Novija istorija južnoslovenskog podneblja govori o trajanju jednog destruktivnog procesa koji kao da ne može biti završen i koji smeta budućnosti da nastupi. Cinično, ali, taj proces je prepun demoktaskih ideja, visokih etičkih principa, velike težnje ga progresu i evropeizaciji, ali je zaostalost njegov jedini strsani proizvod u trećoj deceniji davdeset prvog veka. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje hronologiju (iz više dostupnh izvora) događaja 1966-2006. godine, iz koje će se videti kako je jedno prosperitetno jugoslovensko društvo imalo u samom političkom i intelektualnom vrhu, još pre pola veka sukob oko „identitetskih pitanja“ koja i danas traju u zemljama te bivše zajednice naroda.  

Priredio: Luka Mitrović  

Drugi Kongres srpskih intelektualaca Biljana Plavšić, potpredsednik Republike Srpske: „Očekujem da ćete biti hrabri približno našim borcima na frontovima, i da nećete podleći malodušnosti pojedinih intelektualaca pesimistički nastrojenim koji neoprostivo rade na uspavljivanju srpskog naroda govoreći mu ‘da još nije sazrelo vreme za ujedinjenje, da su to još daleke želje, da treba čekati, da se treba nekoga ustručavati’. To može da ostavi pogrešan utisak o željama većine srpskog naroda i da razočara naše borce, koji ne žale svoje živote da bi se ostvario taj vekovni san Srba da žive u jednoj državi i da u njoj ostvaruju svoje svestrane sposobnosti i da stvore jednu demokratsku, naprednu i jedinstvenu srpsku zemlju“. Milorad Ekmečić: (…) „Očigledno je da se i crkva uključila u traženje istočnih granica, pre svega zbog činjenice da je destabilizacija najpre pogodila katoličku Poljsku. Treba uzeti u obzir da je Vatikan svuda prisutan kao svetska sila, koja odlučuje o svim političkim promenama i događajima. U posleratnim decenijama Katolička crkva doživela je radikalnu transformaciju – od stabilnog potpornja svih diktatura i autoritarnih vlada, do zagovornika demokratskih rešenja po američkom poimanju. Njeno uključivanje u borbu za ljudska prava po zapadnim merilima jedan istoričar je ocenio kao, pored boljševičke, drugu, veliku revoluciju XX veka. (…) Jugoslavija je propala zbog trošnog kostura na kome je podignuta, i to rušenje došlo je iznutra, a ne spolja. Ipak je nemoguće prećutati ulogu spoljnog pritiska za nabeđivanje srpskog naroda za izbijanje građanskog i religioznog rata. U prvim danima jugoslovenskog sloma, Nemačka je, neobičnim ispoljavanjem diplomatske inicijative i snage, ubedila jedanaest ostalih članova Evropske zajednice da slede njeno vođstvo u priznavanju Slovenije i Hrvatske. Kao rezultat rešenosti pape da dostigne jaku podršku dvema katoličkim zemljama Vatikan je požurio s priznavanjem čak i pre nego što je to uradila Zajednica. SAD su se pridružile evropskom vođstvu. Tako su se vodeći činioci zapadne civilizacije ujedinili sa svojim suvernicima. (…) Do sada je to uvek kod nas bio Jug. Sada je to cela nacija. Uzeto na dugu stazu, srpski narod ne ratuje samo za potvrdu svog ljudskog prava na jedinstvenu državu nego i brani duh jednog pravičnijeg sistema, gde će i on biti pravično i podjednako tolerisan, a ne da i dalje ostaje merilo preferiranja svega što stoji zapadno od njegovih granica. (…) Iz svega što je ovde rečeno proizlazi zaključak da se uspostavljanje punog jedinstva ujedinjenja srpskog naroda ne može očekivati uskoro i u jednom zahvatu. Stvar je istorijske upornosti da to izdržimo. U časovima današnje tragedije, niko nema moralno pravo da to kaže drugome, ali ima pravo na ispovest – da to kaže sam sebi. To i jeste zadatak današnjeg Drugog kongresa srpskih intelektualaca. Kao ni pre 1914, nama danas ne ostaje ništa bolje nego da gajimo nade u zapadnu demokratiju, onu demokratiju u kojoj potonja antikomunistička svest nije stvorila hladni rat i izmenjene norme morala i međunarodnog