Danas se pred ekonomsku nauku i makroekonomsku politiku postavlja krupno strateško pitanje daljeg razvoja putem povećanja štednje ili povećanjem potrošnje. Pri tome se odmah postavlja i pitanje: kakva je to štednja i ko treba da štedi i suzdržava se od potrošnje, a kakvu potrošnju stimulisati i održavati na visokom nivou ili je smanjivati i ograničavati.

Prof. dr Slobodan Komazec

Ekonomski eksperiment neoliberala sveo se na dugoročnu katastrofu. Neoliberalni eksperiment-niži porezi za bogate, deregulacija tržišta rada i proizvoda, finansijalizacija i globalizacija -predstavlja spektakularni fijasko. (Dž Stiglic-Nauka liberalizma)

Osnovna karakteristika u oceni stanja privrede Srbije, ali i svih država nastalih iz raspada Jugoslavije, jeste nekritičko prihvatanje neoliberalnog modela i makroekonomske politike u čijoj osnovi je tržišni fundamentalizam i novi monetarizam u makroekonomskoj politici. Prava šok terapija praćena brzom i pljačkaškom privatizacijom, liberalizacijom tržišta novca i kapitala, liberalizacijom spoljne trgovine, liberalizacijom cena, kurseva, kamata i dr. bila ie siguran put u produbljavanje krize i razaranje ekonomje i socijalne strukture društva.

Posledica primene i upornog provođenja ovog modela i pored ozbiljnih kritičkih analiza vrhunskih ekonomista, jeste gotovo razaranje nacionalne ekonomije i države blagostanja i ogromna nezaposlenost. Osnovni efekti do sada vođene makroekonomske politike (ne ulazeći dublje u njihove uzroke, genezu, gigantske razmere i produbljavanje krize) su sledeće: 1) Veoma spor, trom i gotovo stagnantan realan ekonomski rast. 2) Visoka nezaposlenost rada i kapaciteta, 3) Ogromna nelikvidnost posebno privrednog sektora i opšti sistem neplaćanja, 4) Niska neto i bruto stopa investicija, 5) Visok deficit budžeta. 6) Visoki kumulativni rast spoljne zaduženosti 7) Visok deficit spoljne trgovine- finansiran zaduživanjem u inostranstvu 8) Relativno visok nivo inflacije, 9) Veliko socijalno raslojavanje i preraspodele bogatstva, „tajkunizacija“ društva i narastanje socijalnih tenzija 10) „Pljačkaška“ privatizacija i rasprodaje nacionalnih realnih dobara. Uz sve navedeno odmah je rasprodan i nacionalni bankarski sektor i stavljen pod kontrolu stranog kapitala. Bez nacionalnog bankarstva i kredita banaka, kao vitalne poluge razvoja, teško je očekivati provođenje samostalne razvojne strategije sa izabranim razvojnim i socijalnim ciljevima i prioritetima.

Razvojna ograničenja su izuzetno velika, faktori razvoja su blokirani, dok je raspoloživi domaći finansijski i uvozni kapital uglavnom usmeren u spekulativnu sferu ekonomije i finalne socijalne potrošnje, umesto u realne investicije. Domaća potrošnja godinama realno opada, posebno lična i investiciona, dok javni sektor (potpuno nekontrolisan) naglo narasta uz nekontrolisana partijska trošenja sredstava i zapošljavanja. Sve to guši privredu i odnosi veliki deo bruto nacionalnog proizvoda u javnu neproizvodnu potrošnju.

Pad zaposlenosti, posebno u privredi, vezan za pogrešan koncept privatizacije, doveo je do izjednačavanja broja penzionera i ukupno zaposlenih. Izdržavano stanovništvo prema ukupno zaposlenim raste na 4:1, a prema zaposlenim u privrednom sektom na 6:1. Takav sistem jednostavno ne može funkcionisati i razvijati se. Uz navedeno, vodi se oštra restriktivna monetarna politika po modelu MMF u cilju „stabilizacije cena i deviznog kursa“, bez selektivnog podsticaja razvoja i izvozne privrede, uz enormno visoku kamatnu stopu koja dodatno guši privredu i razvoj. Javlja se pandemija nelikvidnosti i opšteg neplaćanja. Pri tome stopa naplativosti poreza pada sa 94% iz perioda ZOP-a ili ranije SDK (koji je kao državna i najbolja institucija u svetu ukinut u koncepciji neoliberalne dogme) na sveca 37%. Sve manji javni prihodi u odnosu na vrlo neelastične javne rashode vodi stalnom narastanju budžetskog deficita i javnog duga za njegovo finansiranje.

Kriza finansiranja javnog sektora sada postaje najveći problem države. To su globalni rezultati prethodne decenije u kojoj je uz čisto stranačke (i lične) interese vladajućih struktura zadominirao finansijski spekulativni kapital. Došlo je do odvajanja spekulativnog (nekontrolisanog) kapitala od realnog (proizvodnog) kapitala Ostvareni profiti kroz finansijske spekulacije i velike preraspodele bogatstva doveli su do ogromne nelikvidnosti privrede, pada realnih investicija i ekonomskog rasta.

