio posvećenost Uprave policije u borbi protiv organizovanog kriminala i sveobuhvatnom pristupu u suočavanju sa savremenim bezbednosnim izazovima“, i zatražio da saradnja bude trajna (u kontinuitetu), pa je tom prilikom rekao: „FBI je potvrdio svoju spremnost za nastavak pružanja podrške u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala i dodatnog jačanja kapaciteta Uprave policije u suprotstavljanju finansijskom kriminalu, sajber kriminalu, hibridnim pretnjama i terorizmu“.

Bio je tu, ustvari, jasan signal šta će se u 2026. događati. FBI i DEA na terenu država takozvanog Zapadnog Balkana imaju jasnu sliku onoiga što se u ovdašnjim pravnim terminima zove „Organizovani zločinački poduhvat“.

U mesecima koji slede, Vučićeva mafija suočiće se sa međunarodnim organizacijama za borbu prtotiv narko kartela i neizbežnim hapšenjima. To isto važi i za njegove „poslovne prijatelje“ u regionu i van njega.

Sa druge strane, Vučićevi omiljeni majstori haosa, njegovo političko krilo „profesionalnih Srba“ u bratskoj Crnoj Gori, čije su personifikacije Andrija Mandić i Milan Knežević, ne daju rezultata koliko je uložio i očekivao. Naime, ni šesta kalendarska godina od pada režima Mila Đukanovića nije donela željene suštinske promene u najmanjoj republici bivše jugoslovenske države.

„Naša zemlja duguje veliku zahvalnost bezbednosnim službama Ujedinjenog Kraljevstva kada je u pitanju borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, a posebno borba protiv šverca cigareta, po čemu je Crna Gora nažalost bila prepoznata tokom vladavine bivšeg režima“, izgovorio je lažni čletnički vojvoda Mandić u Londonu, prilikom njegove zvanične posete Ujedinjenom Kraljevstvu Velike Britanije i Severne Irske, na poziv predsednika Donjeg doma Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva (House of Commons) Lindzija Hojla.

Mandić je „do Londona“ bio jedno, a „od Londona“ nešto sasvim drugo. Tamo mu je jasno stavljeno do znanja da se kriminalu u Crnoj Gori očigledno ne može stati „na rep“ bez ozbiljnog presecanja veza prethodnog i sadašnjeg režima (od kojih je dobar deo punih tri decenije sedeo u parlamentu kao opozicija, što poželjna što nepoželjna).

Ko je imao prilike da vidi navodni „duel“ Mandića i Mila Đukanovića 16. marta 2023. godine, mogao je da konstatuje samo jedno veliko međusobno uvažavanje.

Ali, stvari se u ovom veku lako i brzo zaboravljaju zbog frekvencije novih spektakularnih događaja. U mnogo čemu je takozvana „apostolska vlada“ kako su je posprdno Crnogorci nazvali, ostvarila puni kontinuitet sa tri decenije dugom dominacijom jednog čoveka i jedne partije.

Čak i neki od osvedočenih protivnika prethodnog režima danas u Crnoj Gori javno govore kako je ovaj u mnogo čemu „još gori nego onaj prethodni“.

Jedini preostali „klovn“ Vučićevog režima, često tragikomični Milan Knežević, ostavio je kod srpskog diktatora „dvojaki“ utisak: dobar je kad se u emisijama njegovih TV kanalizacije sprda sa Crnom Gorom i dovodi u pitanje njeno postojanje kao države, a nije dobar kad je „realizacija na terenu“ u pitanju. Navodno, smatra da Mandić vodi „mudriju“ politiku diskreditacije Crne Gore (njegovi sledbenici u CG ga inače zovu „Dalaj Lama“). Knežević se u takvoj situaciji našao kao cirkuski igrač na žici, između dva „jača“ od njega i ovih dana mađe ostavkom i sličnim komedijama.

Ali, mnogo važnije od Crne Gore i zbivanja u njoj, desiće se uskoro na relaciji Srbija-Hrvatska, jer je Vučić uspeo ono što nijedna vlada pre njega (od kraja rata) nije uspela: da dovede Srbiju u energetsku zavisnost od Jadranskog naftovoda i praktično odseče sve ostale (uglavnom ruske) dotoke energenata. Istina, i Hrvatskoj je taj posao sa Srbijom potreban, jer Srbija plaća a Hrvatska prodaje svoje usluge. Ali, mehanizam za eventualnu energetsku ucenu Srbije, nalazi se u rukama Vlade Hrvatske.

