Danas se pred ekonomsku nauku i makroekonomsku politiku postavlja krupno strateško pitanje daljeg razvoja putem povećanja štednje ili povećanjem potrošnje. Pri tome se odmah postavlja i pitanje: kakva je to štednja i ko treba da štedi i suzdržava se od potrošnje, a kakvu potrošnju stimulisati i održavati na visokom nivou ili je smanjivati i ograničavati.

Prof. dr Slobodan Komazec

INFLATORNO STVARANJE AKUMULACIJE, INFLACIONA PRESIJA I OTVORENA INFLACIJA

„Retki su izuzeci u savremenim privredama koje poznaju finansijske probleme, a to su pitanja koja zadiru u sve pore egzistencije i razvoja svake jedinke i društva. To su pitanja koja se postavljaju svakodnevno.“ (Samjuelson)

Nerazvijene zemlje, skoro bez izuzetka, treba da koriste inflaciju kao metod stvaranja akumulacije. Zbog bržeg porasta cena od dohotka stanovništva, u inflacionom procesu dolazi do snižavanja realne potrošnje i do povećanja akumulacije. Porast novčanih dohodaka stvara iluziju o porastu životnog standarda, naročito u početnoj fazi manifestovanja inflacije, iako se, ustvari, radi o metodi prisilnog ograničavanja potrošnje, preraspodele dohotka u korist akumulacije.

Mnogi teoretičari, u razvijenim zapadanim zemljama, prisustvo inflacije smatraju imanentnim procesu ekonomskog rasta, a glavna teškoća se vidi u merama njenog obuzdavanja kako bi se sprečila da uzme nepoželjno brzi tok i intenzitet koji bi izazivao ozbiljnije poremećaje u privredi. Na toj liniji pravi se razlika između inflacione presije i prave inflacije, jer se smatra da je inflaciona prosija neizbežan pratilac ubrzanih ulaganja za sprovođenje investicionih  programa  razvoja, ukoliko za njihovo finansiranje  nisu angažovana inostrana sredstva.

Inflaciona presija razvija se u otvorenu inflaciju samo kad nije ometana fiskalnim merama, direktnom kontrolom ili uvoznim viškovima. „Stoga vlade nerazvijenih zemalja, verovatno, neće moći da izbegnu inflacionu presiju, a da to u mnogo slučajeva ne bi značilo napuštanje samog razvoja“. U odsustvu raspoloživih inostranih sredstava, domaće finansiranje uvoznih dobara neophodnih za ekonomski razvoj zahteva od nerazvijenih zemalja da ostvaruju izvozni višak nad uvozom dobara koja ne služe ekonomskom razvoju. Takav višak izvoza povlači redukciju u potrošnji i nebitnim investicijama, što stvara inflacionu presiju, jer izvlači iz domaće proizvodnje proizvode koji moraju da se izvoze.

Mora se voditi računa da se povećanje izvoza ostvaruje sa što manje negativnih efekata za nacionalnu privredu (ekspanzija proizvodnje primarnih proizvoda: uključivanje u izvoz proizvoda koji ranije nisu bili izvoženi; povećanje vrednosti izvoznih proizvoda daljom preradom, poboljšanjem kvaliteta, standardizacijom, boljim serviranjem i pakovanjem; preuzimanjem usluga u spoljnotrgovinskoj razmeni, Što su ranije obavljale industrijalizovane zemlje, naročito transport, špediciju, osiguranje, bankarski servis i sl.).

Pristalice kontrolisane inflacije, naročito oni koji imaju u vidu iskustvo zemalja Latinske Amerike, ističu da bi u mnogim nerazvijenim zemljama rigorozna politika stabilnih cena izazvala stagnaciju i uzdržavanje od inicijativa i poslovnog rizika. Inflacioni proces deluje stimulativno na ekonomski razvoj, zaustavljanje inflacije, značio bi zaustavljanje samog razvoja, dok nema alternativnih metoda koji bi bili adekvatni ekonomskim, socijalnim i političkim uslovima nerazvijenih zemalja. Nisu razvijeni institucije i instrumenti koji bi omogućavali razvoj u režimu stabilnih cena. Najčešće istican argument u prilog „strukturne inflacije“ je da ekspanzija monetarne mase impulsira inflaciju, ali, ako se višak novca koristi za produktivne ciljeve, to impulsira razvoj. Treba dakle razlikovati produktivnu od neproduktivne emisije novca.

U svetlu te koncepcije postaje manje važno kolikom brzinom se akumulira novčana ekspanzija; od primarnog značaja je činjenica radi čega se stvara i za šta se koristi. Kvalitativni ili selektivni ciljevi i tehnika monetarne politike više se cene, nego kvantitativni ciljevi i tehnika. Stoga i kvalitaivni (selektivni) metodi vođenja monetarne politike često dobijaju prioritetni značaj u njenoj stimulaciji razvoja.

U nerazvijenim zemljama, sam razvojni proces stvara potrebu za novom emisijom da bi se formiranje monetarne mase usklađivalo sa porastom nacionalnog dohotka ili bruto proizvoda. Osim toga, privredni razvoj izaziva i konstantno potiskivanje naturalne privrede i sve širu primenu monetarno-tržišnih transakcija.

