Pod oznakom D. C. 20505, američka Centralna informativna agencija (CIA), tačnije, njena Direkcija za obaveštajne informacije, dana 21. jula 1989. godine, dala je „Rezime stanja i perspektive“ u sumrak jugoslovenske države, i iz tog „rezimea“ jedva je mogao da se nasluti predstojeći ratni sukob, krvavi raspad južnoslovenskog društva, zajednice koja je u vremenu „hladnog rata“ bila ključne veza između Istoka i Zapada. Prilično umerenim tonovima agenti CIA izveštavaju svoju „bazu“ o stanju u Jugoslaviji uoči njenog raspada. Vidi se uverenje tih agenata da Jugoslavija ima „fleksibilan sistem“, ali i da je podložan ekonomskim turbulencijama. Niko ne pominje rat, niti pripreme za njega. Paradoksalno, agenti CIA su verovali da je Mihail Gorbačov, prvi čovek Kremlja u to vreme, posmatran kao garant stabilnosti u Jugoslaviji. Magazin Tabloid će u narednih nekoliko nastavaka objaviti sve protivrečne stavove CIA o raspadu Jugoslavije i onome što je usledilo u vezi sa tim.

„Jugoslavija je ušla duboko u tešku tranziciju. Njena politika, reagujući na prelazak iz zatvorenog u skoro otvoreni sistem, počela je da se prebacuje u nove obrasce. Njena ekonomija, koja se još uvek udaljava od birokratskih socijalističkih kontrola i ka radikalnoj decentralizaciji vlasti, suočava se sa akumulacijom problema. Njena spoljna politika, nekada čvrsto nesvrstana, ali ideološki naklonjena Istoku, kreće se ka većem kontaktu sa Zapadom, a njeno rukovodstvo, kojim je Tito potpuno i nadmoćno dominirao od sredine 1940-ih, sada nestrpljivo pokušava da se pripremi, pod njegovim tutorstvom, za dan kada ga više neće biti.

Osnovno pitanje je, može li Jugoslavija opstati kao jedinstvena država bez Tita usled teški nacionalniha antagonazama između Srba i Hrvata i između Srba i Albanaca“.

Ovako je visoki agent CIA instaliran u Jugoslaviji, počeo svoju analizu stanja 1978. godine, nepune dve godine uoči Titove smrti.

Dve decenije kasnije, jedan drugi agent iz vrha CIA, podnosi 2000. godine, pismeni izveštaj tadašnjem predsedniku SAD Bilu Klintonu (William Jefferson Clinton), u kome opisuje stanje u Saveznoj republici Jugoslaviji nakon bombardovanja te države od strane 19 zemalja saveznica, članica NATO pakta. Tu su dati i detalji iz biografije Slobodana Miloševića.

U izveštaju se kaže:

„Gospodin predsedniče, Slobodan Milošević se suočava sa široko rasprostranjenim protivljenjem naroda njegovoj vladavini nakon devastacije srpske ekonomije zbog više od dva meseca vazdušnih napada NATO-a. 

Milošević, koji je pogrešno procenio i verovatnoću i obim napada NATO-a, okrivljen je za sve veću izolaciju Srbije od međunarodne zajednice i za pogoršanje ekonomske situacije u Srbiji.

Milošević računa na nesposobnost svojih političkih rivala da se ujedine i na njegovu kontrolu nad bezbednosnim snagama da ga provedu kroz ovaj izazov njegovoj moći.

Milošević tehnički ima malo autoriteta kao predsednik Savezne republike Jugoslavije. Ključne poluge vlasti – Ministarstvo unutrašnjih poslova, mediji i ekonomija – u praksi se kontrolišu na republičkom nivou, a predsednici republika zvanično imaju značajan uticaj na upotrebu Jugoslovenske vojske.

Uprkos svojim ograničenim ustavnim prerogativima, Milošević je bio krajnji donositelj odluka u SRJ i u srpskim poslovima zbog svoje kontrole nad partijskim aparatom i opsežnog sistema pokroviteljstva. Milošević je takođe sprečio opoziciju da do sada efikasno ospori njegov autoritet kooptiranjem opozicionih političara u vladajuće koalicije sa SPS-om i pokretom Ujedinjene jugoslovenske levice (JUL) njegove supruge kako bi posijao neslaganje i sumnju u redove svojih protivnika.

Uspešno je koristio ovu taktiku da razbije lokalne opozicione vlade u nekoliko većih gradova gde su prodemokratske koalicije preuzele kontrolu nakon lokalnih izbora 1996. godine. Milošević je takođe ubedio vodeće opozicione partije, posebno Srpski pokret obnove i Srpsku radikalnu stranku, da učestvuju u SRJ i srpskoj vladi kako bi zadržao vlast nakon što je SPS izgubio većinu u Skupštini Srbije 1997. godine.

