Istorija Srbije u prvoj polovini XIX veka obično se vezuje za velike ličnosti kao što su Karađorđe Petrović i knez Miloš Obrenović. Međutim, u senci slavnog brata Miloša stajao je čovek čiji je doprinos stvaranju moderne srpske države bio izuzetan, a često nedovoljno istaknut. Bio je to Jevrem Obrenović (1790-1856), najmlađi brat kneza Miloša, ustanik, državnik, ober-knez Šabačke nahije, vodio Praviteljstvujušči sovjet serbski (obnovljen u različitim oblicima nakon ustaničkog perioda), kao savetodavno i upravno telo. Bio je i vojni zapovednik i diplomata, i mecena umetnosti i jedan od najvećih modernizatora Srbije svog vremena. Savremenici su ga nazivali„Gospodar Jevrem“, a period njegovog upravljanja Šapcem ostao je upamćen kao„Jevremovo zlatno doba“. Iz nekoliko arhivskih i drugih relevantnih izvora, Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka donosi feljton o ovoj fascinantnoj ličnosti stavljenoj nepravedno „u drugi plan“ srpske istorije.

Čovek markantnog izgleda i gospodskih manira kako su ga savremenici opisivali, Jevrem Obrenović je u vreme priprema za Drugi ustanak s proleća 1815., imao samo 25 godina i bio je dobavljač ratnog materijala iz Austrije. Došavši s krdom goveda do Save, bio je zarobljen i sproveden u Beograd. Po vezirovom naređenju Turci su ga bacili najpre u tamnicu pod Zindan kapijom, a zatim u teškim okovima, prebacili u kulu Nebojšu, gde je zbog nezgode ostao invalid u jednu nogu. Burnu političku karijeru započeo je sledeće godine kada ga je knez Miloš postavio za upravnika Šabačke nahije, a nekoliko godina kasnije i Valjevske i Sokolske. Po dolasku u Šabac zaljubio se i zaprosio ruku lepe i otresite Tomanije sa kojom je dobio devetoro dece.

Brzo je savladao tajne činovničkog posla, sudio u sporovima, jurio hajduke po Podrinju i – potpuno preobrazio ceo kraj. Pravljenjem raskrsnice i izvlačenjem ulica „pod lenjir“ stvorio je prvu urbanizovanu varoš u Srbiji, čak je i Vuk Karadžić, u to vreme u Beču, čuo da se „Šabac na Bajiru načinio da ti ima oko šta gledati!“ Kada se 1831. vratio u Beograd iza sebe je ostavio obnovljen manastir Čokešinu, najlepši konak, prvu bolnicu, kasarnu i apoteku u Srbiji, prvi muzički orkestar i, najposle, prvi drveni krevet na kome je spavala njegova ćerka – ljubimica Anka, koja je sebe i goste zabavljala svirajući na prvom klaviru.

Po povratku u Beograd, brat Miloš mu je ustupio svoj konak koji se nalazio na mestu današnjeg Rektorata u Vasinoj ulici. Već s proleća 1832. svoje ime upisao je u početak rada Narodne biblioteke u Beogradu, osnovane „od više staratelja, a vrhovni pokrovitelj i priložnik bio je gospodar Jevrem“. Na razne načine pomagao je umetnike i darovite ljude, pisce, slikare, prve srpske fotografe, novinare, štampare. Zna se da je Vuku Karadžiću zime 1831/1832. slao u Zemun drva za ogrev i novac da prehrani porodicu. Među onima kojima je olakšao život bili su i Jovan Sterija Popović, Katarina Ivanović, Jovan Stejić, Dimitrije Davidović, Joakim Vujić, Atanasije Nikolić…Jovan Sterija Popović, u znak zahvalnosti, napisao je plemenitom meceni u časopisu „Srpski rodoljub“ pesmu: „Što mudri ljube, ti to ceniš!/Svojima težiš presladit nauku.“

Već prvih dana 1833. u Jevremovom domu rodila se zamisao o ustanovljenju prvog književno-učenog društva u Srbiji. Ideju je dao Dimitrije Tirol, pisac i prevodilac, i posle nekoliko godina dopisivanja sa Pridvornom cenzurom 1841. osnovano je Društvo srbske sloveslosti (današnja SANU). Do prvog otvorenog i žučnog spora između braće došlo je iz privatnih razloga. Jevrem je ušao u posao sa Mišom Anastasijevićem (kapetan Mišom) nudeći mu svoju kuću u Vasinoj i započinjući izgradnju nove, na uglu današnjih ulica Miloša Velikog i Krunske.

