Publicističko delo Nikole Milovanovića, svedoka i učesnika jednog davno prošlog vremena, pod nazivom „Kroz tajni arhiv UDBE“ („Sloboda“ – Beograd, 1974), prvobitno je bilo namenjeno široj javnosti ali je kasnije povučeno iz prodaje. Razlozi za to nalaze se u samoj knjizi. Recenzent ovog dela, Vojmir Kljaković, ističe da je Nikola Milovanović mnogo doprineo rasvetljavanju nekih istorijskih pojava. Ovde, pre svega, jednim još uvek nedovoljno rasvetljenim događajima pred kraj Drugog svetskog rata, iz kojih se vide sve zablude, zastranjivanja, konfuzije, političke igre (stranih i domaćih faktora), ka potpuni raspad ravnogorskog pokreta i njegovog rukovodstva, nesposobnog da shvati istirijski trenutak u kome se našao. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje feljton iz ove nepravedno zaboravljene knjige, koja nudi potpuno novi pogled na rasplet događaja pred kraj Drugog svetskog rata, sa posledicama koje traju do današnjih dana.

Nikola Milovanović

Posle rastanka od Kalabića, očekujući vesti o ishodu borbi na Zelengori i sudbini opkoljenih četničkih jedinica i njihovih komandanata Keserovića, Račića i drugih, Draža Mihailović se, sa ličnom pratnjom i grupom četnika, još neko vreme zadržao u selu Zakmuru. Ali duže zadržavanje na ovome terenu za njega je bilo i suviše rizično, pa je zbog toga odlučio da se prebaci ka Foči.

Uz pomoć komandanta Fočanske četničke brigade, kapetana Milana Matovića, on je uspeo da se još desetak dana prikriva po pećinama u dolini reke Trebišćine, a zatim, kada je konstatovao da je postao komandant bez vojske, prešao je zapadno od Miljevine reku Bistricu i put Foča – Kalinovnik i krenuo prema severu. Cilj mu je bio da se poveže sa još jedino preostalim četničkim delovima u oblasti Romanije i istočne Bosne, a potom da se po svaku cenu prebaci u Srbiju.

Na putu ka istočnoj Bosni, Mihailović je noću 21. maja 1945. u Bulozima, nedaleko od Renovice, bio ponovo opkoljen jedinicama Treće proleterske sandžačke brigade. Tumarajući po mrklom mraku, on je tek u zoru uspeo da se izvuče iz obruča, pređe reku Čemernicu i da zadani u Čemernu. Tu je konstatovao da se uz njega nalazi ukupno sedamnaest oficira i četnika.

Stigavši u oblast Romanije, Mihailović je od istaknutog četničkog komandanta Štaba 100 (komande Sarajeva), inače poznatog kolaboracioniste i saradnika okupatora, pukovnika Gojka Borote, primio izveštaj o tome šta se desilo sa pojedinim istaknutijim četničkim komandantima i njihovim jedinicama posle sloma na Zelengori. Tu je, pored ostalog, pisalo:

„Situacija kod Derikonje (Save, komandanta Sarajevske brigade – nap. autora), odlična. Izdržao je ofanzivu 38. partizanske divizije koja je trajala punih 10 dana.

Bataljoni oko Sarajeva gotovo u cijelosti (delovi) prišli crvenima… Kod Kosorića (Radivoja, komandanta Rogatičke brigade – nap. autora) teška…

Sa Drugom sarajevskom i Kalinovačkom nema veze, i tako situacija južno od Sarajeva nepoznata. Kalajit stigao u Sandžak, a Vasiljević u oblast Višegrada (s one strane Drine). Tešanović i delovi hercegovačkih jedinica prešli u svoje krajeve… Iz dana u dan mnogi borci se sve više predaju crvenima…

Molim javite situaciju kod Vas, Vaše namjere s obzirom na kapitulaciju Nemaca i na naš položaj u svijetu, kao i direktive za rad. Ukoliko se na konferenciji ništa povoljno ne riješi za nas, izgubićemo sve u narodu, i naše će jedinice ostati usamljene. Pukovnik Borota.“

Početkom juna Mihailoviću je pošlo za rukom da sa planine Javora, u oblasti Vlasenice, stupi u kontakt i sa komandantom Prve rogatičke četničke brigade Radomirom Neškovićem, kome 15. juna 1945, pod brojem Str. Pov. 400, upućuje sledeće naređenje:

„Opšta direktiva

Opšta akcija protiv komunista u Srbiji već je otpočela.

