Srbi i Bugari su „stari poznanici?. Vekovima dele isti životni prostor, dok su njihove isprepletane istorijske sudbine neprestano uticale jedna na drugu. Češće supranici, ponekad i saveznici, Srbi i Bugari su, štiteći svako svoje interese i prateći svoje nacionalne himere, ispisivali velike i neretko tragične stranice balkanske istorije. Poslednjih dvesta godina (sve do Drugog svetskog rata) srpsko-bugarski odnosi predstavljali su jedan od glavnih vektora političke istorije Balkana. Dr Ivan Ristić, istoričar, koristeći se sve relevantne izvore, piše u svom delu o uvek delikatnim odnosima Srba i Bugara koji slikovito govore i o celukupnom karakteru geopolitičkih odnosa na čitavom Balkanu. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka donosi najinteresantnije delove iz ove knjige….

Priredio: Luka Mitrović

Istraživani period hronološki je jasno ograničen: početnu tačku predstavlja početak rada Mirovne konferencije u Parizu, kojom je Veliki rat i formalno okončan, dok završnu tačku predstavlja prestanak postojanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) na jesen 1929. Tema istraživanja nisu bili jugoslovensko-bugarski odnosi, već Bugarska u jugoslovenskoj politici, odnosno njeno mesto, značaj i uloga u politici Kraljevine SHS. Ovo, naravno, ne znači da je zanemaren pogled na procese i događaje iz bugarske perspektive. Naprotiv. Suština je, međutim, u tome da jugoslovenska politika prema Bugarskoj predstavlja referentni okvir za analizu i razumevanje ostalih politika – bugarske politike prema Kraljevini SHS; politike velikih sila prema Kraljevini SHS i Bugarskoj; politike velikih sila prema jugoslovensko-bugarskim odnosima; politike Kraljevine SHS prema drugim balkanskim državama itd. U istraživanju smo pošli od sledećih hipoteza:

1) da su jugoslovensko-bugarski odnosi nastavak srpsko-bugarskih odnosa, u novim međunarodno-političkim i međunarodno-pravnim okolnostima; 2) da jugoslovensko-bugarski konflikt predstavlja nastavak konfliktne tradicije srpsko-bugarskih odnosa; 3) da se geneza srpsko-bugarskog konflikta nalazi u ideološkim (srpski i bugarski nacionalizam 19. veka) i strateškim razlozima (težnje za kontrolom strateški važnih tačaka na Balkanskom poluostrvu, radi obezbeđivanja vojno-političke dominacije, ekonomske bezbednosti itd); 4) da se srpsko-bugarski, a kasnije i jugoslovensko-bugarski konflikt, vodio na svim „frontovima“ – vojnom, političkom, diplomatskom, ideološkom, akademskom, kolektivno-psihološko; 5) da je Bugarska spadala u primarnu zonu interesa spoljne politike Kraljevine SHS, tj. da je za nju bila jedna od najvažnijih država; 6) da je politika Kraljevine SHS prema Bugarskoj bila određena njenom spoljnopolitičkom doktrinom, i različitim evropskim i regionalnim uticajima koji su se menjali tokom 1920-ih godina (politikama velikih sila na Balkanu i Bliskom istoku; međusobnim odnosima velikih sila; međusobnim odnosima balkanskih država; 7) da je „makedonsko pitanje“ bilo najvažnije, ali ne i jedino pitanje jugoslovensko-bugarskih odnosa 1920-ih godina.

Najnovija srpska istoriografija (2000-tih godina) beleži interesovanje istoričara mlađe generacije za jugoslovensko-bugarske odnose 1920-ih godina. Iskorak predstavljaju istraživanja diplomatskih odnosa i nekih manje poznatih tema, uz korišćenje bugarske arhivske građe, istoričara Srđana Mićića.

Bilo je pokušaja i sintetičkog prikaza bugarske istorije 19. i 20. veka, mada jetemama kojima se mi bavimo posvećemo veoma malo pažnje.

Arhivi međuratne Jugoslavije pretrpeli su znatna oštećenja tokom Drugogsvetskog rata. Veći i najznačajniji deo građe političke arhive MID-a uništen je na osnovu odluke tadašnje vlade, aprila 1941, da ne bi bila zarobljena od strane neprijatelja. Drugi deo građe su zaplenile okupacione vlasti, a kasnije jednice Crvene armije (posle rata je vraćen deo odnete građe). Deo građe je zauvek uništen u bombardovanju Beograda.

