Danas se pred ekonomsku nauku i makroekonomsku politiku postavlja krupno strateško pitanje daljeg razvoja putem povećanja štednje ili povećanjem potrošnje. Pri tome se odmah postavlja i pitanje: kakva je to štednja i ko treba da štedi i suzdržava se od potrošnje, a kakvu potrošnju stimulisati i održavati na visokom nivou ili je smanjivati i ograničavati.

Prof. dr Slobodan Komazec

MMF nije uspeo u svojoj misiji, posebno prema nerazvijenim privredama. Prevremena liberalizacija tržišta, posebno tržišta kapitala, vodila je globalnoj nestabilnosti i ekonomskom propadanju. Stabilizacija uz produbljavanje krize je samo „snižavanje visoke temperature obolelom organizmu“, ali ga u osnovi ne leči od bolesti. MMF je nametnuo politike liberalizacije koje su vodile u krize, ali bez promovisanja ekonomskog rasta. Ortodoksna neoklasična politika stabilizacije, koju preporučuje MMF, najčešće se svodi na to „da pokušaj stimulisanja izvoza po svaku cenu pomoću liberalizacije trgovine ili agresivne depresijacije valute često može ugroziti stabilizacioni program i tako odložiti rešavanje krize dugova“.

MMF je u prvi plan isticao monetarne ciljeve i okvire otklanjanja budžetskih deficita i brzi tempo privatizacije. Broj preduzeća koja prelaze u privatni sektor, bez obzira na način, je osnovni stav Fonda, dok su ekonomski rast, zaposlenost, investicije, potrošnja i dr. ostali „zaboravljeni“ i u drugom planu. MMF tvrdoglavo ostaje privržen strategiji šok-terapije i brze privatizacije. Stvarno je došlo do šoka, ali je izostala terapija. Interesantan je slučaj pritiska MMF na Boliviju i Argentinu da izvrše snažnu devalvaciju valute radi popravljanja stanja platnog bilansa i premošćavanja „deviznog jaza“, radi omogućavanja plaćanja kamata na spoljni dug. Ustvari, predlog se svodi na korišćenje inflacije kao sredstva za finansiranje otplata dugova, ali po cenu siromašenja stanovništva, odliva supstance u inostranstvo i pretvaranje „deviznog jaza“ u razvojnu nemoć. Naravno da je takva preporuka odbijena. Receptura MMF sadrži i zahtev za vođenje politike realne kamate, bez obzira na njeno snažno redistributivno delovanje – odlivom dohotka u ruke vlasnika finansijskog kapitala.

Restriktivna monetarna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvijenim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. „Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja sc izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći ekonomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industrije, politiku koju zemlja nikada ne bi dopustila da je znala šta će biti učinjeno. Privredna depresija rezultat je oštre deflacionističke politike razvijenih zemalja u uslovima slabog funkcionisanja monetarnog sistema, slabog funkcionisanja trgovinskog, finansijskog i tehnološkog sistema, praćenom svetskom inflacijom i visokom nezaposlenošću, dubokim strukturnim promenama privreda, označili su i kraj ere posleratnog privrednog buma, podržanog državnim intervencijama, a na osnovu kejnzijanske ekonomske doktrine. Istovremeno postupno je prevladala u razvijenim zemljama neoklasična teorija (kao nekakav novi „mešani“ oblik liberalističke doktrine nepotpunog laissez fairca), koja polazi od stava da u fazi padanja konjunkture treba podsticati tražnju i investicije, a preko tehnoloških inovacija povećati i ponudu i osigurati novu ekspanziju.

Povećanje štednje treba osigurati relativnim smanjivanjem troškova rada (nadnica) i široke lične potrošnje, ali i javne ili budžetske potrošnje.