INFLACIONI METODI I FINANSIRANJA PRIVREDNOG RAZVOJA-MONETARNO OŽIVLJAVANJE PRIVREDE

S obzirom na navedene okolnosti, teško je, u potpunosti, odricati inflacione metode u finansiranju privrednog razvoja. U datim uslovima, politikom monetarne ekspanzije mogu se pokrenuti na proizvodno korišcenje neangažovani faktori proizvodnje. A ukoliko deficitno (inflatorno) finansiranje dovode do povećanja proizvodnje robe i usluga za ličnu potrošnju i investicije, povećanje monetarne mase, propraćeno porastom cena, dobija svoju protivtežu u porastu proizvodnje. Krajnji efekat inflacije izraziće se u punijem korišćenju raspoloživih proizvodnih faktora i proširenju apsorpcione moći unutrašnjeg tržišta.

Nerazvijene zemlje moraju naročito voditi računa da inflacija ne poprimi neželjene efekte i izmakne kontroli. One, pre svega, moraju obratiti pažnju na izbor investicija, koje se finansiraju iz emisije. Deficitno finansiranje infrastrukture ili prolongirano finansiranje kapitalnih investicija, čije se efektuiranje provlači na drugi tok, svakako će imati inflatorne posledice. Zatim, nužno je voditi računa da preraspodela, koja nastaje pod delovanjem inflacije (ograničavanje potrošnje i brže formiranje kapitala) ne garantuje sama po sebi racionalnu upotrebu tako stvorene akumulacije. Adekvatnim fiskalnim i drugim merama treba sprečiti odlivanje kapitala u spekulativne kanale i nebitnu potrošnju vlasnika preduzeća kojima je porast cena povećao profite.

Mnogi ekonomisti smatraju da bi bilo opravdano preuzimanje mera kontrole nad kretanjem nominalnih najamnina i ccna osnovnih artikala široke potrošnje, da bi se osujetila dublja negativna_delovanja inflacije i upadanje u uzlaznu inflacionu spiralu: nadnice – cene. Nerazvijene zemlje se moraju čuvati tzv. iluzije novčanog vela; jer su opasnosti od inflacije, kada ona preraste iz „male“ u „veliku“, brutalnije i teže. Proizvodnja nerazvijenih zemalja je rigidnija, manje elastična u reagovanju na promene efektivne tražnje, nego što je to slučaj sa privredama koje su diverzifikovane i razvijene. Nerazvijene zemlje sa svojom rudimentarnom privredom izložene su stalnom prisustvu uskih grla (nedostatak kapitalne opreme, reprodukcionih materijala, kvalifikovane radne snage, energije i sl.), koje nije moguće otkloniti igrom monetarnih faktora.

Opšte je mišljenje da, kad pređe određene razmere, inflacija postaje opasnija bolest u nerazvijenim zemljama i zbog činjenice što je ekonomski i administrativni mehanizam ovih zemalja manje efikasan za obuzdavanje nabujale novčane tražnje. Inflacija se onda obrće u faktor koji ometa formiranje i racionalnu upotrebu akumulacije. Ona podstiče spekulativne i nebitne transakcije (spekulativni skokovi zlata, deviza, skupih predmeta, operacija sa nepokretnostima), uništava duh štednje kod sitnih štediša, a dekuražira štednju stanovništva koje raspolaže srednjim ili visokim dohocima. Zatim, povećava se tražnja uvoznih proizvoda, podstiče bežanje kapitala iz zemlje i smanjuje interes inostranstva za investiranje, što dovodi do brzog pogoršanja neravnoteže platnog bilansa.

U ekstremnim slučajevima inflacija može da izazove kvantitativno smanjenje ponude robe; ustvari, ako je porast cena prehrembenih proizvoda viši od cena drugih proizvoda (agrarni) proizvođači su podstaknuti da sami troše više ili, ako je inflacija potisnuta, ali robe nestaju sa tržišta i iz radnji, proizvodnja se može smanjiti, jer proizvođačima se može više isplatiti da redukuju proizvodnju nego da čuvaju sve veće količine novca. U daljoj konsckvenci, inflacija destimuliše i investicije u poljoprivredi, a umanjuje i korišcenje zemljišta za proizvodnju razvijajući sklonost k njenoj upotrebi kao pogodnog oblika spekulativnog vlasništva.

Sa gledišta razvoja, posebno su značajne posledice koje izaziva inflacija na relativni rentabilitet pojedinih privrednih aktivnosti i na investicionu strukturu. Sa dugoročnog aspekta, treba naročito voditi računa o činjenici da inflacija destimuliše investicije sa dugim horizontom (uključujući investicije u ljudski faktor), jer favorizuje ulaganje u objekte koji se brže efektuiraju, zatim u zalihe i druge oblike investicija kratkog roka. Isto tako, zbog inflacionog rizika izbegavaju se investicije uobjekte koji su vezani za proizvodnju takvih proizvoda i usluga za koje postoji kontrola ili regulisanje cena. To se, pre svega, odnosi na investicije u oblasti privredne i socijalne infrastrukture.

Ne iscrpljujući ovim sve negativne posledice po razvoj, koje jače izražena inflacija kumulira u nedovoljno razvijenim zemljama (ovde nije posebno ukazano na negativne efekte na distribuciju dohodaka i bogatstva), može se bez sumnje prihvatiti stanovište da se inflacija, koja nije zadržala umereno i kontrolisano delovanje, ne može miriti sa politikom ostvarivanja brzog ekonomskog razvoja.