Sličnu sudbinu doživeli su i arhiv Dvora i vojni arhiv. Treći deo građe nestao je kao posledica nemara ili politički motivisanih „čistki“ nepodobne građe posle Drugog svetskog rata, ili usled nerazumevanja njenog značaja.

Jugoslavija i Bugarska zauzimaju pozicije u novom svetskom sukobu Na oblikovanje jugoslovenske i bugarske spoljne politike tokom tridesetih godina 20. veka uticao je niz činilaca, a kao glavni pokaza li su se nemački prodor na jugoistok posle dolaska Adolfa Hitlera na vlast i želja za ekonomskim potčinjavanjem ovog prostora. Ali s druge strane, ne treba potceniti ni težnje za teritorijalnim revindikacijama, prvenstveno Bugarske, a onda i Jugoslavije (posle agresije Italije na Grčku).

Iako je Bugarska na početku Drugog svetskog rata, 15. septembra 1939, proglasila neutralnost i imala deklarativno usaglašene odnose sa Jugoslavijom, čemu je doprineo i Pakt o večnom prijateljstvu, odnosi sa zapadnim susedom ipak nisu bili tako prijateljski.

Bugarske revizionističke težnje porasle su snaženjem Nemačke, pa je ona sve više krenula da se vezuje za Treći rajh, posredstvom dvora, ali i novog pred sednika vlade Bogdana Filova koji je svoju vladu formirao 15. februa ra 1940. godine.

Bugarski monarh, kralj Boris III, pokušavao je u to vreme da zemlju izvuče iz spoljnopolitičkog izolacionizma. To je dovelo dopro mene u spoljnoj politici, koju je Vanče Stojčev, doktor političkih nauka, nazvao politika „mirnog revizionizma“.

Osnovni zadatak ovakve spoljne politike bio je da se likvidira Nejski ugovor, a strategijski ciljevi su stepenovani prema važnosti: povratak Južne Dobrudže, zatim zapadne Trakije i po mogućnosti Makedonije i tzv. „zapadnih pokrajina“ (Caribrodski i Bosiljgradski srez). Ovakve ideje izložene su u direktivi br. 19 Ministarstva inostranih poslova od 19. aprila 1939, u kojoj je stajalo da je cilj bugarske diplomatije da vrati granice iz 1912. godine mirnim putem. Nakon Minhenskog sporazuma od 29. septembra 1938, bugarska vlada počela je da zauzima nov spoljnopolitički pravac tvrdeći da se njene aspiracije mogu ostvariti samo uz pomoć Nemačke.

Skoro čitava 1940. godina protekla je u usklađivanju nemačke i bugarske politike oko pitanja povratka Južne Dobrudže. U mukotrpnim diplomatskim nadmudrivanjima, krucijalno je bilo pismo poslato iz Berlina 5. septembra 1940. novom rumunskom premijeru generalu Jonu Atoneskuu, u kojem je traženo da se bez odlaganja pristupi „pregovorima i sporazumu“.

Granica je određena Ugovorom u Krajovi koji je potpisan između Bugarske i Rumunije 7. septembra 1940. godine. Od tada, i pored vešte diplomatske igre i pokušaja odlaganja pristupanja silama Osovine, Bugarska se u potpunosti predala Nemačkoj.

Prelomni događaj u di rektnom uvlačenju zemalja jugoistočne Evrope u nemački, a potom i u italijanski politički i privredni sistem, bilo je potpisivanje Trojnog pakta 27. septembra 1940. u Berlinu. U stalnim pritiscima na Bugarsku i Jugoslaviju, prvo je popustio istočni sused. Međutim, pre nego što je popustila, Bugarska je preko svog poslanika u Berlinu, Prvana Draganova, iznela tzv. makedonsko pitanje. Bugarski poslanik je na sastancima sa Adolfom Hitlerom 23. novembra 1940, a onda i 3. decembra 1940. pozdravio potencijalno pridruživanje Jugoslavije Trojnom paktu, ali je fireru predočio pitanje „manjinskog problema“ u Makedoniji.

Makedonsko pitanje, o kojem ovde govorimo, krenulo je da se razvija u drugoj polovini 19. veka uobličavanjem teritorijalnih aspiracija Srbije, Grčke i Bugarske, slabljenjem Osmanskog carstva i direktnim uplitanjem velikih sila. Ilindenski ustanak 1903. i tzv. „reformna akcija velikih sila“ izneli su ovo pitanje na evropsku pozornicu.

