najznačajnije delo „Reket“. Džulijan Asanž, osnivač i glavni urednik Vikiliksa, kaže da je „Reket“ zanimljiv insajderski prikaz kako su Sjedinjene Američke Države 70 godina gradile zamršenu mrežu ekonomske kontrole sveta, sprovođene nasiljem koje je omogućilo usisavanje bogatstva i resursa iz siromašnih zemalja. Noam Čomski, autor „Propale države“, ističe da je Kenard u „Reketu“ živopisno i detaljno prikazao stvarnost života i borme velikog dela svetske populacije protiv američkih eksploatatora. Naomi Klajn, autorka „Doktrine šoka“, ukazuje na „razarajuću preciznost i impresivan osećaj s kojim Kenard izveštava o šokantnim manipulacijama na Haitiju i u Hondurasu, na pljačku rudnog bogatstva u Africi i drugim mestima, a nikada ne gubi iz vida veliki otpor siromašnih ljud, koji su suočeni sa ovim silama.“

Met Kenard je suosnivač i glavni istraživač u medijskoj kući Declassified UK. Bio je saradnik, a zatim i direktor londonskog Centra za istraživačko novinarstvo (CIJ). Kao novinar, radio je u londonskoj, vašingtonskoj i njujorškoj redakciji Financial Times-a. Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Kenardove knjige „The Rocket“.

Met Kenard

Velike zapadnih rudarske kompanije izazvale su talas pobuna u mnogim državama, koje su pokušale da spreče eksploataciju svojih rudnih bogatstava. Promene je pokrenuo i predvodio predsednik Bolivije Evo Morales.

Bolivija poseduje polovinu svetskih nalazišta litijuma, koji bi mogao da bude izuzetno profitabilan, ako bi se razvio sistem za njegovo iskopavanje i preradu. Ali, vlada Bolivije ne dozvoljava zapadnim kompanijama da rudare. Aleberto Ečazu, ministar rudarstva, rekao je: „Nećemo ponoviti istorijske greške iz 18. veka, kada su sirovine izvezene i iskorišćene za industrijalizaciju Zapada, a mi smo ostali siromašni“. Bolivija se suprotstavila konvencionalnoj strategiji ekonomskog razvoja, koja rudarstvo prepušta stranim kompanijama, koje imaju stučnost i investicioni kapital. Bolivija je odbila bezbroj zapadnih kompanija, nastojeći da za eksploataciju vlastitih ruda i minerala angažuje domaće firme. Za takvu strategiju razvoja Moralesu je bilo potrebno da prikupi 800 miliona dolara za izgradnju rudnika i postrojenja za preradu. Prvi rezultati su bili odlični. Samo u 2009. godini bolivijski rudarski sektor je porastao za 13 procenata.

U zapadnim medijima, bolivijski način rada je izložen kritikama ili potpunom ignorisanju. Ali mediji u istočnoj Aziji izveštavaju sasvim drugačije, naročito kineska državna novinska agencija Sinhua, koja prenosi sve izjave bolivijskog predsednika Moralesa. Sasvim je jasno zašto. Zbog mekog, srebrno-belog metala koji se zove litijum.

Bolivija – zemlja od 9 miliona stanovnika, bez izlaza na more – najsiromašnija je u Južnoj Americi, ali ima najveće rezerve litijuma na svetu. Taj mineral je potreban za proizvodnju baterija koje pokreću električne automobile, na čijem razvoju se užurbano radi u Kini. Ali, Pokret socijalista (MAS), koji je na vlast došao 2005. godine, pokrenuo je novi model razvoja zemlje. Multinacionalne rudarske kompanije i njihove političke zaštitnike zabrinjava što Bolivija saradnju sa Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom, koje tradicionalno zahtevaju od država u kojima su aktivni da na minimum svedu zakonsku regulaciju stranih direktnih investicija. Međutim, Bolivija ne želi da bude samo izvoznik sirovina, nego i da stvara dodatnu vrednost, da izgradi fabrike za proizvodnju baterija. Na taj način lokalna vlada bi zadržala suverenitet nad investicijama u svojoj državi. Ta ideja ima sve veći broj pristalica širom sveta, na tržištima zemalja u razvoju.

