Velikom greškom nakon prevrata na političlkoj sceni Srbije 2000. godine, u trajnu zabranu nije otišao „projekat“ Miloševićeve kriminalne države, Srpska radikalna stranka. Nije u trajnu zabranu otišla ni njegova, do tada vladajuća stranka. Pobeda 5. oktobra 2000 je bila poraz u najavi, onog dana kad je počela „trgovina“ sa poraženima i „otkupi grehova“ za milionske sume dolara. Posledice toga traju već četvrt veka, a recidivi tog državnog terorizma iz devedesetih mogu se pojaviti i nakon pada sadašnjeg tiranina Aleksandra Vučića, ako se bolest ne bude hitno lečila „hirurškim putem“, sudskim procesuiranjem ili odstranjivanjem iz javnog života svih koji su prihvatili razbojništvo kao način života, koji su shvatili državu kao diktaturu i onih koji su politiku i diplomatiju videli kao širenje verske i nacionalne mržnje. Slike „pozne“ Vučićeve Srbije u sumrak njegove diktature i u susret njegovom hapšenju, govore da se greška ne sme ponoviti, jer će, u suporotnom, zao duh radikalske mafije sve učiniti da sahrani svaku Srbiju.

Luka Mitrović

Na drugi dan pravoslavnog Božića, izvesna I.M., bacila je zapaljenu flašu benzina na staru katoličku katedralu u centru Novog Sada u Zmaj Jovinoj ulici. Vreme događaja, 04h ujutro.

Vrata crkve su delimično zahvaćena vatrom a vatrogasna jedinica je brzo stigla i sprečila dalje širenje požara.

Iza ovih činjenica koje stoje u agencijskim vestima, nema ničega drugog.

Pretpostavke mogu da idu u raznim pravcima (od toga da je osoba psihički poremećena do toga da je bila pijana), ali, jedno je činjenica: napad se desio na katoličku crkvu na drugi dan pravoslavnog Božića. Nije izolovan slučaj, posebno u Vojvodini, jer su masovne pojave u Banatu (Vršac, Bela Crkva, Kovin, Pančevo sa okolinom, Deliblato i druga mesta) ali i čitavoj Bačkoj, da se dvojezični natpisi na regionalnim putevima uništavaju, menjaju, da se šalju najvulgarnije šovinističke poruke, da se preti svim drugim narodima u vojvodini i navodno „rešava srpsko pitanje“, što sve nije bilo dovoljno da bi se Vojvođani svih vera i nacija sukobili među sobom. Oni su i dalje ono što jesu, jedna civilizovana i složna zajednica.

Neizlečeni radikal, srpski diktator u odlasku, Aleksandar Vučić, nije se zaustavio na ovom pokušaju potpaljivanja međunacionalnih sukoba (jer je jedino za to i bio dresiran u okupiranom zemunskom Magisgtratu početkom devedesetih).

Ubacivao je već od 2012-2013. goidine i dalje do današnjih dana, nove armije izluđenih i nacionalizom otrovanih Srba iz Bosne i Hercegovine, Dalmacije, nekadašnje Krajine, severa Crne Gore…

Mnogi od njih su tek „pristigli“ da batinjanjem domicilnog građanstva pokažu lojalnost i zarade svoju „poziciju“ u naprednjačko-radikalskom klanu. Pojedini koji su 1997. godine batinali studente u Kolarčevoj ulkici u Beogradu, „dokazujući se“, danas se nalaze na ključnim pozicijama oko srpskog diktatora, i kao po pravilu, svi su sa „porijeklom“ iz nabrojanih krajeva.

Oni veštiji, drskiji i „vođi miliji“ među njima, došli su brzo i do firmi i do velikih kompanija sa desetinama i stotinama miliona na računu, a oni slabijih umnih sposobnosti, zaposeli su doslovno svaki kvadratni metar devastiranih državnih institucija i javnih preduzeća. Ti „slaboumni“ danas upravljaju svakom važnijom pozicijom u državi. A, njima svima komanduje odlazeći srpski diktator, inače bolesni sado-mazohista i prikriveni hermafrodit.

Većina njih se brutalno obogatila u poslednjoj deceniji, po istom receptu kako su to radili i drugi doseljenici iz tih krajeva, skopčani sa radikalskom ponudom da se uključe u „borbu za očuvanje Vojvodine“, ali i za „prevaspitanje Beograda“ i cele Srbije.

U te svrhe Vučićeve horde dobile su milionske sume evra i dolara da ruše sve što liči na suživot građana, na poredak, na civilizaciju, kulturu, na sistem.

Da bi mu „projekat“ uspeo, morao je da sruši sve institucije, da zarobi skoro sve medije, da likvidira usput one koji su mu se učinili „opasnim“, da prebija, zastrašuje, lomi, ruši i pali…

Gore pomenuta osoba I.M. je sasvim moguće nesrećna ličnost koja je opsednuta svakodnevnim emitovanjem patološke mržnje Aleksandra Vučića koju pokazuje u svakodnevnim nastupima nekontrolisanog besa prema drugim narodima i državama u regionu.

