U sklopu investicione politike i privlačenja stranog kapitala preko visokih subvencija i brojnih olakšica, poseban osvrt zaslužuju subvencije. Ulagači iz inostranstva su visoko privilegovani u odnosu na domaće. Prema novim analizama subvencije stranim investitorima su 14 puta veće od domaćih. Strani investitori dobijaju od 84.000 do 140.000 evra po radnom mestu, dok ih domaći investitori ne dobijaju. Tako je Beri Kalebo dobio 120.000 evra po zaposlenom, Henkel 144.000, dok se za Fiat automobil, davanja kreću i do nekoliko stotina miliona evra godišnje. U periodu od 2006. do 2020. država je pomogla 296 projekata stranih investitora, a svega 94 domaća. Od ukupno 655 miliona evra datih subvencija u tom periodu oko 611 miliona su dobili strani investitori, a domaći svega 44 miliona (6%). Teško je prihvatiti stav ministarstva privrede da se javna sredstva poklonjena privatnim (posebno stranim) investitorima vraćaju četvorostruko u roku od 16 meseci. Dakle, nešto više od godine dana, mada se najveći deo tih investicija i ne završi u roku od godine dana. Pa i Svetska banka konstatuje „da nema prelivanja koristi od stranih investicija na celu privredu“. Dakle, investicije postaju same sebi svrha. Jer, brojne strane korporacije ne zavise mnogo od domaćih dobavljača i uvoze preko 90% potrebnih proizvoda, što znači da SDI imaju mali uticaj na domaću privredu. Oni tek 9% svojih potreba nabavljaju na domaćem tržištu, što znači da poznati multiplikator investicija uopšte ne deluje. Najveći deo efekata ovih investicija se oseća na izvozu i uvozu stranih investicija. Tu izostaje i izvozni multiplikator, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

Interesni sukobi rada i kapitala uz „posredništvo“ države

1.SUKOB RADA I KAPITALA – DOMINACIJA FINANSIJSKOG SPEKULATIVNOG KAPITALA

Na svetskoj sceni je u novoj krizi i pokušajima njenog prevladavanja istorijski sukob interesa rada i kapitala. Kapital je zadominirao, uz istovremenu dominaciju finansijskog kapitala koji odlazi u spekulativne transakcije, umesto u realne investicije. Spekulacije i spekulativna ekonomija, profit na spekulacijama, berzanske spekulacije, zadominirali su svetskom scenom. Virtuelni kapital (finansijski bankarski derivati) određuje ukupna kretanja u privredama.

Niko za sada ne postavlja pitanja berzi kao dominantno spekulativnih institucija kapitalizma. Ranije, da bi se ublažili klasni sukobi u kapitalizmu i zainteresovali radnici za korporacije u kojima rade, uveden je veliki broj slučajeva da se one daju radnicima na upravljanje (ESOP), ili se radnici uključuju u vlasničke odnose i upravljanje. Opšte prihvaćena teza neoliberala, kojima je osnovni stub neoliberalizma bio privatizacija, njihov zahtev je „privatizujte, privatizujte što pre, nije bitno kako to radite, bitno je da to učinite odmah i to radikalno“ – doveo je do pravog tektonskog poremećaja odnosa rada i kapitala.

 Džefri Saks se kasnije odrekao svog stava o privatizaciji i „posuo se pepelom“ tvrdeći da nije trebalo tako provoditi privatizaciju, da je pre trebalo izgraditi sve institucije sistema. Isto tako Milton Fridman korifej i najuticajniji ideolog monetarizma, neoliberlalizma i konzervatizma koji je zapljusnuo svet, a potpuno nekritički prihvaćen i kod nas, odrekao se svojih osnovnih stavova nakon što je izazvao teške posledice u privredama u kojima se primenjivao model globaiizacije, tržišnog fundamentalizma i liberainog tržišta – doživeo je „otrežnjenje i osvešćenje“, da li će i nosioci svetskog finansijskog kapitala? Teško je to i gotovo iluzorno očekivati. Treba posebno naglasiti da se kod nas radi o velikoj, istorijskoj prevari i pljački radničke klase – stvarnog vlasnika (i stvaraoca) kapitala, kojeg drugi sada rasprodaju. Nametnuta iluzija privatnog vlasništva, kroz privatizaciju kolektivnog, vodila je u socijalnu dramu i tektonsko pomeranje odnosa rada (zaposlenih) i kapitala.