Dakle, razvojni, socijalni, a zatim politički problemi su se kroz proces kumulisanja i uzajamnog podsticaja toliko nagomilali da preti socijalna eksplozija, uz dalje produbljavanje kompleksne krize. Novi talas krize može da dovede do stvarnog finansijskog i socijalnog sloma.

Sada se postavlja, nakon ovako rendgenskog snimka stanja privrede, sistema i primenjenog modela, te njihovih efekata (bez navođenja raspoloživih brojnih podataka za svaki navedeni stav), kako dalje? Da li je moguće promenom makroekonomske politike tražiti izlaz iz krize ili se radi o potrebi izmene modela privrednog sistema u celini i njegove teorijske osnove (liberalizma). Državni intervencionizam, revitalizacija države blagostanja, nova monetarna, fiskalna, spoljnotrgovinska politika, sistem raspodele i kontrole – dakle, reformisanje svih deset podsistema privrednog sistema u funkciji privrednog sektora, razvoja zaposlenosti i izvoza, je polazna osnova dubinske reforme.

Može li se iz višegodišnje krize u uzlaznu razvojnu fazu? Na osnovu kakvog koncepta i modela razvoja? Zadržavanje postojećeg modela i makroekonomske politike vodi daljem produbljavanju i produžavanju krize. Model se mora napustiti i izgraditi novi koji će u svim delovima biti usmeren prema sektoru privrede (preduzeća), razvoju i novoj zaposlenosti. Ako se želela stvarna promena vlasničkih odnosa trebao se primeniti sasvim drugačiji model privatizacije – da zaposleni postanu vlasnici (akcionari) preduzeća, a i sa svežim kapitalom uloženim od strane zaposlenih preko povoljnih dugoročnih bankarskih kredita. Tada se otvara proces revitalizacije privrede, a preko njega i domaćih banaka i sektora stanovništva. To je istorijski organski spoj rada i kapitala u preduzeću.

PREUSMERAVAN.IE EKONOMIJE SA KRIZNO-DEFLATORNO NA RAZVOJNI MODEL

Ekonomija, dovedena pred finansijski slom, mora se preusmeriti sa krizno-deflatornog na ofanzivno-razvojni koncept. Potreban je potpuni razvojni zaokret i filozofija razvoja. Uz potpunu promenu osnovnih cijieva monetarne politike sa stabilizacionih na razvojne, drugačiju kamatnu i kursnu politiku, politiku izvoza i uvoza, potpunu kontrolu svih monetarnih, fiskalnih i platno-bilansnih odnosa i tokova (a time i sasecanja korena nabujale sistemske korupcije i kriminala), čime se bitno menjaju društveni i privredni tokovi i odnosi. Takav razrađen koncept (ponuđen vladi koja na ponudu ne reaguje) menja sve funkcionalne odnose i pokreće ekonomski rast. Da navedemo samo nekoliko osnovnih:

1) Menjaju se odnosi u preduzećima posebno odnosi rada i kapitala, odnosi preduzeća i države, odnosno banaka;

2) Povećava se stalna likvidnost (i sredstva preduzeća, bez odliva kreditne mase iz preduzeća);

3) Smanjuje se eksterna zaduženost kreditne obaveze i kamate;

4) Povećava se finansijska samostalnost privrede;

5) Kolektiv (zaposleni) postaju nosioci kapitala i razvoja, sigurnosti i modernizacije;

6) Kontrola upotrebe korišćenja i efekata domaćeg i stranog kapitala se povećava na najviši stepen;

7) Menja se odnos prema nauci i kvalitetnom obrazovanju (znanju i sposobnostima), koji je danas potpuno devastiran i do najviših zvanja;

8) Političari i politika se marginalizuju (posebno ako se uvede zakon da političari svojom imovinom garantuju rezultate koje obećavaju);

9) Celi sistem razvoja, vrednosti i kvaliteta vraća se prema preduzeću i stvaraocima vrednosti;

10) Banke i bankarski kredit se stavljaju u svoju „prirodnu“ funkciju razvoja i likvidnosti;

11) Omogućava se društvena kontrola svih novčanih tokova. Kontrola novčanih tokova je pretpostavka svih ostalih promena,

12) Sasecaju se kroz novi sistem svi koreni korupcije i kriminala – koji danas uništavaju privredu i društvo;

13) Kapital preduzeća (fiksni, obrtni, informativni, ljudski – kreativni) postaju jedinstvena funkcija razvoja i sigurnosti preduzeća.

Sve mere makropolitike treba usmeriti ka preduzeću i na razvoj, dok se potpuno kontrolisani strani i domaći kapital preusmeravaju sa spekulativnih transakcija na privredni razvoj.

Društvo se okreće ka proizvodnji i stvaranju bogatstva nasuprot danas dominantne spekulativne i pljačkaške ekonomije (ekonomije destrukcije). Dakle, potrebne su temeljne promene društvenih odnosa i nova strategija ozdravljenja privrede i društva, uz potpuno drugačiju razvojnu politiku. Problem sa Srbijom je u tome što su joj razvojni kapaciteti obezglavljeni, a privreda potpuno uništena. Nijedna stranka nema rešenje za izlaz iz krize. Osnovni cilj je ubrzani privredni rast kojim bi se osiguralo redovno izmirivanje obaveza i spoljnih dugova, osigurao rast domaće štednje za investicije (a ne isključivi oslonac na strani kapital), uz rast potrošnje stanovništva rast standarda i iskorenjivanje siromaštva“ .

