Krajem marta je u Beogradu održan sastanak na kojem su bili pojedini lideri tzv. parlamentarne opozicije, ljudi iz medija, kao i nekoliko predstavnika nevladinog sektora. Tema je bila aktuelno stanje u Srbiji i perspektive za smenu režima Aleksandra Vučića. Na iznenađenje većine prisutnih, jedan od lidera tzv. parlamentarne opozicije (da ne bude zabune, odrednicu tzv. stavljam zbog toga što ti ljudi jesu u parlamentu, ali nisu opozicija) je uzeo reč i ispričao kako ne postoji nikakva šansa da se Vučić obori, da ima ogromnu podršku stranaca i da prema istraživanjima javnog mnjenja gotovo da nije pretrpeo nikakvu štetu na ličnom rejtingu, navodi kolumnista dr Ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta pokreta

Miroslav Parović

Mnogi su bili i zatečeni i zbunjeni, pogotovo jer se sastanak odvijao u danima kada je narod širom Srbije jurio naprednjake po ulicama i gađao ih jajima, i kada bukvalno bez kordona policije nigde nije mogao da se održi bilo kakav skup vladajuće partije.

Međutim, taj lider te tzv. parlamentarne opozicije očito je znao ono što je nekoliko dana nakon tog sastanka postalo očigledno. Naime, Vučić je uz pomoć BIA i stranih konsultanata napravio čitavu šemu ozbiljnog napada na studente, koji se izvodi tako što se preko medija i društvenih mreža širi kampanja defetizma. „Ništa nije urađeno!“, „Bilo je milion ljudi i nije preuzeta vlast“, „Nećemo više da šetamo!“, „Šta smo postigli?!“, „Deca će izgubiti godinu uzalud.“, „Vučić je jači nego ikad. Svi ga podržavaju.“, „Šta je naredni korak?!“, „Studenti moraju da se dogovore sa opozicijom ili sve propada.“

Ovo su samo neke od varijacija na temu kako širiti defetizam i na taj način fokus unutrašnjeg pritiska sa Vučića prebacivati na studente, terajući ih da povuku neki pogrešan potez.

Pri tome, ubedljivo najgori potez koji bi mogli da povuku bio bi taj da pristanu na dogovor sa tzv. parlamentarnom opozicijom, jer bi to proteste prvo svelo na ono što smo imali u „1 od 5 miliona“, da bi u narednom koraku dobili ono što smo videli u „Srbija protiv nasilja“, a kraj bi bio na novim dogovorenim izborima na kojima bi Vučić, umesto sadašnjih 23%, dao opoziciji 32% uz uslov da nakon toga sve zamre i politika se vrati u strogo kontrolisane uslove koji vladaju u Narodnoj skupštini. Inače, i dobar deo onih stranaca koji u Srbiji imaju veliki finansijski interes, upravo se zalaže za ovu opciju jer bi time narodski rečeno dobili i jare i pare.

Ono što je važno istaći je to da nažalost ova kampanja dezinformacija ima svoj efekat, jer ne treba smetnuti sa uma činjenicu da je u Srbiji dugo vladala malodušnost i nedostatak vere u mogućnost da ovde ikad bude dobro. Upravo je ta malodušnost bila jedno od pogonskih goriva Vučićeve vlasti, tako da nije čudno što i sada pokušava da igra na tu kartu.

Otuda je važno da svi zajedno odbijemo ovaj njegov napad. A upravo do nas zavisi, jer nepristajanje da se šire defetistički stavovi i nastavak pozitivne i pobedničke priče je ono što nam treba. To je način da se ponovo puni fokus pritiska vrati na vlast, a ne da bude okrenut ka studentima. Valja se podsetiti na onu istorijsku lekciju u kojoj vojnici svog komandanta obaveštavaju kako su opkoljeni, a on im odgovara da je to odlična vest jer sada mogu da napadaju u svim pravcima.

To je primer kako se pobedničko gledanje mora propagirati u uslovima kada se neka bitka lomi. Otuda se u ratu širenje defetizma smatra izdajom i često se najstrože kažnjava. U tom pravcu se treba zapitati kako to da baš niko iz vlasti nije bilo gde javno rekao kako su oni u lošoj poziciji? Kako nema glasova sa one druge strane koji pitaju Vučića šta dalje, šta je naredni potez? Nema zato što oni znaju da defetizam moraju da suzbiju, a da ga koriste kao oružje protiv nas.

I tu se sada vraćamo na početak. Pomenuti sastanak je dokaz da postoji dosta onih koji u dogovoru sa nekim centrom uticaja (domaćim ili stranim) više ili manje perfidno rade na rušenju procesa koji je krenuo i koji u sebi nosi puno toga što je za sve nepoznanica.

Mnogo manje bi bilo defetista kada bi oni lično bili sigurni da će ih biti na značajnim pozicijama na kraju svega ovoga. A pošto nisu sigurni, onda im je isplativije da budu slabašna opozicija u okviru Vučićevog sistema, nego da na kraju ne budu ništa.

Zato ne treba nasedati, već nastaviti ovaj maraton sa svešću da ne postoji mogućnost ubrzavanja društvenih procesa koji se već odigravaju dinamikom koja bi u normalnim okolnostima bila makar deset puta sporija. Važni dani su pred nama, dani pobede, i otuda treba biti spreman na to. Dugo nismo bili pobednici, ali vreme je da se i na to navikavamo.