Moralesova vlada je potpisala Memorandum o razumevanju sa Južnom Korejom o otvaranju rudnika litijuma. Bolivija je dobila garancije da će korejska kompanija koristiti čistu tehnologiju i da će se pridržavati uslova modela poslovanja, koji štiti interese lokalnog stanovništva.

Način poslovanja u rudarskom sektoru menjaju i Kinezi. Rudarska kompanija Bellzone, na primer, sklopila je sporazum sa Kinom u ulaganju u projekat eksploatacije bakra u Gvineji, koji je predviđao finansiranje infrastrukture u zamenu za zalihe minerala. Utvrđeno je da rudne zalihe u toj zapadnoafričkoj zemlji imaju resurse od 2,4 milijarde tona, a kompanija je planirala da ostvari proizvodnju 50 miliona tona godišnje. Imajući u vidu svoju nezasitu potrebu za čelikom, Kineski međunarodni fond (CIF) je pristao da potroši oko tri milijarde dolara za izgradnju infrastrukture potrebne za projekat. Kineske kompanije sve više nude izgradnju transportne i energetske infrastrukture u zamenu za ugovore o kupovini iskopanih ruda i minerala.

– To je novi oblik pragmatizma – rekao mi je Tim Vilijams, analitičar u Ernst&Young-u, koji je objasnio: „Kinezi ne žele da se muče sa vlasništvom, pa ne žele da kupuju većinski deo rudarskih kompanija, već novac ulažu u infrastrukturu. Imate kompanije sa velikom imovinom, ali bez aktivnog novca kojim bi mogle da finansiraju projekte.“

Bolivija je ušla u projekte sa Kinezima posle procene da ih Kinezi tretiraju kao ravnopravne poslovne partnere, na način na koji to Amerikanci nikada nisu radili.

Vlasnici rudarskih kompanija su poslednjih godina izmislili neobičan termin. Kada neka zemlja odluči da njeni građani, umesto stranih kompanija, treba da profitiraju od vlastitog rudnog bogatstva, strane kompanije to nazivaju pogrdnim terminom „resursni nacionalizam“.

Razgovarao sam sa predstavnikom kompanije African Consolidated Resource (ARC), koja je radila u Zimbabveu dok joj ministar rudarstva Tankful Musukutva, nakon dugotrajnog sudskog postupka, nije poništio licencu za eksplataciju dijamantskih polja Marange.

– Zapravo, mi smo pobedili na sudu, koji je našu licencu proglasio ispravnom. Ali, vlada Zimbabvea se žalila Vrhovnom sudu, koji je zabranio iskopavanje dijamanata. Vlada se pozvala na zakon o rudama i mineralima, koji zabranjuje eksploataciju na poljoprivrednom zemljištu. To nema veze sa našim slučajem. Odjednom su otkrili poljoprivredno zemljište na lokaciji za koju mi imamo licencu, koja je bila rezervisana za istraživanje i eksploataciju – rekao mi je Roj Taker, glavni financijski direktor ACR-a.

Robert Mugabe i njegova stranka Zanu-PF nametnuli su zakon, kojim je zabranjeno stranim privatnim i pravnim licima da imaju većinski udeo u kompanijama koje rade u Zimbabveu. Za strane kapitaliste, to je bilo previše. Oni žele da svuda bude kao u Haitiju, gde imaju potpunu kontrolu nad kapitalom i resursima.

U Južnoj Africi, predstavnici vladajućeg Afričkog nacionalnog kongresa (ANK) najavljivali su nacionalizaciju rudarske industrije, kao što je obećano u čuvenoj i plemenitoj Povelji o slobodi. Džulijus Malema, tadašnji predsednik Omladinske lige ANK-a, govorio je da je nacionalizacija rudarske industrije snažan prioritet, koji bi morao da se hitno sprovede u praksi. Nažalost, ekonomski aparthejd je opstao u Južnoj Africi. Zapadne kompanije su uložile velike napore da unište oslobodilačke pokrete i na vlast dovedu marionetske vlade, koje će omogućiti eksploataciju afričkih minerala.

Na Mining Indaba – najvažnijoj konferenciji o afričkim resursima, koja je 2010. godine održana u Južnoj Africi – ministarska rudarstva, Suzan Šabanku, osetila se obaveznom da okupljenim predstavnicima rudarske industrije – bogatim belcima u skupim odelima – nedvosmisleno kaže: „Neće biti nacionalizacije rudnika“. Biznismeni su svoj imperijalizam podržavali uobičajenim argumentima.

