Danas se pred ekonomsku nauku i makroekonomsku politiku postavlja krupno strateško pitanje daljeg razvoja putem povećanja štednje ili povećanjem potrošnje. Pri tome se odmah postavlja i pitanje: kakva je to štednja i ko treba da štedi i suzdržava se od potrošnje, a kakvu potrošnju stimulisati i održavati na visokom nivou ili je smanjivati i ograničavati.

Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije, mada je doživeo potpuni slom u svim segmentima. Jasno je jer „uspon fundamentalizma slobodanog tržišta doveo do narastanja rušilačkog kapitalizma“.

Prihvaćeni (ili nametnuti) model privrednog rasta je pogrešan, uništava privredu i stvara ogromnu nezaposlenost, vodi do destrukcije proizvodnje, uz ogroman rast neproizvodne partijske birokratije. Sve poluge razvoja i socijalne politike preuzimaju nosioci stranog i domaćeg finansijskog kapitala. Strateški opšti državni interesi su potisnuti od strane separatističkih i uskostranačkih interesa. Razvoj je postavljen na osnovne „poluge“ neoliberalizma:

1) Privatizacija (brza, opšta i nekontrolisana) u osnovi pogrešna i antirazvojna, liberalizacija svih tržišta (posebno tržišta kapitala, uvoza, novca i robnih tržišta),

2) Decentralizacija i defiskalizacija (sa smanjenom razvojnom ulogom države, ali uz proces opšte decentralizacije i regionalizacije); ravnoteža budžeta i platnobilansnih odnosa. Tržišni fundamentalizam je kao filozofija zadominirao, uz dominantan oslonac na uvoz kapitala (zaduživanje u inostranstvu) i „uvoz razvoja“. Stvara se model „zavisnog razvoja“, „nadzirane ekonomije“ od strane finansijskog kapitala razvijenih (i njihovih institucija), a to je siguran put u produbljavanje i produžavanje krize do ekonomske katastrofe.

Zašto dolazi do paralize privrednog, socijalnog i društvenog sistema? Kako se provodi koncept zapadnog liberalno – imperijalnog i kolonizatorskog sistema? Na sceni je proces neoliberalnog porobljavanja, eksploatacije i novi oblik programirane kolonizacije niza država u svetu. Imperijalni sistem stvoren na zapadu stvara sve elemente dominacije, eksploatacije niza država u svetu, uz nametanje modela neoliberalizma stvaranjem otvorenih, nezaštićenih i visoko zavisnih država od stranog (zapadnog) kapitala. Državama ,,u usponu“ ili davno kolonizovanim i nerazvijenim privredama nudi se model zasnovan na danas neefikasnom neomonetarizmu i neokejzijanizmu – koji dodatno razaraju ove ekonomije i društva.

Kriza savremenog kapitalizma i proces njegovog razaranja praćeni su sve višom stopom inflacije i visokom nezaposlenošću. Države nemaju odgovor na bazi dosadašnje teorije i politike na nove izazove krize. Oslonac i traženje „rešenja“ u enormnoj emisiji novca, obaranju kamate na nulu (ili negativnu) samo produbljava krizu, povećava inflaciju i povećava socijalnu destrukciju društva.

U radu se istražuje zbog čega su do sada dominantne ekonomske teorije postale neadekvatne i „prevaziđene“ i zbog čega se države okreću svojim specifičnostima u traganju za rešenjima svoje krize i inflacije.

Mnoge države ulaze u stagnaciju, druge u stagflaciju, a treće u stampflaciju. Stoga će borba protiv savremene krize i inflacije biti izuzetno teška i dugoročna.

Trebalo bi posebno navoditi daje emisija novca narasla preko 40 puta, a realni rast privrede 8-10 puta. Da inflacija u SAD nije zvanična 8 – 9% već preko 20%. Inflacija se otrgla kontroli u SAD. Spoljno – trgovinski i budžetski deficiti su zaista astronomski. Javni dug je porastao do gotovo 32 biliona. a ukupni dugovi (dužnička ekonomija) svih sektora dostižu preko 420 biliona dolara. Slična su vrlo nepovoljna kretanja u krizi u Italiji, Francuskoj, Nemačkoj. Španiji, Portugaliji, Turskoj i drugim državama. Prisustvujemo krahu zapadnog modela i civilizacije zasnovane na kolonijalizmu i pljački drugih država.

Nemačka je ušla u krizu, javlja se nekonkurentna privreda, zaposlenost opada, bankroti se umnožavaju, korišćenje kapaciteta opada, dok NATO lideri narodu nameću depresiju.

14. Tržišni fundamentalizam i šok terapija  – put u kolonijalni položaj nerazvijenih privreda

Malo je poznato da je sastavni deo Mastrihtskog sporazuma upravo neoliberalni model:

1) Stabilnost cena je osnovni cilj makroekonomske politike,

2) Visok stepen autonomije centralne banke (i njena, u osnovi, stabilizaciona politika cena i kursa),

3) Obaveza objavljivanja ciljane stope inflacije,

4) Redovno objavljivanje Izveštaja o inflaciji.