Dakle, inflatorni metod finansiranja razvoja jedne stagnantne privrede s visokom nezaposlenošću, posebno kada je praćeno nelikvidnošću privrede, moguć je. Pri tome, takve privrede „nemaju vremena“ od nekoliko godinama ili deceniju da stvore dovoljnu nacionalnu štednju iz dohotka. Dok je u samom procesu formiranja inflacija istovremeno topi. Stvoren je začarani krug siromaštva, stagnacije i blokade razvoja, posebno u slučaju kada je otežan ili ograničen priliv stranog kapitala kao stimulansa razvoja.

Da bi koristila deficitarno (inflatorno) finansiranje razvoja, bez pokretanja inflacione spirale, država treba da računa na sledeće:

1) Mora osigurati potpunu kontrolu monetarnih tokova i usmeravati novac u odabrane investicije,

2) Investicije moraju biti kratkog roka i vrlo efikasne,

3) Bankarski kredit (čak i iz kratkoročnih sredstava) može se pretvoriti u kapital privrede. Bitna je upotreba i efekti novca i kredita, a ne njihovo poreklo (depoziti kod banaka, primarna emisija),

4)Država mora prethodno osigurati lako snabdevanje privrede opremom, materijalima i sirovinama (iz uvoza ili iz domaće proizvodnje),

5) Privreda treba da ima dovoljnu tražnju i želju za investiranjem, uz što manji rizik investiranja,

6) Država mora investitorima pomoći i fiskalnim, spoljnotrgovinskim, deviznim i kreditnim olakšicama,

7) Investicije moraju biti visokoproduktivne i proizvoditi robu za kojom postoji dovoljna tražnja na domaćem tržištu ili u inostranstvu.

Inflatorna ekonomija i prihvaćeni model neuravnoleženog rasta, vode „stvaranju“ domaće akumulacije inflatornim metodama kombinovano dodatnim uvozom kapitala. Monetarna i realna sfera reprodukcije morale su se tada odvojiti, ali i proces stvaranja novca i stvaranja akumulacije. Dihotomija sistema, videli smo, morala je dovesti do izuzetno neuravnoteženog razvoja koji je konačno završio u slampflaciji.

Neefikasna i neproduktivna upotreba uvoza kapitala, izostanak efekata u dohotku i akumulaciji uz istovremeno pad investicija, rast nezaposlenosti rada i kapitala, doveli su do odvijanja tri paralelna procesa:

1)Opadanje stope privrednog rasta,

2)Ubrzanje inflatornog procesa,

3)Preterana zaduženost i visok pritisak obaveze iz eksternih dugova.

Kombinacije takvih tokova je izuzetno nepovoljna za stabilizacionu politiku, jer rešavanje jednog problema obično vodi produbljivanju drugog. Inflatorni dohodak postaje „jedini izlaz“ za oslobađanje od pritiska eksternih dugova, ali i nedostatka domaće akumulacije. Rast cena i emisija novca slamaju se u naduvenoj domaćoj (novčanoj) tražnji i pritiscima na novu potrošnju – da bi se neutralisao pad realnih dohodaka’ . Funkcija potrošnje se tada iz osnova menja.

DEFICITARNO BUDŽETSKO FINANSIRANJE I SAVREMENA INFLACIJA

Inflacija je, videli smo, rezultat brojnih i raznovrsnih međusobno povezanih faktora, i to faktora koji deluju uglavnom simultano (istovremeno). Međutim, kako se ona obično manifestuje kroz rast cena i pritisak novčane tražnje, interesantno je videti kako postaviti politiku budžeta u regulisanju tražnje.

Ekspanzivna budžetska politika kojom se želi suzbiti širenje depresije i nezaposlenosti, obično se sprovodi preko smanjenja poreza i određenog porasta javnih rashoda. To je redovno praćeno bržim rastom budžetskih rashoda, u odnosu na prihode, što vodi stvaranju budžetskog deficita (odnosno sniženju suficita, ukoliko je do tada postojalo). Ako javni rashodi nisu pokriveni javnim prihodima (obično se pod tim podrazumevaju redovni oblici prihoda; porezi), dolazi do pojave deficitarnog budžetskog finansiranja. Dakle, ekspanzivna fiskalna politika, vođena kroz smanjenje poreskih prihoda ili uz porast budžetskih rashoda iznad rasta prihoda, dovodi do budžetskog deficita.

 Budžetski deficit se danas javlja kao normalna posledica šireg sistema deficitarnog finansiranja u procesu podsticanju stope akumulacije i stope ekonomskog rasta, i to kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju. Deficitarno finansiranje investicija u zemljama u razvoju, putem budžetskog deficita jedan je od osnovnih metoda „stvaranja dopunske akumulacije“ u tim zemljama. Nizak per capita dohodak, niska privatna štednja, ograničenost i otežani uvoz kapitala, obavezno dovode do neophodnosti finansiranja budžetskog deficita putem monetarne ekspanzije, koja time služi za pokriće svih oblika budžetskih rashoda.

