Istorija Vučićeve bolesti, koju i sam priznaje opisujući poriv za osvetom političkim protivnicima i medijskim kritičarima, već je ostavila krvav trag. Pretio je osvetom Ćuruviji i Đinđiću, Ivanoviću i Cvijanu. Svi su upokojeni, on je ostao nekažnjen. Vučić sada obećava svojim saradnicima da će kazniti 10.000 građana, koji su predvodili ili podržavali pobunu studenata i naroda, kojom je propao njegov pljačkaški pohod, kojim je, kroz EXPO, nameravao da prisvoji nekoliko milijardi evra. O tome ko se nalazi na Vučićevom spisku za odstrel i na čijim se sve crnim listama nalazi Vučić piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak saradnik i prijatelj odlazećeg tiranina.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić je potvrdio navode iz tekstova u Magazinu Tabloid, priznao je da ima ozbiljne mentalne poremećaje. Priznanje i prihvatanje činjenice da postoji bolest, kod većine pacijenata predstavlja prvi dobar znak spremnosti za lečenje. Međutim, to nije slučaj kod Vučića. On u svojim bolestima uživa, a od njih pate normalni ljudi.

– Plašim se da je u meni, u mojoj glavi počelo da se pojavljuje to nešto loše, a to je kako da vratim svim ljudima koji su toliko zla naneli meni, mojoj porodici, mojoj deci i svima. Borim se protiv toga svakoga dana – rekao je nedavno Vučić u intervjuu sa svojim moralnim i mentalnim dvojnikom Draganom J. Vučićevićem.

Umesto da se leči, poremećeni tiranin preti osvetom svojim zasad preživelim žrtvama. Koliko god on izgledao sablasno smešan, istorija njegove bolesti upozorava da ga treba ozbiljno shvatiti. Istim rečnikom, navodeći isti motiv kao sad na TV Informer, Vučić je krajem 1997. godine obećao da će se „kad-tad osvetiti Slavku Ćuruviji za sve laži koje je pisao o mojoj porodici“.

U tom intervjuu magazinu Argument, Vučić je tvrdio da je Ćuruvijin Dnevni telegraf objavio laž da njegova porodica gradi kuću u Jajincima, istu onu u kojoj se nalazi famozni vinski podrum, u kome su nastale mnoge prevare koje su celu Srbiju zavile u crno. Osveta je izvršena na Uskrs 1999, sa 17 metaka u Ćuruvijinim leđima i 18. u levo oko, za overu. Nije mnogo prošlo, na oproštajnom mitingu Srpske radikalne stranke, prilikom ispraćaja vojvode Vojislava Šešelja u Hag, u januaru 2003, godine, Vučić je javno zapretio Zoranu Đinđiću: „Istrebićemo ga kao gubu iz torine„. Đinđić je „istrebljen“ mesec i po dana kasnije. Iako je u oba slučaja predvodio političku i medijsku hajku na izabrane mete, Vučić, vrlo verovatno, nije imao operativno učešće u pripremi i realizaciji atentata na Ćuruviju i Đinđića.

Njegov tadašnji politički status ograničavao ga je samo na izlive mržnje. No, sasvim je druga priča kad su u pitanju ubistva političkih protivnika u poslednjih desetak godina. Vučić je lično predvodio medijski progon Olivera Ivanovića i Vladimira Cvijana, koji su eliminisani početkom 1918, u razmaku od deset dana.

Ne zna se tačan broj pokojnika, kojima je Vučić pretio osvetom, kao ni onih koji su preživeli javnu difamaciju, hapšenja, sudsku torturu, otimanje privatne imovine, gubitak posla i ostale metode Vučićevog brutalnog obračuna sa svima koji su mu zasmetali tokom pljačkaškog pohoda na Srbiju.

Vučić je političkim protivnicima i nepodobnim kritičarima pretio nasiljem i kad je bio najjači, pa kako neće sad, kad je svestan da se bliži kraj vladavine njegovog kartela. I da je bio normalan, poludeo bi od stresa, kome je izložen usled pobune studenata i građana.