Milošević je rođen u Požarevcu 20. avgusta 1941. godine. Pridružio se Komunističkoj partiji u dobi od 18 godina.  Njegov otac, pravoslavni sveštenik koga je jedva poznavao, izvršio je samoubistvo kada je Milošević bio u ranim dvadesetim godinama, a njegova majka, tvrdolinijaška komunistkinja, takođe je izvršila samoubistvo 10 godina kasnije, prema izveštajima štampe.

Po završetku studija na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1964. godine obavljao je niz stranačkih funkcija vezanih za ekonomiju. Milošević se pridružio beogradskoj firmi Technogas 1968. godine i postao njen direktor 1973. godine. Godine 1978. preuzeo je funkciju predsednika Beobanke, jedne od najvećih finansijskih institucija u Jugoslaviji.

U politiku sa punim radnim vremenom vratio se kao šef beogradskog odbora stranke 1984. godine. Milošević je preuzeo dužnost šefa Komunističke partije Srbije 1986. godine. U aprilu 1987. godine privukao je međunarodnu pažnju svojim dramatičnim pojavljivanjem na protestnom skupu kosovskih Srba, gde je pokrenuo zapaljivu nacionalističku kampanju za ispravljanje nepravdi za koje je tvrdio da trpe. Za predsednika Srbije, izabran je 1989. godine. On je kao popularno političko lice izabran na tu poziciju u 1990 i ponovo izabran već 1992.

Nakon što je odslužio maksimalno dva mandata na toj funkciji, Milošević je prešao u Predsedništvo SRJ (koje se bira za članove jugoslovenskog parlamenta) i organizovao izbor svog naslednika za predsednika Srbije. Njegova supruga je opisana kao njegov najbliži poverenik i savetnik.

Par ima ćerku Mariju i sina Marka. Miloševićev optužnik Milošević je optužen 27. maja 1999. godine od strane Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu zbog svoje uloge vrhovnog donosioca odluka u jugoslovenskoj vojsci i Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije za brutalnu represiju albanskog separatističkog pokreta na Kosovu. Dalje optužbe protiv Miloševića za njegovo učešće u hrvatskim i bosanskim sukobima takođe mogu biti podnesene.

Tribunal je izdao globalne naloge za njegovo hapšenje, što je Miloševiću izuzetno otežalo da putuje van Srbije ili da ode u egzil ako se njegova vlast sruši. Vlada u Beogradu je dužna da preda sve optužene za ratne zločine Tribunalu – iako sam Tribunal ima svoje mehanizme da to učini – prema Dejtonskom sporazumu koji je sam Milošević potpisao“.

Tokom 1992. godine, u sred ratova, kada je nekadašnja Jugoslavija gorela u etničkom nasilju, visoki oficir CIA Vilijam Lofgren sastajao se redovno sa najvišim srpskim obaveštajnim službenikom. Logfrenu je trebala pomoć. Agencija (CIA) je bila gotovo slepa nakon što se Jugoslavija raspala i ušla u građanski rat. Borbe su izbile u Bosni i Hercegovini, Milošević je viđen kao pretnja evropskoj bezbednosti, a CIA je očajnički tražila da dobije obaveštajne podatke iz unutrašnjosti nemira.

Logfren je svog srpskog kolegu opisivao kao ličnost „zlokobne reputacije“, „hladnog pogleda“ i „mozgom režima koji je svetu dao novi jezivi termin: etničko čišćenje“.

Dvojica špijuna uspostavili tajnu vezu koja je ostala neotkrivena: osam godina je u Beogradu ta saradnja trajala. Tokom tajnih sastanaka on je delio detalje o unutrašnjem funkcionisanju Miloševićevog režima. Pružao je informacije o lokacijama talaca NATO, pomagao operativcima CIA-e u potrazi za grobnicama i pomogao Agenciji da uspostavi mrežu tajnih baza u Bosni. Tužioci u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju, koji je osnovao Savet bezbednosti UN 1993. godine počeli su da traže one koji su odgovorni za ozbiljna kršenja ljudskih prava u balkanskim ratovima.

Suočen sa suđenjem u Hagu koje bi ga moglo poslati u doživotni zatvor, Logfrenov srpski kolega je pozvao je svoje američke saveznike. U izuzetno retkim slučlajevima, CIA sudu dostavlja poverljiva dokumenta. U ovom slučaju je to učinila navodeći velike doprinose Agenciji a koji potvrđuje njegovu korisnu ulogu. Dokument je ostao zapečaćen, ali njegov sadržaj su pokušali da iz svojih izvora opišu urednici lista The Times.

Logfren, oficir CIA koj je radio iz Beograda devedesetih, sada u penziji, imao je svoj stav, da je Agencija izradila dokument kako bi pokazala „da je ova navodno zla osoba učinila mnogo dobrog“. Lofgren nije polemisao sa optužnicom Tribunala koja teško terete njegov „izvor iz vrha“.