Pojava „budžetskog multiplikatora“ taj uticaj samo potencira, jer marginalna sklonost ka potrošnji državnih izdataka je veća od marginalne sklonosti ka potrošnji državnih izdataka je veća od marginalne sklonosti potrošnji preduzeća i stanovništva. Većina privreda danas svesno sprovodi politiku budžetskog deficita, te on, videli smo, istovremeno postaje i sve veći u odnosu na nacionalni dohodak i ukupna sredstva budžeta. Sve je to usko vezano za sve veće rashode (posebno transferne rashode) i sve šire intervencije države u sferi privrednog razvoja, zaposlenosti i stabilizacije privrede.

Paralelno s porastom uloge državne intervencije u privredi, sve više se oseća orijentacija na stvaranje „dopunskih“ sredstava kroz javni dug, odnosno deficitarno finansiranje (a u krajnjem slučaju zadužhivanjem u inostranstvu za finansiranje budžetskog deficita). Finansiranje budžeta ima redovno inflatorni karakter, ne samo preko angažovanja primarne emisije za pokriće deficita budžeta, već i iz stalnog povećanja poreza na promet (poreza na dodatu vrednost). Ovo je posledica ne samo povećanja prometa, već i povećanja stopa osnovnog i posebnih poreza na promet, kojim često pribegavaju mnoge zemlje u uslovima jače izražene inflacije. To dovodi do pritiska troškova na cene i rast inflacije.

Snažan porast javnih rashoda i visok nivo poreske presije koja se sve teže podnosi, dovode do novih pojava i kod javnog duga. Naime, sve češće se pribegava monetarnoj emisiji, stvaranju novca bankarskim kreditima, paralelno sa sve većim rashodima budžeta i raskorakom između javnih rashoda i poreskih prihoda kod najvećeg broja zemalja. Danas je budžetska politika vezana, s jedne strane, za deficitno finansiranje (kao funkcije ekonomskog rasta i socijalne funkcije države), a s druge strane, za stabilizacionu politiku. Vođenje budžetske politike mora da uvažava i jedan i drugi segment ekonomske politike u koje se posebno uključuje. Međutim, to su dva cilja koja se najčešće međusobno isključuju, jer deficitarno finansiranjej budžetske potrošnje redovno vodi u inflaciju.

DRŽAVNA POTROŠNJA I INFLACIJA

Rast državnih rashoda i širenje granica budžetskog finansiranja u uslovima krize i teškoća reprodukcije društvenog kapitala vodi opštem rastu cena. To se posebno odnosi na rast vojnih rashoda i militarizaciju ekonomije koji postaju snažni stimulatori inflatornog procesa. Istovremeno inflacija postaje sredstvo za finansiranje vojne ekonomije i vojnih rashoda.

Neproizvodno korišćenjc državnih rashoda podstiče inflacioni rast cena, dok stalni rast rashoda, uz zaostajanje poreskih prihoda (koji visoko opterećuju privredu i stanovništvo) dovodi do narastanja budžetskog deficita, pojave javnog duga i finansijske krize države. Stalna kriza je istovremeno održava preko sistema cena i regulisanja tražnje podržava poljoprivredu, ali uz istovremeno podržavanje ekonomske i socijalne infrastrukture.

Finansiranjem određenih grana privrede i infrastrukture koje ne donose profit privatnom kapitalu, država im osigurava istovremeno i cene koje su veće od cena u građanskim granama. To ubrzava inflacioni proces. Istovremeno profiti korporacija koje rade po narudžbi države veći su za 20-25% od profita u građanskim granama. Državno-monopolističko regulisanje ekonomije, militarizam i socijalna delatnost države u uslovima zaoštrenih protivrečnosti kapitalizma dovode do naglog stalnog rasta državnih rashoda. Preraspodela nacionalnog dohotka kroz sistem državnih finansija praćena je hroničnim deficitom budžeta. Hronični budžetski deficit i ogromni javni dug postaju primarni faktori inflacije.

Deficitarno finansiranje budžeta, prisutno u svim fazama ciklusa, dovodi do narušavanja zakonitosti novčanog opticaja, obezvređenja novca i stalnom rastu javnog kredita. Deficitarno finansiranje i javni dug podstiču nekontrolisanu državnu potrošnju i otvorenu inflaciju.

Ekonomska teorija i dalje polazi od poznatog kejnzijanskog stava da pod delovanjem dopunske državne tražnje dolazi do oživljavanja ekonomije i rasta zaposlenosti, bez obzira što se nasuprot efektivnoj državnoj potrošnji ne nalazi na tržištu odgovarajući robni ekvivalent. Paralelno s porastom državne potrošnje redovno nastaje i autonomno se širi i javni dug.

Potrošnja države finansirana javnim dugom ne samo da formira potrošnju iznad realnog robnog pokrića (i stvaranja robnih fondova), već dovodi do napregnutosti na tržištima privatnog kapitala, a povećanjem kamate dovodi do obaranja produktivnih investicija. Povećanje javnog duga dovodi do brzog rasta kamatnih obaveza, koje, sa svoje strane, ograničavaju ostale potrebe države za koje je dug formiran. Državni izdaci (ostali) moraju se smanjivati ili uzimati novi krediti za službu duga. Država pribegava ovom drugom „rešenju“, tako da nastaje stalni rast deficita budžeta, javnog duga i kamatnih obaveza. Državna potrošnja se odvaja od stvarnih tokova reprodukcije, to sve više postaje poseban i odvojen tok novca i dohotka. Državne finansije ulaze u krizu.

