Dragomir Andjelković

Nova sezona srpske crne real-političke, a ne tek fantastične serije, „Igre prestola“, uzima maha. Ne radi se tu samo o borbi za presto, već o njegovoj uporednoj selidbi. Sadašnji uzurpator trona, Alek I bez Kosova – to je već uveliko jasno – namerava da ga prebaci iz Predsedništva u Sedište vlade Republike Srbije. On se nada da će tako ostati sve i svja, samo će promeniti lokaciju na kojoj se nalazi presto koji je oteo. To je za njega postalo bukvalno egzistencijalno pitanje.

U jednom periodu se lažni car Aleksandar uplašio da mu brod tone pošto se uverio da je izgubio podršku većinske Srbije, i pri tome  ne mislim da na celokupnu populaciju koja i ranije nije bila za njega, već na onaj njen deo koji je spreman da zapuši nos i glasa protiv njega a za one koji mu nisu baš po volji, samo da SNS kartel padne sa vlasti. U takvim okolnostima njegov šef se uplašio da će ga napustiti mnogi plaćenici, pošto oni ne vole da dočekaju rasplet na gubitničkoj strani, pa je razmišljao i o pokušaju seobe, ali ne trona u Srbiji već sopstvene pozadine van nje.

Jezovito je za otmičare vlasti kada se njihovi plaćenici premišljaju da li im se isplati da i dalje budu na straži oslabljenog režima. Ne samo što je opasno ostati uz njega kada pada, već i oboreni nalogodavac ne može da isplati ono što je obećao. A dobro je poznato svakome ko nešto zna iz istorije borbi za krunu, makar i u filmskoj varijanti sa kojom je započet tekst, za samodržačku vlast su potrebne tri stvari: (1) novac; (2) strah i (3) ljubav.

Onim što sija u raznim varijantama, kupuju se ljudi koji uteruju strah nepokornima i onima koji su nepouzdani, kao i drugi bitni šrafovi u mehanizmu vladanja, ali i „ljubav“ onih sa dna društvene lestvice (socijalna korupcija i medijska hipnoza, koja takođe mnogo košta).

U svemu tome prepliću se razne kategorije plaćenika. Njih je Vučić, posle prve faze zbunjenosti proizašle iz kulminacije vladarske krize, uspeo da uveri da nije otpisan, te da je u stanju da i dalje omogući višeslojno pljačkanje Srbije (od direktnog, do indirektnog, preko distribucije mrvica otetog, brojnom a večno gladnom SNS plebsu). Ukratko, da im ispuni glave mislima da im se isplati da i dalje igraju za njegov tim, te da je za njega manje rizično da se odlučno bori nego da beži (što je tačno, o čemu će posle biti reči), pa ih neće ostaviti prvi (strah od toga plaćenike dodatno gura ka preventivnoj izdaji).

Ali da bi u mračnim rabotama bili spremni da idu do kraja, mora dodatno da ih ohrabri. I to energično, a dvostruko. Prvo, da znaju da će biti nekažnjivi ako pokorno rade ono što im se naredi (u skladu sa svojim hijerarhijskim statusom). Drugo, da poveruju da su oni na koje ih kao podivljalo krdo gospodar pušta, zbunjeni i uplašeni, te će kroz njihovu masu proći kao nož kroz puter.

U vezi sa svim tim – kako bi SNS falange bile spremne da posvećeno učestvuju u planiranim izbornim mega prevarama – sada je u toku operacija, zbog njenog sintetičkog karaktera nazovimo je, „Staljinovo bure“. Njenu potku čini jedna misao iz pomenute američke epsko-fantastične serije nastale na osnovu adaptacije såri¼àlà fàntàstičnih rîmànà Džîrdžà R. R. Ìàrtinà  „Påsmà lådà i vàtrå“. Ona je sledeća: „Kralj određuje šta se smatra istinom pa bila to i laž“. Cilj je da makar u sistemu oko toga više ne bude ni trunke dileme, ako već i naš kartel-paša zna da to nije realno za društvo u celini.