Klasični liberalizam i kapital – odnos, raspao se upravo zbog toga što nije uspeo da razreši neka ključna pitanja funkcionisanja kapitalizma: automatizam tržišta, punu zaposlenost, uravnotežen razvoj i sve češće krize uzrokovane hiperprodukcijom kapitala (pod dominantnim uticajem. profitnog motiva). Država u krizi pod uticajem kejnzijanizma (državnog intervencionizma) preuzima socijalnu i redistributivnu funkciju, „koriguje“ tržišni mehanizam, vrši alokaciju resursa za koje nije zainteresovan privatni kapital pod isključivim motivom profita.

Nalet neoliberalizma pod „dirigentskom palicom“ konzervativnih vlada razvijenih zapadnih država (reganomika, tačerizam) proizvod je pada efikasnosti kapitala u matičnim državama, a to znači i interesa krupnog finansijskog kapitala i razvijenih zapadnih zemalja, ali i njihovih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka, BIS, STO). Novi kolonijalizam se ostvaruje preko prodora finansijskog kapitala u svetsku ekonomiju i kupovine vitalnih delova drugih privreda i njihovih bankarskih sistema, ali i kupovinom ili ucenom vlada i stranaka na vlasti. Stvaranje „perifemih“ i zavisnih privreda je otvoren proces, koji se često manifestuje kao obično proširenje tržišta za plasman proizvoda i kapitala iz razvijenih, uz gušenje domaće proizvodnje. MMF se usmerio na stabilizaciju i privatizaciju, a ostavio je po strani pitanje siromaštva, nejednakosti i socijalnog kapitala (nezaposlenosti).

Ekonomski rast zahteva mnogo više od stabilizacije, liberalizacije i privatizacije. Radnici postaju običan „dodatak“ kapitalu bez vlasničkih prava, a time potpuno bez socijalne i sindikalne zaštite. Istorijski sukob interesa rada i kapitala oko raspodele i ciljeva poslovanja odvija se na štetu radničke klase – sa padom učešća najamnina i plata od 10-15% u bruto domaćem proizvodu u poslednjih deset godina. Rad gubi sve više značaj razvojne snage, a u socijalnom smislu gubi se etičnost. Društvo se degeneriše u pravcu spekulativnog bogaćenja i nagomilavanju neproduktivnog kapitala. „Ekstremna koncentracija fmansijske moći, deregulisana tržišta kapitala i apsolutna vladavina novca, jeste to što odlikuje ultraliberalizam.

Cena toga je da mali broj privilegovanih ima sve, socijalno je neodrživa: mnogi neće imati skoro ništa. Da bi nekolicini biti otvoreni svi horizonti, ogromnoj većini će perspektive biti očaj i strepnja.“ Ne treba biti veliki stručnjak da bi se zakljucilo da su taj koncept i politika neodrživi. Oni su pogubni pre svega za zaposlene, koji su pod sve većim pritiskom – sve siromašniji – sve zaduženiji, ali na dugi rok i za finansijske moćnike koji maksimalnom eksploatacijom radne snage guše sopstveno tržište. „U toj perverznoj konfiguraciji – novac je taj koji kroji prava i dostojanstvo čoveka“. ž

Diktatura kapitala je zamenila nekadašnja „diktaturu proletarijata“- žrtve su opet iste: ogromna većina ljudi. Neograničena sloboda tržišta kapitala otvara velike mogućnosti eksploatacije zaposlenih (rada). Finansijski novi gospodari sveta se naravno plaše ljudskih prava, jer je očigledno da bi ekonomska i socijalna politika, koja ih dosledno poštuje, ozbiljno ugrozila dominantni ultraliberalni poredak. Takva politika bi kroz pravedniju raspodelu bogatstva, obezbeđujući više posla, bolje zarade i šire socijalno pokriće i sigurnost, zadovoljila vitalne potrebe svih dmštvenih slojeva.

Ta raspodela je, naravno, u potpunoj suprotnosti sa liberalnom strategijom maksimalne „koncentracije kapitala i profita“. Koncentracija i međunarodno povezivanje kapitala, uz narastajuću tehnologiju, vode „istiskivanju“ do tada zaposlenih. Slom ekonomija je sledeća faza, dok je socijalni bunt narastao na oštar sukob radnika i finansijskog kapitala (bankstera). Radi se o dubokoj strukturnoj i institucionalnoj krizi samih osnova čisto profitnog kapitalizma danas. Nezaposlenost, koja dobija razmere prave pandemije, nema karakter ciklične, već strukturne nezaposlenosti, tako da problem dobija gotovo dugoročan karakter. To će zaoštriti do krajnjih granica i prihodnu stranu budžeta (što se već događa). Nezaposlenost će se i dalje produbljivati, što postaje jedan od najtežih dugoročnih problema.