Neoklasični model MMF danas predstavlja novu ortodoksiju u odnosu na nerazvijene zemlje – dužnike. Novija istraživanja otkrivaju u tome snažan uticaj novog monetarizma i „ekonomije ponude“ (supply side economics). Reafirmacija tržišnog automatizma tipa   Sayovog zakona, reprivatizacije sredstava proizvodnje alokaciona funkcija tržišta   i deregulacija  privrednih tokova, praćeni   zahtevima   za   „otvorenom ekonomijom“ (liberlizacijom spoljne trgovine i kretanja kapitala, ali i stalnom stagflacijom, visokom nezaposlenošću rada i kapitala, hiperinflacijom, odlivom akumulacije i kapitala u inostranstvo)- elementi su i karakteristika sistema koji se međusobno isključuju. S druge strane, visoka zaduženost privrede, niska efikasnost i potpuna demotivisanost za razvoj i stvaranje akumulacije u inflaciji (uz marginalnu efikasnost kapitala koja se kreće od 0-1%), očigledan je potpuno drugačiji „ambijent“ u kojem treba voditi restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku i ograničavanje svih oblika potrošnje. Potrošnja redovno izgleda „preterana“, uz potpuno „ohlađenu“ konjunkturu. Takav koncept stabilizacije može dovesti samo do produbljivanja krize. Restriktivna monetarna politika, uz pozitivne realne kamatne stope, trebalo bi da dovede do smirivanja inflacije, povećane efikasnosti upotrebe novca i novčanog kapitala, a to u osnovi znači da se polazi od pretpostavke da je inflacija u svim privredama monetarnog porekla. Izvozno orijentisana strategija, pomognuta ubrzanom devalvacijom valute, trebalo bi da podstakne izvoz i osigura dovoljan devizni priliv za „zatvaranje deviznog jaza“ i smirivanje pritiska ili „omče dugova“.

Da li prelaz sa uvozno-supstitutivne na izvozno- ekspanzivnu strategiju stabilizacije i razvoj a može dati (i u kojem periodu) zadovoljavajuće, ne i spektakularne rezultate? Mada su iskustva nekih „otvorenih“ ekonomija (Tajvan, Singapur, Hong Kong, J. Koreja), kraktoročno posmatrano, pozitivna, da li je ovakva strategija opšteg karaktera i primenjiva na sve zemlje i sve uslove razvoja? Šta se desilo i ovim zemljama kada su uvele nametnuti koncept Iiberalizacije-obradili smo na dugom mestu u ovim radu. Postoji tvrdnja da je „prirodni pratilac ovakve rudimentamrne, tržišne, ekonomske politike, čak i u tržišnim privredama, porast inflacije, a ne njeno suzbijanje“.

Zastarela tržišna struktura, rudimentarna privreda, nizak nivo proizvodnje i per capita dohotka, mala i nedovoljna ponuda robnih fondova za pokriće domaće tražnje i potrošnje (koja je inače niska i neadekvatna) ne osiguravaju dovoljne izvozne viškove robnih fondova. Prirast društvenog proizvoda nije dovoljan ni za plaćanje obaveza po kamatama na inostrane dugove. Pritisak potrebnog izvoza praćenje stalnom i sve bržom depresijacijom deviznog kursa, ali uglavnom bez pozitivnih efekata na izvozne sektore privrede. Porast izvoza se, dakle, osigurava uglavnom kontrakcijom domaće potrošnje uz sve ubrzaniju devalvaciju i ubrzanje inflacije (uz brojne preraspodele u privredi, ali uglavnom neproizvodnog karaktera i prebacivanje najvećeg dela resursa na finansijske operacije). Nastaje zapravo začarani krug stalne devalvacije, povećanja kamatnih stopa (i težnji za dostizanjem realne kamate), a zatim i indeksacija primanja – što se sve slama u opštem inflatornom haosu i hiperinflaciji. Tako „oslobođeni tržišni mehanizam samo otvara inflatorni proces, bez pozitivnih efekata na proizvodnju i zaposlenost, odnosno popravljanje i postepeno uklanjanje platno-bilansne neravnoteže i devizne krize“.  „Kontrapunkt života“ ovih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu, uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomilanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

5. JAČANJE FINANSIJSKOG NA RAČUN PROIZVODNOG KAPITALA

Fiskalna politika – ima snažne redistributivne efekte na dohodak bogatih slojeva (koje obično kriza ne pogađa) i njegovo ubacivanje u proizvodne procese, stvaranje dodatnog dohotka, uz nužnu kontrolu cena, moraju biti sinhronizovani s odgovarajućom politikom dohodaka. Povećanje poreza viših dohodnin grupa i poreza na imovinu efikasniji je metod antidepresivne politike u odnosu na redukciju javnih rashoda, čime se ravnomernije raspoređuje i teret stabilizacione politike, naravno, ukoliko se pri tom izabere strategija smirivanja potrošnje.