Prema sadašnjoj situaciji u Jugoslaviji i u svetu, mi moramo nastaviti borbu za oslobođenje naroda od komunističke tiranije.

Dobar deo savezničke-američke i engleske štampe žestoko napada Tita, što je dokaz da će oni preduzeti sve da ga sruše, te zbog toga mi moramo biti što aktivniji. Za ovaj rad, naređujem:

1. Odmah otpočeti, tj. nastaviti rad na buđenju nacionalne svesti u narodu. Ovaj rad vršiti uglavnom noću, održavajući po selima ili u njihovim neposrednim blizinama sastanke i konferencije sa istaknutim i viđenijim domaćinima.

U svakom selu, gde eventualno ne postoje naši povererioci, iste odmah organizovati i ubuduće njihov broj povećati.

Narodu objašnjavati na skupovima i preko poverenika da će naši saveznici, Englezi i Amerikanci, sve upotrebiti da ojačaju naš pokret i da ga pomognu. Možemo očekivati da će saveznici svestrano i svojim oružanim snagama intervenisati u Jugoslaviji, kako su to svojevremeno učinili u Grčkoj. Ali, u svakom slučaju, savezničke komisije biće prisutae za vreme plebiscita u našoj zemlji. Za vreme plebiscita glasanje će biti tajno, pa narodu objasniti da neima ničega da se plaši, đa svoj glas dade tamo gde treba.

Mi moramo sve izdržati, pošto smo i posle sloma nacizma i fašizma u Evropi ostali pod okupacijom crvenog terora.

2. Odmah sve preduzeti da se komunističke milicije i odbori pridobiju i da rade za nas, ili u najgorem slučaju pridobiti pojedine članove ovih. Ubuduće ne duzvoliti formiranje novih komunističkih milicija.

3. Muslimanima ne dozvoljavati povratak u njihova napuštena sela, pošto su nesigurni i što se i sada ponašaju prema nama kao i pod ustašama 1941. godine.

4. Gde se god može, organizovati za našu stvar i Hrvate i samo potpuno iskrene muslimanske mase.

5. Na svojoj teritoriji odmah otpočeti sa napadima. Napade vršiti na sve saobraćajne veze (drumove, železničke pruge, telefonske linije i tome slično). Uništavati komunističke manje posade, patrole, kurire itd.

Prema komunističkim simpatizerima biti nemilosrdan, pošto su nam oni naneli velikog zla. Ispred jačih komunističkih snaga se sklanjati, a samo napadati slabije i gđe je samo siguran uspeh.

Po celoj teritoriji vršiti kretanje i ne dozvoliti koncentracije jačih komunističkih snaga, na koji će se način izbeći uništenje naših delova.

Odmah uspostavite i ubuduće stalno održavajte veze sa svojim susedima, kojima prenesite ovu opštu direktivu za rad, naglašavajući da je u Srbiji opšta akcija počela.

Gde su god vaše susedne jedinice neaktivne, akcije protiv komunista vršite svojim jedinicama i na teritorijama ovakvih jedinica, kako bi se i one naterale na uvakav rad.