prava koje je on proizveo. Možda je i danas aktuelna Skerlićeva deviza da je ‘Zapad zakon života’. Ako u Rusiji tražimo saveznika, to bez sumnje ne mogu biti dozivi atamanske sablje niti imperijalne moći velike svetske sile. U Rusiji je naš jedini istorijski saveznik nova demokratija koju oni još nemaju, ili joj izlazak na površinu onemogućuju tenkovskom paljbom. Naš jedini i prirodni saveznik u Rusiji mora biti demokratski pokret koji sporo, ali nezadrživo, preuzima vođstvo u njenoj politici. Pored toga što ruska demokratija može ponovo postati glavni faktor demokratizovanja cele Istočne Evrope, kao što se to desilo nakon revolucije 1905, i one iz 1917. godine, jedino ona može stvoriti vladu u toj zemlji koja se, u nužnosti pogađanja i davanja ustupaka zapadnim silama, neće pogađati na naš račun. Istorija nas uči da se upravo danas, kad nova Rusija ponovo izlazi na svetsku scenu, moramo pribojavati da njeno vođstvo žrtvuje naše interese u cenkanju sa Zapadom, kao što je bio slučaj 1876-1878, i nakon 1941. (…) Postojeći građanski rat, pored neviđenog gubitka ljudskih života, za glavnu posledicu ima uništenje osnova jedinstva jugoslovenskih naroda. Perspektive zajedničkog državnog života propale su, barem za nesagledivo vreme. Decenijama dugo nazadovanje sekularnog identifikovanja nacije konačno je završeno. Ako je u svoje vreme Vuk Karadžić smatrao da identifikovanje nacije i religije pripada stanju ‘nesrećnih ljudi’ sada treba prihvatiti činjenicu da je to načelo definitivno pobedilo. To će ostati trajnim obeležjem našeg budućeg života. (…) Prvi i osnovni preduslov za srpsko nacionalno jedinstvo u jednoj modernoj, demokratskoj i evropskoj državi jeste uspostavljanje mira na postojećim ratištima. Uspostavljanje mira će otvoriti tokove koje nikakva ljudska ruka ne može unapred stvoriti. U tom okviru će se rešavati formula jedinstva, čak i sa Crnom Gorom, koja formalno izlazi iz onih gorućih pitanja koje se nameću u Bosni i Krajini. Vladajuća stranka u Crnoj Gori, a s njom i deo inteligencije, nisu načisto s idejom o posebnoj crnogorskoj naciji. Socijalna kriza proizvela je osećanje bespuća kod omladine. Velike žrtve u ratu za Prevlaku ostale su bez racionalnog opravdanja. Budućnost kojom separatisti nastoje da pokriju golotinju svojih zahteva ne bi trebala da dovede u pitanje i uverenje da je nemoguće razbiti jedinstvo između dva dela srpskog naroda. Za deo crnogorskog javnog mišljenja još vredi staro pravilo da oni rešavaju politička i sudbinska pitanja načinom koji se primenjuje u Rusiji. Ako tamo počne razaranje republičkih granica, u Crnoj Gori se sličan proces neće moći zaustaviti. (…) Za ujedinjenje sa Srbima iz Bosne i Krajine treba usvojiti polazište da se ne smeju praviti nikakve političke prepreke na putevima integrisanja tog područja koje će buduća civilizacija zahtevati. U tom pogledu treba otvarati sve saobraćajne veze sa hrvatskom i muslimanskom stranom ukoliko to nije vezano za opasnost produženja rata. Lokalna tržišta na granici i razmena dobara učiniće da život prostruji svuda gde je ratom ubijen. Kulturne kontakte, uzajamne posete grupa intelektualaca, treba osloboditi tihe i uvek prisutne sumnje da su deo neke političke zavere o uspostavljanju jugoslovenske države, ili deo plana o odvajanju od srpske matice. Zaustavljanje uzajamnog optuživanja i praštanje grehova, koji bi se mogli oprostiti, nisu stvar samo religije. U tom pogledu, treba odmah odustajati od upotrebe uvredljivih naziva koje druga strana za sebe ne upotrebljava. (…) Kulturno ujedinjavanje pretpostavka je političkom ujedinjavanju. Standardizovanje jedinstvenog književnog jezika istorijska je neminovnost, koja će se jednom morati dovršiti. Nema naroda na svetu koji se trajno miri sa standardnom diglosijom, kao što nema ni naroda koji je jezičko pitanje