Deficitarno finansiranje proizvodnih sektora, (ali ne i državnih budžeta, kao u klasičnom sistemu deficitnog  finansiranja,  odnosno   kejnzijanskom  deficitnom  budžetskom finansiranju), moguće je koristiti za aktiviranje faktora razvoja i mrtvih kapitala. To ostaje jedini pravac agresivne razvojne politike i stvaranja ex ante štednje čije stvaranje ove zemlje „ne mogu čekati nekoliko godina“. U takvim odnosima smirenih cena moguće je tražiti zonu „pozitivne realne kamatne stope“ i deviznog kursa. Veliki problemi nastaju što u nepripremljenom privrednom sistemu politika traženja realnih cena finansijskih agregata samo– vodi jačanju finansijskog kapitala na račun proizvodnog kapitala, uz brojne preraspodele na račun stvaranja društvenog proizvoda i dohotka. Problemi se zaoštravaju i činjenicom da u tim zemljama ne postoje razvijeni svi oblici tržišta, a posebno efikasno tržište kapitala koje bi „višak“ kapitala i „prinudnu štednju“ efikasno usmerilo u racionalna ulaganja. Tako stvoreni višak kapitala ili se preliva u čiste flnansijske transakcije, ili se odliva u inostranstvo, ili podstiče finalnu domaću tražnju, ili se jednostavno transformiše u devizna sredstva i čistu sterilizaciju kroz proces tezauracije.

Osnovno pitanje koje se mora postaviti glasilo bi: zbog čega MMF i IBRD   ne   preporučuju   striktnu   primenu   novog  potpunog   liberalizma (monetarizma, „ekonomije ponude“), a ne i za SAD koje imaju deficit platnog i trgovinskog bilansa, fiskalnu krizu, nezaposlenost, pad korišćenja kapaciteta, što je i opšta karakteristika zemalja u razvoju. Deficit trgovinskog i platnog bilansa, i pored stava Reganove administracije o smanjivanju, stalno raste, uloga javnog sektora i budžetskog deficita se povećava, javni dug je povećan, uvoz kapitala je i  ogroman, što sve privredu održava izvan zone recesije, dok se stalnim obaranjem kursa dolara trudi da se održi konkurentna sposobnost na svetskom tržištu. Sve je to praćeno izvozom inflacije i nezaposlenosti u druge industrijski razvijene i nedovoljno razvijene zemlje. Prestanak priliva kapitala (iz razvijenih, ali i nerazvijenih zemalja) doveo bi do brzog„otrežnjenja“, uz nužnu restrikciju državnih rashoda, porast i  kamatnih stopa i restrikciju novca, a to bi pokrenulo inflatorni talas uz istovremenu pojavu oštre recesije i visoke nezaposlenosti rada i kapitala. Jasno je da bi takav scenario bio glatko odbačen, jer, radi se o koncepciji razvoja koja sadrži čudnu mešavinu kejnzijanske i monetarističke teorije (ali i drugih pravaca). Istina, SAD imaju ogroman priliv stranog kapitala kojim finansiraju brojne deficite, razvijeno tržište kapitala kojim finansiraju brojne deficite, brže mogućnosti prilagođavanja zbog brzog tehnološkog razvoja, dolar kao svetski novac (Korišćenje dolara za finansiranje sve većih deficita kao i svetske rezervne valute koja SAD daje ogromne prednost svetskoj  privredi i finansijama) socijalno  kreditno obilje i visok per capita dohodak, odnosno ekonomski nivo uz razvijenu „državu blagostanja“, što sve nemaju zemlje u razvoju. Time je otpor ovih zemalja filozofiji i preporukama za stabilizacionu i razvojnu ekonomsku politiku MMF u svim ovim zemljama u razvoju znamo ograničen. Liberalizacija nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću uz opšti osećaj nesigurnosti.

„Pečat saglasnosti“ MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj maroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMF.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva ostaju barijere za slobodno kretanje radne snage.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda.To je u osnovi i njihov glavni interes u procesu globaIizacije. Kritičari globalizma ističu pet najvećih neprijatelja globalizacije: 1) Suverena nacionalna država koja radi u korist naroda, a ne internacionalnog kapitala i banaka i korporacija, 2) Obnova i očuvanje nacionalnih valuta i nacionalnih monetarnih politika, 3) Da se nacionalne države postepeno oslobađaju spoljnog duga, budući da se ciljevi globalizma ostvaruju kroz dug koji guta čitave države, 4) Svaki sistem  koji je podređen novcu nije demokratski. Stoga republičke institucije treba da se oslobode dominacije novca. 5) Obnova vrednosti – porodičnih, socijalnih, moralnih, uz povratak religiji.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike.

