Hronika gneva je priča o ljudima imaginarnog mesta Dol i narodu koji obitava u Likejskom kraljevstvu, ali je ovde fantazija autora svagda u vezi sa aktuelnim prilikama savremenoga srpskoga društva. Istina, postoji mesto Dol u opštini Babušnica, u pirotskom okrugu sa svega 12 stanovnika (prema popisu stanovništva iz 2022. godine). Postoji, takodje, doduše nezvanično, i selo Dol u blizini Bele Palanke sa svega četiri stanovnika. Moglo bi se, zatim, reći da i u Hrvatskoj postoji selo istoga imena na ostrvu Brač, kao i na Hvaru. Doista, ovde je reč o jednoj hronici gneva ili o hronici naroda za kojega autora napominje: Ovaj narod je toliko dugo bio žrtva da malo što drugo ume i želi da bude. (99)

Zlatan Gavrilović Kovač

Moram priznati da je meni bilo malo teže čitati ovaj roman zbog jednoga velikoga i neobičnoga simbolizma, i mnoštva metafora koje se skladno prepliću sa fantazijom autora koji ima u vidu trenutne srpske prilike.

To se vidi na samome početku romana u imenima likova kao što su Hron, Vidar, Bezdna, Svir, kao i u imenu glavnoga grada Volgsk, pa i u samom imenu kraljevstva. Pisac ima u vidu Kraljevinu Srbiju, koja je svakako svojevremeno predstavljala evropski faktor, kao što je i ovo Likejsko kraljevstvo u romanu nekakav faktor. 

Postoji isto i Beskrajna stena, što je zapravo vulkan u blizini mesta Dol, ali ja ne znam da tako nešto postoji u Srbiji i uopšte na Balkanu. Jedino ukoliko zapadne sile nisu nekim svojim seizmičkim oružjem u medjuvremenu napravile taj novi vulkan. Ne bih se ničemu čudio. Ja sam ovu knjigu čitao više kao filozofsko ili kulturološko delo a manje sam pažnje polagao estetičkoj problematici, znači – manje sam se pitao što je u tom romanu lepo a što ružno. Ima i jednoga i drugoga. I tu je autor krenuo od jedne konstatacije da je „vazda u iščekivanju narednih tragedija narod izmestio bedeme van trošne domovine što im beše oteta i knjiga koje im behu spaljene, i stao da je zida u usmenoj reči. Porušeni su zamci, zatrti narodi, iščezli i jurodivi i ođavoljeni, ali reč traje, i ona iz svetih spisa i ona što je pronose pesnici i basmari. Jedino što opstaje je ono neopipljivo, što se u šapat može skriti.“ (34) Lepo je to Rastko rekao! Istina, i prema autoru ovoga romana, reči imaju veliku silu koja se opire i smrti pa on beleži „prilike da se slovima srode pokojni i nerođeni, i time ubije smrt. Pa ti sada piši…“ (73)

Ali u ovome našemu razumevanju treba biti dovoljno oprezan da rečima i jeziku ne pripišemo previše Istine, pa da onda tvrdimo da literatura ne poznaje zbilju izvan one jezičke. Jer je literatura nešto više, i ne može se svesti na problematiku jezika, jer bi inače okončala u logici, nego kao i kod Hegela i njegove Estetike treba držati da je literatura carstvo duha, ili – konkretnije i realnije – da literatura sabira i reproducira totalitet istorijskoga i socijalnoga života. To treba razumeti.

Mi smo dugo na prostoru Balkana živeli u senci Radomira Konstantinovića i njegove Filosofije palanke. Krleža je, na primer, jako cjenio ovo Konstantinovićevo nastojanje, i mnogi su se vodili njime. kao što mnogi i danas smatraju to delo za kamen međaš savremene srpske kulture. Tu je srpsku kulturu Rastko Stanišić nazvao Zamkom kulture, Zamkom prosvete i obrazovanja. Taj je zamak porušen, a sada treba napraviti novi, i ja se tu slažem sa autorom. Ali je važnije postaviti fundamente, jer je Konstantinović dao zapravo jednu grotesknu sliku te srpske kulture. A tu je reč o preuveličavanju, hiperbolizmu, prekomernosti, preteranosti negativnih tendencija u srpskoj kulturi, te onda nije čudno da nas stranci uveravaju da smo primitivni i zaostali.

„Ovaj duh je okrenut protiv istorije, svega tuđinskog i duh je protivljenja istoriji. Ono što je nužno za Evropu nije nužno za ovaj duh, evropska sudbina koja je sudbina racionalizma i tehnicizma ne mora biti srpska ili opštebalkanska sudbina. Iracionalizam je oruđe protiv evropskog odnosno protiv-svetsko. On je funkcija kritike Evrope kao sveta racionalizma, duh koji osporava taj racionalizam i tehnicizam, i istorija koja se oplodila u samom humanizmu. Duh naroda u svom pozivanju na stvaranje moderne srpske kulture na osnovama patrijalhalne civilizacije ovde se ističe protiv same istorije.