– Nacionalizacija rudnika nije funkcionisala nigde u svetu, pa nema dokaza ni da će uspeti u Južnoj Africi. Južnoafrički BDP značajno zavisi od prihoda ostvarenih od rudastva i stranih investicija. Bez naših investicija, posledice po Južnu Afriku bi bile katastrofalne – rekao mi je Dejvid Nel, izvršni direktor kompanije Strategic Natural Resources, koja radi u Južnoafričkoj Republici.

Ali, šta bi se desilo kad bi Južna Afrika nacionalizovala rudnike? Šta ako se profit ne iznosi u London ili Njujork, već se ulaže u škole u Johanesburgu? Na ta pitanja, vlasnici i menadžeri rudarskih kompanija imaju samo jedan odgovor: „To nije moguće!“ Čak i razgovor o nametanju pravednijih sporazuma o rudnoj renti i porezu izazivao je gnev stranih kompanija.

Pristup predavanjima i panelima na Mining Indaba koštao je čak 1.500 dolara, ali prava akcija se odvijala van kongresnog centra. Predstavnici kompanija, investicionih banaka i brokerskih kuća organizovali su dekadentne zabave u barovima i vilama širom Kejptauna, tražeći nove klijente i nadmećući se ko će da priredi veći spektakl. Jedna od najznačajnijih tema konferecije je bila bezbednost investitora u Africi. Sve velike afričke ekonomije su poslale delegacije svojih vlada da ublaže strahove invesitora, govoreći im koliko će divno biti tretirani ako doću u njihovu zemlju. Pokušavali su da izbegnu neprijatne teme poput zakona o naftnoj industriji, koji je nigerijska vlada donela 2012. godine kako bi pokušala da reformiše unosni naftni sektor tako što će vladi omogućiti da smanji profit stranih kompanija i uvede veće poreze i rudne rente. Međutim, suverenitet siromašnih zemalja nespojiv je sa načinom funkcionisanja američkih „reketaša“. Kad osete da gube pozicije u nezavisnim državama, „reketaši“ pokušavaju da korumpiraju lokalne političke lidere, tužioce, sudije i sve ostale pojedince koji mogu da im pomognu da zadrže kontrolu i nastave sa realizacijom svojih kriminalnih poduhvata.

Reketaši iz Sjedinjenih Američkih Država za širenje svog ekonomskog i finansijskog imperijalizma koriste sve globalne mehanizme, pa i Organizaciju ujedinjenih nacija. Među pobednicima u Drugom svetskom ratu, 1945. godine je postojala iskrena želja da stvore međunarodni politički sistem, koji bi sprečio mogućnost izbijanja sledećeg svetskog rata. Od najveće važnosti je bila potreba da se napravi institucionalna struktura, koja neće dozvoliti mogućnost ponavaljanja grešaka iz prošlosti. Postojala je uzvišena retorika o „novoj paradigmi“ srdačnih odnosa između dojučerašnjih neprijateljskih sila.

Neki intelektualci tog vremena, poput Dekstera Perkinsa, verovali su da UN predstavljaju primer plemenitog „samoodricanja najveće svetske sile“, jer su „obavezivale Sjedinjene Države da prihvate odluke koje su mogle da budu u suprotnosti sa stavovima i interesima Vašingtona“. Za Perkinsa, to je bio dokaz da su Sjedinjene Države spremne „da podrede sopstvenu politiku kolektivnim stavovima država koje su ekonomski inferiorne“. Ali, analiza načina funkcionisanja UN-a otkriva koliko su velike sile (pre svih SAD) otišle daleko u nastojanju da svoju moć učvrste, a ne da je umanje.