Privredu i državu vode kadrovi oskudnog znanja, bez ideja, vizije i koncepta razvoja (korišćeni model je pogrešan i poguban). Nema dugoročne strategije razvoja, novog modela izlaska iz krize i razvojno usmerene makroekonomske politike. Stranke na vlasti, a i one koje će nakon izbora doći, nastavljaju sa primenom razornog neoliberalnog modela koji proizvodi krizu. Na navedenom neoliberalnom modelu ne može se izaći iz višegodišnje krize i rešiti nagomilani problemi, te ogromni deficiti u svim sektorima.

Sadašnje rukovodeće ekipe su nedorasle ogromnim razvojnim, finansijskim i socijalnim problemima. Mnoga rukovodeća mesta u privredi i državi zauzeli su partijski kadrovi nedorasli socijalnoj, razvojnoj i državnoj drami. Treba uvesti novi termin diletantokratija (pored standardnih kao elita, oligarhija, plutokratija, partitokratija, tajkunizam). Političari na vlasti koji se samoreprodukuju nisu sposobni da nadu odgovore na trostruku dramu Srbije -socijalnu, razvojnu i državnu. Rezultati su do sada ponižavajući.

VI MONETARIZAM I NEOLIBERALIZAM-FAKTORI DUGOROČNE EKONOMSKE KRIZE

Sukob monetarista i kejnzijanaca u osnovi je sukob oko koncepcije prioriteta stabilizacione ili razvojne politike.

NEOKLASIČNA DIHOTOMIJA – RAZDVOJENOST MONETARNOG OD REALNOG SEKTORA

Novac je postao najveća vrednost. Kult novca doveden je do apsoluta. Neoklasična dihotomija je stajala na stanovištu odvojenosti realnog i monetarnog sektora. Ova teza potiče iz klasične liberalne političke ekonomije i kvantitativne teorije novca. Taj primitivni (prvobitni) oblik MV = P*Q kasnije je razvio Milton Fridman („Čikaška škola“) preko razvijene „funkcije tražnje novca“,  koji predstavlja osnove  monetarizma. To je poznata neoklasična (neoliberalna) škola, koja ističe dominantan uticaj monetarnih faktora na upravljanje nacionalnom ekonomijom, a postala je i osnova savremene  monetarne  politike.  To je  poznati  Fridmanov  neoliberalni „triumvirat“, a to znači privatizacija, deregulacija tržišta radikalno rezanje javne potrošnje.

Neoklasična dihotomija je stajala na stanovištu da je novac egzogena varijabla, koju u privredu ubacuje centralna banka, a preko nje vode optimalnu monetarnu politiku gotovo neutralnog novca. Novac se samo prilagođava realnim tokovima u privredi. Dihotomija smatra da monetarni faktori deluju samo na nominalne veličine, a realni faktori na realnu ekonomiju. To znači da centralna banka ne može preko promene novčane mase (Ml) delovati na bruto domaći proizvod i zaposlenost, osim u kratkom roku (dok traje „novčana iluzija“), a nakon toga i bruto prihod i zaposlenost (realne veličine) vraćaju se na prethodni nivo. Pokušaji da se monetarnom politikom (ponudom novca) deluje na bruto proizvod i zaposlenost u dugom roku dovodi samo do porasta cena. Stoga je stabilnost cena osnovni zadatak monetarne politike.

Za ostvarenje tog cilja spremni su platiti i porastom nezaposlenosti i padom bruto proizvoda, dakle stagnacijom. Tu je i zahtev za stabilnim stopama monetarnog rasta u toku godine, prema tome se i prilagođava i visina realne stope rasta. Na taj način se osigurava dominacija flnansijskog nad realnim kapitalom i radnicima. Stabilnost cena i redovno precenjeni kurs (kojim se stimuliše uvoz, a destimuliše domaći izvoz) postaju osnovni ciljevi monetarne politike. Time se otvara prostor za dominaciju stranog flnansijskog kapitala (kredita), ali i strane robne ponude praksom otvaranja velikih trgovačkih lanaca, šoping-centara i sl., dok se domaća proizvodnja smanjuje i nestaje, uz povećanje spoljnog duga i nezaposlenosti. Ekonomije su otišle od inflacije u  prezaduženost.

To je neokolonijalni model razvoja, koji vodi u duboku krizu sve države koje ga primenjuju.

Stoga treba dati i određenu kritiku klasične dihotomije i uloge novca i novčanih faktora.

1)Novac nije egzogena (spoljna), već endogena varijabla i faktor razvoja. Centralna banka ne može biti zadužena samo za stabilnost monetarnog sektora, već i za razvoj privrede. Ako se stavi u funkcije stabilnosti novca (cena) i flnansijskog sektora ona se stavlja u funkciju dominacije flnansijskog kapitala nad industrijskim (proizvodnim) kapitalom i radnicima.