Radi toga je prvo tako odrađena istraga te definisan sudski proces u slučaju „Senjak“, da najozbiljnije optužbe budu skinute sa leđa Veselina Milića, šta god da se stvarno dogodilo. I ne radi se samo o tome što taj bliski saradnik vrha vladajućeg SNS kartela, koji je do juče bio čelnik jako važne Policijske uprave za grad Beograd, mnogo kompromitujućeg zna o Vučiću i njegovom okruženu.

Nešto drugo je ključno u kontekstu u kome sagledavamo stvari: svi, od prorežimskog do opozicionog dela javnosti, polaze od toga da Milić ništa nije radio bez znanja i naloga svog vrhovnog šefa. Zar bi, da nije tako, sastanak koji se završio ubistvom a na kome je makar jednim delom bio prisutan, bio održan u gotovo sigurno ozvučenom restoranu „27″ sa skoro pa oficijelnom težinom u najvišim segmentima SNS kartela? Nije lud da reskira da tako nešto ne prijavi, što ukazuje da je, s obzirom da je Vučić „kontrol frik“, imao i odgovarajuće instrukcije od njega.

Da li se poletni kontroverzni policajac okliznuo tokom realizacije poslova koje je preuzeo ili je nešto drugo u pitanju, sada i nije važno. Vučiću je značajno da u očima njegovih sledbenika ne ispadne da je Milić ostavljen na milost i nemilost pravdi i javnom mnenju, kada su se stvari loše završile (makar i tako što je razotkriveno prikriveno ubistvo).

Onda bi mnogo manje visokih, srednjih pa i niskih režimskih izvršioca bilo ubuduće spremno da se upusti u makar i manje rizične avanture. Ovako, kada vide da slučaj „Senjak“ sve sa čuvenim mrtvačkim buretom, polako ali sigurno sistemski prerađuju tako da oni za koje lažni car to želi budu sačuvani, znaće da za njih nema zime i ako po naređenju unište tuđe grejanje i porazbijaju prozore na minus 10, te tako mnoge nedužne građane osude na smrzavanje.

Drugi deo operacije „Staljinovo bure“ je povezan sa famoznim „zvučnim topom“. On već nije namenjen direktnom ohrabrivanju režimskih plaćenika da bez straha od odgovornosti izvršavaju naređenja, već njihovom indirektnom motivisanju da „hrabro“ jurišaju na one na koje im se kaže. Jer, kako je zamišljeno, oni bi takođe u njihovim očima trebalo da deluju nemoćno i uplašeno, te nesposobno da uzvrate, a dobro je poznato da plaćenici dobro računaju potencijalne gubitke pre nego što krenu u akciju.

Tako je pokrenuta operacija u duhu „staljinističkih procesa“, tokom koje se optužuju oni koji su progovorili o režimskoj zloupotrebi „zvučnog topa“ (a ne oni koji iza toga stoje), u prilog čega ubedljivo govore snimci spontanog postupanja građana izloženih onim što im je delovalo kao njegov udar (što sada režim tragikomično pripisuje studentskoj „podmetačini“ u kojoj je kao „instruisano učestvovala“ masa okupljenih i niz analitičara, novinara, političara) ali i izjave Dragana J. Vučićevića i Vladimira Đukanovića u studiju „Informer“-a.

Ideja je da ako ne svako onda makar mnogi koji su o tome u medijima progovorili, budu arogantno privođeni uz pretnju ozbiljnim procesuiranjem. Ne verujem da će do poslednjeg i dođi jer za režim tako nešto može da bude kontraproduktivno. Ono što njemu treba je tek to da na osnovu pokrenutih policijsko-pravosudnih hajki, njegovi prljavi mediji dobiju materijal da targetirane ljude prikazuju kao „jadne“, „strahom paralisane“, „konfuzne“ „nemoćne“, „usamljene“, uprkos tome što ne deluje da je išta od toga slučaj.

No, otužnom medijskom obradom dobija se svrsishodna kiša dezinformacija kojoj se SNS publika intenzivno izlaže. Među nju spadaju i pripadnici interesne zajednice, pogotovo njenog primitivnog batinaškog dela, bilo u legalnom ili crnom sistemu. Tako se stvara predstava o relevantnim protivnicima Vučića kao o običnom mekom puteru, a ako su oni takvi, kakvi su tek obični „blokderi“?