Već je počeo da realizuje pljačkaški plan, kojim je nameravao da prigrabi nekoliko od onih 18 milijardi evra, namenjenih navodno za realizaciju EXPO, a sad mu je to propalo, zajedno sa višemilionskim provizijama koje je nameravao da uzme iz projekata kao što su Nacionalni stadion u Surčinu, Beogradski metro, Rio Tintov rudnik u Jadarskoj dolini, nuklearna skladišta za francuski radioaktivni otpad… Da problem bude veći i teži, povod za narodni ustanak – masovno ubistvo pod novosadskom nadstrešnicom – pokrenuo je lavinu, koja se sa svih strana sveta, i sa Istoka i sa Zapada, obrušava na Vučićev kriminalni i koruptivni sistem.

Svako iz svog razloga, na srpskog tiranina vrše pritisak svi svetski centri moći. U Moskvi se uzdržavaju od javnih kritika Vučića zbog političke i vojne podrške Ukrajini, ali ne dozvoljavaju mu da sa svojih računa u ruskim bankama skine ni jedan jedini evro od one dve milijarde, koje je tamo deponovao. Peking više ne daje kredite, pa ni reprogram za otplatu zaostalih rata starih zajmova.

Taj „put svilene korupcije“ dodatno je otežan pre nekoliko dana, kad je, po Vučićevom nalogu, srpska policija u Beogradu uhapsila jednog Kineza na zahtev Sjedinjenih Američkih Država. Prema američkoj optužnici, kineski državljanin se tereti da je organizovao i finansirao progon jednog američkog umetnika, koji je predvodio proteste protiv predsednika Kine Si Đinpinga.

Vučić je mogao da bez problema ruskim vlastima isporučuje njihove opozicionare, koji su uhapšeni u Srbiji, pa i da u Tursku deportuje Erdoganove protivnike, ali nema šanse da mu Kina oprosti izručenje njenog dožavljanina Americi. Toj Americi, Vučić plaća otkupninu za svoju ludu glavu. Da bi mu američke službe, pre svih DEA, progledale kroz prste i abolirale ga od šverca droge i oružja, Vučić je spreman da ih podmiti u naturi i novčano. Već je počeo proces prebacivanja zgrade Generalštaba u vlasništvo Džereda Kušnera, a Donaldu Trampu Mlađem daje keš – pet miliona dolara za ulaznicu na proslavu sto dana vladavine Donalda Trampa Starijeg, plus 1,8 miliona dolara za ameriku avio-kompaniju u Lilt Roku, koja je opremila Vučićev novi avion Falcon 6X.

Uz sve to, najveći problemi po Vučića stižu iz evropskih institucija. Evropsko javno tužilaštvo je pokrenulo istragu protiv naprednjačke vlasti, koja je osumnjičena za tešku korupciju u rekonstrukciji železničke pruge Beograd-Budimpešta, u koju je uključena i smrtonosna nadstrešnica na stanici u Novom Sadu. Za razliku od srpskih tužilaca, koji odgovornost za ubistvo 16 ljudi prebacuju uglavnom na inženjere, koji su bili angažovani na tom projektu, tužilaštvo Laure Koveši prati tokove novca, a to je poslednje što Vučić želi. Nema sumnje da će istraga evropskog tužilaštva otkriti da je dobar deo novca iz evropskih fondova, kojim je sufinansirana rekonstrukcija pruge, završio na Vučićevim računima ili u vinskom podrumu u Jajincima.

Suprotno Vučićevim planovima, osim pred evropskim pravosudnim organima, o korupciji u tom projektu baviće se i srpski sudovi. Vođa kartela, koji je organizovao koruptivnu mrežu, šest meseci ulaže sve što ima kako bi taj slučaj odgurao što dalje od srpskih tužilaca i sudija. Da se oni ne bi radili svoj posao, Vučić je odbio da ispuni studentske zahteve. Proteste je pokušao da ugasi nasiljem, prebijanjem i hapšenjem građana, napadima batinaških odreda, združenim akcijama policije i ordinarnih kriminalaca, plato ispred Doma Narodne skupštine i Pionirski park do Terazija pretvorio je u „Ćacilend“, svoj zabranjeni grad, da bi, na kraju, njegovi saradnici sami inicirali sudski postupak u kome će se otkriti koruptivna pozadina masovnog ubistva pod nadstrešnicom.