Privreda nije efikasna i ne izlazi iz krize, ako je nezaposlenost velika i ima tendenciju stalnog rasta. Nezaposlenost u državama EU i u SAD se naglo povećala. U mnogim državama stopa nezaposlenosti je u godinama nove krize gotovo udvostručena (vrlo su ilustrativni slučajevi Grčke, Irske, Italije, Portugala, Španije, Bugarske, Kipra, Turske, Mađarske, Poljske, Rumunije). Nezaposlenost radne snage postala je masovna pojava. U EU ona je dostizala 26 miliona (10,2%), a u evrozoni 19 miliona (12,8%).

2. KRIZA FINANSIRANJA JAVNOG SEKTORA, DUGOVI I  I KONCEPCIJA ŠTEDNJE

1) PONIŠTAVANJE DOSTIGNUĆA SOCIJALNE DRŽAVE

U „lečenju“ krize javnog sektora u kapitalizmu danas kroz koncepciju štednje, najveći deo se svodi na „stezanje kaiša“ zaposlenih u javnom sektoru, smanjenje socijalnih rashoda, sužavanje prava zaposlenih, smanjenje plata i penzija, otpuštanja – dakle narastanje armije nezaposlenih i socijalno ugroženih. „Šrednja i smanjenje javne potrošnje nigde nisu delovali kao rešenje. MMF je to pokušao u L. Americi i Aziji i svaki put se krenulo u recesiju, a posle recesije u depresiju. (Džozef Stiglić: Primiče se smrt dolara, Nova srpska politička misao. br. 17, 2009, str. 157-168. Videti i rad Noam Čomski:

Profit iznad ljudi. Novi Sad, 1998.). Štednja neće podstaknuti ekonomski rast i zaposlenost, jer je kratkoročni cilj „trojke“ poništavanje socijalne države i poraz sindikalnog pokreta, a to znači da su u funkciji krupnog finansijskog kapitala. Posleratni 6 socijalni kapitalizam i socijalno – tržišno društvo je nešto drugo u odnosu na današnji brutalni kapitalizam. Apsolutizacija tržišnog automatizma podrazumeva privatizaciju, dregulaciju i apsolutnu slobodu kretanja kapitala, razaranje socijalne države, javnih službi i svega onoga što je vezano za „državu blagostanja“.

Destruktivna pravila tranzicije kroz privatizaciju dovela su i do velike preraspodele bogatstva. Radnicima su uskraćena elementama radna i socijalna prava. Naličje npr. „poljskog ekonomskog čuda“ je da većina zaposlenih ima oročen ugovor (ugovor na određeno vreme, za određene poslove i sl.) i da masovno dobijaju otkaz. Ovako je zaposleno čak 27% svih zaposlenih. Stoga nezaposlenost naglo raste. Plaća se skupa cena eksploatacije u tranziciji. Razvija se haotični kapitalizam.

Zaposleni i nezaposleni postaju kolateralna šteta takvog kapitalizma. Scenario narastanja krize se doslovno ponavlja. Porast dugova, porast budžetskog deficita, bankarska slabost, nelikvidnost, nezaposlenost, kriza javnog sektora i dr. Portugal u dubokoj krizi očekuje novi talas otpuštanja i stezanja kaiša. Do 2015. godine trebao je da uštedi 4,8 milijardi evra. Stanovništvo je do sada drastično osiromašilo, državne škole su sve skuplje, dok je gradski prevoz postao luksuz. Penzioneri će morati da plaćaju progresivan porez (izuzeti su samo oni s najnižim primanjima). Dodatno smanjenje potrošnje i porast štednje su „potrebne kako bi se izbegao krah“ (Pedro Koeljo, tada premijer). Slično je i u Španiji, a slučaj Grčke je drastičan.