U međuvremenu, dok bezuspešno i takođe očajnički pokušava da na već viđen način potpali Srbe u regionu, srpski diktator uveliko sarađuje sa vrhom AfD stranke u Nemačkoj, pokušavajući da odatle dobije kakav glas podrške.

Naime, AfD ili Alternative für Deutschland (Alternativa za Nemačku), je stranka u Bundestagu koja „baštini“ čiste nacističke ideje i ne krije ih. Njen politički „uglednik“ Petr Bystron je sa većom grupom osnivača ove stranke bio finansiran iz Rusije (prema javno objavljenim saznanjima nemačke štampe prema obaveštajnim izvorima), a Aleksandar Vučić mu se „približio“ po dobro poznatom konceptu: prvo „pohvalama“ na svojim TV nastupima gde je zadivljeno i oduševljeno govorio da AfD ima 23 odsto podrške nemačkih glasača, a onda i ponudama za „biznis“ u Srbiji.

Inače, ta ultra-nacistička stranka osnovana je tek 2023. godine, i Vučić je sa njima u „ljubavi“ još od samog početka njihovog delovanja.

Istovremeno, Savezna kancelarija za zaštitu Ustava (druga nemačka obaveštajna agencija nakon BND) stavila je pod kontrolu i ovu stranku i sve njene „simpatizere“ u Evropskoj uniji i van nje…

Novi nemački kancelar Fridrih Merc (koalicija CDU/CSU) zatražio je zbog ove Vučićeve veze sa AfD, najniži nivo komunikacije sa srpskom vladom.

Mada je Merc prvobitno pokušao da nastavi pregovore oko iskopavanja Litijuma u Srbiji, sve je zaustavio nakon opšte pobune građana protiv te ideje. A, kad je dobio informacije kako srpski diktator sarađuje sa njegovim političkim neprijateljima i sve druge moguće ideje o saradnji Nemačke sa Srbijom su prestale.

Poznato je i upozorenje nemačke privredne komore i pojedinih ekonomskih diplomata na rizike daljih ulaganja u njihova preduzeća i kompanije u Srbiji.

U beznađu u kome se nalazi režim odlazećeg tiranina, njegove radikalsko-naprednjačke horde dobile su (i obavile) zadatak polovinom januara ove 2026,., da oskrnave spomenik velikom srpskom socijaldemokrati Dimitriju Tucoviću na Slaviji u Beogradu, da „označe kao ustašu“, čoveka koji se borio za ljudska i radnička prava, opšte pravo glasa, ravnopravnost, socijalnu pravdu, te da oskrnave spomenike jednom od najvećih pisaca ovog podneblja, Borislavu Pekiću i „uzgred“ spomenik Gavrilu Principu.

Vučićevom i Šešeljevom prostačkom krdu ništa nije sveto, a decenije koje su ovi zlotvori potrošli zapišavajući i ponižavajući Srbiju, ostaće zapamćene kao najsramnije stranice u njenoj istoriji.

Na sasvim drugoj strani sveta, dok su se ritualno i uz znanje“velikog vođe“ iživljavali nad spomenicima znamenitih ljudi, u dalekom stecištu kurvi, lopova, sekikesa i bitangi sa Balkana, Vučićev kum Nikola Petrović, inače potpredsednik Privredne komore Srbije (i čovek koji je „uhapsio“ Lekarsku komoru, Inženjersku komoru itd…), isprobavao je najmodernije sportske automobile na specijalnoj stazi koju je iznajmio.

Na stsazu je izašao sa svojim, kako svedoci tvrde, „našmrkanim timom“ i ličnim kuvarom i počasnim konzulom Tomažom Kavčićem.

Odseo je, naravno, u hotelu Burj Al Arab, popularno „jedro“ gde noć za jednu osobu košta iznad 5.000 evra.

I dok se ovaj Vučićev milijarder izvukao iz svoje provincijske prosečnost za manje od jedne decenije jašući uz pomoć kuma na državnim jaslama, Zlotvor u Beogradu bavio se „kritikom čistog uma“, pozivajući već opljačkane građane da ne koriste notare i advokate jer ih „pljačkaju“, i požalio se opljačkanima da „svaki sudija gleda kako će nešto da uzme“.

A, među glavnim propagandnim agentima uvođenja sistema notara, bio je baš Aleksandar Vučić. I on se, naravno, danas surovo sprda sa narodom. Taj sistem otimačine je mnoge njegove važne ljude obogatio za nekoliko godina do neslućenih granica.