S verom u Boga, za kralja i Otadžbinu!  Čika Đoka.“

Petnaest dana kasnije Mihailović je stupio u vezu i sa komandantom Zeničkog četničkog korpusa, majorom Borom Mitrovićem, kome 1. jula 1945. naređuje:

„Situacija u zemlji: prema dobivenim podacima u Srbiji se oseća veliko vrenje i izbija vidan revolt, kod naroda protiv komunista. U Bosni, posle velikog pritiska od strane komunista, oseća se veliko olakšanje. Narod u masi dolazi sebi, ponovo se organizuje i pokazuje veliko nepoverenje protiv komunističke uprave…

Situacija u inostranstvu: u međunarodnim odnosima pokazuje se velika netrpeljivost i zaoštrenost prema komunistima u našoj zemlji. U ovakvoj situaciji naš rad mora biti najenergičniji protiv Komunističke partije u Jugoslaviji i krvavog terora koji ova zavodi i sprovodi u našoj zemlji.

U vezi izloženog i opšte direktive ove komande Str. Pov. br. 400 od 15. VI o.g. – naređujem:

1. Propagandni rad u narodu nastaviti energičnije.

2. Sve naše borce koji su pohvatani, silom mobilisani ili dobrovoljno prišli komunistima, a sada se pojedinačno ili u masama vraćaju nama, ili najavljuju svoj povratak, primiti bratski. Naravno, od ovakvih zahtevati da se vraćaju sa oružjem, da pre povratka izvrše kakav koristan zadatak ili ih posle povratka uputiti na zadatak. Ovo je potrebno da bi ovakvi iskazali privrženost našem pokretu koji su jedno vreme bili izneverili…

Ponovo ističem veliku važnost veze sa svim susedntai delovima, pa nastojati da iste budu što sigurnije i češće.“3

Mihailovićevo naređenje Mitranović je prosledio i Lazaru Tešanoviću, komandantu Srednjobosanskog četničkog korpusa, koji se, u to vreme, još sa ostacima četnika skrivao po srednjobosanskim planinama.

U produženju naređenja Tešanović je dopisao:

„Prema dobivenim podacima opšta akcija protiv komunista u Srbiji je otpočela i razvija se u našu korist. Najnovije vesti koje sam primio govore da naše snage drže 17 srezova u južnoj Srbiji.

Major Mitranović javlja da se sa pravca Srbije čuje neprestano topovska paljba.

Na Majevici propali pokušaji komunista da ovladaju Majevicom, gde su jake naše snage. Na Igman-planini dosta su jake naše snage, kao i u okolini Konjiea. Sa Igmana naši napali aerodrom u Rajlovcu i uništili svu komunističku posadu. – Komandant major L. Tešanović.“*

Međutim, sve ove Mihailovićeve veze bile su slučajnog i privremenog karaktera.

Neprekidno gonjen, on je skakutao s planine na planinu, iz šume u šumu. Do hrane je prilično teško dolazio, mahom pljačkom po selima i pojatama. Zbog toga je odlučio da se što pre prebaci u Srbiju, koju je još zamišljao onakvom kakvu je godinu dana ranije napustio.

Početkom septembra Mihailović se, uz pomoć komandanta bataljona Druge rogatičke četničke brigade Arsena Danilovića, preko planine Devetaka prebacio na planinu Sjemeć. Tu je ponovo uspostavio vezu sa Radomirom Neškovićem i 6. septembra 1945. izdao pod O. br. 402 i svoja poslednja uputstva „Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini“. Njihov sadržaj je sledeći:

„Našu stvar u inostranstvu zastupa kralj i naš Centralni komitet, čiji su članovi: vladika Irinej, Živko Topalović, Adam Pribićević, Vladimir Bjelajčić, Dušan Petković, Konstantin Fotić, Đonović, Kovač, Mladen Žujović… Patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj. Gavrilović, šef zemljoradničke stranke, okupio je oko sebe naše političare na strani…

Naš mladi kralj preko Radio-Londona uputio je nedavno proklamaciju… i zbacio je namesništvo …

Naši zarobljenici u velikoj većini pripadaju našem pokretu. Oni se organizuju pod vođstvom armijskog đenerala Dimitrija Živkovića, brata đenerala Pere Živkovića, dalje divizijskog đenerala Uroša Tešanovića, Lazara Tomića, đenerala i pukovnika Branislava Pantića…

U Itallji je prišlo saveznicima oko 40 hiljada naših boraca, od kojih 15 hiljada Slovenaca, a ostalo Srbi…