Nekoliko puta pred početak Prvog svetskog rata pokušavalo se sa iznalaženjem nekog rešenja, ali bezuspešno. Nakon završetka velikog svetskog sukoba, stari problemi su počeli ponovo da se javljaju, sada između Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Bugarske. Jugoslovensko?bugarski odnosi tokom međuratnog perioda bili su opterećeni nasleđenim nerešenim pitanjima između Srbije i Bugarske. Ta pitanja su vrlo brzo generisala dva veća problema: makedonsko pitanje i manjinsko pitanje. Po našem mišljenju, manjinsko pitanje je bilo deo makedonskog pitanja.

Kraljevina SHS/Jugoslavija nije priznavala bugarsku nacionalnu manjinu, smatrajući da je makedonsko pitanje rešeno u njenu korist i da u najjužnijim delovima zemlje živi srpsko stanovništvo.

Sa druge strane, Bugarska je stalno pokušavala da kroz problem manjinskih prava aktivira makedonsko pitanje, igrajući na kartu ugroženosti svog stanovništva u delovima Makedonije koji su pripali Kraljevini Srbiji/SHS. U geostrateškom smislu, za obe države bilo je veoma važno ovladavanje ovim teritorijama.

Donoseći manjinsko pitanje na talon, bugarska diplomatija (kod Hitlera, prim. red.) pokušavala da ga zakomplikuje predstavljajući ga kao ogroman problem i pokazujući ne skrivene aspiracije prema ovom delu Jugoslavije. Pokušavajući da ublaži ove stavove, Hitler je odgovorio da „manjinski problem“ postoji na čitavom Balkanu, ali da se konačno rešenje ne može očekivati u skorije vreme.

Postoji i tvrdnja da Hitler u tim trenucima nije znao kako da reši makedonsko pitanje, te da je smatrao da bi država koja prva pri stupi Trojnom paktu trebalo da ima pravo rešavanja ovog pitanja u svoju korist.

Bojazan od potencijalnog ustupanja Soluna Jugoslaviji i shodno tome zatvaranja makedonskog pitanja, prouzrokovala je uznemirenost, ali ne i brzopletost u bugarskim vladajućim krugovima. Dodatnu nelagodnost u Sofiji izazvala je i direktiva Adolfa Hitlera od 13. decembra za operacije protiv Grčke koja je dodatno osnažena u nacrtu priprema nemačke Vrhovne komande od 21. decembra 1940. Glavobolja Bugarske je bila povezana sa uspostavljanjem nemačke kontrole nad vardarsko-moravskom dolinom i potencijalnim izbijanjem na Solun. Pitanje kontrolisanja ove rute za Srbiju bi postalo još važnije ako bi došlo do raspada Jugoslavije. Prisvajanje skoro čitave Makedonije bila je jedna od glavnih aspiracija Bugara.

Do 1919. Bugarska je lakše od drugih balkanskih zemalja ostvarivala prednost u Makedoniji, ali posle Prvog svetskog rata probugarska populacija u Grčkoj Makedoniji svedena je na minimum, a ona u jugoslovenskoj Makedoniji je isprva maštala o bugarskoj aneksiji, da bi uskoro takve snove zamenila za nade u autonomiju u Jugoslaviji ili potencijalnoj Balkanskoj federaciji.

Bugarski ekonomski interesi temeljili su se na prisvajanju Egejske Makedonije (Solun i Kavala); alternativa je bilo prisvajanje Aleksandropolja u Trakiji. Prisvajanje Vardarske Makedonije bilo je za Bugarsku od prvorazrednog značaja, jer bi joj teritorijalno razdvajanje Jugoslavije i Grčke donelo položaj prve sile na Balkanu.

Bugarski poslanik preneo je stav nemačkog ministarstva inostranih poslova da je Hitler bio spreman da Jugoslaviji preda Solun.