Balkanska kultura je primitivno tradicionalistička što znači da nije racionalistička i tehnicistička i da samim tim njena budućnost ni u kojem slučaju ne mora biti evropska. Racionalizam na Balkanu nije bio i nikada neće ni biti. Iracionalizam i instuicionalizam nalaze svoju zajedničku tačku u protiv-evropejstvu pozivanjem na „svečovečanski duh buduće srpske kulture“. Stoga je duh naroda izraz agonije, pa ne može biti drugo nego strah od pojave duha kao svetskog duha, strah duha od duha.“

(„Filozofija palanke“, str. 348-366)

Konstantinović aludira na osećanje nezadovoljstva koje rađa nemogućnost i neverovatnost ove slike. Neverovatno je i nezamislivo nakon Velimirovića u srpskom religioznom mišljenju smatrati ovu kulturu izrazom agonije, da ne može biti drugo nego strah od pojave duha kao svetskoga duha. Ova nemogućnost, nezamislivost proizvodi nama današnjima snažno osećanje nezadovoljstva. Preuveličavanje  negativnoga, nepotrebnoga do granica nemogućega i čudovišnoga – to je već prema Šnegensu osnovna odlika groteske. Zato je groteska uvek satira. Gde nema satiričke usmerenosti nema ni groteske. Iz ovoga određenja groteske Šnegens izvodi i sve osobenosti Rableovih slika i njegovog stila pisanja: prekomernost i preterivanje, težnja da se u svemu prekorači granica, beskrajno duga nabrajanja, gomilanje sinonima, i slično. A upravo je takva Filosofija palanke Radomira Konstantinovića. 

Meni se i danas čini da je ovde reč o jednom zagovaranju racionalizma kao evropske činjenice, iako je problem što zapravo ta Evropa postoji i danas, pa se tako slažem sa Krležom koji je pisao svojevremeno da je šest vekova kapitalističkog razvoja Evrope dugi istorijski period jedne civilizacije kojoj su faktori sile i dividenda bili i ostali jedini istinski principi. U ovom stavu se slažu i Krleža i Velimirović, samo što je on malo drugačije izražen, pa je tako Velimirović zapisao da je svetski rat prouzrokovan bogoodstupništvom, ohološću i bezakonjima hrišćanskih naroda u Evropi, a to je otprilike slična teza.

Drugim rečima, da je taj Zapad koji ima sudbinu tehnicizma i racionalizma u nesaglasju sa fundamentalnim religijskim načelima. Ja toj racionalističkoj paradigmi koju zagovara Konstantinović suprotstavljam onu Paskala koji polazi od toga da se apstrakcijama racionalističkih sistema suprotstave konkretne forme života. Znači, ja ostajem ovde na zapadnome mišljenju, nisam krenuo dalje od toga prema npr. Dostojevskom. Za Paskala je pitanje smisla i spasa čovekovog života od centralnog značenja. Izbavljenje nije ni u prirodnoj nauci niti je njegova sudbina određena objektivom moći i normi, već je ta sudbina određena u duši samog čoveka.

Paskalov pesimizam i osvrt prema veri rezultat je jednog misaonog uvida, da nema nikakvog prirodnog morala, nikakvog racionalnog uvida u svetsko-istorijsko zbivanje, nikakvog ubedljivog dokaza Boga, ali postoji potreba za tim, grozničavo traganje za tim smislom.

Činjenica smrti čini tu dilemu neizbežnom. I ja se sada sećam rečenice Rastka  Stanišića iz ovoga romana Hronika gneva gde on kaže: „Nema u tvojoj smrti ničega milostivoga kao što nije bilo ni u tvome životu.“ (92) Dakle, ovde je izražen jedan stav kako se u svim tim pitanjima čovek mora okrenuti izvanintelektualnim pogonskim snagama. Zato je Paskalov Bog, Bog izbavljenja duše, Bog kojeg osećamo srcem, a ne u razumu i zato je on Bog hrišćanske milosti.

Ukidanje protivrečnosti čovekovog života u Hristovoj milosti pravi je smisao religije. Dakle, „srce“ ovde nije ništa drugo do nosilac želje za smislom našeg života. Zato nauka ne dopire do odgovora na pitanja koja postavlja priroda, te zato Rastko zapisuje ,,Ipak, priroda ide svojim tokom. Njeni stihovi se ne goropade niti umiruju… Tumačenje njenog spokoja i besa buncanje je onoga koji je ne shvata“ (71) Postoji nešto neshvatljivo i nerazumljivo što kao iracionalni ostatak fundamentalno određuje naš život. Zato „svetina“ ima nakanu da mnoga zbivanja tumači jedino kao milost ili kaznu nerecivih sila.“ (34)  Ali svi smo mi ta „svetina“.

Odatle i naša vera, pa zato oslepela starica kaže: „Moja vera je bila uslovljena mojim vidom.“ (111) A moja vera je uslovljena onim uzvišenim i neizrecivim.