U situaciji kad više nema čime da finansira svoje nebeske kule i faraonska naselja, srpski diktatoir Aleksandar Vučić, smislio je da se nekažnjeno skloni negde, da troši opljačkane stotine miliona i milijarde i da sa svojim „bratom po materi“ negde na nekom drugom mestu na planeti nastavi sa krvavim karnevalom koji je sprovodio u Srbiji duže od jedne decenije. Tiranin dobro zna da takvo mesto ne postoji, da nigde neće naći mesta za pljačku kao što je to bilo u Srbiji, niti prilike da ponovi takvo nešto. I sve što može da uradiu je da bude tu gde jeste i čeka sudnji dan za njega i njegove besramne podanike.

Luka Mitrović

Glavno režimsko propagandno smeće pod imenom „Informer“, svakodnevno vrišti u „odbranu“ svoga osnivača, srpskog diktatora Aleksandra Vučića i njegove mafije: „Vučiću je samo narod preostao. Udarajte mu na porodicu, bando, ali mu u narod ne dirajte! Jer, narod, to su njegovi najmiliji!“

Zli autor ove dve rečenice bio je po prvi put u svom mizernom plaćeničkom životu iskren (podsvesno makar) jer su tiraninu i zaista ostali samo oni koje može da pljačka i prebija, laže i ucenjuje. „Njegovi najmiliji“, „njegov narod“ koji je zgazio brutalnije od bilo kakvog okupatora.

Dok „njegovi najmiliji“ masovno ustaju protiv njega, srpski diktator ovih dana kupuje vrhunsku vinariju na jugu Slovenije. Kažu, „ispunio je sebi želju“ i dobio priliku da kupi „Vinariju Simčič“, u Goriškim brdima, na samoj granici sa Italijom.

Njen stari vlasnik i osnivač Marijan Simčič (koga je Vučić znatno ranije „imenovao“ za ambasadora kulture Srbije u Sloveniji), procenio je ovaj svoj vinogradarski raj sa vinarijom na 25 (dvadeset pet) miliona evra. 

Odmah je tiranin angažovao Alta Banku, Elektroproivredu Srbije (EPS) i dvadesetak najvećih kompanija pod potpunom ili delimičnom državnom kontrolom, da kupuju sve zatečene količine vina iz vinarije „Simčič“, i „pretplate se“ na nove isporuke kako budu stizale, a sve kako bi se ovaj „ulog isplatio“.

U nekadašnjem, „čaršijskom Sarajevu“ iz polovine prošlog veka, malo drskiji momci bi „prodavali“ fino upakovanu ciglu, prolazniku za koga procene da ima novac. Nikome nije palo na pamet da rizikuje i odbije „ponudu“, platio bi i otišao dalje.

„Vinarija Simčič“ nije jedina „cigla“ koju su Aleksandar Vučić i njegov brat Andrej prodali srpskoj sirotinji, otimajući joj i poslednje što ima. Ali, sad je već izvesno, nervozni su i smišljaju načine gde da se sakriju i troše nedavno proslavljenu „prvu milijardu evra“ (mada sve govori da je to tek manji deo od zastrašujuće otimačine koju su izveli „braća po materi“ u protekloj deceniji).

Prvi simtomi da im nije dobro, i pored tako velikog bogatstva, desio se krajem prošlog leta kad je izbezumljeni i na smrt uplašeni Andrej, tražio zaštitu batinaškog bataljona iz susednih država, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Izdašna pomoć u praznoglavim balvanima na steroidima, stigla je brzo (kako i ne bi, jer prema jednom svedočenju, „uzimali su po 2000 evra za noć, kao elitne kurve!“). Tek kad se povratio malo od straha i kad je bio „obezbeđen“, situacija je stavljena pod kontrolu. Poetičnije, jedan hroničar događaja tih dana, primetio je Andreja i stanje u kome je bio: „…Hodao je u masi naprednjaka, okružen isključivo muškarcima, mahom mlađim, dok ga je policija sprovodila u Ćacilend. Vikao je građanima na ulici da su ustaše, a zatim im je pokazivao i srednji prst…“

Dopisnik jedne strane agencije, već dugo u Beogradu na službi, kazao je da Andrej „mora da se pojavljuje na licu mesta, diže srednji prst i spasava SNS, a to govori da ta vladajuća stranka više nema opcija koje bi potegla u borbi protiv nezadovoljstva u zemlji, tako da je i njen kraj blizu“

U promociju svoje kriminalne familije, uključio se i stariji sin Aleksandra Vučića, Danilo, koji nastavlja tamo gde je devedesetih stao Marko Milošević: druži se sa razbojnicima, mafijom, ratnim zločincima, izigrava patriotu i kupuje samo najskuplje stvari. Tako ga je naučio njegov „babo“ poreklom iz sela Čipuljići (BiH), da uzme gde god maže, zagrabi, prisvoji, opljačka i da se druži sa „opasnim tipovima“ da ima ko da ga brani.

Taj i takav sin srpskog diktatora, 9. januara 2026. godine našao se na podijumu u Banjaluci, prilikom proslave nestatusnog Dana Republike srpske (entiteta BiH). Vučićev naslednik Danilo, stajao je pored diplomata, ministara i stranih gostiju kao „najugledniji“ i najvažniji među njima. Takav tretman od protokola je i dobio.