Neophodna uloga države kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom) slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Tržišni fundamentalizam i koncept „strukturnih reformi“ Svetske banke, odnosno „strukturno prilagodavanje“ MMF – doveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

6. DEKOMPRESI JA PRIVREDE OD NEPROIZVODNE I JAVNE POTROŠNJE

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da „pritegnu kaiš“, što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Gotovo nema slučaja da se neka država oporavila i izišla iz krize s preporukama i merama MMF-a. Insistiranje Fonda na tome da se smanji domaća potrošnja, obore socijalni transferi, smanje plate i penzije, provodi politika štednje, privatizacija ili rasprodaja preostalih Javnih preduzeća i vrednih privrednih resursa-samo je otvoren put u duboku krizu. Dolazi do potpune kontrole nad državnim resursima i velikim privrednim sistemima. Obara se i standard stanovništva. Ekonomska „terapija“ vodi u zaoštravanje privredne i socijalne krize. Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak i očuvati stabilnost privrede? Da pogledamo ovu često isticanu kontroverzu u ekonomskoj teoriji i politici.

Duboki pad i velike oscilacije proizvodnje onemogućavaju sprovodenje socijainih programa i apsorpciju tehnološkog i ekonomskog viška radne snage. To je neosporna činjenica. Oskudica tekućeg novca i kapitala, vodi enormnom rastu „tržišno formiranih kamata“, troškovni udar je neminovan, cene se pokreću naviše, kurs se odvaja od svojih  „stabilizatora“ (EVRA), dohoci i javni rashodi se povećavaju (rebalansi budžeta su neminovni) i dr. Privreda se vraća na početak pre mera stabilizacije, ali uz novu izgubljenu godinu razvoja. Da li je u takvim odnosima moguća istovremena politika stabilizacije (snižavanje i održavanje niskih cena) i oživljavanje privrednog rasta, bez plaćanja visoke cene stabilizacije padom proizvodnje, rastom nezaposlenosti, uz obaveznu nisku stopu rasta. Mada se smatra da ova dva cilja makroekonomske politike nisu kompatibilna i da proces stabilizacije i ekonomskog rasta nije zapažen ni u jednoj privredi u svetu, bar ne do sada (koje su sprovodile uspešnije stabilizacionc programe), smatramo da je to moguće izvlačeći na scenu specifičan oblik „ekonomije ponude“ kombinovane sa neoklasičnom ekonomijom. Izbor odgovarajućeg programa stabilizacije, sigurno je, mora poći od stvarnog stanja u privredi, odnosa u društvu i političkom sistemu. Orijentacija na izbor ciljeva i mera makroekonomske politike stabilizacije (uz uklanjanje inflatornog haosa) zavisi od toga da li privredu karakteriše:

1)Višegodišnja kriza u razvoju i negativna ili vrlo niska stopa ekonomskog rasta, uz gotovo potpuno osiromašeno robno tržište (potpuno „dopunjeno“ uvoznom robom),

2)Visoka nezaposlenost i neiskorišćenost svih faktora rasta (stopa nezaposlenosti kreće se i do 30%),

3)Platno-bilansni deficit i mogućnost njegovog prilagodavanja

unutrašnjim ciljevima razvoja,

4)Nedovoljna poljoprivredna proizvodnja i nepovoljan energetski bilans,

5)Dostignuti nivo dohotka i standarda i mogućnosti kompresije domaće javne i lične realne potrošnje,

6)Ogroman odliv kapitala u inostranstvo u periodu krize i formirana „omča dugova“ (uglavnom spekulativni odliv i po obavezama po eksternom dugu),

7)Visina investicija i mala raspoloživa štednja (na sceni je proces dezinvestiranja). Investicije su u stalnom realnom i to vrlo strmom padu (kao i njihovo učešće u društvenom proizvodu). Očekivani zamah privrede ne može se ostvariti u takvim odnosima političkih i ekonomskih struktura u društvu.

8)Negativni procesi u sferi produktivnosti rada, ekonomije sredstava i vrlo niske profitabilnosti – što je sve i „normalno“ u inflatornoj ekonomiji pogođenoj krizom u razvoju. Lažna je dilema  „inflaciji ili privredni rast“, odnosno „inflacija ili visoka zaposlenost“. To je potpuno nekritički prihvaćena alternativa već prevaziđene Filipsove krive, odbačene i u razvijenim privredama (u kojima se jedno vreme takva politika sprovodila u sukobu odnosa u raspodeli na relaciji najamnine – profit, odnosno profil – cene – nezaposlenost).