Katastrofalni su rezultati grčke krize u krizne četiri godine (2008-2012): pad industrijske proizvodnje za 30%, pad penzija i plata 25-30%, 500.000 prodavnica je zatvoreno, 439.000 dece živi u siromaštvu, dok je nezaposlenost povećana sa 12% na 27%. „Strukturne reforme“ uništavaju prava radnika. Narasta sukob interesa rada i finansijskog kapitala. Gotovo 50% potrošača izjavljuje da ostaje bez novca čim pokrije osnovne potrebe. Masovno je bekstvo siromašnih u gradove, a iz Grčke u inostranstvo nastalo je masovno iseljavanje. (Videti: Statis Kuvelakis: Grčki kotao, zbornik radova „Kriza, odgovori, levica“, Beograd, 2012, str. 74-88). Finansijska aristokratija u Briselu nametnula je Grčkoj režim najsurovijeg programa štednje, što je dovelo do masovnih demonstracija, generalnih štrajkova i često potpune blokade javnih (državnih) funkcija. Nastao je drastičan pad životnog standarda, plate i penzije padaju za 30%. javne službe su u stanju kolapsa. Stoga nezaposlenost raste do 27%, uz pad BDP godišnje između 6% i 7%. Gasi se i zatvara stotine hiljada manjih radnji i  trgovina.

2) NEZAPOSLENOST I ŠIRENJE STRAHA ZA EGZISTENCIJU

Nezaposlenost je postala najveći problem, uz sve veće socijalne potrese i štrajkove ugroženog radništva . Velika nezaposlenost i recesija vode smanjenju budžetskih prihoda, što povećava budžetski deficit i dovodi do narastanja javnog duga.

Srednja klasa je gotovo uništena, dok se u EU oseća totalno preplašeno i nesigumo, gotovo u panici i potpunoj neizvesnosti (uz sve veću nezaposlenost). Ona je izgubila stabilnu socijalnu državu („državu blagostanja“), stabilan radni odnos, radnička prava, slobodu govora, slobodu udruživanja i mogućnost zaštite svojih radnih i socijalnih prava preko sada oslabljenih sindikata. Krupni finansijski kapital je u ofanzivi i ruši sve barijere pred sobom. Narastaju svi elementi finansijskog imperijalizma. Nastaje sistematsko  uništavanje tekovina „socijalne države“.

Stvarna levica nikada nije bila potrebnija, ali ne na starim idejama koje više ne funkcionišu u novim uslovima. Kakva je to levica sa neoliberalizmom u makroekonomiji? Internacionalizovani kapital ne bira sredstva u slamanju snage zaposlenih, dok nezaposleni i nemaju nikakva prava i moć. Istanjila se industrijska radnička klasa (zbog pada učešća industrijske proizvodnje u bruto domaćem proizvodu za 8-15%), dok su se intelektualci u krizi „prodali“ kapitalu. Na koga da računa i s kim da se organizuje nova levica nasuprot krupnom internacionalizovanom kapitalu? Šta to „nova levica“ nudi da bi privukla mase, dobila vlast i izvršila suštinske i duboke reforme društva i privrede u korist privrede, zaposlenih i stanovništva? Da li je to uopšte levica koja svoj koncept razvoja bazira na neoliberalizmu i globalizaciji?

3. PAD UČEŠĆA DOHODAKA ZAPOSLENIH U NACIONALNOM DOHOTKU I OBARANJE PLATA I NADNICA

i razvoj nove finansijske i ekonomske krize aktivirao je poznati scenario u opštoj teoriji kriza: pad vrednosti akcija, zajmova i životnog osiguranja, pad cena stanarina i kuća, gubitak radnih mesta, povećanje poreskog tereta i pad stope privrednog rasta u negativnu zonu. Kriza otvara prostor spekulativnom kapitalu koji doživljava ogroman, gotovo eksplozivni rast. Realna potrošnja se smanjuje. Američka privreda, gde je počela nova kriza, koja „kao sunđer upija strani kapital“ doživljava priliv finansijskog kapitala, dok opreznost banaka i visoki rizici u krizi smanjuju plasmane banaka. Likvidnost banaka se u krizi usiljeno povećava – da bi se „održalo na površini“. Potrošnja i globalna tražnja u SAD i EU naglo padaju, a praćeni su ogromnom nezaposlenošću i svakodnevnim gubitkom radnih mesta.

1) RECESIJA ILI DEPRESIJA – SVE JE TO KRIZA

Recesija je zahvatila najveći broj država u svetu – direktno ili indirektno. Zbog visoke međunarodne povezanosti kriza se brzo preliva iz jedne u drugu državu. Svetska trgovina drastično opada, dok izvozna privreda stagnira ili opada. Nezaposlenost rada, videli smo, naglo se povećava. Srednja preduzetnička klasa stvara bogatstvo i bruto domaći proizvod u korist penzionera, državnih službenika i primalaca socijalne pomoći – dakle izdržavani deo populacije koji postaje sve veći u razvijenim privredama. Gubi se sigurnost radnog mesta, dok raste zaposlenost po ugovoru i na određeno vreme. Srednja preduzetnička klasa stvara bogatstvo i bruto domaći proizvod u korist penzionera, državnih službenika i primalaca socijalne pomoći – dakle izdržavani deo populacije koji postaje sve veći u razvijenim privredama. Interesantan je slučaj Poljske, koja je u okviru svetske krize ušla u duboku krizu.