Njegov stric Andrej, usled opšte pobune u svim delovima države, tražio je podršku od razbojnika i platio je, a od njega su tražili podršku oni koji su se brutalno obogatili i koji nude da plate da ih on čuva od iznenađenja.

U timu „Andrej“, specilazivanom za otimačinu, brze i tajne investicije, nalaze se Davor Macur (Slučaj „Od mjenjačnice do JUMBES banke/Alta banke“) i Dragoljub Zbiljić (Slučaj od Tamnave bez alata do glavnog energetičara“, te Nikola Petrović, kum AV (Mini-hidroelektrane, avio-biznis i dr.).

Aleksandar i Andrej Vučić čine vrh piramide vlasti imoći, sa obrascima delovanja organizovanog političko-ekonomski kartela: kontrola i pljačka državnih resursa, politički pritisci i nasilje nad institucijama i „nepouzdanim“  javnim funkcionerima, lični izbor privatnih firmi za državne tendere,

pranje novca kroz druge poslove i nekretnine, skriveno vlasništvo, korišćenje batinaša i parapolicijskih formacija za zastrašivanje

I, da ne bude dileme, uloge su podeljene: Aleksandar Vučić je lice režima, a Andrej operativni centar koji upravlja novcem, stranačkom infrastrukturom i terenskim strukturama sile.

Njemu su bili i ostali podređeni Novak Nedić, funkcioner SNS i dugogodišnji generalni sekretar Vlade, Relja Ognjenović, funkcioner SNS i dugogodišnji direktor PIO Fonda, Bojan Raičević, funkcioner SNS i dugogodišnji član IO Dunav osiguranja…A, svi zajedno sa braćom Vučić bili su širi deo klana narko bosa Filipa Koraća.

Ovih i drugih činjenica ima na pretek u rukama francuskih obaveštajnih služni i francuske policije i Tužilaštva.

Andrejevo paravojno krilo SNS kojim upravlja lično, zaduženo je da regrutuje huligane, osuđene kriminalce, lažne „navijače“ i takozvane „MMA borce“ i to za prebijanje naroda, razbijanje skupova protiv Aleksandra Vučića i vlasti, kontrolu ulica zastrašivanje birača…Andrej i njegova grupa „crnokapuljaši“ deluju kao klasična nacistička policija, koja sprovodi partijsku represiju tamo gde institucije ne smeju:

U toj ulozi uživaju sadistički Luka Petrović, funkcioner SNS, sekretar za investicije grada Beograda, koordinator terenskih „udarnih“ grupa SNS, Branko Malović, potpredsednik IO SNS, Vladimir Mandić, bivši sportista i bivši osumnjičeni za jedno ubistvo, Relja Ognjenović, funkcioner SNS, dugogodišnji direktor PIO fonda…

Francuska policija i Europol (između ostalih evropskih službi koje su ovo istražille i dokazale), prepoznaje sledeće kriminalne radnje Vučićevog režima: deljenje ogromnih državnih ugovora bez konkurencije (uvek jedan ponuđač), projekte više poznata imena, višestruko preplaćene u odnosu na tržišne cene, profiti kojim se finansiraju SNS partijske infrastrukture i izborne pljačke…

Andrej Vučić, kao glavni koordinator tih poslova, osim na druga poznata i manje poznata imena, do skora je računao i na Ostoju Mijailovića (OMR -British Motors, Globos osiguranje), Dejana Burčula Termomont / gigantski poslovi od države, često jedini ponuđač za vodovodne, kanalizacione, grejne i klima sisteme: Covid bolnice, fabrika vakcina, objekti MUP-a, vojske, Dejana Slijepčeviča (stalni partner države za elektro-montažne radove prenaduvane vrednosti)…

Neki od njih se polako udaljavaju. Mijailović, Slijepćević…

Ovakvi kriminalni savezi doveli su narod u Srbiji da bira između Kuge i Kolere (između gorih i najgorih), i ako je Srbija uspela njih preživi, a preživljava i preživeće, onda se radi po posebnom genetskom fenomenu koji se rađa pod ovim nebom i biva odmah izložen mukama.

Oni koji su platili znojem i krvlju tuđe ratove, tuđe biznise, pa čak i tuđe međusobne obračune zavađenih klanova, danas vegetiraju na društvenoj margini.

Nije to prvi put u srpskoj istoriji. Kad je ona slavna vojska iz Prvog svetskog rata ginula na Solunskom frontu, sin tadašnjeg predsednika vlade radikala Nikola Pašić, po tlu poznati Rade Pašić, provodio se po bordelima u Parizu i trošio novac koji je „zaradio“ pljačkom i prevarom.

Današnji nepismeni i podivljali radikali klevetaju socijaldemokratu Dimitrija Tucovića (1881-1914), koji je poginuo herojskom smrcu 20. novembra 1914., braneći svoju otadžbinu.

Današnje radikalsko krdo njihove vođe nisu ništa bolje. Isto licemerje, isti prostakluk, isto nasilje. Ali, i ovoj, od miliona i milijardi pijanoj družini, došao je kraj.

Vučićev „najmiliji“ narod naučio je još jednu lekciju, i njemu će dati jednu, da je pamti dok bude provodio godine „u zindanu“.