Maček, vođa Hrvata, pobegao je u inostranstvo… Tako su se, sada, oko kralja u inostranstvu okupile sve političke vođe Srba, Hrvata i Slovenaca.“

Na planini Sjemeću, pokrivenoj pašnjacima i mestimično obrasloj gustom, starom borovom šumom, čija se istočna padina, tako reći, okomito spušta ka Drini, Mihailović se zadržao punih četrnaest dana. To mu je vreme bilo potrebno da uspostavi vezu sa četničkim grupama s desne obale Drine i da, uz njihovu pomoć, organizuje prelazak preko reke i prebacivanje u Srbiju.

Obilatu pomoć u organizovanju prelaska preko Drine Mihailoviću je pružio komandant Prve rogatičke četničke brigade Radomir Nešković. Na Mihailovićev zahtev, on je uspeo da preko kurira, mahom žena, uspostavi vezu sa četničkim grupama s desne obale reke, među kojima se nalazio i komandant Višegradske četničke brigade, major Dragiša Vasiljević.

Rodom iz okoline Valjeva, Vasiljević je pre rata bio aktivni oficir vojske Kraljevine Jugoslavije. Posle kapitulacije izbegao je nemačko zarobljeništvo i smestio se u selo Dobrun, nedaleko od Višegrada. Sve do proleća 1943. on je radio u maloj fabrici terpentina u Dobrunu, koja je bila vlasništvo njegove tašte. Pored toga, održavao je i vezu s četničkim komandantima u oblasti Višegrada i služio im kao dobar obaveštajac. U jesen 1943. Mihailović ga je postavio za komandanta Višegradske četničke brigade koja je bila u sastavu Drinskog korpusa.

Kao i većini četničkih komandanata, i Vasiljeviću su okupatori bili glavni oslonac u borbi protiv NOP. U pismu upućenom novembra 1944. intendantu Višegradske brigade, bivšem kafedžiji Krsti Kurešu, Vasiljević je pisao:

„Čujem da crveni iz Zaovina prete da će nas ovih dana napasti. Izvesti o ovome nemačku komandu i nastoj, po svaku cenu, da oni iziđu do Tetrebice i Vujevice. Reci im da tamo ima i svinja i volova i žita. Nagovori ih da tamo odu po svaku cenu, a ti im daj putovođe. Ja moram do Straba i Rudnog da uhvatim vezu sa srbijanskim trupama   koje se nalaze na desnoj obali Lima.“

Prvog novembra 1944. Vasiljević je pisao i svom komandantu korpusa, majoru Aleksi Draškoviću:

„Situacija u srezu (višegradskom-nap. autora): do sto ljudi su danas voljni da se biju sa komunistima. Ostale nemoguće dići od kuće. U Belom Brdu se pojavio zeleni kadar, njih do sto. Ne primaju ničiju komandu. Zamalo me juče nisu ubili…

Moći ću pokrenuti dobrovoljno do dve stotine ljudi. Sile nemam da ih nateram. Ali, ako krenu veće grupe četnika iz Srbije, ovim pravcem, onda mogu pokrenuti sve što je sposobno za pokret, i staro i mlado.“

Nekoliko dana kasnije, Vasiljević se sa četničkim jedinicama Srbije povukao u Bosnu. Početkom 1945. on je sa bednim ostacima Višegradske četničke brigade bio u dolini reke Bosne, u selu Kožuhu.

Za vreme boravka Višegradske brigade u selu Kožuhu jedan njen pripadnik je u svome dnevniku zabeležio, pored ostalog, i ovo:

„26. februara. U s. Kožuhu. Ponedeonik. Osvanulo mirno. Vreme toplo. Vojska se odmara i čisti. Prikupljanje hrane za tri dana. Najavljuje se pokret za idući dan… Pokret, međutim, nije naređen. Zanoćili na istom mestu. Preko noći oko 23 časa 1. bataljon (Dobrunski), ostatak Žljepskog, prateća četa i nekoliko ljudi iz komore dogovoreno beže iz brigade i vraćaju se u višegradski srez. Ostaju svega 2 čoveka iz Žljepskog, 1 iz prateće čete i 5 iz Dobrunskog bataljona. Blagajnik sa osobljem takođe je pobegao… Razlog bekstva je što neće da idu preko r. Bosne sa Crnogorcima.