Neoliberalne dogmate, koje su se nametnule društvu, ne dozvoljavaju ekonomiju opšteg blagostanja i države blagostanja. Siromaštvo se povećava, vrši veliko raslojavanje društva, stalni je rast masovne nezaposlenosti, drastičan pad broja stanovnika, enormno zaduživanje u inostranstvu, oduzimanje vlasničkih prava i ekonomsko – socijalne sigurnosti. Narasta problem isplata penzija, socijalnih usluga, razaranje sistema obrazovanja, kulture i zdravog načina života i komunikacija. To je u osnovi rušilački kapitalizam potčinjavanja i zavisnosti (eksploatacije), eksperimenti sa šok – terapijom dovode do sve širih međusobnih konflikata, otuđenosti, kriminala, korupcije – dakle traumatične situacije koje postaju svakodnevnica. Time se brišu sve perspektive bolje sutrašnjice. Cvetanje endemske korupcije ruši sve stubove pravne države i socijalne politike. Funkcionisanje radikalne kapitalističke ekonomije sa šok terapijom se i dalje nastavlja kroz permanentnu dugoročnu krizu.

Političari i vlasti koriste stanje straha i dezorijentacije nastale šokom i neizvesnošću da proguraju šok terapiju s radikalnim „bolnim programom privređivanja“. Što je ustvari „teška operacija bez anastezije“.

Uloga države u privredi (neophodna i dalje u svim zemljama) „zamenjena je mantrom (svetom formulom) slobodna tržišta“. Upravo je potreban radikalno drugačiji pristup ekonomskom razvoju i stabilizaciji privreda, sa prenošenjem težišta na ekonomski rast (bez čega nema ni trajne stabilizacione privrede). Liberalizacija nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. Za ogroman broj ljudi to znači siromaštvo, a za zemlje politički i socijalni haos. Socijalna infrastruktura se ruši u svakoj državi pod naletom neoliberalizma. Raslojavanje dobiju neviđene razmere.

Sve to ukazuje na teške probleme s kojima se suočavaju sve privrede u tranziciji, koje su redom ušle u krizu razvoja, da se mora pronaći novi poslovni razvojni model.

Izbor strategije razvoja na restrikcijama potrošnje, neselektivnoj restrikciji novca, obaranju investicija, likvidacijama preduzeća, izbacivanje ..tehnoloških viškova“ zaposleni iz privatizovanib ili nelikvidiranih preduzeća, uz neto odliv kapitala, smatram, strategija je produbljavanja krize, a ne razvoja.

Monetarnom i fiskalnom politikom (njihovim brojnim merama) treba snažno podstaknuti proizvodnju, posebno pripremu za izvoz i izvoz (uostalom ne ide sva proizvodnja na izvoz, već njen manji deo, ostala je za domaće tržište). Naravno, problem je šta izvoziti i pod kojim uslovima. To je potpuno drugačija koncepcija od preporuka MMF – tog zagovornika interesa krupnog finansijskog kapitala. Sve zemlje koje su dosledno provodile njegove preporuke (u pogledu monetarne politike, kamate, kursa, budžetske i platno -bilansne politike) doživele su kolaps proizvodnje, visoku nezaposlenost, oštru deflaciju, visoke kamate, uz veštačku stabilnost cena i deviznog kursa.To ne može biti osnovni cilj makroekonomske politike, posebno u jednoj nerazvijenoj i krizom slomljenoj privredi. Taj „univerzalni lek“ MMF u najvećem broju zemalja je pravi „otrov razvoja“. Neoliberalska doktrina omogućava da razvijene zemlje u procesu globalizacije povećaju svoje bogatstvo i ostvaruju dominaciju nad manje razvijenim privredama. To je poseban oblik ekonomskog imperijalizma.

Nametnuta finansijska deregulacija oduzima državama moć kontrole nad kamatnim stopama – koja je poverena, navodno, nezavisnim centralnim bankama ( koje su pod kontrolom MMF i svetskih bankara), a to predstavlja i kraj samostalne monetarne politike. Fluktuacije kamatnih stopa (date osamostaljenim stranim  bankama na domaćem tržištu na odlučivanja), fluktuacija kursa, liberalna poreska stopa, laka i slobodna repatrijacija profita na finansijskim ulaganjima – dovode do sumanute trke za profitom i finansijskim spekulacijama. Širi se raskorak (neravnoteža) između finansijske i realne sfere ekonomije, uz eksplozivan rast finansijske sfere. Finansijski i bankarski inženjering kombinuju, mešaju i čine sve složenijim mešavinu međusobnog uticaja deviznog kursa, kamatne stope, berzanskog kursa, indeksacije, kredite i svopove i opcije.