ANTIINFLACIONA BUDŽETSKA POLITIKA

U teoriji se do sada obično polazilo od stava da antiinflaciona politika budžeta, treba da primenjuje sledeće mere:

1)Porast fiskalnih zahvatanja (novi porezi, povećanje starih i dr.),

2)Smanjenje javnih rashoda (posebno transfernih rashoda),

3)Smanjenje i otplata javnog duga, ukoliko je služio za finansiranje

budžetskih izdataka (uz ostvarenje budžetskog suficita i otplatu kredita

centralnoj banci kroz otvoreni proces sterilizacije).

Interesantno je, stoga, videti kakva je efikasnost i mogućnost koordinacije ovih antiinflaciono usmerenih delova (instrumenata) budžetske politike, a pre svega javnih rashoda i javnih prihoda. Ukoliko se pođe od pretpostavke da su inflacione tendencije rezultat porasta autonomne potrošnje privrednih subjekata i sektora stanovništva i povećane „sklonosti potrošnji“, u teoriji je prihvaćen stav da se porast autonomne potrošnje može efikasno suzbijati upravo tolikim sniženjem budžetskih izdataka. S druge strane, radi „odvođenja suvišne kupovne snage s tržišta“, pozitivan efekat se može postići i povećanjem poreskih prihoda.“

Međutim, zbog delovanja multiplikatora kod autonomne potrošnje (AC), iznos javnih prihoda „izvučenih“ iz privrede i od stanovništva (AT) mora biti veći od autonomnog rasta autonomne potrošnje“. Ukoliko je sklonost potrošnji manja, mora biti veći iznos naplaćenog poreza u odnosu na promene autonomne potrošnje. Zato mora doći i do promena poreske stope. Promene poreske stope se suprotno ponašaju u odnosu na graničnu sklonost potrošnji. Ukoliko je sklonost potrošnji veća, može biti manji iznos naplaćenog poreza u odnosu na promene autonomne potrošnje.

Indirektni porezi jače deluju na stabilizaciju, dakle antiinflaciono, u odnosu na direktne. Međutim, ovo delovanje treba korigovati promenama autonomne potrošnje stanovništva, kao dodatnim ograničavajućim faktorom, ali i visinom ukupne potrošnje, visinom nacionalnog dohotka per capita i dr. Naime, radi se o tome da bi ne uzimajući navedene faktore u obzir kod nerazvijenih privreda, budžetska politika bila vrlo efikasna upravo zbog dominacije indirektnih poreza, ali situacija je gotovo obrnuta, što znači da je efikasnost ovog instrumenta neophodno posmatrati u sklopu budžetske politike kao celine i navedenih faktora.

U borbi protiv budžetske inflacije efikasnim sredstvima se pokazalo smanjenje ili eliminisanje budžetskog deficita – preko povećanja budžetskih prihoda i smanjenje rashoda. Kod razvijene ekonomije fiskalni sistem se oslanja na direktne poreze, dok se kod zemalja u razvoju uglavnom radi o indirektnim porezima, a to značajno smanjuje efikasnost poreza, kao instrumenta antiinflacione politike. Direktno i progresivno oporezivanje dohodaka, smatra se, moglo bi obeshrabriti privatne i inostrane investicije. U privredama u kojima postoji razvijeni sistem direktnog oporezivanja postoji mogućnost samoregulišućeg delovanja, srazmerno poreskoj progresiji. Međutim, u najvećem broju ovih zemalja mehanizam samoregulacije inflacije, kroz budžetsku politiku, praktično ne deluje, te se u svrhe porasta budžetskih, prihoda obično povećavaju poreske stope ili uvode novi (indirektni) porezi, stoje novi udar na rast cena i stabilnost privrede.

S druge strane, ekonomija nerazvijene zemlje, u sve oštrijoj borbi za razvoj i novu tehnologiju, nedostatak nacionalne akumulacije nadoknađuje deficitarnim finansiranjem kroz budžet. Konfliktnost osnovnih ciljeva razvoja ovde dolazi do posebno izražaja. Povećanje poreza, uz smanjenje javnih rashoda u cilju otklanjanja budžetskog deficita, dovodi do pritiska troškova i inflacije. Time je ugrađena suprotnost u ovakav model budžetske stabilizacije i uravnotežavanja budžeta.

Poseban problem je što se budžetski deficiti obično pokrivaju kreditima centralne banke ili poslovnih banaka, što redovno dovodi do porasta novčane mase iznad potrebnog nivoa datog obimom robno-novčanih transakcija. Kod zemalja u razvoju porast novčane mase gotovo redovno je praćen smanjenjem brzine opticaja, „ali samo do određene granice“. Kada koeficijent brzine novčanog opticaja padne ispod određene (istina, za svaku zemlju različite) donje granice, svaka daljnja ekspanzija novčanog opticaja dovodi do porasta tražnje i porasta cena. Isto se odnosi i na finansiranje budžetskih rashoda i deficita budžeta iz dugova u inostranstvu.     