Vučićevu strategiju ignorisanja, kojom je nameravao da izbegne odgovornost za korupciju, srušila je firma Starting, koja je izvodila radove na rekonstrukciji novosadske Železničke stanice. Starting je nedavno podneo tužbu „zbog narušavanja poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti“ protiv sedmoro kritičara, koji su javno zahtevali da i ta firma bude obuhvaćena istragom tragedije u Novom Sadu. Tuženi su inženjeri Zoran Đajić, Slobodan Maldini i Danijel Dašić, prof. Dr Dejan Mirović, novinarka KRIK-a Sofija Bogosavljev, narodni poslanik Đorđe Stanković i advokat Ivan Ninić, pravni zastupnik Dijane Hrge, majke Stefana Hrge, koji je 1. novembra 2024. godine ubijen pod nadstrešnicom.

– Oskarova imperija uzvraća udarac, podnela je krivičnu tužbu protiv nas sedmoro. Jedan sam od sedmoro srećnih dobitnika tužbe od kompanije Starting iz Batajnice, tako da će tek sada da bude izuvanje iz cipela. Ne plaši me to što su im prihodi 70 miliona evra godišnje, ni to što su bojler za protok novca i deo hobotnice. Kreće žurka, videćemo ko će kome da sudi – objavio je advokat Ninić.

Tuženi su i inženjeri koji su u javnim nastupima ukazivali na propuste u radu Startinga. Zoran Đajić, inženjer geologije, koji je bio angažovan kao konsultant na projektu rekonstrukcije Železničke stanice, tvrdi da je Starting, kao glavni podizvođač radova, ignorisala upozorenja i zahteve nadzornog organa.

– Kada smo proveravali u kakvom je stanju mermer na fasadi i došli do krovnog dela, tražio sam da se skine pročelje i očisti od đubreta, tog lošeg betona i da se stave nove ploče, ali oni to nisu hteli. Firma Starting nije htela da to uradi, iako sam to nekoliko puta zahtevao, videvši kakvo je stanje betona ispod mermernih ploča. Da smo to skinuli, možda bismo videli da su sajle korodirale. Nažalost, umesto da taj mermer skinu, oni su ga samo prefarbali. Starting se ponašao bahato i neprofesionalno, ali im je to tolerisano. Ne znam ko je iza njih stajao da bi mogli tako da se ponašaju – rekao je Đajić u intervjuu za nedeljnik Radar.

Za razliku od Đajića, ima onih koji znaju ko stoji iza Startinga. Na spregu Startinga i Aleksandra Vučića ukazivali su prof. dr Mirović i potpredsednik Narodnog pokreta Srbije Stanković.

– Moj prijatelj i advokat Ivan Ninić me obavestio da me firma Starting tuži za povredu ugleda i narušavanje kreditne sposobnosti. Moj „greh“ su, očigledno, bile izjave u kojima sam više puta postavljao pitanje kako je moguće da firma, koja je obavila oko 70% radova na smrtonosnoj nadstrešnici na novosadskoj Železničkoj stanici, uoči njenog pada i ubistva 16 ljudi, nije uopšte obuhvaćena optužnicom. Zatim sam postavio i pitanje da li izvesna, anonimna vlasnica frizerskog salona, koja je formano na čelu te velike firme ima toliku moć da bude iznad zakona. Da li iza Startinga, pitao sam se javno, stoji neko drugi, mnogo moćniji od vlasnice frizerskog salona, na primer braća Vučić, istinski gospodari tokova novca u Srbiji. Dakle, nisam iznosio tvrdnje, već logična i pravno utemeljena pitanja zasnovana na manjkavoj optužnici. Posle histerične reakcije Startinga, odnosno tužbe firme koja godišnje ostvaruje prihode od oko sto miliona evra protiv univerzitetskog profesora, inženjera, advokata, poslanika i novinara, još više sam ubeđen da sam pogodio srž problema koji trenutno potresa Srbiju i koji je izveo stotine hiljada studenata i građana na ulice. Tu istinu ne mogu sakriti ni skandalozni ispadi Vučićevog patrijarha u Moskvi protiv studenata, višemesečne kampanje njegovih korisnih idiota protiv nacionalista koji podržavaju studente, ni blaćenje učesnika protesta od strane izopačenih režimskih medija. Izuzetno se radujem predstojećem suđenju, ali i prilici da podsetim javnost na nespornu činjenicu da je Vučić tokom svog protekstorata nad Srbijom postao i veoma bogat čovek, verovatno najbogatiji u regionu. Što se tiče eventualne zatvorske kazne, koja mi preti, ona je od manjeg značaja u odnisu na žrtve i napore studenata koji mesecima traže da se objavi sva dokumentacija povodom pada smrtonosne nadstrešnice – izjavio je prof. dr Mirović za Magazin Tabloid, uz konstataciju da „ne zna tačno ko ga tuži, Starting ili Vučić“.