Brzo se razvija spekulativna ekonomija s novim instrumentima i derivatima ( prvog, drugog i trećeg reda), odnosno bankarskim proizvodima. Time su finansijska tržišta postala velika i nekontrolisana arena za masovne spekulacije. Berze su postale specifične kockarnice s ogromnim tuđim novcem. Stvaraju se globalizovane finansije. Štetni karakter berzanskog poslovanja postao je duboko antiekonomski i otežava normalno funkcionisanje privreda. To je sistem ogromnih spekulativnih preraspodela. ali i stvaranja sve veće mase spekulativnog virtuelnog ili fiktivnog kapitala. Stvoren je mehanizam za enormno bogaćenja uskog kruga spekulanata, ali i za izbijanje povremenih kriza kada berze ovakvim poslovanjem postaju epicentri nastajanja kriza.

Ovaj pogubni proces predstavlja ključni kredo neoliberalizma: ekstremna koncentracija finansijskog kapitala, uz veliku gramzivost kroz finansijske spekulacije vlasnika kapitala. Realna ekonomija se napušta i prepušta procesu stalnog propadanja. Nasuprot tome, razvila se haotična finansijalizacija ekonomije koja jedino proizvodi nestabilnost i haos u međunarodnim odnosima, što se pretvara u pravi „civilizacijski haos“.

Liberalni ili klasični kapitalizam je trajao do velike krize (1929), dok od tog perioda narasta kejnzijanska država intervencionizma. Ova faza traje do 1980. do nastanka „reganomike“ i „tačerizma“, kada se razvija neoliberalni model kapitalizma. Potiskuje se državni intervencionizam i dominiraju stavovi neoliberalizma. Zagovara se i provodi politika slobodnog i državnog tržišta, potpuna i brza privatizacija dominacijom privatnog kapitala, slobodan protok kapitala i ograničavanje uloge sindikata i plata zaposlenih. Ne postoji zaštitna politika domaće privrede – potpuno je izložena delovanjem stranog robnog i finansijskog kapitala . Monetarna politika odvojena od realne privrede, a Centralna banka samostalna. Do čega je doveo ovako prihvaćeni neoliberalni model u našoj privredi. To je predmet naše dalje analize.

15. „okidači“ krize i sloma nacionalne ekonomije

Doktrina i ofanziva neolibcralizma i tržišnog fundamentalizma su i dalje dominantni u našoj privredi i društvu. Istovremeno politička i ekonomska arhitektura države blokira ekonomski rast.

Mala zemlja sa slabom, nerazvijenom i krizom slomljenom privredom, visoko otvorena prema svetskom tržištu (121%), bez potrebne zaštitne politike, nije smela da bira neoliberalizam i svemoć tržišta – to je put u visoko zaduženu privredu, sa sve većim dužničkim teretom (spoljni dug i teret duga), sve većim kamatnim obavezama, dužničkom omčom i neuravnoteženom privredom.

Država mora sama brinuti o svom razvoju, ona mora shvatiti da nema razvoja koji se dešava sam po sebi, kako se to „naučno“ kaže, snagom tržišta. Razvoj se mora planirati, njime se mora upravljati. Mora postojati jasna strategija razvoja. Kriza interne ekonomije prenela se i na krizu eksterne ekonomije (spoljna trgovina, finansije i platni bilans). Zaduženost države, preduzeća i banaka je prosto eksplodirala. Tom problemu posvećujemo poseban deo rada. Nastala je „eksplozija dugova“ i dugoročne finansijske krize i obaveza. Debakl ekonomije (i društva) je otvoreni put u novi ekonomsko- finansijski kolonijalizam. Sada je jasno zastoje kriza nastala, zašto se zaoštrava i lomi sve stubove ekonomije. Videli smo i kako je neminovno došlo do sloma nacionalne ekonomije. Ne radi se o „povratku“ ekonomske depresije, već o permanentnoj krizi nastaloj na pogrešnom i pogubnom modelu razvoja i stabilizacije privrede. Poverenje u solventnost privrede i države je trajno uzdrmano.

Nezdrav ekonomski razvoj, bez dugoročne strategije, završava

ekonomskim slomom, dok varljivi kratkoročni rast u nekim godinama (kao nekakav oblik kraćeg oživljavanja) ne može da otkloni depresiju koja nema ciklični karakter. Radi se o dugotrajnoj klonulosti privredne aktivnosti. Takav „strukturni“ razvoj vodi obavezno u permanentnu krizu i konačno slom.

Proces pljačkaške privatizacije, koji nije u funkciji razvoja i formiranja nacionalne (dodatne) štednje doveo je do nestanka velikog broja proizvodnih preduzeća (stečaj, likvidacija, gašenje) tako da je stepen korišćenja kapaciteta instalisanog fiksnog kapitala oboren na oko 30%, što znači daje privredni sektor onesposobljen i neefikasan.

16.Začarani krug permanentne krize i varljivi ekonomski rast

Dovedeni smo u kritično i krizno stanje permanentne krize, kada državu i privredu vodi sloj na vlasti (neukih, poluobrazovanih i nekompetentnih) u opšti slom. Ne postoje ozbiljni strateški ciljevi razvoja i stvarni model razvoja baziran prvenstveno na domaćim faktorima.