Zbog navedenog delovanja savremenog budžeta, prisustva stalne inflacije, izazvane budžetskom potrošnjom, kao i napora koji istovremeno stoje pred budžetskom politikom (da postigne istovremeno teško ostvarljiv cilj: punu zaposlenost, stabilnost privrede i optimalnu stopu rasta), sve više se nameće, u svim privredama, potreba finansijskog programiranja reprodukcije. Ono bi trebalo obuhvatiti sledeće agregate: globalnu tražnju i potrošnju, uravnotežavanje štednje i investicija, promene javnih rashoda i potrošnje, u saglasnosti s kretanjem nacionalnog dohotka, ovladavanje konjunkturnom i razvojnom politikom. Zapravo u njihovu funkciju postavljenu budžetsku politiku kao celinu. Time se ova politika više nego do sada može elastičnije i fleksibilnije adaptirati određenim društveno-ekonomskim stanjima privrede, bez pritiska da se formiraju neki „modeli“ kojima bi se trebalo pokoravati i prema kojima bi se trebalo stalno vladati. U modernom dinamičkom privrednom sistemu toga nema, te tome, po svaku cenu i ne treba težiti.0

BUDŽETSKI DEFICIT I MONETARNO-TRŽIŠNA RAVNOTEŽA

Deficitarno finansiranjc države (finansiranje kreditom) naglo je poraslo u svim privredama pa se postavlja pitanje: dokle sc država može zaduživati, a da pri tome ne nastanu trajne štete za nacionalnu privredu i društvo, nestabilnost i inflatorna napetost. Da li je bonitet države, kao korisnika kredita, neograničen i gde su granice zaduživanja države  kod centralne banke i u inostranstvu. Državno deficitarno finansiranje podstiče inflatorne procese kako u fazi depresije tako i u fazi uspona. Stalni ili hronični budžetski deficit podstiče neproduktivno trošenje, inflaciju tipa troškovi – tražnja, ali podstiče i inflatorna očekivanja.

U fazi depresije, državni rashodi uglavnom podstiču neproizvodnu potrošnju, obaraju profitne stope, preraspodeljuju dohodak iz privredne u sferu konačne potrošnje, dovode do snažnih finansijsko-realnih disproporcija u privredi. Depresija danas, najčešće, nije posledica nedovoljne tražnje i niske potrošnje koju treba stimulisati javnim trošenjem i apsorbovanjem robnih fondova na tržištu. Struktura javne i privatne potrošnje i tražnje uglavnom se ne poklapaju, tako da agregatna potrošnja i strukturna potrošnja ne moraju da budu na optimalnom nivou (posebno ne istovremeno). Deficitarno finansiranje u fazi uspona, posebno zasnovano na emisiji novca, uglavnom snažno podstiče inflaciju.

Državno deficitarno finansiranje, uz nagli rast državnih rashoda (po stopama iznad rasta bruto domaćeg proizvoda) zaoštrava krizu i inflacionu napetost. Napetost se povećava u fazi privredne stagnacije, zbog izostanka državnih prihoda, uz istovremeno potrebne sve veće budžetske intervencije (supsidije, dotacije, subvencije, podsticaj proizvodnji, uvozne intervencije, socijalna davanja u uslovima krize, nezaposlenosti i dr.). Porast deficita u državnom budžetu traži neto pozajmice na tržištu kapitala, ili u emisionim centralnim bankama.

Često sc ističe da budžetski deficit, sam po sebi, ne mora biti faktor inflacije, posebno u slučaju kada po visini „ne prelazi razliku između štednje i investicija drugih sektora“. Tada deficit može da se finansira a da ne vodi monetarnoj ekspanziji, koja bi se, na kraju, odrazila na rast cena. Teško je očekivati takav odnos štednje i investicija (S > 1) u modernim privredama kada je sva slobodna štednja (uglavnom sektora stanovništva) ponuđena na finansijskom tržištu i tu apsorbovana, ili bankarskim sistemom plasirana u druge sektore u kreditnom obliku.

Stalno prisutan rast budžetskog deficita evidentan je u svim državama. Država u duhu kejnzijanske ekonomske teorije može da:

1)Proširi zaduživanje da bi vlastitim rashodima pokrenula ekonomski rast, koji ćc se kasnije smanjiti povećanim poreskim prihodima (porastom nacionalnog dohotka i zaposlenosti), ili smanjivanjem transfernih rashoda zbog porasta zaposlenosti,

2)Smanji deficit oštrim kresanjem izdataka iz budžeta, ali po cenu zaoštravanja problema stagnacije u razvoju i porastom nezaposlenosti.

Kontraktivna budžetska politika, koju kao strategiju u stabilizacije proklamuju gotovo sve države, motivisana je, uglavnom, stavom da bi „dalje širenje deficita dalo dodatne impulse inflaciji“. I pored takve težnje i proklamacija za nužnu konsolidaciju državnih budžeta i smanjivanja deficita, očito jc da deficit državnog budžeta u odnosu na ukupne budžetske rashode u svim razvijenim državama pokazuje i dalje sve veći procenat.