Osim razuzdanog „kuma Nikole“ (Petrovića), kraj januara obeležio je slučaj u selu Konjuhu u opštini Kruševac, kad je policija uz logistiku DEA uhapsila Vučićevog bliskog saradnika Radeta Spasojevića zbog najmanje pet tona fino pakovane marihuane.

Ovde valja znati nekoliko stvari: prema sporazumu sa Srbijom, DEA ima neograničena prava u ovoj zemlji, ima svu slobodu da deluje po svojim pravilima, a nema nikakvih obaveza da podnosi bilo kakve izveštaje „partnerima“ u zemlji „domaćina“.

Pojedine „škole mišljenja“ smatraju da je DEA sa još nekim srodnim službama udruženo reagovala na katastrofalno stanje u BIA i MUP u Srbiji. Kao neka vrsta uvodne priče u ono što bi tokom godine trebalo dalje da se dešava na terenu borbe protiv narko klanova u Srbiji, kao i protiv saradnje srpske mafije sa međunarodnim terorizmom i švercom oružja.

Hronika kaže da je 29.01 u 06 h policija uletela u kuću Radeta Spasojevića koji je zbunjeno gledao kako mu stavljaju „lisice“ dok je njegova supruga vikala: „Ljudi, šta vam je? MI nismo kriminalci, državno je ovo! Zovite Batu!“

Pretres je prema izveštajima trajao do 09h, a kad su trebali da vode Radeta Spasojevića i njegovog sina, javljeno im je da zaustave čitav postupak, te da u 11:10h dolaze Ivica Dačić kao ministar i Marko Kričak kao načelnik UKP…

Precizna hronika dalje kaže da je naređeno „iz vrha“ da se „hapšenje ponovo snimi“! 

Potom, na povratku u Beograd, Kričak razgovara sa Spasojevićem, a šefovima odseka za droge Radovanu Popoviću i Nikoli Đokoviću koji su zapravo izveli stvarno hapšenje i zaplenu pet tona marihuane (smatra se da ima barem tri tone više), da moraju da se „pomere sa te funkcije“ i da „biraju neka druga mesta koja nisu šefovska i koja nemaju veze sa drogama“ a da na njihovo mesto treba da bude imenovan čovek iz SBPOK po nadimku „Komarac“.

Jedan opozicioni poznavalac srpskih slava, nešto ranije je postavio na svom profilu fotografije i tekst u kome piše: „Rade Spasojević iz Konjuha, odbornik je SNS-a u Kruševcu, kolačar na slavi, prijatelj i blizak saradnik porodice Gašić. Gašići su bili redovni gosti u Konjuhu kod Radeta i njegovog sina Nebojše, a evo ih zajedno i na stranačkoj slavi, jer kolačar se bira po zaslugama. Vučićev tim…“

U ovom slučaju, vredno je podsećanje na slučaj kad su 2018. godine agenti američke agencije za borbu protiv narkotika (DEA) stigli su u Drač, kako bi albanskim vlastima pomogli tokom istrage o više od 600 kilograma kokaina. U Albaniji je zaplena kokaina izazvala ozbiljne političke rasprave, pošto se ispostavilo da su istrage o vlasniku kompanije koja je uvozila banane iz Kolumbije u dva navrata zaustavljane iz neobjašnjivih razloga, pa se opozicija tada obrušila na vladu Edija Rame, optužujući je za tesne veze sa kriminalcima

Rama je preživeo (ne zna se koliko će dugo), a šta Vučića čeka? Jer, izgleda da je američka DEA od tada stalno u Draču i odatle deluje prema ostalim zemljama Zapadnog Balkana. Veliko vojno obaveštajno stecište sa stanovima za 40.000 ljudi i najjačom bazom na Mediteranu, tamo je pri kraju izgradnje.

Ojađeni AV, sujetni „vođa“, ne zna u kom pravcu dalje da ide. Milijarde se tope, priliv je sve slabiji, podanici ga napuštaju, veze sa podzemljem se kidaju, a veze sa bogovima svetske politike su za njegovog režima trajno prekinute.

Niti ima glasa da nešto u vezi sa tim kaže, niti političkog, ekonomskom ili bilo kakvog drugog kompasa da zna kuda da ide. Najkraći put od Andrićevog venca do Centralnog zatvora u Beogradu ide preko Slavije…