Ujedinjene nacije su stvorene kao tri odvojena tela, a format osmišljen 1945. godine postoji i danas bez značajnih reformi. Generalna skupština je forum za raspravu o pitanjima vezanim za međunarodno pravo i onima koja se odnose na funkcionisanje UN-a. U poređenju sa Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom, demokratski akreditivi Generalne skupštine su blistavi. Odluke se donose po principu „jedna zemlja, jedan glas“ i potrebne su joj dve trećine predstavničkog doma da podrže određeni predlog da bi bio usvojen. Njena sestrinska institucija, Ekonomski i socijalni savet, pomaže Generalnoj skupštini da reguliše odnose u tim oblastima. Savet ima 54 člana, koje bira Generalna skupština. Najvažnije telo u UN-u (a istovremeno je najosetljivije na manipulacije i korupciju) je Savet bezbednosti, gde se raspravlja i glasa o svim najhitnijim međunarodnim pitanjima od kojih zavise „rat i mir“. Savet bezbednosti ima pet stalnih članica: SAD, Veliku Britaniju, Francusku, Rusiju i Kinu. Ima još deset rotirajućih članica sa dvogodišnjim mandatom. Moć Saveta bezbednosti proizilazi iz činjenice da može da natera države članice da sprovode Povelju UN-a, koju, uzgred budi rečeno, SAD krše gotovo svakodnevno pretnjama i napadima na druge zemlje. Bilo koja od stalnih članica SB UN ima moć da jednostrano stavi veto na potencijalnu rezoluciju. To je omogućilo status izvršne vlasti trima zapadnim imperijalnim silama i dvema istočnim.

Bez obzira na istorijske okolnosti i prvobitnu nameru američkih utemeljivača, tretman UN-a tokom narednih 50 godina svakako ukazuje na to da je institucionalni okvir, uspostavljen 1945. godine, svesno stvorio mogućnosti za manuplacije. Od svog osnivanja, UN su omogućila SAD-u da sprovodi ciljeve svoje spoljne politike uz privid međunarne podrške.

Kada sam razgovarao sa tadašnjim britanskim ministrom spoljnih poslova Džekom Stroom, on je bio spreman da ukaže da Rezolucija UN-a predstavlja o Iraku predstavlja izgovor za napad SAD-a i Velike Britanije, koji se dogodio 2003. godine. „Vidite, ušli smo u Irak na osnovu rezolucija Ujedinjenjih nacija. Sada možemo da raspravljamo da li nam je bila potrebna još jedna rezolucija, kojom bi NATO dobio zvanično odobrenje za intervenciju, ali već je postojalo oko 15 rezolucija. One su donete u posebnim okolnostima. Irak ne bi bio izložen našoj intervenciji da nije imao program nuklearnog oružja, program hemijskog oružja i program biološkog oružja“, rekao je Strom.

Sovjetski Savez je, tokom Hladnog rata, imao iste ciljeve kao i Sjedinjene Države. Sa padom Sovjetskog Saveza i prelaskom na unipolarni međunarodni aranžman, američka dominacija je postala potpuna. Do značajnih promena je, takođe, došlo 1960-ih i 1970-ih, kada je dekolonizacija stavila mnoge zemlje u razvoju van sfere uticaja SAD-a. Ovu promenu je objasnio bivši član Stejt departmenta u vreme Regana i Buša, a potom istaknuti istoričar Frensis Fukujama. On sasvim otvoreno i bez žaljenja izjavljuje da su UN postale „upotrebljeve kao savršeni instument američkog unilateralizma i zaista mogu biti primarni mehanizam koji će se primenjivati u budućnosti“.

Ujedinjene nacije se bore sa činjenicom da su SAD uvek bile veliki finansijski donator, od koga zavisi opstanak te institucije. Do kraja dvadesetog veka, SAD su donirale Ujedinjenim nacijama 2,4 milijarde dolara, što je iznosilo 25 procenata celokupnog budžeta UN-a.

Kada sam pitao istoričara Majkla Mana da li misli da su UN postale institucija koja stavlja pečat na politiku Sjedinjenih Država, on je aludirao na ovu fundamentalnu manu strukture UN-a. Rekao je da, iako je bilo „nekih pregovora“, oni nisu doveli do promena. Ako UN žele da pokrenu neku akciju negde u svetu, u Ruandi ili Sudanu, to mogu da urade samo ako dobiju podršku SAD-a. Šta Evropa može da uradi? Evropa ne može da pošalje hiljadu vojnika ni na jednu destinaciju. To može samo SAD.

Dostupna statistika pokazuje posledice koje su nastale uticajem američke pomoći i glasanja u Ujedinjenim nacijama. U suštini, SAD dodeljuju novac kada određene zemlje garantuju da će glasati u skladu sa stavovima SAD-a u UN-u i drugim multilateralnim telima. Na primer, aerodrom u glavnom gradu Haitija, Port o Prensu, izgradile su SAD u zamenu za podršku planu Sjedinjenih Država da spreče učlanjenje Kube u Organizaciju američkih država.