Ne postoji strategija ni mere makroekonomske politike, koje bi vodile oživljavanju privrede i ozdravljenju društva. Mnogi su je nazvali „besciljna ekonomija“. Nastala „skleroza institucija“ i njihova neefikasnost, a to znači:

1) Spor, trom ili negativan rast (imploziju rasta),

2) Ogroman socijalni pritisak,

3) Šuma zakona i propisa (po preporukama EU) koja guši svaku preduzetničku i investicionu aktivnost,

4) Stalno rastuća ogromna nezaposlenost.

Uz rekordnu spoljnu zaduženost, stopa nezaposlenosti je gotovo najveća u Evropi (uz Grčku i Španiju sa 27% stopom nezaposlenosti). Privreda je ugušena i nesposobna za razvoj, narastao je vrlo izraženi poslovni pesimizam. Kriza poverenja se prenela na krizu i nepoverenje u državu i organe koji je vode (institucije sistema).

Domaća privreda i proizvodnja učinjene su nesposobnim da prihvate izazove svetskog tržišta i finansijske krize koja se ne može „zaustaviti na granici“. Proizvodnja i privreda su godinama već uvučene u teškoće i krizu na pogrešnom konceptu razvoja i stabilizacije. Stvoreno je čisto imitativno društvo u kojem preuzete mere iz razvijenih privreda deluju destruktivno. Bez rezerve je prihvaćen neoliberalni model (brza i sveobuhvatna privatizacija, velika liberalizacija sve do liberalizacije tržišta kapitala, defiskalizacija, redukcija ukupne potrošnje i dr.), kako MMF tako i zapadnih finansijskih institucija. Ovakav model koji je i u drugim državama nekritički prihvaćen ili silom i ucenama MMF nametnut, izazvao je razorne efekte u privredi i društvu. Takav koncept neoliberalizma i čikaške škole doživeo je svoj potpuni debakl.

Čudi li što zaposleni masovno ostaju bez posla? Da li je masovni radnički bunt nešto neočekivano? Interes finansijskog kapitala, nasupror radu, dominira, uz ogromne preraspodele i siromašenje najvećeg dela stanovništva. Koncentracija kapitala i finansisjke moći koje prati i politička moć u odlučivanju u uskom krugu „dobitnika“. Stopa ekonomskog rasta (u periodu 2001-2014) je četiri puta niža od učešća dospelih obaveza u bruto domaćem proizvodu na inostrane dugove (2,6% prema 8,0%). O tom problemu šire raspravljamo kasnije.

Dakle, najpre dolazi do usporavanja, a zatim stagnacije i na kraju regresije (pada) bruto domaćeg proizvoda. To se posebno vidi u poslednjih nekoliko godina. Stopa rasta iz 2007. predkrizne godine sa 5,4% pada u 2011. na 1,6% i u 2012. i 2014. godini ima negativan rast. Realno je bilo očekivati i negativnu stopu u 2014. između 1 i 2%. Time se u stvari recesija nastavlja, dok su finansijski slom i sasvim izvestan bankrot (ili novo gomilanje spoljnog duga za finansiranje dospelih obaveza) na horizontu. Da li će država sebe dovesti u fazu da u bliskoj budućnosti objavi bankrot?

Sintetički prikazan „rentgenski snimak“ takve privrede i tokova je sledeći: Poslovi staju, proces dezinvestiranja se širi. Nezaposlenost dostiže rekordne visine. Glad počinje zahvatati sve šire slojeve stanovništva. Berza doživljava slom. Indeksi se naglo obrušavaju. Finajisijske spekulacjje dominiraju, čime se ostvaruje veliki spekulativni profit. Banke se suzdržavaju od kreditiranja privrede i građanstva.             Bankarski plasmani opadaju (u nekim gradovima blago rastu). Likvidnost banaka je na vrhuncu. Kapital traži kanale da napusti zemlju. Proizvodnja naglo opada. Realni dohoci opadaju. Inflacija oživljava. Izvoz slabi. Uvoz naglo opada. Privreda kreće u opšti krizni slom. Tada kriza razvoja poprima razmere katastrofe. Signal tako neizdržive situacije i za uzbunu dat je pre nastanka svetske finansijske krize – koja služi kao izgovor krivcima za našu katastrofu. Ubrzana kretanja privrede ka slomu i procesi blokada i raspada pokazuju da se takav sistem ne može „reformisti“, kako to svakodnevno najavljuju nosioci vlasti, on se mora napustiti. Treba izraditi dugoročnu alternativnu strategiju i potpuno drugi model rasta u odnosu na postojeći. Dakle, ekonomski posuđeni (a nama neprilagođeni) sistem i i neoliberalni eksperiment su se pretvorili u razvojnu fatamorganu. Ovde je potrebna ortopedska hirurgija i stavljanje privrede (preduzeća) na noge. Dubinskoj reformi opirale se svom snagom, splet domaćih i stranih interesa i sila, onemogućavajući svaku alternativu koja ima stvarna prosocijalistička, a to znači i anticiklična obeležja. „To je taj ofanzivno-razvojno potreban model razvoja sa većom socijalnom ravnotežomu društvu. Malom Srbijom ne upravljaju veliki ljudi i stručnjaci. Narasla je armija neukih , poluobrazovanih, nekompetentnih, koji vode državu i privredu.