 Posle prekida radova koje je Miloš naredio, velelepni konak je ipak 1836. završen i ubrzo postao stecište onih koji nisu krili ogorčenost kneževom sve većom samovoljom. Nezadovoljnicima se često pridruživala i kneginja Ljubica sa sinovima Milanom i Mihailom, kivna na muževljevu bračnu razuzdanost. U sve ovo se uplela i tadašnja strana diplomatija (konzuli) a kada je jedan od njih (Antun Mihanović, koji je  važio za budućeg Jevremovog zeta), bio primoran da ode iz Beograda, Jevrem je sa porodicom napustio Srbiju zajedno sa „pobunjenikom“ Tomom Vučićem Perišićem. U rumunskom gradu Oršavi je pokušao da dobije pasoš za Rusiju kako bi se lično ruskom caru požalio na brata.

Iz Petrograda je ubrzo stigao odgovor da će car u Srbiju u specijalnu misiju uputiti svog ađutanta, kneza V. A. Dolgorukog i preporučen mu povratak u zemlju. Knez Miloš se nekoliko dana premišljao i na kraju dao dozvolu za povratak, ali je došao na ideju da brata i Vučića podvrgne potpunom ignorisanju. Ruski konzul uspeo je da isposluje izbor članova Državnog saveta (sve redom opozicionari), pa je i pored osnivanja tela koje je trebalo da ga kontroliše, Miloš nastavio po svome, zbog čega je načinjen novi ustav, nazvan Turski, čime je bio srušen knežev apsolutizam.

U taj spor su počele da se mešaju pored Rusije i Engleska i Austrija, i na kraju po engleskom predlogu sve je prebačeno u Carigrad da se tamo odluči. Srbija je na kraju dobila Turski ustav 3. januara 1839. Miloš je morao da deli vlast sa Savetom. Članove Saveta nije mogao da smenjuje. Pored toga, stvoreno je i nezavisno sudstvo. Jevrem je 23. februara 1839. postao predsednik Državnog saveta, koji je imao funkciju vlade.

Jevremov drugi brat Jovan Obrenović je podigao pobunu da vrati stari poredak, pa su zbog toga i kneza Miloša stavili u kućni pritvor a Jovana zarobili i bacili u tamnicu. Miloš je bio prisiljen da prihvati ostavku.  Na ivici očajaje  uzalud tražio da se iz Državnog saveta udalje Jevrem i njegove pristalice, da bi 13. juna 1839. potpisao ostavku i sa sinom Mihailom otputovao na ranije kupljeno imanje u Vlaškoj.

Predstavljajući to tobože kao ruski predlog – a u stvari je bio Jevremov. Prilikom odlaska, na pristaništu gde se okupilo mnogo sveta, odbio je da se pozdravi jedino sa rođenim bratom Jevremom, a ostalo je zabeleženo da je za njim Vučić bacio kamen rekavši: „Kad se ovaj kamen iz Save vrati, onda se i ti vrati!“

Posle rane smrti novog kneza Milana Obrenovića II i očekivanja da na knežev presto dođe Mihailo, politička scena je ponovo uzavrela, nepomirljivo podeljena na pristalice dinastije Obrenovića ispred kojih je stajao Jevrem i na tzv. prave ustavobranitelje na čelu sa Tomom Vučićem-Perišićem koji su tražili dolazak Karađorđevića. Višemesečna opasna neizvesnost okončana je odlaskom Mihaila u Carigrad odakle se vratio sa titulom svetlog i kao novi knez ušao u Beograd 14. marta 1840. Samo dve godine kasnije, Jevrema je, pošto je ranije izbegao dva atentata, potpuno dotukla zavera sa ciljem njegovog ubistva, čiji su organizatori bili njegov brat Jovan Obrenović, snaha kneginja Ljubica i njen brat Gaja Vukomanović, Jevrem je dao ostavku i otputovao u Beč gde se sreo sa Milošem.