Brajan Dž. Atvud, administrator Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID), u martu 1998. godine, rekao je u Kongresu: „U mnogim aspektima, budžet za pomoć stranim državama je jednostavan i uravnotežen pristup razvojnim i humanitarnim programima koji će značajno doprineti ostvarenju ciljeva spoljne politike naše vlade“.

Ako ne može da kupi glasove, SAD će staviti veto. Od 1960-ih godina, SAD ima daleko najveći broj veta od bilo koje sile u Savetu bezbednosti. Sjedinjene Države su konstantno blokirale rezolucije kojima se druge zemlje pozivaju da poštuju međunarodno pravo. Iza SAD je Velika Britanija, a Francuska i Rusija neuporedivo ređe su koristile veto. Čak i kad ne bi blokirale određene rezolucije, Sjedinjene Države bi ih razvodnile ili sprečile njihovo ubacivanje na dnevni red.

Na primer, rat na Kosovu 1999. godine uopšte nije prošao kroz Ujedinjene nacije. Ali SAD i njen satrap, Velika Britanija, iskoristile su UN da legitimišu svoj imperijalizam. To rade do danas.

„Da li mislite da američke i britanske trupe u Iraku pogoršavaju situaciju u toj zemlji“, pitao sam 2006. godine britanskog ministra spoljnih poslova Stroa. „Ne“, odgovorio je i dodao: „Sada smo tamo pod mandatom Ujedinjenih nacija. Ako se ne obnovi, taj mandat će uskoro isteći. Konkretnije, tamo ćemo ostati dok iračka demokratski izabrana vlada smatra da je potrebno da ostanemo. Amerikanci, mi i ostali koalicioni partneri želimo da izgradimo iračke snage, kako bismo zatim mogli da smanjimo naše prisustvo u toj državi.“ To je bio standarni odgovor: zapadne trupe će ostati u Iraku samo na zahtev njegove vlade, koja je instalirana iz Vašingtona i Londona.

Ako sve ove metode ne uspeju, u sledećem koraku počinje diskreditacija Ujedinjenih nacija i širenje optužbi za anahronizam, odsustvo od stvarnosti i antiamerikanizam. Kada su SAD napale Grenadu, 1983. godine, uprkos suprotstavljanju UN-a, predsednik Ronald Regan je rekao: „Sto nacija u UN-u se nije složilo sa nama oko skoro svih naših namera kako da rešimo probleme u Granadi, ali to me uopšte nije poremetilo“.

Kad sam razgovarao sa istoričarem Endruom Robertsom i pitao ga kako objašnjava ponašanje UN-a tokom „iračke krize“ početkom 2003. godine, on je papagajski ponovio reči američkog predsednika i iskazao prezir prema UN-u: „Zaprepastilo me je što su mnogi u Americi i Britaniji pretpostavili da nijedan rat ne može biti legitiman ako nema odobrenje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Kada se pogleda SB UN-a, tamo ćete videti zemlje sa statusom rotirajućeg člana, poput Kameruna. Apsurdno je očekivanje da našu slobodu delovanja ograničavaju gomile kleptokratskih vlada iz afričkih zemalja. Naravno da će one glasati protiv širenja demokratije, ona nije u njihovom interesu. Nas, srećom, 1982. godine, kada su napadnuta Foklandska ostrva, nije bilo briga šta misle UN-e. Ipak, ispostavilo se da su UN bile na našoj strani. Ali, mi bismo nastavili sa akcijom i da je stav UN-a bio drugačiji.“ Takav prezir prema UN-u je uobičajen među „reketašima“.

Većinu vremena, UN i slične miltilateralne institucije deluju kao neoimperijalistički sistem u kome nemate zvanične kolonije, ali imate „države – klijente“, koje su uslovljene vojnim savezima i kreditima koje dobijaju od MMF-a i Svetske banke. Taj manipulativni i ucenjivački sistem omogućava „reketašima“ da siromašne zemlje drže u trajnom stanju zavisnosti i poslušnosti.

(U sledećem broju: Američka uloga u uništenju Palestine)