Slom kriminalne imperije Aleksandra Vučića i njegove prateće mafijaške hidre, vidljiv je iz svakog ugla. Jer, bitku sa građanima Srbije neće dobiti. Sa druge strane, udarac koji sledi, potpuno aktiviranje evropskih i američkih sankcija na rusku naftu i prateće posledice na inače labilnu domaću ekonomiju, srušiće njegov režim jednim udarcem, kao kulu od karata. To opet otvara pitanje nastavka života u Srbiji nakon njegovog pada, uticaja ruske države na događaje u ovoj opljačkanoj i skoro rasprodatoj zemlji i sudbini 6,5 miliona ljudi, čitave jedne nacije i njene dalje perspektive. Nastupajući događaji, pred kraj 2025. i u susret 2026. godini govore da se ona nalazi na sudbinskoj istorijskoj raskrsnici. Da li je dalji put Srbije već „nacrtan“ ili tek treba biti trasiran, otvoreno je pitanje. Sigurno je da će razvoj događaja u centralnoj i po mnogo čemu najvažnijoj državi takozvanog Zapadnog Balkana, uticati i na sve druge zemlje nekadašnje jugoslovenske zajednice. Nekima je to odavno jasno, a neki će ubrzo da shvate kad se rasplete klupko „energetske nezavisnosti“ o kojoj je ovde reč…

Nikola Vlahović

Posebna jedinica Evropske energetske zajednice u sadejstvu sa nadležnim službama Evropske komisije, uvela je drugom polovinom oktobra meseca ove 2025. godine rigorozne kontrole sprovođenja energetskih sankcija prema Naftnoj industriji Srbije (NIS u ruskom vlasništvu), što državu Srbiju i njene građane dovodi u najgoru situaciju od 1992. godine kad je uveden najgori vid izolacije poput one u kojoj se našla nekadašnja Miloševićeva tvorevina pod imenom Savezna republika Jugoslavija. 

Podsjećanja radi, treba napomenuti da je u tom periodu država imala 10 miliona stanovnika (zajedno sa Kosovom).

Kad je ostala bez energenata usled sankcija, a onda lančano i svih roba široke potrošnje, uključujući i prehrambene, nastao je jedan paralelni, ponižavajući način preživljavanja nedostojan ljudskog bića.

Da bi preživeli, ljudi su na ulicama prodavali sopstvenu imovinu, pokućstvo, odeću, porodični nakit i druge ostatke života koji su nekada imali…Krenula je najveća hiperinflacija u istoriji, a sa njom ratovi, kriminal i promocija najnižih strasti i nezapamćenog nasilja.

Današnje generacije ljudi do 30 godina starosti ne pamte taj pakao, ali pamte njihovi roditelji.

Punih 34 godine kasnije, ista ona razbojnička politika koja je gurnula Srbiju ranih devedesetih godina u izolaciju i ratove, na sceni je danas u punom kapacitetu i po još luđem scenariju nego što je to bio scenario tadašnjih „stratega“: Srbiju predvode bivši „omladinci“ vladajuće mafije iz devedesetih, Aleksandar Vučić sa poludivljim radikalskim krdom i kancerogena mafija takozvane Socijalističke partije Srbije na čelu sa svojim „omladincima“ iz devedesetih godina prošlog veka.

Šta donose nove „energetske“ sankcije koje uvodi Evropska unija, a koje je tokom proteklih 13 godina proizvela okupatorska i prema Srbiji duboko neprijateljska politika Aleksandra Vučića i njegove Srpske napredne stranke?

Srpski diktator je računao da će naoružavanjem režima u Kijevu „odobrovoljiti“ evroatlansku i angloameričku politiku, kako bi mu tolerisali činjenicu da se nije pridružio „evropskoj bezbednosnoj politici“ prema Rusiji.

Sa druge strane, igrao se i sa strpljenjem Rusije i njene vlade, jer je istovremeno koristio ruske energetske pogodnosti i prodavao naoružanje, municiju i vojnu opremu Ukrajini.

To je direktno prouzrokovalo zapadne sankcije prema NIS.u, i potpunu rusko ignoranciju kao odgovor njegovom režimu. A, cenu danas plaćaju građani Srbije, jer ih u narednim zimskim mesecima čekaju teška iskušenja, tako reći, „ponovljene devedesete“ u jednom sličnom obliku, ukoliko se neko čudo spasonosno ne desi (mada tog „čuda“ nema nigde na vidiku).