Naravno, bez obzira na svoje mentalne poremećaje, Vučić je davno savladao lekciju ignorisanja problema, pa ni po koju cenu ne tužbom bi sam sebe uvlačio u krivični postupak za koji zna da će imati samo jedan kraj, veoma tužan po njega. Ljiljana Tripković, frizerka sa 70 odsto vlasnišva u firmi Starting, i njen partner Nikola Trivić, postupili su po svojoj pameti, pa su tužbom uvukli Vučića u sudski proces. Kao da im nije bilo dovoljno što na svom sajtu drže video snimak sa jednog od svojih sastanaka sa Vučićem. U ovoj fazi istražnog postupka nije ni bitno da li je Vučić prilikom tog susreta imao status nezvaničnog vlasnika Startinga, poslovnog ortaka ili korumpiranog politikanta, koji im nabacuje unosan posao. Uostalom, ta građevinska firma je zarađivala i na izgradnju zgrade BW Terraces u „Beogradu na vodi“, rekonstrukciji Kliničkog centra Srbije i drugim infrastrukturnim projektima. Priroda odnosa zvaničnih vlasnika Startiga i vođe naprednjačkog kartela biće razjašnjena u sudskom postupku u Srbiji ili, još izvesnije, u Evropskoj uniji.

Osim iz luksemburškog sedišta Evropskog javnog tužilaštva, loše vesti po Vučića, a dobre po normalne građane Srbije, stižu iz Strazbura. Majkl O’Flaerti, komesar Saveta Evrope za ljudska prava, posle trodnevne posete Srbiji zatražio je od naprednjačkog režima da „hitno završi istragu povodom tvrdnji o korišćenju zvučnog oružja na mirnim demonstracijama u Beogradu“ 15. marta ove godine, „kako bi se identifikovao počinilac incidenta i obezbedila njegova odgovornost. Dakle, i ova evropska institucija traži da se sprovede istraga protiv Vučića. Kao za korupciju, Vučić je odgovoran i za upotrebu zvučnog topa. Nema šanse da je bilo koji policajac ili kriminalac upotrebio to oružje protiv građana, a da za to nije imao Vučićev nalog ili odobrenje.

O’Flaerti je, takođe, zahtevao da vlast osigura bezbednost demonstranata i da ih ne stigmatizuje „kroz diskurs koji pogrešno karakteriše demonstracije kao ‘obojenu revoluciju'“.

– Ovo je važno iz razloga da se pojedinci ne okreću protiv studenata, uz rizik ponavljanja nasilja nad njima, poput udaranja kolima ili premlaćivanja bejzbol palicama, što smo viđali prethodnih meseci. Potrebno je da se istraže svi akti nasilja koji su počinjeni na demonstracijama i da se počinioci izvedu pred lice pravde – tvrdi komesar Saveta Evrope, koji je svoj izveštaj podeno 27. aprila 2025. godine.

Samo dva dana kasnije, Evropski sud za ljuska prava u Strazburu doneo je privremenu meru, kojom je vlast u Srbiji obavezana da spreči upotrebu zvučnog oružja i krivično gonjenje onih koji učestvuju u javnoj raspravi o njegovoj upotrebi 15. marta. Veće od sedam sudija, u predstavci br. 8904/25,  prihvatilo je zahtev 47 građana Srbije i donelo ovu privremenu meru, kakva se odobrava samo u izuzetnim slučajevima, ako postoji opasnost da bi podnosioci zahteva u suprotnom bili suočeni sa neposrednim rizikom od nepopravljive štete.