2)Monetarni sektor nije odvojen od realnog, dok novac iz emisije nije moguće odvojiti u privredi od depozitnog novca. To je proces stalnog međusobnog prelivanja i jedinstvene funkcije.

Upravo je depozitni novac dominantan u strukturi novčane mase (M1) u odnosu na gotov novac, tako da su bankarski krediti i depoziti kroz proces multiplikacije usko direktno povezani sa realnim i finansijskim tokovima u realnom sektoru. Tu se nalazi i najveća koncepcijska greška monetarizma i dihotomije koju ona zagovara. Novac i kredit su snažni faktori razvoja i zaposlenosti, posebno kada se direktno vežu za privrednu aktivnost i realne procese u privredi (selektivna monetarno-kreditna politika). Naravno, i ovde se isključuje automatsko tržišno uravnotežavanje i stihijski procesi. Upravo se tu nalaze i osnovi za funkciju pretvaranja tekućeg novca u novčani kapital.

Istina, primarni uticaj ide od realnog ka monetarnom sektoru, ali kasnije nastaje njihovo međusobno delovanje. U tome je moguće promenama monetarnog faktora delovati i na realne – porast proizvodnje i zaposlenosti, makar i uz određeni rast cena (inflacije).

To je poznati Kejnzov efekat. Monetaristi ovom efektu suprotstavljaju tzv. Piguov efekat (delovanje realnih bilansa u dugom roku).

3) Kapitalisti se ne trebaju sukobljavati s radnicima oko nominalnih plata, već treba da se osigura tripartitetni sporazum (koji predlažu kejnzijanci), kao sporazum poslodavaca, radnika i vlade oko raspodele.

Radnici brinu za plate i nadnice, poslodavci za profite i dividende, a vlada za prihode od poreza.

Ovaj model je tu do osamdesetih godina 20 stoleća, kada je nastankom reganomike i tačerizma u kapitalizmu zamenjen monetarističkom makroekonomskom politikom.

RESTRIKTIVNA KONCEPCIJA STABILIZACIJE I PRODUBLJAVANJE KRIZE

1) EKONOMSKA I FINANSIJSKA ŠOK TERAPIJA

Monetarislički (neoliberalni) model stabilizacije nametnut nerazvijenim privredama vodi produbljavanju krize, opštoj nelikvidnosti i blokiranju svih internih faktora razvoja. To je model krize i gušenja nacionalne privrede-i razvoja. Neomonetaristička koncepcija liberalnog kapitalizma postala je dominantna osnova savremenih makroekonomskih politikan i razvijenih privreda. Monetarizam sa poznatim elementima (ponuda novca, realna kamata, realni kurs, tražnja novca i dr.) postaje, nažalost, preovladujuća paradigma i nerazvijenih privreda – sa potpuno različitom strukturom privrede društva, faktorima i nivoom razvoja.

Međunarodni monetarni fond i svetski kreditori (nosioci ponude svetskog kapitala) preporučuju dužnicima sa visokom inflacijom recepturu stabilizacione politike deflatornog karaktera. Inflacija treba da se monetarno guši i ograničava, kao da je inflacija dominantno monetarni poremećaj  privredne ravnoteže (bez delovanja na ublažavanje pritiska troškova, što joj u stvari čini osnovu). Model stabilizacije i restrukturisanja koji nudi MMF kao univerzalni lek svim državama-članicama. neki autori su nazvali veliki prasak liberalizacije i deregulacije (Videti: Džozef Stiglic: Suprotnosti globalizacije, 2002.). Redukovanje budžetskog deficita, preko napuštanja subvencionisanja cena, izvoza i kamata, praćeni oštrom restriktivnom monetarnom politikom – istina, imaju klasične deflatorne efekte (ograničavanje   ekspanzije novca), ali dovode do istovremenog rasta troškova poslovanja. Traženje ostvarivanja realne kamate, realnog kursa nacionalnog novca, realnih dohodaka i dr. utemeljeno je na makro-ekonomskoj politici razvijenih zemalja.

Makroekonomska politika stabilizacije ovih zemalja sprovodi se u sasvim drugom ambijentu (razvijeno „otvoreno tržište“, visoka efikasnost i osctljivost kapitala na promene kamate, otvorena privreda, finansijska disciplina, razvijen bankarski i monetarni sistem, visok raspoloživi dohodak i štednja, elastičnost potrošnje, razvijeni oblici imovine u kojima se drži dohodak privrednih i drugih subjekata, ali i države i dr.), što sve ne postoji u nerazvijenim zemljama.