 Nezaposlenost je naglo povećana, dok preko 27% ukupno zaposlenih radi po ugovoru na određeno vreme. Zaposleni masovno ostaju bez posla. Gotovo identičan je slučaj u najvećem broju država EU. Dakle, nastankom krize nezaposlenost se naglo povećava sa tradicionalnih 5-6% u SAD na preko 10% u 2012. godini. To dovodi i do otežanog vraćanja kredita, mase nenaplativih kredita i nelikvidnosti banaka, uz produbljavanja kreditne krize. Kriza se širi i na bankarski sektor i berzansko poslovanje. U dosadašnjem razvoju kapitalizma (na zapadu) kapital je vodio obaranju najamnina u nacionalnom proizvodu na nekoliko načina:

1) Dislokacijom industrija u nerazvijene zemlje s jevtinom radnom snagom u trci za profitom (uz pad učešća industrije u formiranju domaćeg bruto proizvoda),

2) Konkurencijom jevtine uvezene radne snage,

3) Inflacijom i obaranjem realnih najamnina i plata,

4) Nesigurnošću radnog mesta, slabim sindikatima, tako da je zaposlenim najvažnije zadržati radno mesto i po cenu smanjenja zarade ili privremenog odricanja od zarade „da bi se fmansijski stabilizovala korporacija“.

Finansijski krupni kapital ne strepi od socijalnog bunta i sloma sistema. U traganju za jevtinom radnom snagom kapital se seli iz države u državu. Sindikati i štrajkovi nisu više opasni. Opada cena radne snage. Lomi se socijalna kičma preko nezaposlenosti ili nedovoljne zaposlenosti. Zaposleni pristaju na ucene. Važno je sačuvati radno mesto – po svaku cenu. Restrukturisanje privreda pod neoliberalnom dogmom (posebno privatizacija) „oslobađaju“ veliki deo slobodne (od rada), dakle nezaposlene, radne snage. Slab i trom privredni rast (recesija) ne ublažava nezaposlenost i socijalnu nesigurnost. Oni se stalno povećavaju. Multinacionalni kapital u procesu globalizacije „proizvodi tamo gde su najniže nadnice, prodaje gde je roba najskuplja i gde se piaćaju najniži porezi“. „Krupni kapital“ sve više izbegava plaćanje poreza u nacionalnim državama – što produbljava krizu i deficite javnog sektora.

Neoliberalni digitalni kapitalizam dovodi do brzog propadanja čitavih grana privrede. Međunarodne korporacije se šire, stapaju, dele ili propadaju velikom brzinom, tako da postoji velika neizvesnost da li će zaposleni zadržati radno mesto. Sukob interesa rada (zaposlenih) i krupnog finansijskog kapitala dobija egzistencijalne razmere. Socijalna funkcija države je potisnuta od strane neoliberalne dogme slobodnog tržišta u korist kapitala i profitabilnosti. Bez socijalne funkcije države, istopljene štednje, bez podrške sindikata, stvara se velika nesigurnost zaposlenih. Izloženost pritisku i ucenama od strane poslodavaca i nosilaca kapitala je naglo povećana. Veliki rast nezaposlenosti „mogao bi da dovede do prezaposlenosti vlasti“. Štrajkovi već potresaju mnoge zemlje. U mnogima se presecaju nacionalne saobraćajne i druge vitalne arterije. Nezaposlenost će rasti i kada privreda izađe iz globalne recesije. „Nezaposlenost je najpotresnija od svih socijalnih beda“, ali, pak, otkazi pljušte na sve strane više nego ikada od Drugog svetskog rata do sada.

2) GLOBALIZOVANI KAPITALIZAM I PREKARIJAT

U savremenom globalizovanom kapitalizmu proletarijat se transformisao u „prekarijat“ (trajno i sveopšte stanje nesigumosti, čiji je cilj da se radnici primoraju da prihvate eksploataciju) (Gaj Standing: Prekarijat – nova opasna klasa, London, 2011. Videti vrlo interesantan rad A. Grubačić: Globalizacija nepristajanja, svetovi, str. 11-21. Asbjorn Val: Uspon i pad države blagostanja, Oslo, 2012. godina). Tî je ogromna masa radnika na minimalcu, na određeno vreme, mladi obrazovani, ali prezaduženi kreditima, sa kratkotrajnim ugovorima, za razliku od ranijih generacija sa stalnim zaposlenjem, osmočasovnim radnim vremenom, godišnjim odmorima, zdravstvenim i penzionim osiguranjem.