IV Neoliberalizam i diktatura spekulativnog kapitala

I.  liberalizacija i fleksibilnost rada i zaposlenosti

Države se na pokornost nateraju šokom. Narasli konzervatizam je drugo ime za katastrofu. Neoliberalizam je osnova za narastanje kolonijalizma.

Dosadašnji neoliberalni model razvoja zasnovan na pogubnoj koncepciji rasprodaj – pozajmi – potroši (opljačkaj), a pre svega rasprodaj (kroz privatizaciju) sve vredno u privredi, doveo je do ekonomsko-finansijskog sunovrata u krizu i socijalni slom društva s ogromnom nezaposlenošću. Po stopi nezaposlenosti Srbija je bila prva u Evropi.

Formirana dužnička ekonomija razotkriva neosnovanost neoliberalnih tvrdnji da će liberalizacija i fleksibilnost rada privući investicije i povećati konkurentnost i zaposlenost. Time bi se, tvrdi se, smanjio teret dugova i deficiti na sve strane. Neoliberalni model ignoriše činjenicu da kapitalne investicije ne zavise prevashodno od niske cene rada, veći značaj ima veličina tržišta, njegova udaljenost, visina profitne stope, troškovi energije, transporta i sirovina, troškovi osnovnog kapitala i moderna tehnologija i organizacija, sigumost plasmana i repatripacije profita i dr.

Zakon o radu, kao novi hit liberalnog kapitalizma i dalje eksploatacije i obespravljenja radnika, bez obzira na objektivna ukazivanja na sve slabosti koje donosi i pogubne efekte na zaposlene, uz velike otpore takvim zakonima širom Evropske unije, guraju se i dalje, mada je jasno da nema pozitivan efekat na ekonomski rast, investicije i zaposlenost. Trenutni nosioci vlasti smatraju da je „saglasnost o ZOR-u postignuta kroz izbore, s obzirom da je većina građana glasala za reforme“ a za koje reforme smo glasali? Ni za jednu konkretno naznačenu. Sigurno je u tome samo jedno – veliki gubitak prava, nesigurnost i neizvesnost zaposlenih (posebno kod stranih investicija).

To je područje ofanzive navedenog neoliberalnog modela i prebacivanje tereta krize na radničku klasu, njihovo dalje gubljenje prava i učešća u raspodeli novostvorene vrednosti. Sindikati ostaju iznenađeni i tvrde „narod nije znao da će se reforme lomiti preko njihovih leđa“. Ta fleksibilizacija rada i zaposlenosti je ili nekritički prihvaćen koncept od strane naših političkih struktura na vlasti ili je nametnut od strane EU (Evropske komisije), koji se mora provoditi na našem „putu u EU“.

Komisija EU traži povećanje fleksibilnosti tržišta rada uz zamrzavanje plata, smanjenje penzija i povećanje starosne granice za penzionere (isto kao i MMF). Regulacija sc uvodi radi lakšeg otpuštanja, ograničavanja naknada i prava, a to znači dalje slabljenje socijalnog modela društva i socijalne države.

Država sa svojom socijalnom funkcijom, koja je strana i neinteresantna privatnom kapitalu (preduzetniku), treba da štiti interese zaposlenih, dok je istovremeno odgovorna za ekonomski razvoj, dužna da preduzetnicima (nosiocima kapitala) osigura povoljne poslovne uslove preko makroekonomske razvojne politike, sigurnosti i stabilnosti poslovanja.

U ekonomskoj istoriji nikada privatni kapital nije vodio socijalnu funkciju i brinuo o pravima radnika. On im je   profitno-interesno suprotstavljen. I predstavnici stranog kapitala (investitori) traže da se ukinu brojne poreske olakšice za zaposlene. Verovatno im treba ne samo jevtina već po mogućnosti besplatna radna snaga, da bi bili profitabilni i zainteresovani za ulaganja. To je i jedan od uslova stranih investitora Srbiji. Kao u Dinkićevim investcijama do sada. Normalno je da su radnici protiv odredbi Zakona o radu, štrajku i stečaju, uz to opravdano traže da budu uključeni u proces oporavka svojih preduzeća. Sindikati s pravom ističu da je vlast „izigrala radnike“ i već dogovorene principe.

Za koga se gradi ekonomski sistem? Koji su danas osnovni ciljevi razvoja? Ovde se postavlja i životno pitanje – kakav i za koga gradimo privredni sistem prema EU, prema domaćem spekulativnom (neproizvodnom) kapitalu ili za naciju i sopstveni put razvoja, humani, a ne dehumanizovani eksploatatorski sistem. Iz navedenog Zakona jasno je da se „vlast odlučila da drastično skreše prava zaposlenih“, uz bezrezervnu podršku poslodavaca, koji su bogatstvo stekli uglavnom kroz pljačkašku privatizaciju i švercerskom ekonomijom (posto su realna ekonomija, investicije i proizvodnja uništene).