Fiskalna neravnoteža (kao odnos deficita budžeta prema rashodima budžeta) sve više se produbljuje i proširuje. U poslednje dve dekade razvoja deficit budžeta je u odnosu na budžetske rashode, više od tri puta veći. U nekim državama to povećanje je i preko pet puta. Radi se o ogromnim preraspodelama dohotka, izmena strukture potrošnje, ali i gubitaka kontrole nad emisijom novca i novčanom masom, ali i gubitkom kontrole budžetskih rashoda. Fiskalni bilansi centralnih vlada (budžeta) pokazuju, dakle, permanentni budžetski deficit. Mada se, istina u poslednje dve godine osećaju napori da se deficit smanji, kao i učešće javnih rashoda i poreza u bruto domaćem proizvodu.

BUDŽETSKA NERAVNOTEŽA, DEFICIT I SISTEM FINANSIRANJA

Da li je budžet Srbije uravnotežen i stabilan, a javne flnansije u celini stabilne (S. Mali)? Da li je pri tome radi sa realnim odnosima ili se radi u osnovi o političkim „zamagljenim“ i politikantskim tvrdnjama? Ima li stvarno osnova za tvrdnju da e budžet dovoljno uravnotežen i javne finansije stabilne, što bi bio veliki izazov a privredi koja se sporo razvija. Postoje li stvarna dubinska i strukturno – funkcionalna analiza javnih finansija ili u osnovi samo površno tumačenje nekih osnovnih kategorija javnih finansija. što uglavnom čine naši političari.

Konačno, može li se uopšte voditi politika stabilnih i uravnoteženih javnih finansija i minimalnog deficita (do 3%) kada se ukupan prirast bnito proizvoda i nacionalnog dohotka odliva u inostranstvo (kamatama, otplatama, dividendama, profitom banaka i trgovine). Ekonomskog i finansijskog viška jednostavno nema, sistem finansiranja potrošnje (C+I+G) se preneo na sve veće zaduživanje u inostranstvu.

Deficit budžeta (zvanični) kao rezultat redovnih javnih rashoda i prihoda ne pokazuje stvarni teret koji pritiska javne prihode i fiskalnu politiku države. Ovde treba, zbog operativne fiskalne politike uključiti i sledeće obaveze koje redovno „pritiskaju“ javna sredstva:

-obaveze za obustavljene (oduzete) penzije (koje iznose 840 miliona evra).

-nevraćcnl PDV iz uvoza,

-godišnje dospele otplate javnih dugova (koje se moraju pokriti bilo otplatama, bilo refinansiranjem – reprogramiranjem).

Zvanični deficit iznosi 181,1 milijardi dinara (2,2% bruto proizvoda) i učestvuje oko 10% u javnim prihodima. Obaveze za penzije od oko 96 milijardi (5% prihoda) i nevraćeni PDV od 439 milijardi učestvuje sa 23,2% u javnim prihodima i 5,4% bruto proizvodu. Poseban je problem visina dospelih otplata dugova od 507,1 milijarde dinara. Sve redovne (deficit) i prikrivene obaveze učestvuju u javnim prihodima sa 64,8% i u bruto proizvodu 15,1%, što je vrlo visoko učešće.

FINANSIJSKA NERAVNOTEŽA BUDŽETA REPUBLIKE – u milijar. dinara

                                                                                                                          2020.     2021.     2022.   2023.      2024.   2025.   

Deficit budžeta  (u tome rashodi  za kamate)     -459.1   -286.1   -235.2   -1814    -212,0     -314,0 

Dospele otplate                                                                                                386.3     306.9     337.4   526.9      345,1     584,6  

Deficit i otplata duga                                                                                        645,4     593.6     560,7   708,0      557,1     898,6  

Finamirauje deficita i otplata                                              749.7     644.8     629.1   813,3      625,5     886,6  

Domaće finansiranje                                                                           336.7     176.1     223.7   254,3      236,0     280,5  

Strano finansiranje                                                                            413.0     478.7     405.4   559.0      389,5     576.1  

Budžetski deficit je u 2024. iznosio 212 milijardi dinara ili oko 2,2% bruto proizvoda, dok se u 2025. godini očekuje 314 milijardi (oko 3,2% bruto prihoda). Za finansiranje deficita i dospelih otplata dugova u 2025.treba osigurati oko 900 milijardi dinara, a to se najvećim delom odnosi na nove dugove od inostranstva (576 milijardi dinara).

Ovde su nam interesantne osnovne budžetske pozicije za 2025. godinu. Stoga ih i dajemo.

Ukupni javni prihodi              2.346,2 milijarde dinara   

Ukupni javni rashodi              2.614,6 milijardi dinara    

Budžetski deficit      268,5 milijardi dinara      

Otplate dela glavnice               22,2 milijarde dinara      

Nabavka finansijske imovine   23,5 milijarde diuara      

FISKALNI DEFICIT              314,0 milijardi dinara      

Finansiranje deficita je planirano na sledeći način:         

Novo zaduživanje i prodaja finansijske imovine              856,6 milijardi dinara           

1) Otplata glavnice (refinansiranje)     521,0 milijardi dinara      

2) Domaće zaduživanje kod banaka     280,5 milijardi dinara      

3) Inostrano zaduživanje        576,0 milijardi dinara      

Dakle, najveći deo osiguranja sredstava za finansiranje deficita i javnih dospelih obaveza (otplata) odnosi se na očekivano refinansiranje dospelih otplata preko novih dugova (uz povećane kamate). Refinansiranje iznosi 521 milijardu dinara, a novo zaduživanje gotovo isto toliko. Da li je moguće ovoliko refinansiranje i pod kojim će biti uslovima? Kakav će tada biti kamatni teret?