Kao takva, lako je pretpostaviti da je do pokušaja paljenja crkve u centru Novog Sada, došla usled indukovane mržnje potaknute nastupima pobesnelog „vođe“.

I, umesto da vodi politiku približavanja, mira, naglašavanja jedinstvenih, zajedničkih isrorijskih, kulturnih i ekonomskih tekovina, ovaj bolesni radikalski gmaz radi sve na štetu Srbije i srpskog naroda, ciljano, jer svoju posebnu, patološku mržnju prema Srbiji ne može da sakrije. Njegova opsednutost idejom da Srbiju drži kao taoca, uhapšenu, zastrašeno i pokornu, sve dok je ne „prevaspita“, nije izmišljotina. Jer u stotinama javnih susreta sa stranim delegacijama otvoreno je klevetao Srbe kao narod „teškog karaktera“, narod koji „ne voli da radi“ i slične gadosti. U jednom pismu koje je prople 2025. godine uouti Ursuli Fon der Lajen, predsednici Evropske komisije u drugom (i nameštenom) mandatu, njen ballkanski pajac piše oavko:

„Gospođo predsednice, studentski protesti prerasli su u masovne blokade i nasilne incidente koje predvode grupe ekstremista.

Određeni opozicioni elementi su proširili svoju taktiku na organizovano nasilje, uključujući napade na policajce, javne objekte i privatnu imovinu. Više od 170 policajaca je povređeno dok su ispunjavali svoju dužnost da zaštite građane – odgovornost koja je u srži svake demokratske države

Srbija ostaje potpuno posvećena svom evropskom putu, demokratskim vrednostima i vladavini prava. Naš prioritet su dijalog, stabilnost i konstruktivna saradnja sa našim evropskim partnerima. Međutim, pokušaji da se destabilizuje naša država kroz nasilje i dezinformacije predstavlja rizik ne samo sa Srbiju, već takođe za stabilnost šireg Zapadnog Balkana“.

Iz ovoga se vidi da drski tiranin preti ratom na Zapadnom Balkanu ako njega studentski i građanski bunt sruše. Takođe, vidi se da se otvoreno sprda sa „evrospkim putem Srbije“ (koja ide u suprotnom pravcu). Vidi se kako se ruga „konstruktivnoij saradnji sa našim evropskim partnerima“, a u praksi radi sve suprotno tome dok mu, istovremeno, ta Evropska unija godišnje „ubaci“ oko 300 miliona evra u budžet, bez jasnog povoda, jer je dotični manijak osvedoleni antievropski agitator u Srbiji.

Evropski parlament uputio je nekoliko zahteva Evropskoj komisiji da se utvrdi sa koliko parapolicijskih i paravojnih formacija raspolaže srpski diktatror, ko njima komanduje, ko ih plaća i čemu tačno služe. Tražili su od predsednice EK, da naredi istragu u vezi sa tim jer poreski obveznici Evropske unije dali su za 13 godina ovakve vlasti oko pet milijardi evra pomoć srpskog diktatoru (od čega je veći deo bespovratnih sredstava). 

Fon der Lajenova nikada nije spovela u delo nikakvo istraživanje po tom pitanju, ali Evropsko tužilaštvo jeste.

Ali, na početku ove 2026. godine, samo za naivne stvari izgledaju iste kao i ranijih par godina. Naime, od kako su u istom periodu Vučićeve i Šešeljeve radikalsko-naprednjačke horde krenule da žešće „prevaspitavaju“ Srbiju i ubeđuju domaće Srbe u Srbiji, starosedeoce, da oni nisu „dovoljno Srbi“ (i da je Beograd „ustaški grad“), stvari su se otele kontroli i čitavo društvo se našlo kao talac jedne razularene razbojničke bande. Vučić hoće građanski rat u Srbiji, ali neće stići da ga „zakuva“. Jer, kako sada izgleda, američka konjica stiže. Čuju se i trube i galop.

Kako će se to u stavrnosti dešavati, videće se u narednim nedeljama i mesecima. Jedno je sigurno: svet je na velikoj prekretnici, ovo je godina u kojoj će sve biti „na stolu“ i globalni rat i globalni mir.

U tom pravcu treba razumeti i Memorandum predsednika SAD kojim se naređuje svim izvršnim odeljenjima i agencijama SAD da prestanu da učestvuju i finansiraju 35 organizacija koje nisu u okviru Ujedinjenih nacija (UN), kao i 31 entitet svetske organizacije koji deluju suprotno nacionalnim interesima, bezbednosti, ekonomskom prosperitetu ili suverenitetu SAD.

Ovo znači da mali balkanski satrap Aleksandar Vučić neće imati pred kim da igra ulogu navodnog „državnika“, a takođe znači da ga više nikakav neformalni svetski mehanizam ne može sačuvati od odgovornosti za sve što je činio u protekloj deceniji i duže…