Zima je onaj period godine kada se živi dominantno od minulog rada, tj. od onoga što je napravljeno u produktivnom delu godine. Naravno, u modernom vremenu je većini ljudi zamagljen taj prirodni poredak stvari, ali kada se malo razgrne digitalna zavesa kojom su pokriveni realni poslovi kao i sektor usluga, dolazi se do stvarnosti koja ume da bude gorka, pa se zato tako vešto i skriva, zaključuje kolumnista dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Elem, šta je nekada bilo važno obezbediti za zimu da bi neko domaćinstvo moglo da preživi? Hranu. Vodu. Energiju. Bez mnogo toga se moglo, ali bez ove tri stvari nije. Dakle, naši dedovi su bili odgovorni da ove tri stvari budu dostupne, a uz to su imali pušku (ili kakvo drugo oružje) kako bi obezbeđivali bezbednost, kao i autoritet kojim su davali ton vaspitanju i delom obrazovanju. Mi danas u najvećem broju slučajeva nemamo direktan uticaj ni na jedan od ovih vitalnih parametara i shodno tome smo potpuno zavisni, ali sa druge strane i nesvesni problema, što nas čini gotovo potpuno neotpornim na potencijalne potrese.

Da ne dužim. Dolazi zima u koju država Srbija ulazi potpuno nespremna, a što se lako može preliti na svakodnevni život građana koji su, ponoviću, uglavnom nesvesni i nespremni za bilo kakav ozbiljniji potres. Neko će verujem reći da smo preživeli 1993. i 1999, međutim tada smo bili značajno spremniji i u boljoj kondiciji. Prvo, kao društvo smo imali potpunu kontrolu nad proizvodnjom hrane, jer su još uvek funkcionisali veliki poljoprivredno-industrijski kombinati. Takođe, sela su nam bila vitalnija i bezmalo svaka porodica koja je živela u gradu imala je nekoga ko je bio direktni (mali) proizvođač. Danas hranu u Srbiji proizvode privatne kompanije (često sa stranim kapitalom) koje su vezane za tržište i ne mogu da imaju socijalnu komponentu na način na koji su je nekada imali državni i društveni kombinati. To nas dovodi do toga da hrana sigurno neće biti jeftina, čak i uprkos ogromnom uvozu nekvalitetnih i prilično nebezbednih namirnica.

Ono malo preostale proizvodnje u malim domaćinstvima se na svaki način guši, tako da uskoro teško da će se negde moći naći prase hranjeno tako da pečenje bude onakvo kakvo smo navikli, a umesto toga dobijaju se ona uvozna, koja su manje masna i imaju ukus plastike. Pažnju čitalaca bih skrenuo na sve veći broj emisija na alternativnim medijima u kojima učestvuju kuvari, roštilj majstori i mesari iz čitavog regiona, a koji se žale na vrlo nizak kvalitet mesa, mleka, jaja i drugih proizvoda. Čak je skoro bila afera u kojoj je piletina u prodavnici „dobila na težini“ usled brojnih hemikalija kojima je tretirana. Slična stvar važi i za povrće, gde se najviše priča o paradajzu koji jedemo (mahom uvezenom iz Albanije), a koji takođe ima ukus plastike i ne kvari se danima, dok je ranijih godina mirisao i zaista bio rajsko povrće. Konačno, uzmite mleko i mlečne proizvode koji se takođe ne kvare nedeljama čak i kada stoje u frižideru. A ja se sećam vremena kada su moji roditelji držali krave i kada mleko, ukoliko slučajno ostane van frižidera na par sati, već postaje blago kiselkasto, što je potpuno prirodan proces. Dakle, da sumiram: hrana nam je skupa, vrlo lošeg kvaliteta i nemamo kontrolu ni nad proizvodnjom ni nad prometom. Bilo kakav potres tokom zime doveo bi do još gore situacije i u pogledu cene i u pogledu kvaliteta.

Što se tiče vode, tu situacija ne zavisi toliko od godišnjeg doba, ali ima razloga za brigu, jer je hidrološka situacija sve lošija pa se i nivo voda spustio. To bi dalje značilo da je deo bunara za vodosnabdevanje ugrožen i da shodno tome treba razmatrati nove načine za obezbeđivanje vode za piće. Recimo, jedna mogućnost je akumulisanje bujičnih voda i za to postoji hidroenergetski projekat Lim-Zapadna Morava, koji se međutim trenutno „kasapi“ i gura se samo jedan njegov deo, a to je reverzibilna hidroelektrana Bistrica. U celini, projekat Lim-Zapadna Morava bi obezbeđivao i vodu za pomenutu hidroelektranu, ali i sistem rezervnog vodosnabdevanja za Šumadiju i delove Beograda.

I konačno, pitanje energije oko kojeg se danas vode brojni ratovi, jer je to postalo polje geopolitičkog pozicioniranja. Poznato je da Srbija nema dovoljno sopstvene nafte i gasa (tj. ima ih u manjim količinama koje svakako ni izbliza ne zadovoljavaju domaće potrebe) i da u tom delu zavisimo od uvoza. U tom smislu se javio problem jer sektorom nafte i gasa realno dominiraju Rusi i shodno tome i njihov geopolitički uticaj. Vučićeva politika je, naravno, potpuno nespremna dočekala situaciju u kojoj ruski takmaci žele da im oslabe pozicije u regionu. Umesto ozbiljne diplomatske akcije dobili smo kuknjavu po medijima i pokušaje trulih dogovora iza scene, uz pomoć kojih se na prevaran način pokušava od Rusa preoteti biznis i imovina koja vredi više milijardi evra. Sve ovo državu dovodi u realnu opasnost da doživimo ozbiljan, pre svega cenovni potres.

No, veći problem od nafte i gasa je stanje u elektroenergetskom sistemu, koji je potpuno u našem vlasništvu i nije pod bilo kakvim sankcijama, a u gorem je stanju od bilo kog drugog dela energetskog sistema zemlje. Sa velikom sigurnošću tvrdim da će prvi ozbiljniji mraz i padavine dovesti do toga da stotine hiljada ljudi ostanu bez električne energije, jer se ne zna da li je gore stanje u proizvodnji ili u prenosu. Problem je još veći ako se uzme u obzir da je vlast lošim političkim odlukama napravila problem na tržištu peleta, čime je jedan broj ljudi gurnula ka električnoj energiji koja će biti korišćena za grejanje, a ako bude problema i sa gasom, onda će kolaps elektroenergetskog sistema biti još i mnogo veći.

Da zaključim. Zima će biti dosta teška, a koren naših problema je kriminalna vlast koja je pokrala i istrošila sve rezerve i potencijale koje je država imala. Brza Vučićeva smena svakako neće momentalno popraviti situaciju, ali će biti prvi i shodno tome najvažniji korak ka oporavku. Otuda je neophodno da prestanemo sa tumaranjima i da postignemo dogovor o tome kako pobediti ovu mafiju i šta ćemo dan nakon promene vlasti.