Politika ograničavanja potrošnje i kontrola monetarne mase, sasvim opravdane u razvijenim privredama, teško su prihvatljive u zemljama u razvoju iz sledećih razloga: 1) Visina i struktura potrošnje su niski i vrlo neelastični (elementarne životne potrebe), 2) Privreda ovih zemalja je slabo monetizovana, što u nedostatku vlastite akumulacije i odliva kapitala, ostavlja jedini prostor za dodatno bankarsko finansiranjc razvoja. Ortodoksna stabilizaciona politika koja se provodi restrikcijom tražnje i potrošnje, politikom „realnih“ faktora proizvodnje i realne devalvacije, nastoji se brojnim pritiscima nametnuti zemljama u razvoju. Osnovno pitanje pri ograničavanju potrošnje jeste: koji to oblik potrošnje u formiranju ukupne tražnje treba kontrolisati i ograničavati:Ym=Cm+Im+Gm

Da li je moguće i dalje ograničavati ličnu potrošnju (Cm) i kojih slojeva, može li se to linearno činiti u socijalno izrazito raslojenom društvu ili je moguće ograničavati investicije (Im)koje su i dalje generator razvoja (mada su u svim zemljama u razvoju drastično opale u društvenom proizvodu).

Očito je da se u uspostavljenim odnosima može govoriti samo u ograničavanju javne (budžetske) potrošnje, koja je uglavnom neproizvodna i neracionalna u ovim zemljama. Kako ne postoje jednakosti investicija i štednje, finansijsko tržište je u ponudi siromašno, rast „dodatne“ štednje teško se može ostvarivati dodatnom kompresijom ostalih oblika potrošnje, posebno lične i investicione. Pri tome se mora postaviti i pitanje: kako je moguće brzo strukturno prilagođivanje ovih privreda bez novih investicija i dodatne akumulacije (domaćeg i uvoznog kapitala).

„Sve dotle dok se kamate, cene i kursevi mogu eratično kolebati, strukturni i odnosi ekonomije – raspodela prihoda na klase, učešće države u društvenom proizvodu, produktivnost rada, intenzitet kapitala i tehnološka sposobnost mogu se menjati samo teško i s mnogo sukoba. Prilagođavanje strukturnih realnih odnosa monetarnim tendencijama restrikcije u ovakvom slučaju ima karakter šoka. Država zadužene zemlje izgubila je svoj suverenitet privredno-političkog intervenisanja.“

„Deflaciona politika stabilizacije (monetarne i fiskalne politike) nastoji redukovanjem agregatne tražnje da sprovede odgovarajuće dezinflacione procese. Međutim, ukoliko je i postojala inflacija tražnje ona se brzo pretvara u inflaciju troškova. Monetaristička i kejnzijanska teorija, otkrivajući rigidnost cena i troškova (neelastičnost naniže) radi sprečavanja većih negativnih efekata recesionog karaktera – pad proizvodnje, dohotka, zaposlenosti, investicija -preporučuju postepen (graduelistički) pristup, a ne šok-terapiju.“

2. MONETARNA HIRURGIJA I ANTIINFLACIONA POLITIKA STABILIZACIJE

Monetarizam i restriktivna monetarna politika nisu dobro izabrani put ozdravljenja privrede i društva. Monetarna doktrina “ u savremenoj ekonomiji postala je dominirajući koncept stabilizacione politike. Ponuda novca, smeštena u okvir teorije kapitala paralelno sa razvijenom Fridmanovom funkcijom tražnje novca, postale su osnovne determinante u vođenju ukupne makroekonomske politike. Ovaj koncept široko primenjen kod razvijenih privreda sa određenim pozitivnim efektima (koncept je i prilagođen visoko razvijenim privredama) primenjen na nerazvijene zemlje najčešće je davao negativne efekte u obliku recesije, krize, opšte nelikvidnosti privrede i banaka, visoke kamatne stope, permanentnu prikrivenu revalvaciju (precenjenost) nacionalne valute ograničavanje javne potrošnje i pad investicija, porast nezaposlenosti i dr.

Ortodoksni monetarizam u jednoj nerazvijenoj i slabo monetizovanoj privredi sa niskim pev capita dohotkom i štednjom, visoko kreditno zavisnom od banaka i inostransrva (stranog kapitala) bez razvijenog finansijskog tržišta, uz nisku opštu efikasnost, ne može izlaz iz krize i nestabilnosti tražiti na koncepciji novog monetarizma i ograničavanja tražnje i potrošnje.

Restriktivna monetarna politika uz „konstantnu stopu monetarnog rasta“ (Friedman) vezanu za realni rast društvenog proizvoda, u ovim privredama redovno dovodi do opšte nelikvidnosti, velikim deformacijama u monetarnim tokovima, obaranju stope privrednog rasta i visoke nezaposlenosti, uz sve veće socijalno raslojavanje društva. Novac i bankarski kredit pri tome gube svoje osnovne funkcije – delujući kontraproduktivno (generišući snažno finalnu potrošnju, ali ne i investicije). Visoka kamatna stopa, koja je nekoliko puta veća od profitne stope, guši privredni razvoj, obara investicije, pokreće troškovnu inflaciju i vodi prilivu proizvodnog u finansijski sektor. Takva politika kamate ne može se ugraditi u „funkciju tražnje novca“. Prilagođavanje deviznog kursa u uslovima visokog deficita trgovinskog i platnog bilansa vodi permanentnoj devalvaciji i odlivu nacionalnog bogatstva u inostranstvo uz istovremeni odliv (beg) finansijskog spekulativnog kapitala (u periodu 2010-2022 iz Srbije je odbeglo 10,5 milijardi evra preko banaka).