10. mart. Subota. Istoga dana saznajem da će biti ubrzo pokret, i to: Crnogorci ka Sloveniji, dok Srbijanci hoće za Srbiju. Kod majora (odnosi se na Dragišu Vasiljevića  nap. autora) predomišljanje na koju će stranu. Drašković i čiča Branko (‘Čika Branko’ je pukovnik Zaharije Ostojić, četnički komandant istaknutog dela Vrhovne komande za Bosnu i Hercegovinu, Liku, Dalmaciju i Crnu Goru, nap. autora) su za Crnogorce. Major Vasiljević misli da ispita mišljenje vojske. Vrlo je neraspoložen …“

Očigledno, Vasiljević je i dalje bio veran svom četničkom vođi Mihailoviću. Ostavši bez vojske, on se kao komandos, prema Mihailovićevom naređenju, aprila 1945. vratio u višegradski srez, pokušavajući da u njemu obnovi četnički pokret za borbu protiv nove narodne vlasti.

Primivši Mihailovićevo pismo u kojem je bila izražena želja četničkog vođe da se prebaci u Srbiju, Vasiljević je pozvao na konsultovanje odmetničke vođe-kapetana Petra Josića i poručnika Jovana Vučkovića.

Petar Josić je u toku rata bio komandant Bosanske leteće četničke brigade, koja je bila u sastavu Drinskog korpusa, dok je Jovan Vučković najpre bio komandant bataljona, a zatim Vasiljevićev zamenik i komandant Višegradske leteće brigade. Obojica su se isticali u borbi i zločinima protiv pripadnika NOP.

Posle oslobođenja, i Josić i Vučković, sa pratnjom od nekoliko preostalih četnika iz svojih brigada, tumarali su i skrivali se po teško prohodnim i šumom obraslim terenima višegradskog sreza.

Na sastanku s Vasiljevićem i Josić i Vučković su se složili da pomognu Mihailovićev prelazak preko Drine, da ga prihvate i da ga što pre prebace dalje u Srbiju.

Posredstvom Neškovića, Mihailović je stupio u kontakt i sa nekadašnjim kafedžijom iz Rogatice Jovanom Planinčićem, koji je u toku rata bio komandant bataljona u Prvoj letećoj rogatičkoj četničkoj brigadi i koji se često nalazio pri štabu Drinskog korpusa u višegradskom srezu. Planinčić je pod raznim okolnostima u više mahova vešto prelazio Drinu, te je stekao prilično iskustvo u ovakvim akcijama.

Da bi obezbedio čamac za Mihailovićev prelazak preko Drine, Nešković je angažovao i svog bivšeg četnika Radoja Jovičića . Iako vlasnik čamca, Jovičić nije njime raspolagao. Još u toku leta on mu je bio oduzet i privezan za vrbu na desnoj obali reke u selu Resniku, nedaleko od dve usamljene kuće u kojima je bio smešten vod Korpusa narodne odbrane.

Kada je dobio Vasiljevićevo obaveštenje da će ga prihvatiti i prebaciti u Srbiju i kada su sve pripreme za prelazak Drine bile završene, Mihailović se sa svojom pratnjom 19. septembra 1945. spustio niz planinu Sjemeć u selo Miloševići, koje se prostire na levoj obali Drine. Na suprotnoj obali reke, severno od Višegrada i oko osam kilometara udaljeno od njega, leži gotovo besputno selo Resnik, koje je Mihailović izabrao za mesto prelaska reke, jedino zbog toga što je računao da će napadom na vod KNOJ-a najlakše doći do Jovičićevog čamca. Do Miloševića, Mihailovića su pratili Radomir Nešković i Arsen Danilović sa grupom četnika.