Veliki problem će nastati u 2025. godini, jer se najveći deo kapitalnih rashoda odnosi na tri – četiri nova projekta. Prvo, ugradnja stadiona se u rashodima povećava sa 13 na 31 milijardu dinara; drugo, EXPO 2027 sa 22,6 milijardi na 43,3 milijarde. Samo na ova dva projekta je rebalansom budžeta za 2024. predviđeno izdavanje sa 303 na 632 milijarde dinara, dakle 330 milijardi. Treće, za nabavku „RAFALA“ će se izdvojiti 48,6 milijardi dinara (u 2024. i toliko u 2025. godini). Ukupno oko 3,2 milijarde evra. Uvođenje vojnog roka povećava troškove budžeta u 2024. za 2 milijarde dinara i u 2025. godini, dok u 2026. se troše 86 milijardi (691 miliona evra). Nabavka vojne opreme u Izraelu od 322 miliona evra – samo će produbiti deficit budžeta. Da li se javne finansije uravnotežene i stabilne, kako to tvrdi ministar finansija Mali? Nije u pitanju samo primarni deficit – kao razlika javnih (redovnih) rashoda i prihoda, već svih finansijskih tokova u ovom sektoru.

Ako se primarnom deficitu (3,2%) doda i sekundarni deficit i dospele otplate dugova, što je stvarno opterećenje javnih prihoda tada se dobija ukupno opterećenje budžeta. Umesto 314 milijardi dinara deficita u 2025. godini budžet će biti opterećen obavezama koje mora pokriti ili finansirati sa ukupno 1611 miliona dinara što iznosi 16,4% bruto tekućeg racionalnog proizvoda, a u odnosu na formirane javne prihode to predstavlja opterećenje obavezama (koje se moraju izvršiti) ukupno 32,3%. Preračunato u evro to iznosi 13,8 milijardi evra.

Sve navedene instrumente javnih fniansija moramo uzeti u obzir ukoliko želimo da sagledamo stvarno opterećenje prihoda i finausijsku (ne) moć privrede da nosi teret javnog finansiranja (ne ulazeći u pojedine pozicije i oblike javnih rashoda). Iz navedenog se vidi veliko opterećenje (već formirano ex ante) u budžetskoj politici javnih prihoda koje se kreće oko 33-35% i učešće u bruto proizvodu koje se kroz njegovu preraspodelu mora osigurati za javne rashode. Da li se u privredi stvara takvo bogatstvo i flnansijska moć (potencijal) koja to može finansirati? Da pogledamo finansijsku moć privrede kroz odnose prirasta bruto proizvoda i dospelih obaveza za kamate na ukupne dugove.

Ne uzimamo u obzir dividende i odliv kapitala (dohodaka) po drugim osnovama. U navedenom periodu prirast bruto proizvoda jednak je visini SDI, tako da stvarnog rasta nacionalnog bogastva preko uvećanja nema. Kamatni teret iznosi 25,5 milijardi evra, što odgovara porasu spoljneg duga. Investiranje (SDI) u osnovi služe da bi se mogla vladati kamata na strane investicije. To se, zbog navedenih kretanja u ovim privredama, može oceniti kao neuspešno rasterećenje privrede i sektora stanovništva. Nova svetska finansijska i ekonomska kriza primorala je države da u sprečavanju širenja krize, osposobljavanja i povećavanja likvidnosti bankarskog sektora, sprečavanja sloma berzi i finansijskih tržišta, ali i sprečavanja daljeg porasta nezaposlenosti, pada potrošnje, tražnje i proizvodnje i dr. naglo povećavaju javne rashode iz budžeta, što dovodi do rasta deficita budžeta i javnog duga, koji su prosto eksplodirali.

 Ovo se posebno odnosi na privredu SAD i države članice Evropske unije. Isti scenario doživele su sve privrede u „tranziciji“ u kojima dolazi do naglog rasta javnih rashoda, državnog intervencionizma i unutrašnjih i spoljnih dugova. Budžetski deficit su postali stalna pojava, bez obzira da li se privreda nalazi u recesiji ili uzlaznoj konjunkturi. Ciklični budžetski deficit se pretvara u hronični. Ciklični deficit je vezan za kretanje privrednog ciklusa, tako da se povremeno javlja deficit i suficit budžeta.

Finansijski deficit države, kao izraz debalansa u javnom sektoru, prisutni su na svim nivoima, kako na federalnom tako i na nižim nivoima državnih institucija (mada su manje izraženi). Dolazi do rasta javnih rashoda u odnosu na rast društvenog proizvoda, ali je rast javnih rashoda znatno brži. To stvara stalne finansijske deficite u javnom sektoru (budžetski deficit), tako da se danas može govori 0 fundamentalnoj neravnoteži javnih finansija. Veliki fiskalni deficiti redukovali su manevarski prostor za kontracikličnu akciju fiskalnih instrumenata.

 Glavna poziciona igra u smirivanju inflacije i smanjenju troškova radne snage trebalo je da predstavlja preduslov za stimulisanje investicija i proizvodnje i početne stabilnije privredne uslove posle nove recesije koja je usledila kao posledica nove krize.