Privatni sektor nije „inherentno stabilan“, kako to tvrdi monetarizam, već više u zoni sive ekonomije i spekulativnih transakcija. Ono što je korisno za privatnika ne mora biti i za društvo, ono što je dobro za pojedinca ne mora biti i za društvo. Dakle, ni jedan od elemenata poznate „funkcije tražnje novca“ iz monetarne doktrine ne funkcioniše, pri čemu ne postoji ni njihova uzajamna veza. Što potpuno blokira procese transformacije jednog u drugi oblik imovine. Tražnja novca i kredita je veoma neelastična (bez obzira na visinu kamate), tako da nekritički prihvaćen i primenjen model monetarizma dovodi do ozbiljnih destruktivnih procesa – koji odvode nacionalnu ekonomiju u zonu permanentne krize i nelikvidnosti privrednog i bankarskog sektora (ali i javnog sektora).

Dužničko zavisne privrede od MMF i svetskog kapitala dovedene su u stagnaciju pod izgovorom „privredne stabilizacije“ i „restrukturisanja“. Očito je da model restriktivne monetarne politike ( novi monetarizam) u najvećem broju privreda dovode do stagnacije, krize, nelikvidnosti, socijalnog raslojavanja društva, ali ne rešavaju probleme razvoja i nezaposlenosti, odnosno budžetskog deficita i platnobilansnog deficita.

3. KONTRADIKCIJE POLITIKE STABILIZACIJE PO KONCEPCIJI MMF I NEOMONETARIZMA

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda. To je, neosporno, novi konzervativizam u ekonomskoj teoriji nastao poznatim Vašingtonskim dogovorom i doslovno priveden preko reganomike i tačerizma.

Liberalizacijom spoljne trgovine i smanjenjem carinske zaštite otvoren je put za nagli priliv inostrane jeftinije i kvalitetne robe. Zbog pada nacionalne proizvodnje i ponude domaće robe, uz porast nezaposlenosti i domaće tražnje. otvaranje inostranih banaka ili prodaja domćih banaka inostranom kapitalu – otvorilo je prostor za priliv stranog  spekulativnog kapitala i povećanje kupovne moći preko kreditiranja sektora stanovništva za kupovinu inostrane robe. Veštački izazvana konjunktura i „stabilnost“ izvedeni su gušenjem nacionalne proizvodnje i porastom nezaposlenosti.

MMF nije uspeo u svojoj misiji, posebno prema nerazvijenim zemljama. Politika uslovljavanja i kruti monetaristički model jedinstven za sve privrede produbio je krizu i doveo do velike nezaposlenosti. Dugogodišnja kriza svetske privrede, koja ima sve karakteristike finansijske, strukturne i ciklične krize (povremeno produbljavanje krizne faze) ukazuje, uz navedeno, da ekonomska politika u zemljama u razvoju ostaje neadekvatna i potpuno sterilna.

Postavlja se pitanje zbog čega mere makroekonomske stabilizacionc i razvojne politike redovno otkazuju? Međunarodni finansijski kapital, vrlo koncentrisan, multilateralno postavljen kao blok interesa razvijenih privreda prema zemljama u razvoju (korisnicima kapitala) preko svojih finansijskih i monetarnih institucija već dugo pokušava da nametne sopstvenu filozofiju razvoja i mere ekonomske politike za proces stabilizacije.

Neokejnzijanska teorija i politika regulisanja tražnje i potrošnje pokazala se potpuno neefikasnom u slučaju kombinacije visoke inflacije i stagnantnog rasta (stagflacije). Mere ekonomske politike zasnovane na toj paradigmi ili ubrzavaju inflaciju, uz blago lečenje nezaposlenosti, uz obaranje stope rasta, ili stvaraju suprotne efekte. Tu je ova politika kontraindikovana. Osamdesetih godina razvijene industrijske zemlje napuštaju kejnzijansku doktrinu, prihvatajući monetarizam kao ideološku osnovu i odgovarajuće mere monetarne politike. Takvu politiku Međunarodni monetarni fond (MMF) praktično nikada nije ni napustio od svog osnivanja do danas. To se posebno odnosi na politiku deviznog kursa, politiku platno-bilansnog uravnotežavanja, monetarnu politiku, kamatnu stopu i kontrolu monetarnih agregata. Preuzimanjem monetarizma od strane država razvijenog kapitalizma samo se pojačava interesna povezanost međunarodnog kapitala, finansijskih institucija i interesa država razvijenog kapitalizma. Interesi države i međunarodnog kapitala time dobijaju jedinstvenu platformu u usmeravanju (politici) sredstava, kretanju kapitala, zaštiti interesa krupnog finansijskog kapitala, a time i ovih država i institucija. Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto finansijskom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

Što u takvim odnosima znači nametanje nerazvijenim zemljama mera ekonomske politike iz razvijenih privreda kapitalizma? Da pogledamo to nešto detaljnije.