Evo kako je jedan od učesnika, četnički podnarednik Borivoje Tasić, u svojim zabeleškama opisao Mihailovićev prelazak Drine:

„Drugom polovinom septembra došao je kod nas četnik Andrić Anđelko, rodom iz Veletova, srez višegradski, koji je znao da se krijemo u šumi između Bijele i Veletova i povezao se sa nama. Rekao nam je da je naređeno da idemo na sastanak u Provalije, gdje treba da bude Gajić i drugi, jer treba da idemo na Drinu i da omogućimo prelaz preko Drine Draži Mihailoviću i njegovoj pratnji. Pošli smo i na drugom mjestu u Provaliji našli smo svu četvoricu iz grupe Budimira Gajića, Josića i, njegovog pratioca i još nekoliko četnika. Bilo nas je oko petnaest. Sa tog mjesta smo pošli prema Dirini, tj. prema mjestu Resniku, gdje je Draža trebalo da pređe Drinu. Idući dan su nam se priključili još oko 15 – 20 četnika, među kojima sam poznavao samo Jovu Planinčića.

Kad smo došli do Resnika, pridružilo nam se još četnika iz rogatičkog sreza, tako da nas je bilo oko 60. Bili smo dobro naoružani. Imali smo oko 25 puškomitraljeza. Više Resnika Dragiša Vasiljević je kao najstariji izvršio raspored. Odredio je dvije grupe ljevo i desno, koje bi dejstvovale kao pobočnice. U ljevoj grupi je bilo samo nas pet Tasića, a i desna grupa je bila možda tolike jačine. Vasiljević je zatim odredio grupu koja će izvršiti napad na vod Narodne odbrane koji je tu bio pored Drine, u jednoj kući, radi obezbjeđenja čamaca koji su služili za prelaz preko Drine.

Poslije ovakvog rasporeda, na dva sata pošto se uhvatila noć, ova grupa je napala na zgradu gdje se Odbrana nalazila i rastjerala Odbranu. Zarobili su jednog vojnika i nešto oružja, odijela i druge opreme. Moja grupa, obezbjeđujući lijevi bok, susrela se sa jednom patrolom Odbrane koja se vraćala sa zadatka u kasarnu. Popucali smo se i oni su se povukli. Sa druge strane, odakle je Draža nailazio, čula se pucnjava. Pošto je prelaz bio obezbeđen, Draža se prevezao u čamcu sa svojom pratnjom. Tada je sa njim prešlo oko 30 četnika. Prilikom napada na Odbranu bio je ranjen jedan četnik kojega je Odbrana sutradan uhvatila živa.

………………….

Draža sa pratnjom i skoro cijela naša grupa otišli smo na Veliki Stolac, gdje smo ostali oko dva dana. Sa nama je poveden i zadobljeni vojnik, koji je odatle uspio da pobjegne, jer nije bio vezan. Poslije dva dana Draža je krenuo za Srbiju. Pored svoje pratnje tražio je da mu Vasiljević odredi još nekoliko četnika sa višegradskog terena koji bi ga obezbjeđivali i pratili. Vasiljević je odredio jednu grupu kojoj je bio komandant Jovo Planinčić. Vasiljević, Josić, Gajić i drugi ostali su na svom terenu. Od moje grupe sa Dražom je otišao Stanimir Tasić.

Draža je orešao Drinu 20. septembra 1945. Poslije Dražinog odlaska za Srbiju mi smo se razišli na svoje terene. Naša grupa bez Stanimira došla je do Bijele u zajednici sa Dragišom Vasiljevićem i Sretom Kovačevićem, koji su se tu pridružili na-šoj grupi. Kovačević je bio irodom iz Foče, a za vrijeme rata je bio djelovođa opštine u Dobrunu.“

Mihailovićev bučni prelazak preko Drine nije mogao da ostane nezapažen. Pretpostavljajući da će uskoro za njim krenuti potere, on je odlučio da se samo dva dana odmori, a zatim da energično i brzo, sa pratnjom od oko tridesetak ljudi, prodre što dublje u Srbiju. Tu je mislio da uspostavi vezu sa svojim komandantima, Dragoslavom Račićem, Nikolom Kalabićem, Filipom Ajdačićem i ostalima, koji su se još, kao četnici, skrivali po planinama i šumama azbukovičkog, crnogorskog i valjevskog sreza.