silom rešio. Pokušaj u Republici Srpskoj da se usvoji ekavski izgovor u jezičkom standardu treba doživeti kao prvi proplamsaj procesa koji će celinom biti razvijen kasnije. Ne treba napominjati da je jezik osnova kulture. Treba usaglašavati zajedničke praznike i državne simbole, a nastaviti s radom u školi. Političko jedinstvo zavisiće od budućeg mira i ostvariće se uporedo s mirovnim pregovorima. Po pravu na samoopredeljenje četiri postojeće srpske države ujediniće se u jednu, s pažljivim merenjem koraka u mirovnim pregovorima. To će potrajati dugo, a srpski političari ne smeju napraviti pogrešku kao sa Prevlakom – da napuštaju malog vrapca iz ruke za prazna obećanja na grani. Mir i vreme rade za nas, a ako Hrvatska nametne nov rat, onda državno jedinstvo treba proglasiti odmah. (…) U međuvremenu treba uporno raditi na ujedinjenju svih političkih, kulturnih, prosvetnih, sportskih i, tamo gde je moguće, državnih ustanova. Ujedinjenje političkih stranaka zahteva i pomeranje njihovih glavnih odbora u Beograd, ili barem za to stvarati privremena središta. Postoji opasnost da se usvajanjem administrativnih i ustavnih rešenja u Bosni i Krajini poveća rascep sa Srbijom i Crnom Gorom. U te dve pokrajine kao da se naglašava potreba da se Šumadija pretekne u patriotizmu, pa se državni, politički i kulturni simboli više vežu za nacionalnu tradiciju nego što se to pokazuje volja u Beogradu. Upadljivo je da su u te dve pokrajine sve državne mere čvršće vežu za crkvu i pravoslavnu religiju. Tu je i istrčavanje pred rudu, u sirovom antikomunističkom i antisocijalističkom rečniku.   Ponegde se žuri sa proglašenjem monarhije, a guslarsko veče doživljava se kao najviši domet nacionalne kulture. U isto vreme zaostaje se za Šumadijom u izgradnji pravne države i poštovanja zakona. Odveć je popustljiv odnos prema nezakonitom bogaćenju i hajdučkom ponašanju. Neopravdano se zadocnjava u rešavanju socijalnih pitanja. (…) Osnovno polazište u pitanjima uređenja budućeg zajedničkog društva i jedinstvene države podrazumeva da se to mora raditi sporazumno, a ne nametanjem preuranjenih rešenja. U isto vreme zaostaje se za Šumadijom u izgradnji pravne države i poštovanja zakona. Odveć je popustljiv odnos prema nezakonitom bogaćenju i hajdučkom ponašanju. Neopravdano se zadocnjava u rešavanju socijalnih pitanja. (…) Osnovno polazište u pitanjima uređenja budućeg zajedničkog društva i jedinstvene države podrazumeva da se to mora raditi sporazumno, a ne nametanjem preuranjenih rešenja. Nerazvijene oblasti nesvesno će povećati rascep ako socijalnu strukturu društva i političku organizaciju države nameću razvijenijoj Šumadiji. Od 1804. Šumadija je u tome bila model za srpski narod u svim pokrajinama. S druge strane, svaki pokušaj da se iz Beograda preduzimaju nedogovorene mere u ovom smislu, kao što je pritisak da se menjaju politička vođstva u Bosni i Krajini, u njima izaziva talase sumnjičenja da se to radi zbog nekih nekazanih namera, da se buduća rešenja o ujedinjenju srpskog naroda traže u pregovorima sa Hrvatima iza zatvorenih vrata. Treba prepustiti demokratskoj proceduri da se pokrajinska rukovodstva sama stabilizuju, pa tako oslobode ovog straha. (…) Jedan od hitnih zadataka je izrada zajedničkog kodeksa ponašanja partija u sve četiri srpske države. U zemljama u kojima su političke stranke nastajale u prirodnoj evoluciji parlamentarnog života, takav kodeks nije bio uobičajen i zamenjivalo ga je običajno pravo po kome sve što sud jednom nije kaznio može biti dopušteno. (…) Pored postojećih zajedničkih poslova koje vrše četiri srpske vlade treba pristupiti i usaglašavanju rada četiri parlamenta. Na kraju, od ovih prethodnih parlamentarnih kontakata zavisi i trenutak kada će se sazvati zajednička ustavotvorna skupština. Kontakti na vladinom nivou nisu adekvatan