Današnjim radnicima u postindustrijskom globalizovanom kapitalizmu nestaje koncept stalnog radnog mesta. Ostaje mu samo – nesigurnosti i neizvesnost. Izloženi su fleksibilnoj eksploataciji (nesigumo radno mesto, nesigurne i neredovne plate), niska primanja, na margini društva, izložen i visokim troškovima života i kreditima koje ne može da otplaćuje To im je nametnuo neoliberalizam. EU uz to agresivno zastupa interese kapitala. Neoliberalni koncept i štednja ugrađeni su u EU, a ona se okrenula kao supranacionalno telo pre svega u interesu finansijskog kapitala.

 U tom pravcu ide i stvarna „eksploatacija dužničkog ropstva“ svih država u krizi. Učešće najamnina i plata u bruto nacionalnom proizvodu, videli smo, smanjeno je u ovim državama u poslednjih 15 godina za gotovo 15% (sa 68% na 54%), za koliko je povećano učešće bruto profita (kamata, rente i dr).

4. KRIZA NEOLIBERALNOG KONCEPTA I NAMETNUTI KONCEPT ŠTEDNJE

U ovoj fazi radi se o krizi neoliberalnog koncepta (ničim ograničenog, dakle deregulisanog) kapitalizma. Euforične apologete liberalnog kapitalizma su sada zaćutale i ne govore više o njegovom krajnjem trijumfu. Duže vreme su se gomilali faktori krize. Virtuelni kapital, koji je sam sebe reprodukovao i umnožavao nezavisno od realne ekonomije, doveo je do „prskanja balona“ i pojave finansijske krize. Strah od gubitka radnog mesta dovodi do smanjivanja rashoda stanovništva, ali i klasične štednje. Zaduživanje kod banaka postaje sve rizičnije. Banke postaju opreznije u kreditiranju. Krediti opadaju.

 Rizični plasmani se gomilaju, a rezervacije banaka povećavaju uz visok neplasirani kapital. Preduzeća sve manje investiraju i manje se zadužuju. Važno je „održati se na površini“ i ne potonuti u talasima krize. „Nemojte verovati da moderne vlade imaju situaciju pod kontrolom“ i da znaju izlaz iz ove krize. (Maks Ote: Slom dolazi, prevod, Beograd, 2004.) Samo u 2008. godini porastao je broj nezaposlenih za 20 miliona. U SAD do sada je nezaposlenost povećana na preko 10 miliona (10%), uz tendenciju da se pretvori u još veću milionsku bujicu. Trenutno je stopa nezaposlenosti pala na oko 6%. U te kao i druge podatke o javnom dugu, budžetskom deficitu, emisiji novca i dr teško je poverovati.

Zbog posledica ekonomske krize samo u toku 2009. godine bez posla je u svetu ostalo 40-50 miliona tada zaposlenih. U toku 2008. godine između 130 i 150 miliona ljudi došlo je ispod granice siromaštva (UN), a u toku 2009. još 53 miliona. Time će se povećati broj neuhranjene dece za 44 miliona. Prema jednom istraživanju neizvesnost u pogledu zadržavanja radnog mesta kreće se od 15-18% u razvijenim državama, a kod privreda u tranziciji između 20 i 25%, kod nerazvijenih i do 40%. Istovremeno, male i nedovoljno razvijene zemlje u EU, u krizi, nekonkurentne, postaju „potrošačka pustinja“, izvoziće (ako im se dozvoli) armiju jevtine radne snage da bi platile potreban uvoz, sve vreme živeći u dužničkom ropstvu (uz odliv kapitala po obavezama stranim bankama).

Razvijene zapadne države „uspevaju da održavaju inflaciju“ na niskom nivou, ali je stopa nezaposlenosti izuzetno visoka i kreće se preko 10% (u nekim državama EU ova stopa se kreće i 18-27%). Inflacija i nezaposlenost u EU u novijem periodu razvoja najbolje ilustruju takve tendencije, njihovo često istosmerno kretanje, a u poslednjim godinama snižavanje inflacije i veliki porast nezaposlenosti. Države iz budžeta su primorane da sve više izdvajaju za socijalne potrebe (nezaposlenost, zdravstveno, socijalno staranje, penzije) kao vrlo neelastične rashode.