Kao što su podnosioci predstavke Sudu u Strazburu naveli da su, posle zvučnog i vazdušnog talasa doživeli intenzivan strah, paniku, šok, ubrzan rad srca, drhtanje, probleme sa sluhom, mučninu, povraćanje i tahikardiju, iste simptome, sigurno, sada trpi i Vučić. Kako i ne bi kad je svestan da je došlo vreme za svođenje računa.

Vučić dobro zna kakve posledice su već nastale pobunom naroda. Rejting Srpske napredne stranke je pao na 28 odsto, a njegov lični na 34 odsto podrške opredeljenih glasača. Pritom, Vučić prvi put od 2007. godine ima čak 19 negativnih poena više nego pozitivnih. A, upravo na ličnom brendu je gradio sve političke prevare, uključujući i idolopoklonički kult svoje bezličnosti. Posle pada nadstrešnice, pala je i ta Vučićeva maska, koju je godinama uspevao da održi lažima, kojima je, preko svojih medija, hipnotisao žrtve svog pljačkaškog pohoda.

Nastavak urušavanja rejtinga, Vučić pokušava da zaustavi na dva načina: dodatnim dozama samohvalisanja i besmislenih obećanja, kao i otvorenim pretnjama političkim protivnicima.

– Srbija ima jednu od najnižih stopa javnog duga među državama članicama Evrostata. Kod nas nema ovako i onako, Srbija je bolja od Nemačke, Francuske, Italije, Španije, Velike Britanije, Austrije, Mađarske, Grčke, Slovačke, Češke… Poljska je ista kao i mi, otprilike. Samo dve skandinavske zemlje su na našem nivou. Znači, mi smo jedna od najboljih država u Evropi – tvrdi Vučić.

Što su problemi veći, to on mora više da laže. Tačno je da Srbija ima manji javni dug od većine evropskih država, ali istovremeno ima i trostruko manji  bruto nacionalni dohodak. Sa samo 13.000 evra po stanovniku, Srbija ima dublo manji BND od Hrvatske, a višestruko manji od Nemačke i ostalih evropskih država. Doduše, ima duplo veću inflaciju, najviše cene hrane i ostale robe široke potrošnje. Budžet Srbije je u katastrofalnom deficitu, građani u dužničkom ropstvu, a privreda u kolapsu, koji ne može da se sakrije ni megalomanskim ludostima, koje izgovaraju Vučić i njegovi saučesnici poput Ane Brnabić, koja, sa osmehom od uha do uha, laže: „Kad nam francuski privrednici i senatori kažu: ‘Jao, koliko bi mi voleli da imamo takve ekonomske rezultate…’ To su fenomenalne stvari!“

Zaista, jao Vučiću ako takvim budalaštinama namerava da prevari građane, koji svakodnevno, tankih novčanika, određuju prioritete na koje će potrošiti preostalu crkavicu, da li će kupiti hranu ili lekove, ili će platiti račune kako ih ne bi progonili režimske gulikože sa statusom javnih izvršitelja. S obzirom da takve predstave više nemaju prođu, Vučić je prinuđen da preti. Preslab da obuzda karakter, javno preti osvetom svima „koji su naneli zlo njemu, njegovoj porodici i deci“. Tajno, da bi osokolio pripadnike svoje dvorske svite, Vučić priča kako će se osvetiti svima koji sada učestvuju u protestu. Prema njegovoj računici, minimum 10.000 studenata i srednjoškolaca, kao i njihovih profesora i nastavnika, pa i članova porodice, plus mnogi drugi kritičari režima, suočiće se sa kažnjavanjem čim on pobedi „obojenu revoluciju“. Vučić ističe da je napravio svoju „crnu listu“ od 800 imena nepodobnih pojedinaca, koji mu najviše smetaju. U vrhu, među top 10, nalaze se i dva člana redakcije našeg Magazina.