Bruto domaći proizvod je opterećen neelastičnim javnim rashodima (javnog sektora) i fiksnim obavezama po eksternom dugu prosečno za oko 55%. To je izrazito visoko opterećenje da je teško u tako formiranoj strukturi očekivati brzu dekompresiju privrede od takvih zahvata i opterećenja. Postoje i drugi, izrazito negativni, odnosi i tokovi u privredi, koje nije potrebno navoditi (neizgrađeni finansijski sistem prilagođen preduzećima, a ne sektorima preraspodele, finansijska kriza države, javni inflatorno „pokriveni“ dugovi, slab i onesposobljen bankarski sistem i dr). Izbor strategije stabilizacije na restrikcijama potrošnje, neselektivnoj restrikciji novca i kredita, obaranju investicija, likvidacijama preduzeća, izbacivanje „tehnoloških viškova“ zaposlenih u privredi pogođenoj višegodišnjom krizom i neto odlivom kapitala, smatramo promašena je i predstavlja strategiju produbljivanja krize-‘ .

Nasuprot aktuelnom programu dezinflacije i u osnovnoj strategiji prociklički postavljenom programu stabilizacije (bez razvoja), privredi treba ponuditi odgovarajući (ali i moguć) razvojno orijentisan program. Dinamiziranje proizvodnje i ekonomskog rasta, uz privremeno obuzdavanje inflacije, da bi se efekti „otkočenog“ mehanizma aktiviranja faktora razvoja što preosetili, predstavlja dinamičan i visokoefektivan razvoj. Takav razvoj mora da sadrži i u sebi ukomponuje tehničke faktore razvoja, postepenu supstituciju faktora razvoja tipa funkcije Cobb-Douglasa, što bi smanjilo formiranje rezervne armije rada i ogromnu nezaposlenost sa snažnim socijalnim tenzijama koje prete da sruše sve stubove ekonomije i političkog sistema.

Na sceni je politički sistem s brojnim frustracijama, „militantni monetarizam“ koji guši privredni sektor, što sve traži novu kompoziciju makroekonomske politike u čijoj osnovi je filozofija okretanja od regulisanja tražnje ka proizvodnji i ponudi (uz širenje domaćeg tržišta). To pretpostavlja i novu politiku ulaganjaji investicije i napuštanja politike regulisanja privrednog mehanizma preko regulisanja tražnje. Na potpuno iskrivljenoj kompoziciji funkcije ukupne potrošnje i tražnje  nije moguće graditi efikasne instrumente makroekonomske politike, ali ni određivati i sprovoditi međusobno usklađene cene faktora proizvodnje (plate, kamate, kursevi, amortizacija), oni se međusobno moraju poništavati ili uzajamno podsticati.

Struktura funkcije potrošnje (preraspodelama) se značajno izmenila. Potrošnja postaje sebi svrha, posebno kada se radi o finalnoj tražnji javnog sektora koja počinje da dominira. Potrošačka tražnja nije u funkciji stvaranja dohotka i materijalnih dobara i usluga. Multiplikativni efekti na dohodak potpuno izostaju. Princip akceleracije je čak i negativan. Dominacija i rast potrošnje javnog sektora dovodi do istovremene pojave inflacije i recesije.

Osnovni cilj ovakvog koncepta stabilizacije i razvoja treba da bude: 1) Brzo izvlačenje privrede i društva iz duboke krize, 2) Postepeno otklanjanje razvojnog i tehnološkog jaza u odnosu na razvijene privrede, 3) Aktiviranje domaćih faktora razvoja i mrtvih kapitala, uz relativnu stabilnost privrede. Taj cilj mora u sebe nužno da inkorporiše: oživljavanje proizvodnje i investicija, porast zaposlenosti u „novim sektorima“, postepenu izmenu strukture privrede preko novih ulaganja, uz stvaranje materijalno-finansijskih osnova za trajni rast životnog standarda, tako da se psihološki i subjektivni faktori uključe u process stvaranja i „akumulacije bogatstva“ društva i pojedinca, a ne na strani destrukcije, što je danas vrlo izraženo.