Uprkos ovakvim okolnostima, Evropska unija nudi Srbiji ovih dana zajedničku kupovinu gasa, ali je srpski diktator tu priliku već odbio.

U sedištu Evropske komisije u Briselu, na dan 15. oktobra 2025. godine demantovane su Vučićeve besramne laži da ne može preko Evropske unije da obezbedi snabdevanje gasom. Razlozi tog odbijanja leže u jednoj drugoj kalkulaciji koju i dalje izvodi kao bolesni kockar-zavisnik, stavljajući u zalog i narod i državu čije je institucije uzurpirao.

Računao je na naftu naftu ćedobijati preko Jadranskog naftovoda, ali nigde nije rečeno koliko malo i koliko nedovoljno za bilo šta.

Sankcije Rosnjeftu i Lukoilu (posebno Lukoilu), na snagu stupaju 21. novembra, a ovih dana, desila se u Mađarskoj i jedna velika, do sada najveća havarija naftnih postrojenja, pa je tako obećanje o pomoći „prijatelja Orbana“ za dugi period palo u vodu.

Evropski mediji spekulišu teorijom sabotaži, diverziji i drugim razlozima zbog kojih se to desilo. Navodno, u Mađarskoj traje velika istraga u vezi sa tim…

Samo mesec dana ranije, Peter Sijarto, mađarski ministar spoljnih poslova, najavio je da će više goriva i nafte iz Mađarske stići u Srbiju, ali je rekao da to neće biti dovoljno da nadomesti količinu koja je dosad pristizala Jadranskim naftovodom, pa dodao još i ovo: „Pošto MOL igra važnu ulogu u snabdevanju Srbije sirovom naftom i gorivom, naši srpski prijatelji mogu da se oslone na povećanu isporuku od MOL-a“…

Kako je danas stanje, od toga neće biti ništa značajno.

Kad je gas u pitanju, njegovu cenu ustanovljenu za vreme vlade Vojislava Koštunice i kasnije Borisa Tadića, Srbija plaća znatno više nego Bugarska, a cena koju danas nudi EU je još veća. I to je zapravo slika onoga što se i na Istoku i na Zapadu misli o Vučićevoj tiraniji.

A, diktator više nema nikavog nema izbora. U očaju, organizovana je akcija osnivanja nekakvog Ruskog istorijskog društva, preko Aleksandra Vulina, predsednika nadzornog odbora Srbijagasa i ruskog ambasadora Aleksandra Bocan Harčenka, kako bi na neki način „odobrovoljli Kremlj“ da proda svoj udeo u NIS, i time omogući da Srbija ima dovoljne količine nafte.

Ova potpuno iracionalna i tragikomična „akcija“ nema nikakvog efekta na odluku ruske vlade da svoj udeo u NIS sačuva i da ga ne proda Vučićevom režimu. Ali, Rusija ima sasvim drugi interes da bude prisutna u Srbiji iz nekih sasvim drugih razloga koji su dugoročne prirode. U tom smislu je za njenu vladu manje bitno ko je formalna vlast u ovoj, već pokorenoj balkanskoj državi.

U međuvremenu, jedini mogući koridor preko koga Srbija može da se snabdeva naftom vodi u Hrvatsku. 

Uprkos tome što se nadao pomoći Vlade Hrvatske i njenog premijera Andreja Plenkovića, ne bi li prodala njegovom režimu naftu iz Jadranskog naftovoda (JANAF), to se još nije desilo, a kako izgleda i neće, na način kako je to AV zamislio.

Naime, na dan 20 oktobra 2025. godine odbijen je u Omišalju, na ostrvu Krk, i prijem tankera namenjen NIS.u, zbog američkih sankcija.

Izvor MT iz Rijeke, raspolaže podatkom da je Aleksandar Vučić prethodno lično „urgirao“ kod predsednika Vlade Hrvatske Andreja Plenkovića da do te narudžbine ipak dođe. Ovaj izvor tvrdi da su i Vučić i Plenković, svako iz svojih razloga, odlučili da „testiraju“ sankcije (pa, ako prođe, ako ne…).