Stupci bečkih i peštanskih novina tih dana bili su ispunjeni izveštajima o susretu braće. Navodno ga je Jevrem molio za oproštaj i priznao da je pogrešno radio. Miloš je takođe prema pisanju tadašnjih novina u Austrougarskoj monarhiji sve to teško doživeo, ali uzdržano, pa je ostalo nepoznato da li je bratu „oprostio grehe“. Uglavnom, Jevrem se u Beograd vratio potpuno slomljen, a već septembra iste godine suočio se sa bunom Tome Vučića Perišića u kojoj je surovo potučena vojska nastavljača ideje evropske Srbije, kneza Mihaila. Dinastija Obrenovića je tada svrgnuta sa vlasti, a za novog kneza postavljen je Aleksandar Karađorđević. 

Kao gubernator (gradonačelnik) varoši beogradske, komandant Podrinjsko-savske vojne komande, predsednik Državnog saveta, kneževski namesnik, general, počasni član „Društva srbske slovesnosti“ i jedan od najvećih mecena u Srbiji koji je promovisao ideju evropske Srbije, suprotno onoj otmanskoj, Jevrem Obrenović je zaslužio najveće poštovanje i visoko mesto u istoriji svoga naroda. Ali, kao i sa drugim kasnijim velikim reformatorima i pristalicama „otvaranja Srbije“ prema Evropi i svetu, bio je zaboravljen i prezren. Njegova smrt u Beogradu nije objavljena čak ni kao obična vest.

U vremenu u kome je živeo, zavisio je od „prsta sudbine“ i svoga starijeg brata. Uprkos tome, njegova uloga na političkom i kulturnom planu bila je bogata i nadvisili je ulogu koja mu je, kao članu vladarske porodice bila dodeljena. U jesen 1820. godine Jevrem je imao ključnu ulogu u smirivanju nemira koje su Turci isprovocirali u Šapcu. Jevrem je smirivao Srbe i tražio da izbegavaju turske provokacije i na taj način je izbegao težak sukob. Beogradski vezir je upravnicima nahija počeo da nudi potpunu vlast u njihovoj nahiji nezavisnu od Miloša, ali Jevrem je tu ponudu najodlučnije odbio.

Tokom 1821. godine Marko Todorović Abdula kao upravnik Požarevačke nahije pokušao je uz vezirovu pomoć da odvoji svoju nahiju od ostatka Srbije i bude potčinjen samo veziru. Jevrem je na čelu vojske ušao u Požarevac i ugušio Abdulinu bunu. Konfiskovao je imanja glavnih Abdulinih saradnika i podelio svojoj vojsci kao ratni plen. Kada je u Beograd 1821. stigao novi Abdurahman-paša, Miloš se nije usudio da izađe pred njega, već je poslao Jevrema da obavi taj mučan zadatak. Jevrem je učestvovao 1825. godine i u gušenju Đakove bune.

Tokom 1826. godine imao je glavnu ulogu u gušenju Čarapićeve bune. Vođa bune Đorđe Čarapić, imao je cilj da kneza Miloša smeni i da se vlast poveri starešinama iz Prvog srpskog ustanka. Miloševa glava je bila ucenjena na 50.000 dukata, a Jevremova na 20.000 dukata. Nakon pogibije Čarapića, Jevrem je pokupio sve sumnjive jatake iz Ripnja i poslao ih na suđenje nakon kojeg su pogubljeni. Tokom 1825. podignuta je u Šapcu prva vojna kasarna u Srbiji. Dobio je novac za 200 vojnika, koje su pred Turcima, lažno predstavljali kao „pandure“.

Uoči rusko-turskog rata 1828-1829. Jevrem se u pratnji nahijskih knezova sastao sa beogradskim vezirem i doneo mu pisanu obavezu da će za vreme tog rata Srbija mirovati, ali da zauzvrat nakon rata očekuje da se ispune srpski zahtevi. Nakon tog rata 1830. godine sultanovim Hatšerifom o autonomiji, Srbija je postala kneževina. Kada se knez Miloš 12. juna 1839. odrekao kneževa vlasti, Jevrem je postao član tročlanog namesništva zajedno sa Avramom Petronijevićem i Tomom Vučićem. Nakon smrti kneza Milana Obrenovića 8. jula 1839. na presto je stupio Mihailo Obrenović. Pošto je bio maloletan, određeno mu je Namesništvo u sastavu: Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević. 