Bogdan Filov se u Salcburgu susreo s Joakimom fon Ribentropom, nemačkim ministrom inostranih poslova, a potom i sa Hitlerom, 4. januara 1941. u Obersalcburgu. Po povratku u Sofiju 7. januara, bugarski predsednik vlade obavestio je svog monarha da ne postoji drugi put osim da Bugarska potpiše Trojni pakt. Otprilike dve nedelje kasnije, dana 20. januara, bugarska vlada je odlučila da se pridruži silama Osovine. Zatim je u Predealu u Rumuniji na sastanku održanom 22. i 23. januara između delegacije bugarskog Štaba vojske i štaba nemačke 12. armije, određene za ulazak u Bugarsku, postignut sporazum o odbrani Bugarske koju je na sebe preuzela nemačka vojska. Adolf Hitler je ubrzo nakon postignutog sporazuma, 28. januara, naredio Vrhovnoj komandi da se izvrše pripreme za ulazak nemačke vojske u Bugarsku, mada je istaknuto „što je moguće kasnije“, jer se u tim trenucima pregovaralo sa jugoslovenskom vladom oko pridruživanja Trojnom paktu.

Istovremeno, u prvoj fazi Drugog svetskog rata odnosi između Jugoslavije i Bugarske počeli su da se kvare i to preko uvek aktuelnog makedonskog pitanja. Naročito je zapaženo sve otvorenije delovanje nekadašnjih članova Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije (VMRO) i pojedinih opozicionih političara…S tim u vezi, jugoslovensko Ministarstvo inostranih poslova obavestilo je poslanstvo u Stokholmu 16. oktobra 1940. da je propaganda makedonskih krugova u Bugarskoj „počela u po slednje vreme uzimati maha“, što se vremenski poklapalo s dobijanjem Južne Dobrudže.14 Upravo je dobijanje ove teritorije iskorišćeno za ja čanje revizionističkih težnji. Pred predsedništvom bugarske vlade, tokom manifestacija u Sofiji od 8. do 10. oktobra 1940, istaknute su pa role kao što su: „Hoćemo Trakiju!“, „Dajte nam Makedoniju!“.

Govornici su uzvikivali da je dobijanje Južne Dobrudže samo početak prekrajanja granica na Balkanu, a na ulicama Sofije bili su tada i diplomatski predstavnici Nemačke, Italije i Mađarske.

Jugoslovensko poslanstvo u Sofiji tražilo od nemačkog poslanstva reakciju na ovakav razvoj događaja u Bugarskoj. Nemački poslanik Herbert fon Rihthofen obavestio je jugoslovenske predstavnike da ne brinu, jer Bugarska nema teritorijalnih aspiracija prema njihovoj zemlji. Jugoslovensko poslanstvo samo je delimično prihvatilo ovakav stav poslanika Rihthofena, znajući da su na sofijskim „manifestacijama“ učestvovali i predstavnici bugarske vlade.

Od kraja 1940, kroz bugarsku štampu mogla se pratiti silazna linija jugoslovensko-bugarskih odnosa. Nekada korišćene fraze, kao što su „bratska Jugoslavija“ ili „bratski jugoslovenski narod“, zamenje ni su izrazima „susedna Jugoslavija“ i „susedni jugoslovenski narod“.

Pored toga, „Makedonska Tribuna“, list ekstremne bugarske emigracije iz Makedonije („makedonstvujuščih“) koja je delovala iz SAD, krenuo je sa sve oštrijim člancima koji su za cilj imali da prikažu zvanični Beograd u najnegativnijem svetlu.

A, da bi sve ovo bilo jasnije, treba se vratiti u malo dalje prošlost: godine 1893. u Solunu je formirana Unutrašnja makedonsko-jedrenska revolucionarna organizacija (VMORO) čiji je zvanični cilj bio dobijanje političke autonomije za makedonsku i jedrensku oblast. Vremenom je organizacija postala oruđe u rukama bugarske države, a promenila je i ime u Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija. Godine 1895. bugarski zvanični krugovi formirali su od makedonskih emigranata Vrhovni makedonski komitet (VMOK). Njegovi članovi bili su poznati kao „vrhovisti“. Tokom istorije, postojala su različita tumačenja svrhe ove organizacije i gledišta koje je ona zauzela.

U nedečji pristupanja Bugarske Trojnom paktu, 13. marta, izašao članak pod naslovom „Nečuven teror u Makedoniji. Beogradski tirani internirali 500 makedonskih Bugara u Bosnu“.

Bugarska je pristupila Trojnom paktu 1. marta 1941, kada je predsednik vlade Bogdan Filov potpisao ugovor u dvorcu Belvedere u Beču.

Istog dana, delovi nemačke 12. armije koja se nalazila na Dunavu prešli su rumunsko-bugarsku granicu i uputili se ka Grčkoj. Do kraja marta, nemačke jedinice su se rasporedile i na jugoslovensko-bugarskoj granici. Ovaj potez Bugarske stavio je jugoslovensku vladu pred svršen čin.