Prema izveštaju novinske agencije Rojters(Reuters), ruske rafinerije nafte u Srbiji od 15. novembra imaju samo nekoliko dana do prestanka rada. Te rafinerije, Srbija je poklonila ruskim energetskim kompanijama i u njima je zaposleno oko 3000 domaćih radnika i stručnjaka, koji će momentalno ostati bez posla.

Nakon što se budu iscrpile zalihe nafte (do kraja decembra 2025), ruski NIS gasi i svoje benzinske stanice jer neće imati goriva. Ovo će se desiti jer evropske i američke sankcije zabranjuju prodaju ne samo ruskim rafinerijama u Srbiji već i ruskim benzinskim stanicama.

To će imati za posledicu otpuštanje još oko 14.000 zaposlenih. Indirektno, još tri puta toliko zbog činjenjenice da je broj poslom povezanih znanto veći.

Čim se rezerve nafte potroše, očekuje se drastično povećanje cene svih vrsta goriva, jer je transport rafinisanog, „gotovog“ goriva skuplji od uvoza sirove nafte kroz naftovod do Srbije. I to gorivo, ako ga pod tim uslovima bude, biće prodavano na 10 (deset) odsto preostalih benzinskih stanica koje nisu ruske a koje su ostale u posedu Srbije.

Postoji samo jedna mogućnost da gorivo ipak ne poskupi: da se država (režim Aleksandra Vučića) odrekne dela akciza, koje prosečno godišnje iznose blizu dve milijarde evra (preciznije, 1.800.000.000 evra!), što iznosi oko 9 (devet) odsto državnog budžeta.

Ukratko rečeno, diktatoru dolazi na naplatu njegova manijakalna potreba da rukovodi nečim za šta nije kvalifikovan niti nadležan. Nesreća je u tome što će narod i država imati istovremeno teške posledice njegovog ludila. Državni budžet Srbije već ima ogroman deficit, oko tri miliona ljudi živi u siromaštvu, srednje klase nema, a broj milijardera oko njegovog režima govori o brutalnoj pljački građana ove zemlje.

A, istovremeno, u slučaju da se režim AV odrekne najvećeg dela akciza, uz naglo povećanje cena goriva teret će opet pasti na budžet, njegov deficit će se istog trenutka povećati i doći će do ekspresne blokade i potpunog bankrota 13 godina duge vladavine jedne mafije…

Sa druge strane, da bi se obezbedilo dovolj no goriva za industriju i građane, dnevno bi bilo potrebno više od 6000 cisterni za transport iz uvoza, što ni teoretski ni praktično nije moguće. Dakle, niti je više ovde pitanje dana ili nedelja, niti cena goriva, nego činjenica da ga neće biti.

U lancu događaja koji sledi, prepoloviće se plate zaposlenih u takozvanim javnom (državnom) sektoru, bilo direktnim smanjenjem ili kroz neizbežnu i naglu inflaciju. Najveći udarac režimu srpskog diktatora doći će usled svega ovde rečenog, na velikom smanjenju ili potpunom prestanku javnih radova, što će takođe dovesti do otpuštanja najmanje dvadeset hiljada radnika (pola od toga u građevinskom sektoru) i povlačenju stranih kompanija koje je već uveliko počelo…

U drugom i vrlo realnom scenariju (jer je nezamislivo da se režim AV odrekne akciza, čak i po cenu da narod u Srbiji gladuje), dolazi do lančanih poskupljenja svih privrednih delatnosti, dramatičnog pada profita, ogromnog smanjenja potrošnje i svih posledica koje to donosi ekonomskom i društvenom biću Srbije.

Što se tiče međunarodniih plaćanja, lični režim Aleksandra Vučića dolazi u situaciju u kojoj su znatno ranije došle neke ruske banke. Svaki vid izmirenja obaveza prema bilo kojoj kompaniji biće vrlo teško realizovati. Domaće banke, kada su u pitanju međunarodna plaćanja, funkcionišu bez svoje zavisne banke u drugim zemljama, te tako koriste usluge drugih, takozvanih saradničkih, korespondentskih banaka. Najveće korespondentske banke srpskim bankama na Vučićevu nesreću jesu američke banke. Te američke banke će se strogo i dosledno pridržavati svojih principa i svaka moguća transakcija gvezana za rusku naftu ili gas biće blokirana. I tu se onda otvara prostor za ulazak u neke druge, kriminalne aktivnosti, koje režimu ovog tiranina uopšte nisu strane, ali ga mogu odmah dovesti na listu međunarodnih finansijskih prestupnika. On i njegova mafija već odavno imaju takav statu, a interesi zbog kojih su mu do sada „glkedali kroz prste“ prestaju da postoje.