Obaranje cene rada, troškova rada, prava radnika, ne vodi porastu zaposlenosti, već nesigurnosti zaposlenih, ucenama, gubitku najvećeg dela stečenih prava do sada. To je put u lakše otpuštanje zaposlenih, politika pritiska na nadnice i uslove rada, daljeg udaljavanja zaposlenih od odlučivanja i rezultata rada i fleksibilnu eksploataciju.

To je već prvi korak koji ne treba učiniti. To se tretira kao mera za „poboljšanje poslovnog ambijenta“. Radi se o tome da bi se „omogućilo fleksibilnije zapošljavanje i otpuštanje“. „Posuđeno“ je, ili čak nametnuto, rešenje iz EU, koje uglavnom omogućava lakše otpuštanje, a zatim uvođenje raznih izvedenih oblika zaposlenosti, kao ugovor na određeno vreme, za određene poslove, privremeno, na lizing, na probu i slično slabljenje položaja zaposlenih. Nestaje koncept stalnog radnog mesta. U Poljskoj već sada je od ukupno zaposlenih 27-30% po ugovoru na određeno vreme i u drugim državama EU je slično. Zar se ne vidi da je to životna borba između rada i kapitala, koja plamti i u Evropi i u SAD.

„Fleksibilnost tržišta rada, dinamičnost i prihvatanje novih poslova, nove tehnologije; otvorenost za konkurenciju svetskog tržišta“ – samo su floskule iza kojih se krije ružna stvarnost i opasne antiradničke namere. Možete li zamisliti da je „ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike“ glavni zagovarač ovog Zakona, koji kaže da će „Zakon o radu biti usvojen vrlo brzo, a da će odgovornost za to preuzeti država“. Koja i kakva to država? Ili, kada predsednik SPS kaže „mogu biti spaljen na Terazijama, ali Zakon o radu usvojen“. Oni sebe smatraju levom opcijom, dok su glavni promoteri ovog „zakona, ali i neoliberalnog modela razvoja. Neće smanjenje poreza i doprinosa na rad koje poslodavci traže, a ni „fleksibilnije zapošljavanje“ povećati zaposlenost. Naprotiv, doći će do porasta nezaposlenosti i rasta neizvesnosti. Strah će zavladati kod trenutno zaposlenih. Formiraće se ogromna masa ćutljivih i trpeljivih. Poništava se time i kritička misao i kvalitet života. Hoćete li da stvarate ljude – zombije?

2. Neoliberalizam kao projekat hegemonije finansijskog spekulativnog kapitala

Neoliberalizam predstavlja projekat rekompozicije hegemonije finansijskog spekulativnog kapitala. To je danas dominacija transnacionalnih korporacija koje upravljaju svetskom privredom, čak i državama, preko brojnih ucena. Preko Sporazuma socijalnih partnera, uz posredovanje ne više „neutralne države“, uglavnom se ispoljava potreba za socijalnim disciplinovanjem radničke klase i njenim totalnim pokoravanjem hirovima spekulativnog domaćeg i međunarodnog kapitala.

Proizvod rada sve više „hrani finansijski spekulativni i bankarski kapital, a sve manje plate zaposlenih“. Pohlepa i spekulativno ulaganje kapitala, odliv kapitala u inostranstvo nedostatak kontrole, kao i usporavanje rasta i pad zaposlenosti uz širenje socijalne krize, dovode do dvostruko negativnog toka.

1) Speklativno korišćenje finansijskog kapitala dovodi do preraspodele dohotka, a ne njegovog stvaranja i 2) Veliko socijalno raslojavanje i siromašenje najvećeg dela stanovništva.

Rad pri tome gubi značaj razvojne snage. On se tretira samo kao trošak, uz stalno nastojanje da se smanji u ceni koštanja.

Zaposlene tretiraju kao običnu robu, potrošni materijal, obrtno sredstvo. To nam je „novina“uvezena sa zapada i stav Evropske komisije. Zamislite – radnici se iznajmljuju kao neko sredstvo! Takvi radnici nemaju nikakva prava, ni radno vreme, ni druga prava iz radnog odnosa koja su nekada imali. Sada se predlaže „elastičnije“ radno vreme i takva prava zaposlenih, bez stalnog radnog mesta, stalnog zaposlenja, lakši otkazi, nesigurnost i neizvesnost. To je „rad na određeno vreme“, a radnik u položaju poslušnika i sirovine „za ceđenje“.

Liberalno ceđenje radne snage ide u prilog tajkunima i njihovim spekulativnim operacijama. Ako im se ukinu monopoli, zaštitni štit političara i da rade prema svojim znanjima i sposobnostima, videlo bi se da nisu u stanju da održe proizvodnju, već gase i likvidiraju preduzeća. Mali privrednici izbegavaju da zaposle radnike za stalno, a i ne plaćaju doprinose. Zaposle na određeno vreme, ne plate, istekom roka daju otkaz. Primaju druge i ciklus izrabljivanja se nastavlja.