Da li je moguć takav novi projekt? Da li je moguće učiniti generalni zaokret u odnosu na destruktivni aktuelni program stabilizacije? Sigurno je da je to moguće. Ali, tada se mora izvršiti gotovo perfektna sinhronizacija i koordinacija mera na osnovnim segmentima makroekonomske politike i dubinska reforma privrednog sistema. Iz navedenih razloga, godinama zagovaramo kontrolu inflacije i smirivanje raspodele, uz istovremeno finansijsko-razvojno osposobljavanje rivrede, dakle upravljanje inflatornom ekonomijom i procesima „strukturnog prilagodavanja“, uz nove oblike upravljanja kapitalom preduzeća. To je kreditno-proizvodni model deficitarnog finansiranja razvoja i ex ante stvaranje akumulacije za aktiviranje faktora razvoja, koji su u stanju da pokrenu i održe kao autonoman proces privredi životno potreban ekspanzivni ekonomski rast.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervatizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, domaćeg novca, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sidikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku. To je istovremeno i proces pretvaranja novca u kapital, ali bez  izazivanja monetarne inflacije. Samo, treba znati efikasno primeniti ovaj mehanizam. To naša teorijska misao makroekonomska politika još nisu uspele da otkriju, a još manje da efikasno iskoriste. Svaki neproučeni i ad hok pokušaj redovno je završavao u brzom i naglom rastu cena i formiranja neravnotežnog deviznog kursa. Dakle, potpuno kontarindicirano željenim ciljevima. Džefri Saks je u svom potpuno izmenjenom pristupu istakao da je relativno ekspanzivno monetarna politika uz flukturajući devizni kurs-kada bi valuta slabila (što bi pomoglo izvozu) poželjna. Kamatna stopa bi trebala da bude niža, ali ne toliko koliko je to u razvijenim privredama. Magnetizam novca (finansijskog kapitala) postala je najveća privlačna snaga u savremenim društvima. Svojom snagom on čini osnovu brojnih interesa i stvaranja društvenih grupa koje mogu razorno (destimulativno) delovati na ekonomiju i razvoj, uz kriminalizaciju i neproizvodnu upotrebu novca i kapitala, ali može i svesnom državnom intervencijom i ekonomskom politikom da postane motorna snaga dinamičnog ekonomskog rasta i porasta zaposlenosti. Na svakom društvu, privredi i rukovodećim strukturama je da izaberu – destrukcija ili razvoj, blagostanje i veću socijalnu ravnotežu.

Kontaminacija i dekontaminacija privrednog prostora i poslovnog ambijenta je najveći izazov savremenih vlada (uz kriminalizaciju društva, pranje novca, zloupotreba kredita i međunarodnih dugova, privatizaciju, odliv kapitala u inostranstvo i dr). Nova alternativna strategija stabilizacije i razvoja normalno je, traži prethodno dobijanje jasne slike o položaju, karaktera i mogućnostima privrede, posebno privrednog sektora. To je osnovna pretpostavka izrade i primene svakog modela razvoja. Produbljivanje ekonomske krize se i dalje nastavlja. Pad industrijske proizvodnje nije ništa neočekivano za objektivnu ekonomsku misao – to je logična posledica pogrešno koncipirane i privrednoj stvarnosti neprilagođene makroekonomske politike. Svi makroindikatori su dosta niskih stopa rasta, uz stalno pogoršavanje opšte poslovne klime i zdravstvenog stanja privrede. Neizvesnost stalno raste, što je praćeno Izostankom programa razvoja, izostankom mogućnosti neto priliva sve većeg kapitala iz inostranstva (uz istovremeni veliki odliv kapitala), čime je blokiran nužni proces oživljavanja investicija (bez kojih nema procesa „strukturnog prilagodavanja“ i brze izmene strukture privrede). Osnovni faktori razvoja su blokirani, uz već nastali proces njihovog međusobnog isključivanja. Prostor za alternative, makroekonomsku politiku i strategiju „supstitucije faktora razvoja“, na bazi ovakve filozofije „razvoja“ i stabilizacije koju nude vlade naglo se sužava i gotovo nestaje. Privreda tone u sve dublju krizu. Sve češće se ističe dolazeći privredni slom, u čemu je privreda na svaku terapiju postala rezistentna. Stanovništvo u sve većim masama kreće u socijalni bezizlaz (ali i sve otvoreniji bunt protiv svega što se nudi kao „supstitut“ razvoju i ostvarenju demokratije, liberalizma umesto „društva i države blagostanja“, te društvenog preporoda). Ekonomska misao vrlo teško opterećena regionalizmom, dnevno-političkim suprotnostima, izgubila se u nemoći da obavlja svoju vizionarsku funkciju, da nudi izlaze iz krize. Politikanti, koji misle da znaju ekonomiju, nude nove iluzije i stvarno duhovno i ekonomsko odvajanje od razvijenog sveta.