U cirkularnom dopisu koje su dobile sve trane, dakle, zapadne banke u Srbiji, badležna administracija SAD je između ostalog upozorila da: „…Kršenjem ovih sankcija rizikuju da budu kažnjene na nekim trećim tržištima i da budu na udaru sankcija zbog Srbije, jer one posluju u čitavom svetu“

Konačno, sve ovo je posledica bezumnog odbijanja Aleksandra Vučića (punih deset meseci) da sprovede postupoak preuzimanja ruskih udela u Naftnoj industriji Srbije, dok je još za to postojala realna mogućnost. I tako je uveo 6,5 miliona građana u jednu kreditno i finansijsko stanje koje je će zabloikirati održavanje njihovih života.

Uzgred, usled svega rečenog, usled neporecivih činjenica koje govore o kakvoj se mračnoj perspektivi radi, počeo je doslovno pravi egzodus stranih kompanija iz Srbije…

Na dan 25 oktobra 2025 godine, oko 270 radnika zaposlenih u danskoj kompaniji „Kentaur“ (u Vranju), ostalo je bez posla, i to bez ikalkve prethodne najave da će se takvo nešto desiti.

Kao odgovor na ovo, članovi Vučićeve Srpske napredne stranke su se tog dana pozabavili još jednom porevarom: blokirali su čitav grad, a naprednjački ministru su bez imalo srama prodavali svoju radikalsku maglu o „zlatnom dobu“ usmeravajući krivicu na „kapitaliste sa Zapada“ a ne diktatora koji je toj kompaniji pod najpovoljnijim uslovima u Evropi dao mogućnost (uključujući „bogate“ subvencije) da stvaraju ekstraprofit sa nejjevftinijom radnom snagu na ovom kontinentu.

Desetine hiljada drugih radnih mesta će ovim sledom događaja ulaskom u 2026. godinu ostati bez posla, samo zahvaljujući katastrofalnoj ekonomskoj i spoljnoj politici koju je vodio samo jedan čovek, samodržac, bolesni idiot kome je „mandat“ na žalost dala ista ona Evropska komisija, koja ga je tolerisala zarad ideje priznanja Kosova kao nove države i eksploatacije najvažnijih i najskupljih prirodnih resursa koje Srbija ima.

Aleksandar Vučić je u 28 godini života od Vlade Srbije 1999. godine, u sred rata na Kosovu dobio stan od 126 kvadratnih metara u elitnoj zgradi na Novom Beogradu (Yu biznis centar), dok su njegovi vršnjaci ginuli u tom istom ratu bez jasno proklamovanih ratnih ciljeva, bez saveznika u svetu, bez ijedne velike sile u svetu koja je mogla da spreči katastrofu koja je bila izvesna i poraz koji je mogao svako razuman da unapred predvidi.

Bez ikakve dileme, prema svemu što čini njegovu besposličarsku biografiju, radi se o ratnom profiteru, kriminalcu na državnim jaslama, instrumentu razbojničke politike i pratećih službi koje su se menjali poslednjih decenija kao krpe, kako je odgovaralo vladarima koji su prethodili dolasku najgoreg od najgorih.

Namerno ili vođen bolesnim porivima, srpski diktator uveliko sam sebi pravi scenario identičan padu Slobodana Miloševića. Uzgred, kao vrhunac destrukcije, već je organizivao svoju mafiju da zarađuje na „crnoj berzi“ i švercu energenata kao što se to radilo zlih devedesetih godina. Planira i oružanu pratnju tih budućih švercerskih „konvoja“, ali još ne zna u kom pravcu da krene. Što se snabdevanja strujom tiče, ne bi bilo iznenađenje da je uvozi iz BiH i Bugarske. Iz Mađarske i Rumunije takođe. U Crnoj Gori od marta meseca 2025. Termoelektrana Pljevlja radi na minimumu ili uopšte ne radi i neće raditi ove zime. Isključenja u crnogorskim opšinama su masovna i svakodnevna po nekoliko sati samo se ne priča mnogo o tome. Uglavnom se radi na opštem remontu svega. To je zvanična vest. A, nezvanično se radi izbegavanju prolašenja redukcije.