I pored mera koje je preduzeo Korpus narodne odbrane, Mihailoviću je, mada pod veoma teškim okolnostima, ipak pošlo za rukom da preko planine Tare prodre i do Povlena.

Ali, zahvaljujući novim, opsežnijim akcijama KNOJ-a i organa državne bezbednosti, on je ubrzo bio prinuđen na bekstvo prema Drini, odakle je i krenuo u Srbiju. Bio je ubeđen da će u svom drugom pokušaju imati više sreće.

O opsežnijim akcijama KNOJ-a i organa državne bezbednosti preduzetim oktobra 1945. s ciljem da se Draža Mihailović uhapsi i kao ratni zločinac izvede pred narodni sud, jedan od neposrednih učesnika u tim događajima priča:

„Ne znam tačno kada, ali u oktobru 1945, oko tri sata po ponoći, u moj stan je došao dežurni službenik Ozne za Srbiju i pozvao me da hitno dođem u zgradu ustanove, koja se tada nalazila u Zmaj Jovinoj ulici. Pored mene, dežurni je pozvao još nekoliko službenika. Čim smo se okupili i dogovorili, ukrcali smo se u džip bez krova i krenuli u pravcu Valjeva. Noć je bila toliko hladna da smo se gotovo smrzli.

Po dogovoru u Valjevu i dobivenom zadatku da organizujem kontrolu rejona Užice – Kosjerić – Višegrad, krenuo sam istoga dana, oko 9 časova pre podne, za Užice. Čim sam stigao na mesto opredeljenja, pozvao sam sve oficire Ozne iz okolnih srezova, sem onih iz Kosjerića, jer se pretpostavljalo da se Draža možda krije na teritorijama njihovog i valjevskog sreza. Formirao sam grupu od 15 ljudi. Od naoružanja, pored mašinki, imali smo dva puškomitraljeza, dve puške i dosta bombi. Pokušao sam da nađem jednu snajperku, ali bez uspeha.

Iz Valjeva sam dobio vest da se Draža kreće negde oko Bukova, između puta Kosjerić – Valjevo i planine Povlena, s napomenom da bi Dražin pravac kretanja mogao da bude i preko Povlena.

Imajući u vidu obimnost naše akcije, pretpostavljao sam da će Draža biti prinuđen da se vrati ka Drini i da se odatle ponovo prebaci u Bosnu. Za bekstvo ka Drini, on je, prema mojoj oceni, imao samo dva pravca: prvi je vodio prema Azbukovici, preko Povlena ka Ljuboviji, a drugi ispod Povlena preko Drmanovine na Jelovu goru, zatim na Taru,, a odatle u guste šume i bespuća između Višegrada i Bajine Bašte.

Pravac ka Ljuboviji izgledao mi je verovatniji, jer je Račić (Dragoslav Račić je, u to vreme, bio četnički komandant Srbije – nap. autora) još uvek, u ovim planinskim krajevima, uživao podršku znatnog broja seljaka-jataka i raspolagao s relativno dobro očuvanim bazama.

Mada sam računao i na mogućnost Mihailovićevog bežanja preko Jelove gore i Tare, ipak sam nekako bio ubeđen da u dodeljenom mi reonu neće biti mnogo posla. Zbog toga sam organizovanje akcije vršio u granicama mogućnosti, ali ne tako intenzivno. Bio je to jedan od razloga koji su me naterali na značajnu grešku. Prilikom odabiranja ljudi za određene zadatke nisam vodio dovoljno računa o iskustvu, borbenosti i hrabrosti pojedinaca. Ova greška mi se, kasnije, dobro osvetila.

(Nastavak u sledećem broju)