Evo o čemu se radi sada kada režim pozerski pokazuje mišiće i trenira strogoću. U pitanju je pozorišna horor predstava za plaćenike ali i SNS plebs željan nasilničke razonode, kako bi Aleksandar Kvislinški lakše sačuvao tron. Od toga se opoziciona javnost neće uplašiti, ali nemojmo da mislimo da se režimski jurišnici i njihovi ubogi tapšači neće ohrabriti. Hoće! Vučić dobro zna psihologiju lešinara i kako se igraju najgnusnije epizode naše igre prestola. Ne treba ga potceniti, jer je na skoro sve spreman danas kada se bori da prefarba i sačuva tron. Ulog mu je ogroman.

Delovi mafijaških struktura koje su deo SNS kartel sistema ako ne dobiju ono što očekuju zakucaće mu na vrata, a stare uvrede i nenamireni računi, preko čega sada iz ovih ili onih razloga interesno prelaze, doći će u prvi plan kada ne budu imali više razloga da se uzdržavaju, pa će silovito udarati na dveri bivšeg diktatora gde god da on ode. Tu on neće imati zaštitu kakvu sada ima kada je uzurpirao sve kapacitet srpske države pa će biti mnogo ranjiviji nego što je sada.

Geopolitička nesigurnost u svetu ne pogoduje više onim beguncima koji su generalno zavili svoje zemlje u crno te neke delove njenih opasnih struktura ponaosob oštetili (ili makar nisu ispunili obećanja koja su im dali). Sve se u svetu menja pa i dugoročna efikasnost strane zaštite, koja u jednom trenutku deluje moćno, a preko noći može da se svede na nebitne kulise.

To Vučić dobro zna i bez obzira što je u nekom momentu kalkulisao u vezi sa kontrolisanim, višefaznim, odlaskom sa vlasti i iz Srbije, sada se odlučio da snimi novu sezonu „Srpske igre prestola“ koliko god da to košta. Grčevito će se držati za presto i raditi sve – opisano je samo deo toga – što tome pogoduje. To je rezultat njegove hladne analize rizika u oba slučaja (bekstvo i odlučna borba za vlast).

Ali kako se kaže: „Čovek snuje, Bog odlučuje“. Nije Alek svemoćan. Ako bi njegovi društvenopolitički oponenti bili elementarno složni i nacionalno odgovorni, na talasima volje većinske Srbije zasigurno bi ga oborili uprkos svemu što smišlja i radi. No, nesloga, korumpiranost, isključivost, egomanija i slično tome a već mnogo puta viđeno u redovima onih koji bi trebalo da kultivišu energiju narodnog otpora, rade protiv njega više nego sve što režim preduzima. Ipak, da se vratim na narodnu izreku sa početka ovog pasusa: izgleda da je Aleksandar dojadio ne samo ljudima već i Bogu, koji nađe načine da kompenzuje mane Vučićevih partijsko-studentskih oponenata te da omogući nastavak oslobodilačke borbe.

Taman Vučić pomisli da je našao crnu magijsku formulu kako da nastavi po starom, pa ga pogodi neki grom iz vedrog neba, što u poslednje vreme sve češće viđamo. Izvuče se iz jedne velike krize a onda upadne u novu. Kao da neko i njemu i svima nama koji želimo promene, poručuje da je car go i da je samo pitanje vremena kada će doći kraj njegovoj uzurpaciji. Zato, kakvi god da su oni koji se u opoziciji i u vezi sa tzv. studentskim pokretom bore protiv režima i koliko god Vučić osmišljavao nove prevare, nastavimo da se energično borimo protiv njega verujući u neizbežnost promena, i do njih će pre ili kasnije doći!

Nemojmo da nas Porfirije, SNS guverner Srpske crkve, i njegov vrhovni partijski šef, prevare: Bog nije sa njima već je sa narodom Srbije koji želi nacionalno i demokratsko oslobođenje svoje napaćene otadžbine!