Šta je režim Aleksandra Vučića moga da uradi da se sve ovo spreči na vreme?

Od početka rata u Ukrajini, pominjano je više modela za promene u vlasništvu NIS-a. Jedan od njih je nacionalizacija kompanije, ali je Vučić takvu mogućnost odbacio u maju 2022. godine. „Ne pada nam na pamet da to radimo“, kazao je u svom dobro poznatom, arogantnom tonu.

Režim ovog bolesnog diktatora imao je mogućnost i da delimično ili u potpunosti otkupi akcije ruske kompanije u NIS-u, ali i da većinski udeo u vlasništvu pređe na drugu inostranu kompaniju, čime bi se izbegle sankcije Sjedinjenih Država.

Otkup akcija Gasproma ne bi bio problem za Srbiju, to je moglo da se sprovede bez prevelikih posledica po bud¿et, ako se zna da je izgradnja takozvanog nacionalnog stadiona, na primer, višestruko vrednija investicija, čija se konačna vrednost i dalje ne zna. Jednim pogledom na prošlogodišnje cene akcija na Beogradskoj berzi, vidi se da je cena akcije Gasproma bila 678 dinara (16. decembra, posle pada od 10% posle objavljivanja mogućih sankcija), a sa druge  strane ukupna cena otkupa ruskih akcija u NIS-u bila je procenjena na više od 1,5 milijardu evra.

Bivši američki ambasador u Srbiji, Kristofer Hil, upozoravao je Aleksandra Vučića mnogo ranije da bi „promena vlasništva u NIS sigurno donela više mira i prosperiteta, i ovde i u regionu“. Znao je ovaj kompromitovani ali svakako najupućeniji zapadni diplomata u ono što je usledilo pa je dodao: „Ruski vlasnici NIS-a koriste deo profita da finansiraju brutalnu agresiju protiv Ukrajine i ugroze stabilnost na Balkanu i širom Evrope, a ne da investiraju u budućnost Srbije…“

I umesto da krene u otkup akcija srpskim diktator kreće u naoružavanje režima u Kijjevu, kako bi ostvario profit od međunarodnog šverca oružja i vojne opreme. Rusija mu to nije zaboravila.

Govor brojki, takođe može mnogo toga da objasni: NIS je sve do sada ostvarivao u Srbiji oko 3,3 milijarde evra prihoda godišnje. Srpski deo NIS oko 375 miliona neto dobitka. Nešto malo više od onoga što dobija iz Evropske unije. Ruski NIS u budžet Republike Srbije uplačivao jer do sada oko 12% ukupnog budžeta.

Onaj ko puni budžet neke države ima i nekakav uticaj nad određenom politikom te države. A, u Srbiji to čine ruske, evropske, američke, kineske, turske i arapske kompanije. Sa Aleksandrom Vučićem kao „mastermajndom“ čitavog tog zelenaškog karnevala, ludnica u kojoj se našla ova država postaje kompletna. A, izlaz iz nje tek treba naći.

I tu leži odgovor o posledicama novog globalnog „Hladnog rata“ koji bi u Srbiji bio mnogo manje problem, da jedan potpuni diletant i poremećeni narcisoidni tiranin, nije sve to učinio višestruko težim za građane ove zemlje.

A 1.

Moguće, teško i nikako

Odlazeći diktator, na samom početku ove drame,na pitanje „kakve posledice sankcija SAD za NIS mogu biti za našu zemlju“, kazao je: „Teške ako ništa ne uradimo“ i nastavio svoju liturgiju pred zapanjenim stranim i blaziranim domaćim novinarima…

„Ali moramo da uradimo, moramo da razgovaramo najpre sa Amerikancima, da dobijemo papir, mi imamo i neku vrstu zvanične potvrde, ali moramo da vidimo papir, mi još nismo videli dokument. Kada vidimo dokument, razgovaramo najpre sa Amerikancima, onda idemo da razgovaramo sa Rusima, moramo da rešimo problem, ne možemo da ostavimo Srbiju bez nafte u sred zime, ali istovremeno gledaćemo da sačuvamo naše prijateljske odnose sa Rusima i gledati da ne pokvarimo odnose sa onima koji uvode sankcije“.