Došlo je do razilaženja među namesnicima i do podele na političkoj sceni Srbije na „Jevremovce“ i „Vučićevce“ („evropejce“ i „karađorđevićevce“). Prvu struju su činile pristalice obrenovićeve dinastije, a vučićevci su sebe smatrali za ustavobranitelje i njihov cilj je bio da dovedu Aleksandra Karađorđevića na presto. Jevremovci su bili u manjini, ali su uspeli da zadrže poneku od važnih funkcija. Kneza Mihaila je otac tek u martu 1840. pustio u Srbiju, a po dolasku, uz pomoć turskih fermana, Vučić i Petronijević su postavljeni kao tutori savetnici kneza Mihaila. Jevrem je maja 1840. uz podršku kneginje Ljubice i Đorđa Protića pobunio više nahija protiv kneževih tutora i načina na koji su to postali.

Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević su bili preplašeni, pa su podneli ostavku na položaje kneževih tutora i pobegli kod vezira. Ustavobranitelji su bili prisiljeni da odu u Carigrad, ali je usledila ruska intervencija, pa je došlo do sporazuma da se dozvoli povratak ustavobranitelja (Tome Vučića-Perišića), većine odmah, a trojice glavnih kasnije.

Porodični život i onaj „tajni život“ Jevrema Obrenovića i njegove porodice, i danas je predmet istraživanja koja otkrivaju nove detalje iz njegovog događajima bogatog i burnog života. Jevremova miljenica, kćerka Anka bila je udata za Aleksandra Konstantinovića, sa kojim je imala četvoro dece, od kojih su Katarina i Aleksandar ostavili potomstvo, kako muško tako i žensko. Katarinom je hteo da se oženi knez Mihailo Obrenović.

Vredi spomenuti i Ankinu unuku Nataliju, kćer pukovnika Aleksandra Konstantinovića, komandanta kraljeve garde, koja se udala za kneza Mirka Petrovića, sina crnogorskog kralja Nikole, sa kojim je imala petoro dece, od kojih je jedan od sinova, Mihailo, otac Nikole, aktuelnog pretendenata na presto Crne Gore. I čuveni Jevremov konak i oprema u njemu po mnogo čemu su značajni: po prvom klaviru u tadašnjoj Srbiji, dakle ne računajući tri kasnije pripojene nahije Istočne Srbije (knezina Sara Karapandžić je ranije imala klavir u Negotinu), prvom savremenom krevetu i drugom nameštaju kao i bečkom priboru za jelo, a imao je i prva „pendžerska stakla“ u Srbiji (to, naravno, nisu bili prvi zastakljeni prozori uopšte, jer je „fiksnih“ – zastakljenih prozora bilo još u srednjem veku, nego prvi takvi prozori koji se otvaraju).

 U okviru Konaka bila je i znamenita Jevremova biblioteka (sa delima Làfontena, Êópera, Skîta, Šilera i drugih), jedna od bogatijih u Srbiji. A u dvorištu Konaka, kao simbol statusa i moći, stajao je lakirani modertni fijaker („fićeker) kupljen u tadašnjoj austrijskoj Vojvodini. Za vreme Jevremove vlasti, u Šapcu su počele da rade brojne važne ustanove:

Šabački magistrat (1823), Škola kod Crkve (koju je Jevrem izgradio vlastitim sredstvima), građanska bolnica sa dve prostorije (veća za bolesnike, manja za lekare, 1826. godine), dobro opremljena apoteka (1826), kasarna (zgrada sa četiri prostorije) sa 60 vojnika itd. Joakim Vujić je svedočio da je 1826. godine u Šapcu zatekao „solidno snabdevenu apoteku sa lekovima u vrednosti od 5.000 groša…“ Pomenutu Školu kod Crkve pohađa 100 učenika u prvoj, i 25 u drugoj klasi. U školi rade dva učitelja: jednog plaća Šabačka opština, a drugog Jevrem, iz svog džepa, 1200 groša godišnje.