Poslodavci traže da se smanje lična primanja i prava zaposlenih i pored njihovog pada u nacionalnom dohotku za preko 15% u poslednjih 10-15 godina i 26 do 30% realno u poslednjim godinama. Poslodavci i potencijalni investitori ne postavljaju pitanja troškova zaduženosti, finansijskih troškova (kamata, provizija, otplate kredita, nedostatka kredita, carinske zaštite i dr), već im je osnovni problem troškovi rada i dosadašnja prava radnika iz radnog odnosa. To je jedan od razloga zbog čega tražimo u novom konceptu razvoja i upravljanja kapitalom i razvojem – da se „spoji rad i kapital u preduzeću“. Da se radnici uključe u proces oživljavanja preduzeća.

Zaposleni se već sada osećaju nesigurno, gotovo preplašeno i u velikoj neizvesnosti. Oni pristaju i na ucene – važno je sačuvati radno mesto po svaku cenu. Pri tome samo 18% poslodavaca uredno isplaćuje plate zaposlenima. Izloženost pritisku i ucenama od strane poslodavca i nosilaca kapitala je naglo povećana. Stotine hiljada radi, a ne prima platu. Pogledajte koliko poslodavci duguju zaposlenima za neisplaćene plate (i doprinose i poreze). Ne vraćaju kredite bankama i ne plaćaju kamate (nevraćeni krediti iznosili su 30-50% plasmana banaka).

Padanje plata nominalno i realno, praćeno rastom nezaposlenosti, padom socijalnih primanja, podstičc zaduživanie kod banaka sektora stanovništva – da bi se izvršavale fiksne obaveze i donekle očuvao dostignuti standard. Dugovi su naglo povećani i postali ogroman teret na prihode. Međutim, zbog porasta nezaposlenosti, neizvesnosti i nesigurnosti zaposlenja, pada primanja -naglo pada tražnja kredita kod banaka. Globalna tražnja stanovništva naglo opada, a time i akcelerator potrošnje i investicija.

U svetskoj privredi finansijska sfera je preko 40 puta veća od realne (proizvodne) ekonomije, ona preko četiri decenije usisava realnu ekonomiju. U realnoj privredi akcionari traže (vlasnici kapitala) stopu dobiti iznad 10% od korporacija. Da bi to ostvarila u uslovima velike konkurencije firma se okreće finansijikim spekulacijama u kojima je profitna stopa nekoliko puta veća i u kratkom roku, odnosno izbegavanju plaćanja poreza. Visoka stopa- profita može se ostvariti samo preko visokog rasta produkivnosti, smanjenju fiksnih troškvoa (ukidanje radnih mesta, smanjenje plata. nezaposlenost, premeštanje radnika, „fleksibilizacije“ rada, dok se vlasnicima kapitala osiguravaju visoki profiti. Preraspodela novostvorene vrednosti ide u korist vlasnika kapitala, uz pad učešća plata i zarada. Uz to se smanjuju i realne investicije u zemlji, rastu spekulacije, dok realne investicije „sele“ u privrede s manjim troškovima i visokim profitima. To je dodami pritisak na domaće plate i zaposlenost. Neverovatan je izrazito parcijalan pristup ovom sistemskom problemu. Smatra se da će smanjenje poreza na lična primanja i doprinosa i drugih davanja i gotovo ukidanje otpremnina, dovesti do porasta zaposlenosti. Sigurno je da do toga neće doći, jer se oslobođena sredstva „utapaju“ u sva ostala, koja će poslodavac po svom nahođenju koristiti (najmanje u proizvodnju i realne investicije).

Sa čime se to želi u konkurentnu borbu na tržištu Evropske unije – sa velikim korporacijama ili multikorporacijama, koje imaju svaku podršku države? Osnovni cilj neoliberalne hegemonije uopšte nije podsticanje rasta i zaposlenosti uz redukciju inflacije. Cilj je podčiniti radničku klasu, prigrabiti domaću akumulaciju i kontrolisati međunarodno zaduživanje države i stvaranje država kolonija. Imperativ u tome je kontrola radnika (zaposlenih) u cilju osiguranja „međunarodne konkurentnosti“ i redovnog servisiranja spoljnih dugova-da bi se ponovo ušlo u novi dug i gušenje obavezama iz dugova (stvaranje zavisne dužničke ekonomije). U sektoru zaposlenih normalno je da vlada osećanje nesigurnosti i velike neizvesnosti, čak i straha. Strah da se ostane bez posla, do koga je posle gotovo nemoguće doći, uz izostanak bilo kakve zaštite.

Solidarnost je zamenjena neoliberalnim individualizmom i otuđenjem, patološkom zavidnošću i međusobnom mržnjom. Radnici postaju običan „dodatak“ kapitalu, bez vlasničkih prava, bez državne, sindikalne i socijalne zaštite (sindikati su pocepani, razbijeni, umesto jedinstveni, a u privatnom sektoru i ne postoje).

