Volter je tačno rekao: „Ko otkrije tuđu tajnu taj je izdajnik, ko otkrije svoju tajnu taj je budala“. Ana Brnabić u ličnom i poslovnom životu verovatno to nije, niti je bila (morala je nečim da se kvalifikuje za prvorazrednog Vučićevog slugu), ali politički jeste. Ranije je radila i ćutala. Sada neprekidno lupeta. I na taj način pravi štetu svom gazdi. Između ostalog i tako što joj promakne iskra istine o njemu i režimu koji oličava.

Dragomir Anđelković

Nedavno je otprilike rekla da razume zabrinutost ljudi zbog potencijalne ekološke opasnosti usled iskopavanja litijuma, ali ona je uverena da nje nema. U porodici ima one koji znaju da je tako. Već takva „argumentacija“ predstavlja primer društveno-političke budalaštine, ali za onoga koga ona i ostatak okruženja kada nije pored njih, zovu Zevs (što on zna i ne smeta mu), nešto drugo je znatno neprijatnije. Istakla je da je svo ono što se dešava sa protestima „napad na Vučića a ne na litijum“.
Time je priznala da je on u centru sveukupne truleži u državi Srbiji. Ako su građani, i to masovno, protiv onoga zašta Rio Ana misli da je dobro i donosi im korist, zbog nepoverenja u prvog čoveka zemlje, onda to mnogo govori baš o njemu. Više nego bilo šta drugo plasirano od strane opozicije. U moru besmislica bivšoj premijerki a sadašnjoj predsednici Narodne skupštine, promakla je velika istina koja objašnjava mnogo toga što je na delu u Srbiji. Generalno ali i u vezi sa litijumom.
I da nam je vlast nacionalna i demokratska a ne antinacionalna i autokratska, Srbi i Srpkinje bi bili zabrinuti zbog skoka u rudarsko-ekološku neizvesnost. No, ne bi bili apriori negativni prema nečemu što može da bude profitabilno. Bilo bi dovoljno mesta za ozbiljnu javnu raspravu, sagledavanje mišljenja struke, analizu svetskih iskustava. Bez žurbe i histerije, čekajući da neka mnogo bolje uređena evropska zemlja, npr. bogata Nemačka, prva poče da eksploatiše litijum, pripremali bismo se za to ali ne bismo pokušavali ovako mali i nejaki da budemo avangarda. U litijumski biznis ima smisla da uđemo ako vidimo da funkcioniše u državi koja ima razvijenu demokratiju, efikasne nadležne inspekcije, ekološke norme.
Kod nas je sve drugačije i kada se radi o ponašanju samožive vlasti, i reakcijama građana. Režim nastoji da zadovolji svoje poslovne interese po svaku cenu. Ne interesuje ga šta će biti sa Srbijom. Narod to dobro vidi. Em je svestan da oficijelne strukture neće brinuti o tome da se minimizira ekološka i druga šteta. Em razume da i kada ona kojim slučajem ne bi bila fatalna, Srbija od eksploatacije litijuma ne bi imala veliku korist. Rudna renta je kod nas izuzetno niska, a ne postoji koncept državno-privatnog partnerstva u izvlačenju profita iz nedara našeg prostora.
Zemlje koje su se obogatile od prirodnih resursa na način da korist nemaju samo elite već i obični državljani – od Norveške do Ujedinjenih arapskih emirata – uglavnom imaju državne kompanije za eksploataciju ključnih nacionalnih prirodnih bogatstava. One su krovna konstrukcija na koju se nadovezuju i privatni „podizvođači“. Tako nacija participira u koristi od onoga što joj je Bog podario mnogo više nego samo preko rudne rente.
Građani Srbije dobro shvataju da bi kod nas sve bilo drugačije, kao u srednjovekovnim feudalnim monarhijama. Čija je bila zemlja njegova je bila ne samo vera već i celokupno prirodno bogatstvo. A Vučić je uzurpirao Srbiju i ponaša se kao samodržac iz, recimo, 13. veka. I to ne onaj sa pedigreom, iz legitimne dinastije, koja s pravom vlada nekom zemljom te njeni pripadnici polaze od toga da kao što su njima nju u dobrom stanju ostavili očevi, i oni to treba da učine sa svojim sinovima. Kod nas je sve kao u onovremenim državama gde su se odvijale stalne borbe oko prestola, pa onaj ko na njemu trenutno sedi, gleda da izvuče što veću korist i beži. Nije ga briga za to što će posle njega ostati spaljena zemlja.
Ana Brnabić je nehotično priznala da je za veliki deo srpskog naroda Vučić postao sinonim za takvu praksu, tj. da je on društveno-politički napalm. Radi se o zapaljivoj smesi koju su Amerikanci izumeli 1942. godine, te su je od tada koristili kao punjenje za specifične bombe i kao opasno sredstvo za bacače plamena. Od 1944. do kraja njihovog učešća u ratu u Vijetnamu (1973), masovno su ga upotrebljavali uz izazivanje užasnih ljudskih, ekoloških i ekonomskih posledica.