KOMPRESIJA POTROŠNJE, SIROMAŠENJE I PRIVREDNA STAGNACIJA

Misterija novca, osim samo površinskih spoznaja, potpuna je i danas. Osnovno je pitanje za šta se novac stvarno koristi, a ne njegovo poreklo. Kako novac koristiti kao sredstvo za stvaranje kapitala. MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere prilagođavanja kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans. Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti. Devalvacija valute uglavnom nema efekte na izvoz, dok skuplji uvoz podstiče inflaciju. Fond „probleme nerazvijenih“ posmatra prvenstveno iz aspekta platnog bilansa i prevelike unutrašnje potrošnje, a to znači žrtvovanje razvoja da bi se uravnotežio platni bilans. Ovo je potpuno okrenuta filozofija razvoja i stabilizacije u odnosu na prihvaćenu i dugo zastupanu u ekonomskoj teoriji.

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet_ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju „borba protiv inflacije“ (kao kod razvijenih privreda), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u međunarodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

U zemljama u razvoju postoje snažno ugrađene distorzije faktora razvoja, pre svega, u odnosima i na tržištu robe, rada i kapitala potrebnog za razvoj. Slika je sledeća:

1)Tržište robe – ograničeno i oskudno (preplavljeno stranom robom koja je jevtinija i kvalitetnija zbog realno precenjenog kursa i ukidanja uvozne zaštitne politike,

2)Tržište rada – ogroman pritisak nekvalifikovanih i nedovoljno obučene radne snage uz visoku stopu nezaposlenosti i otkazivanje tržišta tada),

3)Tržište kapitala – ogroman manjak štednje potreban za razvoj.

4)Devizno tržište-slabe devizne reserve i izvoz (odbrana deviznog kursa).

Uz navedeno oseća se slaba organizacija, slabo korišćenje resursa, birokratizacija i neefikasnost države, kriminalizacija društva, nizak poslovni moral, uz gransku i regionalnu imobilizaciju faktora razvoja. Deficitarno finansiranjc postaje nužnost i gotovo redovni izvor dodatne akumulacije.

Kejnzijanstvo je, očigledno, pošlo od pogrešne pretpostavke da će intervencija države u privredi kroz deficitarno finansiranje i povećane javne rashode i transfere dovesti do oživljavanja konjunkture, a kada ude u fazu prosperiteta povećanja dohotka  i  poreskih prihoda, vraćati  dugove  i uravnotežavati budžet. Međutim, javni rashodi su izgubili anticikličan karakter, pretvorivši se u strukturne rashode, dok su faze recesije postale neredovne, tako da nije bilo moguće povećanjem poreza pokriti dugove i krizne  faze  ciklusa. To je poznati  kompenzacioni budžetski sistem finansiranja. To je dovelo do stalnog rasta javnih dugova, uz stalni rast budžetskog deficita. Stalni budžetski deficit i ogromni javni dugovi, za njihovo fmansiranje stvorili su poseban podsistem finansijskog sistema (javni sektor) sa svojom odvojenom logikom i politikom u razvoju modernih država. To se danas posmatra kao jedan od bitnih faktora inflacije i narasle krize tzv. „države blagostanja“, ali i krize javnih finansija u celini.

U bivšim socijalističkim privredama, gde je privreda u državnoj svojini, totalna etatizacija privrede i društva je jedan od osnovnih uzroka slabosti privrednog sistema i sve veće neefikasnosti. Šta u tim privredama znači orijentacija na ncoliberalizam (ako je to uopšte moguće?), promenu ideološke sfere u potpunosti, preorijentaciji sa totalnog planiranja na makroekonomsku politiku uz dominantno tržišno delovanje?

Privredna depresija rezultat oštre deflacionističke politike razvijenih zemalja u uslovima slabog funkcionisanja monetarnog sistema, slabog funkcionisanja trgovačkog, finansijskog i tehnološkog sistema – praćeni svetskom   inflacijom   i   visokom   nezaposlenošću,  dubokim   strukturnim promenama privreda – označili su i kraj ere poslcratnog privrednog buma u kapitalizmu državnim intervencijama, a na osnovu kejnzijanske ekonomske doktrine.

Ovde bi mogli posebno istaći neefikasnu ekonomsku politiku države, nekoordinisane akcije države posebno u sektorima koji traže skupa istraživanja, veliki kapital i investicije, osiguravanje potrebnih informacija o trendovima u svetu i novim tehnologijama. Izostanak planova razvoja ili njihovo nesprovodenje, izostanak pomoći perspektivnim granama, odnosno kočenje razvoja grana bez perspektive, sve to ukazuje na nedostatak izabrane strategije razvoia.

Istovremeno, u razvijenim zemljama postepeno postaje dominantna neoklasična teorija kao nekakav novi „mešani“ oblik liberalističke doktrine nepotpunog laissez fairea, koja polazi od stava da u fazi padanja konjunkture treba podsticati štednju i investicije, a preko tehnoloških inovacija povećavati ponudu i osigurati novu ekspanziju.

Povećanje štednje treba osigurati relativnim smanjivanjem troškova rada (nadnica) i javne potrošnje (socijalni transferi, penzije, davanja za nezaposlenost, ograničavanje dohodaka zaposlenih u javnom sektoru i dr). Politici povećanja štednje na toj osnovi snažno se suprotstavljaju sindikati i mase radnika u razvijenim zapadnim državama.