supstitut parlamentarnoj saradnji. Oni imaju i tu prednost da oslobađaju srpsku vladu političke odgovornosti pred stranim silama. U njima učestvuju i sve političke stranke. Trebalo bi da četiri parlamenta formiraju jedno zajedničko telo koje bi izrađivalo politički program. Pokušaji da takav nacionalni program rade grupe intelektualaca i kulturne ustanove imale su za posledicu da se množe centri informisanja, u šta su se te ustanove nužno pretvarale. Imao je pravo Makijaveli ‘da su nenaoružani proroci propadali, a naoružani pobeđivali’. U našoj istoriji bile su realne samo one deklaracije koje je donosila država ili nacionalni parlament. Krfsku deklaraciju 1917. svi su slušali, a Slobodana Jovanovića 1941. nije niko. Postojeća jugoslovenska kriza i građanski rat, kao njen glavni motiv, trajaće još dugo. To ne zavisi samo od spremnosti naših političara da se priklanjaju realnim rešenjima, i da se, po potrebi, savija i koleno. Ako strane sile, čije je dosadašnje ponašanje izazvalo građanski rat i kasnije ga stalno generisalo, nastave s destabilizovanjem postojeće jugoslovenske države, one preuzimaju i odgovornost za ojačavanje iredentističkog karaktera srpske politike. Staro je pravilo da stabilna Srbija uslovljava stabilan Balkan. Oto Bauer, 1904, i Jovan Cvijić, kasnije, zaslužni su za teoriju da glavne strateške tačke celog Balkana leže na srpskom području. Pre nego što su zauzeli Konstantinopolj 1453. Turci su morali da vode Kosovsku bitku 1389. i učvrste svoju vlast na Kosovu i u vardarskoj Makedoniji. (…) Svako odustajanje od osnovnog cilja – jedinstva srpskog naroda – proizvodi udare iredentističkih motiva i jača politički esktremizam svake vrste. Uvek je spoj iredentizma i visoke inflacije davao diktature i iz mraka podizao autoritarne ideologije. Strane sile se mogu opredeliti za to da izlaz iz ćorsokaka u koji su uvele ovaj prostor traže u obnavljanju jugoslovenske države. Za srpsku politiku to je jedno od onih pitanja gde se stavlja u iskušenje njena spremnost da se ravna po realnim potrebama. Bez naše krivice, građanski rat je srušio jugoslovensku ideju za koju smo se mi najupornije i najduže borili. Ona je sada podređena prioritetu ujedinjenja srpskog naroda u svojoj nacionalnoj državi, barem dok svi svoje rane ne poližemo. Ako je Jugoslavija ponovo suđena – stvoriće je neko bolje doba.“ Govorio je i akademik Vasilije Krestić: „…Duhovna integracija danas je jedno od značajnijih pitanja srpskog naroda. Da ne bi bilo zabune, ističemo da pod duhovnom integracijom podrazumevamo svest o istoj nacionalnoj, verskoj, kulturnoj i civilizacijskoj pripadnosti, svest o istim težnjama, ciljevima i interesima, bez obzira na geografske prostore na kojima Srbi žive i ideološku i partijsko političku pripadnost. (…) Imajući u vidu ovakvo stanje među Srbima, već je uočeno da kod nas ‘svako ima svoju posebnu filozofiju, sopstvena merila, svoje posebne račune’. Drugim rečima, naša merila najmanje su srpska, jer kod nas ‘niko nikog ne sluša, niko ne određuje, niko ne naređuje, niko ne izvršava’. Takvi kakvi smo, nejedinstveni, razbijeni i međusobno zavađeni, mi nikome ne možemo biti i nismo uzor na koji se valja ugledati. Zbog toga i nemamo privlačne snage, ali ni otpornosti. Zato smo lakše asimilovani no što smo bili u stanju druge da asimilujemo. Na taj način smo lakše, brže i u većem broju postajali Hrvati, Albanci i muslimani no što su oni postajali Srbi. Zbog toga i spadamo u grupu naroda, kao što su, na primer, Jevreji i Jermeni, koji su podložni masovnom uništavanju. Navikli da se borimo i ginemo za slobodu, mi nismo naučili da cenimo život onako kako ga cene drugi, kulturniji i civilizovaniji narodi. A kad sopstvene živote ne cenimo mi sami, kad nemamo dovoljno otporne snage, zašto bi naše živote cenili oni koji nam ne žele dobro, kojima smetamo samom činjenicom što postojimo i što nastanjujemo one geografske prostore s kojih nas, zbog etničke i verske čistote, žele proterati?