S obzirom da je tako, sada kada radi ono što jako plaši žitelje ove zemlje i to sa kompanijom na zlom glasu kakva je Rio Tinto, razumljivo je što je veliki deo nacije ustao protiv „našeg“ spin-diktatora. Ne veruju mu mnogi i kada priča o slonovima u Namibiji, što za nas ima samo načelnu dimenziju, a kamoli o nečemu što se direktno tiče Srbije. Svako ko racionalno misli a nije deo režimske interesne zajednice, i tada polazi prvo od toga da nešto muti i radi na uštrb ove zemlje. Veoma negativno iskustvo sa njim, od Kosova do otimačkog projekta Beograd na vodi, snažno navodi građane na to. Koga zmija ujede i guštera se plaši, a tim pre narasle kobre koja čiji otrov je jednom uz muke preživeo.
Zato treba reči gospođe ili gospodina Brnabić shvatiti na pravi način. Onda one glase: borba za normalnu Srbiju je borba protiv Vučića. Ili drugačije, ako s pravom ne verujemo u kvalitet njegovih oponenata: borba protiv Vučića je borba za manje nenormalnu Srbiju. Da su i pre njega u njoj cvetale ruže te su oni koji su je vodili bili na nivou, ne stoji. Međutim on nam je pokazao da je i kada se u to ne veruje moguće dobiti gore od lošeg.
Kako je Pekić u jednoj svojoj radio emisiji rekao – i pragmatični narodi mogu da upadnu u rupu, ali kada im se to desi oni se priberu i gledaju kako da iz nje izađu; Srbi za razliku od njih vrlo često kada im desi nesreća uzmu ašov i produbljuju rupu u kojoj su zatočeni. To nam se desilo sa Vučićem, ali ovaj pute ne spontano. On se sa onima koji su nas u jamu gurnuli nagodio i iz nje se sa svojim okruženjem izvukao i smestio na neko mnogo udobnije mesto, a nas za račun neprijatelja ubeđuje da kopamo sve dublje i dublje. Dušmani ga plaćaju po učinku: što smo dublje njemu je isplativije.
Sada se, jer je u svojoj bezočnosti preterao, veliki deo naroda trgao. Litijumsko pitanje je probudilo i mnoge od onih što nisu mnogo zainteresovani za nacionalnu sudbinu već gledaju samo svoj lični interes. Shvatili su da je on direktno ugrožen. Ako Srbija bude pretvorena u pakao na zemlji, kako će i oni moći da okreću glave od raznih društveno-političkih probleme te da gledaju da što bolje žive u datim okolnostima? Realna je pretnja da one postanu nepodnošljive i za njih.
Zato ne treba više okolišiti da se drugačije kaže ono što je rekla Ana Brnabić. Sada većina onih koji pokreću proteste i druge vidove otpora protiv prerane i neodgovarajuće eksploatacije litijuma, beže da kažu da su oni primarno usmereni protiv Vučića. Nastoje da mobilišu što veći deo populacije na osnovu čisto ekoloških, u užem smislu nepolitičkih priča. To je pogrešno. Ako je tako nešto imalo smisla na samom početku, sada više nema.
Svaka borba protiv režima ograničenog karaktera osuđena je na neuspeh. Šta da on sad kojim slučajem i odustane od onoga što je pokrenuo sa Rio Tintom? Sačekaće malo pa onda ajde Jovo nanovo. Istroši se sada generisana građanska energije, preusmeri pažnja na nešto drugo, a onda Vučić nastavi po strom. Takođe, iluziju da je postignuta nekakva (jalova) pobeda povodom litijuma, može da iskoristi da u međuvremenu obavi neki drugi posao. Ljudima padne kamen sa srca, malo se primire, a on zaokruži priznanje Kosova ili ukine vojno-političku neutralnost.
Dok naivni građani misle da to nije najgora stvar, odnosno da smo nju izbegli, on odradi taj deo svog NATO domaćeg zadatka, a onda se još jači ponovo baci na litijum. Ko misli da drugačije može da bude, opasno se vara. Sa đavolom se tikve ne sade jer pre ili kasnije se obiju o glavu onima koji to rade. Otuda, Srbiji treba dosledan politički egzorcizam (isterivanje đavola). Krajnje vreme je da se svima koji učestvuju u protestima kaže i jasno objasni: ili Srbija, ili Vučić. Ako on ostane sa svojom ekipom na vlasti nama nema spasa čak ako malo i odložimo potpuni sunovrat.
Stvari su crno-bele i ne treba se praviti da postoje bilo kakve boje između toga. Srbiju može da spase samo decentralizovana ali ipak koordinisana mreža političkih, ekoloških i svih drugih organizacija koja će dosledno pokretati narodni otpor do urušavanja režima. Borba nek traje koliko traje, ali mora da bude jasno definisana i kontinuirana.