Otpor privatnog krupnog kapitala, širenju javnih rashoda, posebno socijalnog karaktera, je sve veći u razvijenim privredama. Neosporno je da je slomljena socijalna poluga koja je donekle održavala socijalnu ravnotežu u kapitalizmu.

5. SPEKULATIVNI KAPITAL U RECESIJI I EFEKTI NA RAST I ZAPOSLENOST

Dezinvesticije u realnu ekonomiju se poput zaraze šire privredama u svetu. Ekonomija i finansije su u velikoj turbulenciji.

Da li je moguće kontrolom i ograničenjem agregatne tražnje obuzdavanje inflacije i spekulativnih plasmana? Do čega dovodi „politika stabilizacije“ i štednje uz monetarnu „stegu“, a do čega politika „monetarne poplave“ i jevtinog novca u novoj finansijskoj krizi? Teorija kriza i ciklusa redovno je stajala na apriorističkom stavu da rastuću inflaciju prati i ostvarivanje gotovo pune zaposlenosti, dok fazu recesije i krize prati pad cena i rastuća nezaposlenost. Savremene privrede danas karakterišu stalna inflacija i stalno velika nezaposlenost.

Dakle, javlja se produžena faza recesije (krize) i inflacija s nezaposlenošću. Nastaje i novi pojam u ekonomiji – incesija (inflacija i recesija). Inflacija i nezaposlenost su dakle stalno prisutni problemi, bez obzira u kojoj se fazi ciklusa nalazi privreda. To je posledica dominantno monopolskog formiranja cena u kapitalizmu i korišćenja inflacije za preraspodelu bogatstva. Razvijeni državni intervencionizam doveo je do značajne izmene raspodele nacionalnog dohotka, uz sve veće učešće javnih prihoda i rashoda u bruto domaćem proizvodu, a time i strukture ukupnih društvenih izdataka i „troškova razvoja“.

Struktura cena se menja, uz sve veće učešće neelastičnih rashoda (energija, sirovine, državni socijalni izdaci), što u traženju izlaza iz kriznog stanja i teškoća u proizvodnji vodi u rast cena, monopolizaciji proizvodnje, operisanju zalihama i proizvodnjom, dakle oligopolskom ponašanju i strukturi privrede. To, pak, dovodi do inflacionističke recesije. Inflacionistička recesija dovodi do specifičnog reagovanja finansijskih tržišta u krizi. Finansijska tržišta u krizi reaguju na taj način što zbog nemogućnosti profitabilnog realnog ulaganja novčanog kapitala i pada profitne stope, kapitali se usmeravaju na spekulativne transakcije. Finansijske bankarsko – berzanske transakcije oživljavaju, na račun ulaganja u realne investicije.

Pad realnih investicija dovodi do obaranja stope privrednog rasta, zaposlenosti i pojave negativnog multiplikatora i akceleratora investicija i potrošnje. Ekspanzivni rast zaduženosti i spekulativni kreditno-finansijski vrtlog, koji se sve više ubrzavao, delujući kao „uraganska pijavica“, vodili su naglom smanjenju prosečne i marginalne „sklonosti štednji“. U takvim uslovima, uz politiku niske kamatne stope, ne isplati se štedeti. Ovo posebno iz razloga što je pre krize vladao potpuni potrošački mentalitet i osećaj da će prosperitet trajati dugo.

Optimističko raspoloženje i težnja za profitom i visokim standardom preko kreditne potrošnje sada, a vraćanja kredita u perspektivi, obezvređivali su štednju u bankama. Štedna stopa drastično opada iz godine u godinu, dok se finansijski višak (ostvaren kreditima) usmerava u kupovinu hartija od vrednosti na finansijskom tržištu. Postalo je stvar prestiža da se kupi sopstvena kuća ili stan, luksuzni automobil, savremena tehnologija. Štednja nije više vrlina i osiguranje za budućnost, odnosno kumulisanje sredstava za neku planiranu veću kupovinu (a time i izvor stabilnosti bankarskog sektora). Štednja kod banaka u SAD samo za godinu dana (2008) pala je za dva biliona dolara (gubitak štednje kod banaka kao klasičan izvor kreditiranja i stabilan izvor sredstava banaka). Time je Iikvidnost banaka dodatno smanjena i ugrožena, kao i njihova kreditna politika (plasmani). Stopa štednje (iz dohodaka) pala je sa gotovo 5% iz 1990. godine na svega 0,4% u 2009. godini (SAD). Sada se razvija znatno prošireni niz umesto uskog odnosa

S = I

dakle, štednja jednaka investicijama, sada imamo sledeću reakciju:

Emisioni novac

?K ——-> M ——–> F ———–> B ——–> R

?        ?                        ?                  ?              ? 