 U ondašnjoj administrativnoj oblasti, Šabačkoj nahiji, Jevrem Obrenović je tada imao „pune ruke posla“, teška i brojna zaduženja: od prikupljanja poreza, osnivanja i ustrojstva Magistrata, brige o zdravstvenoj zaštiti i sprečavanju zaraza i epidemija, borbe protiv hajdučije, uređenja varoši i sela, do diplomatskih poslova, a i preko toga. Ali, da je bio pravi gospodar, govore sve dostupne istorijske građe, iz kojih se vidi da se bez njegovog znanja ništa nije moglo dogoditi. Hronilari toga vremena pišu da je prvi ustajao i pijući jutarnju kafu na doksatu svog konaka prelistavao je evropske novine.

Osim novina, njegova velika strast su bile i knjige. Velikani evropske književnosti često su bili tema razgovora u konaku, čiji je inicijator bio Gospodar Jevrem. Ali, i Obrenovići kao i druge dinastije u vreme ondašnje Evrope, nisu bili imuni na takozvana tajna društva i njihove uloge u politici, kulturi i društvenom životu uopšte…Tako, na primer, skoro sve sakralne i svetovne zadužbine Obrenovića, od takovskog kraja, kolevke te dinastije pa širom Srbije, živopisane su ezoterijskom simbolikom. Levo od ulaza u crkvu Svete Trojice, zadužbinu knjaza Miloša u Gornjem Milanovcu (kojeg je 1853. osnovao knez Aleksandar Karađorđević!) stoji svevideće oko u pravilnom trouglu.

Nema priznate masonske lože, bez tog znaka! Ima navoda, da to oko u hrišćanstvo ušlo preko Nazarena. Masonerija je taj simbol preuzela iz staroegipatskog kulta Oziris-Horus. Svevideće oko u trouglu stoji i u manastiru Vujan, zadužbini Obrenovića a više Nikole Milićevića Lunjevice, dede kraljice Drage Obrenović, finansijera oba srpska ustanka i tajnog diplomate. Sveti Jovan Krstitelj, zaštitnik i bratstva masona (trostepenog) u zadužbinama Obrenovića vidi se sa podignutom desnom rukom, karakteristično spojenog palca i četvrtog prsta.

 Spojeni desni palac i domali prst, jedan je od znakova masona širom sveta. Jedna od najlepših ikona Jovana Krstitelja sa tim znakom krasi desnu stranu ikonostasa crkve Svetog Save na Savincu, iznad Brusnice, kolevke Obrenovića. To je prva crkva zadužbina kneza Miloša još iz 1819. godine! Iznad nje je postojao istoimeni manastir, čiju tradiciju i značaj monasi pokušavaju da obnove. U važnim crkvama, ali i u određenim masonskim ložama, Isusa Hristosa, Svetog Jovana Krstitelja i Svetog Nikolu, ikonopisci i zografi su tako predstavljali.

Zanimljivo je da se Jevrem Obrenović ne pamti prvenstveno kao veliki crkveni zadužbinar poput svog brata Miloša Obrenovića, već više kao reformator, mecena kulture i tvorac ideje moderne građanske Srbije. Ipak, prema dostupnim podacima, na svom imanju u Vlaškoj (današnja Rumunija), u spahiluku Manasija Jalomića, Jevrem Obrenović je podigao pravoslavnu crkvu uz svoj dvorac na kojoj postoje neki od gore opisanih simbola tajnih društava.

Ali, Jevrem je imao jednu prooritetnu ideju: da od nekadašnjih turskih kasaba stvori moderne gradove, škole, biblioteke, bolnice, institucije kulture, da od Kneževine Srbije napravi „vrata“ prema Evropi. Kad je tokom februara 1838. novi ruski konzula podsetio je Miloša na obećanja oko izrade ustava a Jevrem imenovan za predsednika Ustavotvorne komisije, dolazilo je do velikih svađa. Glavni spor vodio se oko ravnoteže vlasti između Saveta i kneza. Jevrem je čak i kroz „Turski ustav“ hteo da postavi temelje buduće parlamentarne demokratije (tada još pod kontrolom dinastije Obrenovića).

Njegova težnja da opismeni i obrazuje Srbiju, da je uvede u građansko društvo, išla je upravo preko kulture i duhovnosti koju je nesebično finansirao. Išlo je to teško, ali je napredovalo. Stradaće zbog tih evropskih ideja i kasniji Knez Mihailo i mnogi drugi nakon njih…