Radnička klasa je podeljena na tri segmenta:

1) Zaposleni u privatnom sektoru (sve slabiji sindikati, ili ih nema, nesigurnost, slaba prava),

2) Zaposleni u javnom sektoru (koji koriste ovu partijsku transformaciju države),

3) Zaposleni u inostranstvu (odliv radne snage),

4) Penzioneri (ranije zaposleni),

5) Nezaposleni (bivši zaposleni, budući nezaposleni).

Naraslo je interesno suprotstavljanje ovih delova stanovništva: penzioneri – zaposleni, zaposleni – nezaposleni, zaposleni u javnom sektoru -zaposleni u privatnom sektoru. Uz to vlast sve čini da pocepa sindikate, a sve one na subvencijama i restrukturisanju i ucenjuje i suprotstavlja organizovanim sindikatima. Stara je to priča, u kojoj cenu plaćaju svi zaposleni i nezaposleni. Treba ići za stvaranjem jedinstvene platforme rada u opštem klasnom sukobu odnosa rada – kapitala – države.

Cilj neoliberalnih reformi je, vidimo, podčiniti sindikate i radničku klasu, a domaća preduzeća, investicije i bankarski sektor međunarodnim imperativima. Privatizacioni talasi proizvodne državne imovine (kapitala) i dalje se vidimo nastavljaju. Masa gotovog novca u sferi spekulativne ekonomije (i kriminala i korupcije) ne investira se u realnu ekonomiju, već u spekulativne transakcije. Redovno se lakše ulazi u spekulativnu nego u realnu ekonomiju (u potrazi za brzim i visokim profitom). Finansijalizacija se odvija pod slabom kontrolom Centralne banke i kontrolnih državnih organa licemerne i parazitske države i interesnih grupa stranaka na vlasti.

Reintegracija radničke kJase u svet kapitala preko visoke nezaposlenosti i s malom-tolerancijom na delovanje sindikata, spekulativna koncentracija bogatstva u uskom krugu birokratije i političke oligarhije, ogromno socijalno raslojavanje, uz demontažu države blagostanja – doveo je do pravog ambijenta za potrebne stvarne dubinske ekonomske reforme. I sada, u pravom infarktnom stanju privrede, socijalnom beznađu najvećeg dela stanovništva, predsednik Vlade izjavljuje da predstoje reforme sa „mnogo znoja, suza i problema“. Moram reći, poznajući dobro situaciju, da nam je te „blagodeti“ i do sada previše na raspolaganju. Niko da korektno reaguje na ovakvu „blistavu budućnost“ koja se nudi kao obećanje boljeg života (za otprilike tri godine odricanja i „stezanja kaiša“), a koja na ovom konceptu neće doći. Ekonomska kriva se prebacuje na zaposlene, a ne za glavne krivce nosioce vlasti i njihovu pogrešnu i pogubnu makroekonomsku politiku i model razvoia.

Najavljene ekonomske mere Vlade predstavljene su kao rešenje za duboku privrednu i socijalnu krizu, dok najveći njihov deo vodi većoj eksploataciji rada i Iegalizuje nehuman, odnos prema radnicima. U merama Vlade je više elemenata liberalizma u odnosu na prethodne. To se posebno odnosi na fleksibilizaciju tržišta rada i privatizaciju javnih preduzeća. Fleksibilizacija rada i plata neće povećati zaposlenost, ali će sigurno dovesti do porasta nezaposlenosti.

Ono što smatraju „reformama“ jeste u stvari povlačenje socijalne države ili države blagostanja, predatorski neoliberalni kapitalizam u Srbiji naglo oživeo. Čovek ćc biti višestruko manje zaštićen nego do sada (u svim sferama delatnosti). Odnos rada i kapitala (ne više dominantno spekulaitvnog. pljačkaškog, preraspodelnog tipa, već kreativnog, proizvodnog i stvarno preduzetničkog-moralnog) može da se gradi u uslovima jedne uređene države, jakih javnih institucija i sindikata, obaveznu primenu zakona (ni ovaj se ne poštuje), redovnu isplatu plata i poreza i doprinosa, naknada za prekovremeni rad, pregovore poslodavaca i njihovih zaposlenih – dakle uređen sistem odnosa i odgovornosti.

Na ceni je turbo kapitalizam u Srbiji, kao „teror antiekonomije, uz poništavanje radničkih prava“, obaranje potrošnje, „stabilizacija“ u dubokoj krizi i visokoj nezaposlenosti. Da li je to raskid sa dosadašnjim modelom razvoja i upravljanja privredom? To je nastavak pogubne i promašene makroekonomske politike i modela razvoja. Proučavajući ponuđene mere „reformi“ vidim da istinske duboke reforme privrede i društva nema.

Dotle će i dalje „orkestar na Titaniku svirati do poslednjeg časa zanosne melodije velikih obećanja i još većih dugova“. Nastavlja se ista do sada vođena, politika produbljvanja krize, nove visoke zaduženosti i antirazvojni model makroekonomske politike sa daljom rasprodajom nacionalnog bogatstva. Izgubićemo još 2-3 godine potrebnog razvoja.