Pristupanje Bugarske Trojnom paktu skoro u potpunosti je okružilo Jugoslaviju osovinskim satelitima. U takvom napetom stanju, u kojem je i Jugoslavija tražila najbolje moguće rešenje, pokušano je da se preko jugoslovenskog poslanstva u Sofiji sazna nešto više o mogućim planovima Trećeg rajha i trenutnom stanju u Bugarskoj.

O tome svedoče i česta putovanja članova jugoslovenskog poslanstva na relaciji Sofija – Beograd. U periodu od pristupanja Bugarske Trojnom paktu do kraja marta, bilo je četiri ovakva putovanja radi nošenja pošte. Prvo se desilo 8. marta 1941, a putovanje je obavio sekretar poslanstva Dušan Petković.

Sledeće putovanje sekretar Petković imao je 15. marta 1941. godine.

Zatim je 22. marta u Beograd i natrag u Sofiju putovao sekretar Milivoje  Nenadović. Na kraju se desilo još jedno putovanje, i to 31. marta 1941.  godine. Ovom prilikom za Beograd i natrag za Sofiju išao je protokolista Ratko Zindović.

Ne raspolažemo podacima da li su pored nošenja pošte članovi poslanstva vodili određene razgovore ili dobijali određene upute od svojih nadređenih, ali budući da je jugoslovensko Ministarstvo unutrašnjih poslova posedovalo informacije o potencijalnom upadu komitskih četa koje su formirane u Kresni, Petriču i Perniku i da je jugoslovenski poslanik Vladimir Milanović imao po datke o tome da su 12 nemačkih i dve bugarske divizije određene za napad  na Jugoslaviju na delu granice od Ćustendila do Belasice, kao i o poja čavanju bugarskih graničnih jedinica i utvrđivanju granice – može se zaključiti da se razgovaralo o pokušajima da se napetosti što pre smire i da se ovi problemi odmah reše.

 O tome govori i poseta poslanika Vladimira Milanovića bugarskom ministru inostranih poslova Ivanu Popovu 23. marta 1941. godine. U jednočasovnom razgovoru, kojem je prisustvovao i bugarski ministar vojni Teodosi Daskalov, jugoslovenski poslanik je uveravan u  netačnost informacija koje je posedovao. Daskalov je, uz to, zamolio Milanovića da uveri merodavne krugove u Beogradu da je politika bugarske vlade prema Jugoslaviji uvek bila „najprijateljskija“ i da niko u Bugarskoj nije pomišljao da poremeti te odnose. Popov i Daskalov su nekoliko puta najodlučnije ponovili da nije bilo nikakvih bugarskih trupa prema Jugoslaviji „niti će ih ikad biti“. 20

 U međuvremenu, sve jači pritisci Nemačke, ali i spoljnopolitički i unutrašnji problemi doveli su Jugoslaviju u bezizlaznu poziciju. U ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta zapisano je 17. marta da je pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu 99% verovatno. Nekoliko dana kasnije, 20. marta, zasedao je jugoslovenski Krunski savet i nakon  duge i burne diskusije odlučeno je da se vladi preporuči da potpiše

Trojni pakt.

Po nalogu kneza Pavla, predsednik vlade Dragiša Cvetković obavestio je nemačkog poslanika u Beogradu Viktora fon Herena 23. marta da delegacija stiže u Beč 25. marta 1941, kada je jugoslovenska  vlada i potpisala Trojni pakt.

Međutim, vojni puč od 27. marta, formiranje nove vlade armijskog generala Dušana Simovića i proglašenje kralja Petra II punoletnim promenili su tok događaja. Istog dana, Adolf Hitler, dobivši i vesti da je Velika Britanija spremna da interveniše u Grčkoj, odlučio je na sastanku Vrhovne komande da vojnički „razbije“ Jugoslaviju.

U tom smislu izdata je „Direktiva 25″, a nemački generali izradili su do 30. marta detaljan operativni plan za napadačke vojne operacije…

(Nastavak u sledećem broju)

Beleške o autoru

Doktor istorijskih nauka Ivan Ristić, autor je tri naučne monografije o jugoslavensko-bugarskim odnosima između dva svetska rata i diplomatskoj delatnosti Milana Rakića u Bugarskoj, a, takođe, i preko dvadeset naučnih radova na temu međuratne istorije Jugoslavije i Balkana. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu iz oblasti savremene istorije.