MONETARISTIČKO-NEOLIBERALNA IDEOLOGIJA U POLITICI STABLIZACIJE MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije, mada je doživeo potpuni slom u svim segmentima. Dužnički zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom „privredne stabilizacije“ i restrukturisanja.

MMF dajući svoj „pečat saglasnosti“ na politiku neke zemlje i omogućio joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Politika MMF, orijentisana na restriktivnu monetarnu i finansijsku politiku, u nerazvijenim privredama – dužnicima, pod uticajem dominirajuće monetarističke koncepcije regulisanja privrede, u prvi plan je istakla otplatu i servisiranjc dugova i održavanje potrebne likvidnosti u međunarodnim plaćanjima (platno-bilansno prilagodavanje). Takva politika MMF praćena je oštrom restriktivnom monetarnom politikom (ograničavanjem rasta novčane mase u privredi), porastom kamatnih stopa i traženje zona „realnih kamata“, restrikcijom javne potrošnje i investicija, stimulacijom štednje. Takva politika se, osim u nekoliko razvijenih privreda (SAD, V. Britanija, Japan, Nemačka) pokazala kontraindikovana u svim zemljama u razvoju, dovodeći do:

1)Pada stope rasta,

2)Povećanje nezaposlenosti,

3)Obaranje potrošnje i standard,

4)Odliva kapitala po sistemu otplata i kamata na spoljni dug,

5)Socijalnih napetosti, produbljivanja krize,

6)Povećanja stope i ubrzanja inflacije,

7)Pogoršavanja terms of trade,

8)Pogoršavanja konkurentne sposobnosti privreda zemalja u razvoju,

9)Slabljenja deviznih kurseva i deviznih rezervi zemalja u razvoju. Procena MMF, zasnovana na monetarističkoj koncepciji regulisanja privrede da će doći do potpuno suprotnih efekata i slabljenja pritiska spoljnih dugova, pokazala se potpuno pogrešna.

„Kejnzijanski metodi“ sami (efektivna tražnja) nisu više sposobni da ožive privredu ako su porezi visoki, a profitna stopa i štednja niske, i ako su nadnice nefleksibilne (ako je ponuda nefleksibilna), čak i kad je tražnja vrlo stimulativna.

Niska profitna stopa destimuliše investicije, a preko toga rast proizvodnje i produktivnosti. Visoki porezi destimulišu štednju i interes za rad, dok nefleksibilne nadnice onemogućavaju prilagodavanja u ovim veličinama. Isto tako, metodi ekonomije ponude ne mogu sami rešiti problem investiranja (ponude), ako nedostaje adekvatna tražnja. U stvari, i „ekonomija ponude“ i“ekonomija efektivne tražnje“ polaze sa iste tačke – odnosa štednje i investicija, ali su im različite metode dinamiziranja tog odnosa. Te metode sada treba kombinovati.  U  procesu investiranja učestvuju samo firme (na bazi anticipirane prodaje), ali u procesu štednje učestvuju i firme i stanovništvo.

Pošto se može desiti da se investicije ne poklapaju sa štednjom, može se javiti, s jedne strane, problem efektivne tražnje, kad država treba da interveniše radi uspostavljanja ravnoteže i pune zaposlenosti i, s druge strane, problem neadekvatnog profita i štednje (a onda i investicija, produktivnosti i proizvodnje) koji se moraju stimulisati smanjenjem poreza na poslovne firme i stanovništvo, ubrzanom amortizacijom osnovnih fondova, smanjenjem vladinih rashoda i regula i povećanjem fleksibilnosti nadnica i privrednog sistema. U tom kontekstu adekvatna monetarna politika bi neutralisala inflacione efekte

smanjenih poreza i usporila bi anticipiranu inflaciju, što bi vodilo padu kamatnih stopa, a štednja bi pojačala kreditno tržište, dok bi fleksibilne nadnice i cene umanjile potrebe za državnim investicijama. Ekonomija ponude direktno napada „jezgro“ inflacije, jer stimuliše štednju, inovacije, pad kamatnih stopa, fleksibilnost nadnica, ponudu radne snage i produktivnost faktora proizvodnje, što direktno utiče na raspoloživost i troškove rada i kapitala.

Državna ekonomska politika razvijenih zemalja u osnovi nosi neokonzervativni karakter. Izlazak iz ekonomske krize i kontrola inflatornih procesa zahtevali su sasvim konkretne mere i instrumente ekonomske politike (stagflacija). Sprovode se kreditne restrikcije, ograničavanje budžetskih deficita, podržavanje strukturne politike i stimulacija razvoja određenih grana, stimulacija naučno-telinoloških procesa, kontrola kretanja deviznih kurseva, podržavanje izvoza, uravnotežavanje platnog bilansa.

Neokonzervativna tendencija u ekonomskoj politici razvijenih privreda očituje se u reprivatizaciji profitnih državnih kompanija (Japan, V. Britanija, SAD, Nemačka i Francuska), uz naglo deregulisanje flnansijske sfere, slabljenje kontrole nad kamatnom politikom, finansijskim tržištima, prilivom kapitala, promenama deviznih kurscva i dr. (uz slabljenje antitrustovskog zakonodavstva).