“ Na istom kongresu, akedemik Pavle Ivić kaže: „…Rat u Bosni i Hercegovini, koji je po sebi užasna nesreća, imao je i pozitivnih posledica. Učvrstio je među Srbima svest o potrebi srpskog jedinstva i probudio uspavane energije. Ujedinjenje Srba, ali potpuno, ne samo političko već i privredno, kulturno, jezičko, postalo je ideal naroda koji je shvatio da mu nema opstanka bez oslonca na maticu istočno od Drine. Samo u takvim izuzetnim prilikama bilo je moguće ono što je učinjeno u Republici Srpskoj. Reč je o jedinstvenoj istorijskoj šansi. Doduše, u samoj Srbiji, čija sloboda nije neposredno ugrožena, nije bilo te neodoljive plime čežnje za integracijom. Reagovanje javnosti bilo je podeljeno. Možda je i bolje što je tako. Nikako ne bi bilo dobro da je inicijativa potekla odavde. Ovako, niko ne može reći da je iz Srbije nešto nametnuto Republici Srpskoj.“ Miodrag Jovičić, univerzitetski professor, kazao je da: „…Sa gledišta srpskog naroda, otcepljenje Slovenije nije tangiralo njegove nacionalne interese, s obzirom na gotovo potpunu homogenost slovenačkog naroda u ovoj republici. To već nije bio slučaj sa otcepljenjem Makedonije, u kojoj živi znatan, precizno neutvrđen broj Srba. Međutim, otcepljenje Hrvatske, na jednoj, i Bosne i Hercegovine, na drugoj strani, značilo je ugrožavanje srpskog nacionalnog bića u njegovoj srži. Otuda je ono, onako kako je izvedeno, bilo za srpski narod neprihvatljivo. (…) Srpski narod je početkom 1992. doneo odluku o obrazovanju posebne Srpske Republike Bosne i Hercegovine, kasnije preimenovane u Republiku Srpsku, i sve do sada, pod borbom, uspeo da joj uglavnom obezbedi granice koje se poklapaju s prostiranjem srpskog naroda, u oko 61 odsto od ukupne teritorije Bosne i Hercegovine. Spremna da doprinese uspostavljanju mira u Bosni i Hercegovini, Republika Srpska je prihvatila da procenat svoga učešća u teritorijalnoj raspodeli svede na oko 50 odsto, ali ne i ispod te granice. Kao što je poznato, sporazum tri strane o podeli još nije postignut zbog nerazumnog protivljenja Muslimana, podržavanih od različitih snaga iz inostranstva, ne samo onih sa Zapada, nego pre svega muslimanskih zemalja. Srpski narod u Bosni i Hercegovini faktički je uspeo da realizuje svoje pravo na samoopredeljenje. U ovoj fazi, to je opredeljenje za Republiku Srpsku, koja je stvarnost i koju je međunarodna zajednica, volens nolens prinuđena da priznaje kao poseban međunarodni subjekat. Srpski narod, i pored svih nedaća koje su ga pratile u ovom veku, a posebno poslednjih pedesetak godina, mora da ostane veran svom istorijskom opredeljenju – ujedinjenju svih Srba u jednu državu. (Ovo ‘svih Srba’ znači svih Srba nastanjenih na područjima gde predstavljaju većinu.) Prepreke na tome putu nisu male, i neće biti male, ali se one, spojem mudrosti i hrabrosti, moraju savladati. (…) Pravo srpskog naroda na samoopredeljenje u Bosni i Hercegovini, koje je takođe neosporno, u načelu je, po svemu sudeći, prihvaćeno od inostranih faktora, tako da ne bi smelo biti prepreka na putu njegovog ostvarenja. Osnovno pitanje koje se danas pred nas postavlja jeste kako pristupiti poslu ujedinjenja srpskog naroda. Ne upuštajući se u razmatranje svih puteva i načina za postizanje toga cilja, ja bih se, u okviru svoje teme, ograničio na kratko izlaganje o modalitetima ostvarenja prava na samoopredeljenje srpskog naroda. To pravo moralo bi da bude ostvareno putem plebiscita, koji bi bio organizovan u sadašnjoj SR Jugoslaviji, u Republici Srpskoj i u Republici  Srpskoj Krajini. Samo pak pitanje postavljeno na plebiscitu jednostavno bi glasilo: ‘Jeste li za ujedinjenje srpskog naroda u jednu državu?  

(Nastavak u sledećem broju)