Kukavice i slabići, kakav je Vučić, mogu da budu opasni kad se nalaze na pozicijama moći. Ipak, njegovi pokušaji zastrašivanja osuđeni su na neuspeh. Niko ga se više ne plaši, studenti su proterali strah iz Srbije.

 Toga su svesni i njegovi najbliži saradnici, mnogi policijski komandiri, pa čak i pametniji kriminalci. Sa Vučićevog Titanika beže svi koji imaju gram mozga. Na kraju, ostaće samo sa sebi sličnima: Brnabićkom, D.J. Vučićevićem, Simom Spasićem, Bokanom i Jovanom Jeremić. Svi oni dele jedan mozak – Vučićev – zato su im porcije male. U takvim okolnostima, tiranin nema načina da zaustavi krizu vlasti i odloži pad. Pokušao je lažima i nasiljem, nije uspeo. Na zahteve za pravdom, odgovorio je crtanjem crvenog srednjeg prsta. Tukao je i hapsio, provlačio kroz blato Informera i Pinka, ali uzalud. Na kraju, u očajanju, samom sebi je, pod pretnjom protestima, podneo zahtev da pobedi nepostojeću „obojenu revoluciju“.

– Poručujem onima kojima je taj zahtev upućen, a tu računam i sebe, da ćemo se svakodnevno boriti demokratskim i mirnim sredstvima dok naši zahtevi u potpunosti ne budu ispunjeni. Nećemo odustati! – zapretio je Vučić voljenom sebi.

Šteta što nije objasnio kako će se konkretno boriti protiv vlasti na čijem čelu se nalazi. Da li će štrajkovati glađu dok ne prihvati svoje zahteve? Nekada davno, dok je bio u radikalima, najavljivao je štrajk glađu, žeđu i lekovima. To sada ne bi bilo dobro, lekovi su mu potrebniji nego ikada.

– Lud je, bre, kao zvono! – rekao je nedavno Dragan Đilas, uz objašnjenje: „Jedina mera je hitna hospitalizacija. Pitanje je samo da li ga treba vezati ili ne, odnosno da li postoji opasnost da povredi sebe ili druge, pa da mora da bude vezan, ili se može lekovima držati pod kontrolom. A da je lud, lud je jedan kroz jedan.“

Za razliku od Đilasa, koji je tek sada shvatio koliko je Vučić mentalno poremećen, na stranicama našeg Magazina već 13 godina se objavljuju dokazi i opisuju simptomi tog oboljenja. Autor ovog teksta je još u januaru 2011, godinu i po dana pre nego što je Vučić doveden na vlast, objavio knjigu „Istorija jedne bolesti: Vučićev rečnik“, a potom, nekoliko meseci kasnije i drugu „Moralni portret Aleksandra Vučića: Politička fukara“.

Po dolasku na vlast, Vučić je opravdao sve što je navedeno u tim knjigama, počev od privatnih zdravstvenih problema, pa do sklonosti ka kriminalu i korupciji. Naravno, Vučić je zadovoljio osvetničku strast, montirao je dva sudska izvršna rešenja o plenidbi imovine, i to zbog presuda za tekstove u kojima su citirane baš njegove izjave. Ako je zbog tih knjiga bio spreman na zloupotrebu političkog uticaja, može samo da se pretpostavi o kakvim osvetničkim postupcima sada mašta, pripremajući se da kazni sve koji su mu pokvarili pljačkaški plan vredan 18 milijardi evra.

Kad bi mogao, Vučić bi pobio sve pobunjene građane. Na njegovu žalost, to neće moći da uradi, on je već postao deo ružne i sramne prošlosti ovog naroda, koji ga je odbacio i prezreo. Umesto što „loše stvari u svojoj glavi“ usklađuje sa osvetničkim zanosom, za Vučića bi bilo korisnije da smišlja način kako da izbegne osvetu ljudi, kojima je ugrozio ili uništio živote. To što je lud, ne može da ga abolira od odgovornosti. Kao što je već nekoliko puta pomenuto na stranicama ovog Magazina – Ako je Vučić lud, što sebi ne odseče prst?