Može li se u takvim odnosima ponuditi odgovarajući alternativni program razvoja i revitalizacije privrede uz otpočinjanje procesa društvenog preporoda i uvlačenja u krug srednje razvijenih privreda (s dinamičnim razvojem)? Mogu li se aktivirati mrtvi kapital u procesu razvoja i brojni sekundarni faktori razvoja? Moguće je, ali ne na bazi dosadašnjih koncepcija koje se stalno nude i uporno sprovode, bez obzira na upravo katastrofalne rezultate. Stabilizacija cena, privremeno ostvarena, kroz deflaciju i precenjeni devizni kurs u stvari, predstavlja i samo „prisilno“ uspostavljanje unutrašnje i spoljne finansijske ravnoteže, koja ne rešava probleme privrednog rasta, nezaposlenosti i strukturno usklađivanje. Takva stabilizacija daje samo relativno stabilno okruženje za sprovodenje potrebnih stvarnih dubokih strukturnih promena posebno u upravljanju kapitalom, formiranjem novog kapitala za razvoj, profitnim motivima, pretvaranju mrtvih kapitala u mobilan (novčan) oblik kapitala, akcionarski sistemi tržište kapitala i dr. Ekonomska politika je usmerena upravo ftnansijskom osiromašenju privrede. Osnovni cilj svakog programa treba da bude ostvarivanje optimalne stope ekonomskog rasta, stabilna privreda, ostvarivanje „pune zaposlenosti“, odgovarajuća (i podređena razvoju i internoj stabilnosti) ravnoteža u platnom bilansu. Ovim osnovnim makroekonomskim ciljevima, posebno poznatom „triptihu ciljeva“ u ovoj poststabilizacionoj fazi treba dodati i popravljanje konkurentnosti privrede, stvaranje povoljnih uslova za nove investicije, uz istovremeno finansijsko osposobljavanje privrede i banaka. Veliki problem nastaje kada se ciljevi razvoja zamene s instrumentima i potrebnim merama za njihovo ostvarivanje, što se često događa u makroekonomskoj politici. Ovo se posebno odnosi na problem pogrešne privatizacije društvenog kapitala, novu gotovo magičnu snagu tržišta kakvu ne poznaje kapitalizam danas, ekonomsku dinamiku proizvođača i privatnog sektora, slobodnu privatnu inicijativu i dr. Odatle i stalna disfunkcija svih podsistema, stalne neravnoteže, međusobno poništavanje mera ekonomske politike, brzi „sfingovi“ u ponašanju nosilaca ekonomske politike, redovno otkazivanje mera ili njihovo nesprovodenje.

Treba se osloboditi od mitova neoliberalne ideologije, uz ozbiljnu kritiku spekulativnog finansijskog kapitala. Ortodoksnom monetarnom šok-terapijom uspeva se, uglavnom, samo površinski suzbiti inflacija, dok izostaju dublji zahvati u privredi, pri čemu se odnosi osnovnih makroagregata u privredi, uglavnom pogoršavaju, što stalno preti novom eksplozijom cena i ekonomske krize. Ako se nastavi sadašnji kurs i provodi pogrešan model razvoja – dinar će preživeti, ali ne i privreda. Ako se krene u razvoj po ovom modelu javlja se opasnost od razvoja inflacije i srozavanja vrednosti i kursa dinara.

Kako se sada održava kurs dinara?

Osnovni faktori stabilnosti kursa dinara je 1)Veliki priliv deviza po osnovu stranih investicija, 2)Veliki priliv deviza preko deviznih doznaka, 3)Prava eksplozija povećanja spoljne zaduženosti. Time je ponuda deviza veća od tražnje deviza, što primorava centralnu banku da interveniše na deviznom tržištu kupovinom deviza, čime pušta u opticaj domaći novac. Devizni priliv postaje osnovni kanal emisije novca, što nema veze sa domaćom privredom i potrebama. Istovremeno jačanju devizne rezerve (oko 28 milijari evra), uz veliki deficit platnog bilansa.