        Kredit     (Novac            Finansijski         Banke          Realne investicije                 

                        kao štednja)     derivati                                    (hipoteke)

„Mehur finansijskih derivata“, kredita i depozita banaka i kupovina nekretnina, mogao je da se ubrzano naduvava i stvara preduslove za finansijsku krizu.

„Sklonost štednji“ se stalno snižava, uz rast sklonosti potrošnji. Privatna štednja dominira, dok je javni sektor deficitaran. Podsetimo se našeg nedavnog priloga o štednji i međusektorskog formiranja štednje. Čak i države glavni izvoznici kapitala (Japan, Nemačka, imaju značajan pad stope štednje). Ove dve zemlje prestaju da se javljaju kao neto izvoznici kapitala. Videli smo da stopa štednje (iz raspoloživog dohotka) opada u SAD sa 8% iz 1970. godine na svega 0,4% u 2010. godini. U uslovima liberalne kreditne politike i povoljnih kredita banaka, ne isplati se štedeti. Sve je vezano za liberalnu monetarnu i kreditnu politiku, niske kamatne stope kojim se želi stimulisanje privredne aktivnosti i investicija. Ali kapital „skreće“ u kupovinu hartija od vrednosti javnog sektora zbog više kamate i sigurnosti ulaganja.

Finansijske investicije rastu, realne opadaju, dok štednja iz dohodaka naglo opada (višak odlazi na spekulativne transakcije). Razvio se novi oblik „kazino ekonomije“ i finansijskih hazardnih igara. Ekonomija i finansije ulaze u sferu spekulacija i velike preraspodele u korist kapitala. „Moramo da radimo ne na uništenju kapitalizma, jer bi to bila katastrofa, već na njegovoj moralizaciji“. Traži se ekonomski sistem koji se „zasniva na vrednosti rada“, a ne na finansijama“.

Čisti „finansijski kapitalizam je izvitoperio logiku kapitalizma“. Jer, „finansijski kapitalizam je sistem neodgovornosti i stoga nemoralan. To je sistem u kome tržišna logika predstavlja izgovor za sve“. Traži se suštinska reforma kapitalističkog sistema. Ne može da postoji samo jedan model – onaj američki. (Nikola Sarkozi na konferenciji „Novi svet – novi kapitalizam“, u 2009. godini). Problem kamata na javne dugove postao je ogroman teret za sledećih 15-20 godina, zbog kumulativnog delovanja kamata i stalnog rasta javnih dugova. Oštrina savremene krize najviše se ispoljava kroz budžetske deficite, javne dugove, zaduženost država i stanovništva i sve veću nezaposlenost.

Ovde treba posebno istaknuti sledeću tendenciju: stanovništvo stari, radni vek se produžava, socijalni rashodi (penzije, za nezaposlenost, socijalna davanja i sl) se povećavaju, nasuprot sve većoj potrebi ulaganja u fiksni kapital (nova tehnologija, obnova fiksnog kapitala) koji sve brže zastarevaju i odbacuju sve manju realnu profitnu stopu. Kapital seli iz realne sfere investicija u finansijske oblike (derivate, finansijske investicije, kreditiranje) uz višu kamatnu stopu.

Sfera preraspodele se napreže u odnosima plata (radnici), poreza (država) i kamata (finansijski, bankarski kapital). Funkcionalno i vremenski oplodnja realnog kapitala zaostaje za ličnim i javnim rashodima – sistem se okreće dopunskim izvorima (dugovima i kreditima). Dugovi se kumuliraju (narastaju) kao i kamatne obaveze. Rashodi na kamate i finansiranje postaju dominantni. Kapital ulazi u spekulativni oblik bržeg obrta i oplodnje i visoke cene.

Preraspodela nacionalnog dohotka postaje otvoreni sukob interesa osnovnih subjekata u društvu (radnik, država, vlasnik kapitala). Dopunsko finansiranje oslonjeno i na centralnu banku ili finansijska tržišta, dovodi do eksplozivnog rasta dugova, emisije bez pokrića i njeno usmeravanje u finansiranje budžetskih deficita i „sanaciju bankarskog sektora“. Banke ponovo ulaze u spekulativne transakcije, a ne realnu ekonomiju – stvara se poseban proces autonomne monetizacije dugova.