„Ali ostavljajući optužnicu po strani, postoje stvari koje je ovaj čovek uradio koje su pomogle da se neprijateljstva okončaju i uspostavi mir u Bosni“, zapisao je Logfren, a isto to u više navrata saopštio Tribunalu.

Napori CIA-e stavljaju je u neobičnu poziciju da služi kao nešto od karakternog svedoka za optuženog za ratne zločine. Agencija je odbila da dozvoli otvaranja dokumenta dostavljenog Tribunalu, a budući da je njegov sadržaj poverljiv, sud bi pismo mogao da razmotri samo na zatvorenoj sednici. Sudski zvaničnici rekli su tada da je nejasno da li će dokument biti od značajne koristi za odbranu, ali da će biti uzet u obzir uglavnom u traženju blaže kazne u slučaju osude.

CIA je taj svoj opširni izveštaj zasnovala na desetinama intervjua sa sadašnjim i bivšim zvaničnicima američkih i srpskih obaveštajnih agencija, kao i na dokumentima među kojima su zvanični zapisi srpske obaveštajne službe, kao i izveštaj od sedam stranica o tom krvavom periodu raspada Jugoslavije u građanskom ratu.

CIA prikazuje Logfrenovog „izvora iz vrha“ kao nekoga ko je nastojao da ublaži Miloševića i ko je intenzivno sarađivao sa CIA-om na obuzdavanju krize („Institucionalizovao je saradnju sa američkom obaveštajnom zajednicom uprkos notorno lošim odnosima između naše dve zemlje, što je značajno je doprinela deeskalaciji sukoba“).

Tadašnji glavni tužilac Tribunala, Dermot Groome, nije se slagao sa stavom CIA pa je odgovorio da je akcija ovog „visokog izvora Agencije“ da joj pomogne i suprotstavi se Miloševiću bila „samo naglašavanje moći koju je imao“. U svom uvodnom govoru, Groome je rekao da je „sposobnost spašavanja života tragično isti autoritet i ista sposobnost koju je koristio… da oduzmu živote.“

U zapisima bivšeg oficira CIA Logfrena, opisana je kancelarija u nekadašnoj zgradi Savezne policije u ulici Kneza Miloša, koja je bila na uglu, na poslednjem spratu. U svom vrhuncu, kaže on, njegov „visoki izvor“ bio je zadužen 2000 zaposlenih, „nosio je tamna odela i sunčane naočare, balkanskog Džejmsa Bonda,  pridružio se jugoslovenskoj službi 1975. godine, kada je zemlja još bila pod komunističkom vlašću Josipa Broza Tita, i nikada ga nismo smatrali ideologom ili besnim nacionalistom. Imao je retki, vrhunski talenat i sklonost za špijunažu“.

CIA u jednom od svojih dokumenata o njemu citira srpskog pisca Dobricu Ćosića, koji se smatrao disidentom gde kaže: „On nije bio običan obaveštajni oficir. On je intelektualac, a ne radikalni policajac. Bio je obrazovan i vešt, i znao je kako da organizuje tu službu. Zbog tih veština, Milošević ga je učinio svojim najboljim špijunom, uprkos trajnom, dugogodišnjem dubokom nepoverenju između njih dvojice“.

U dokumentima Agencije, njeni agenti bivšeg srpskog predsednika ovako opisuju: „Milošević došao na vlast eksploatišući srpski nacionalistički žar i verski animozitet. On je sebe predstavio kao zaštitnika Srba, stav koji je snažno odjeknuo kod ljudi koji još uvek obeležavaju dan kada su njihovi preci poraženi od strane osmanlijskih Turaka, koji su uglavnom bili muslimani, u XIV Veku“. Takođe, u jednom  od izveštaja svojih operativaca, Agencija optužuje Miloševića lično da je on otvorio „etničko nasilje“ i  „naredio stvaranje tajnih paravojnih jedinica, sa imenima kao što su Crvene beretke i Škorpioni, kojesui lutale Balkanom, a nosili su neobeležene uniforme i vodili su ih nasilnici i počinili su neke od najgorih zločina u ratu“

CIA nikada nije u kontaktima sa Tribunalom videla bilo kakve dokaze o ratnim zločinima srpskog obaveštajca, „izvora iz vrha“.

Oficiri CIA-e koji su služili u region jedinstveni su  bili u tome da on nije „dečak iz hora ali nikada nisu videli dokaze da je bio umešan u ratne zločine. Umesto toga, oni su ga posmatrali kao ključnog saveznika u situaciji koja se brzo okreće van kontrole, koji je od početka bio željan da učvrsti svoj odnos sa CIA“.

Na jednom od svojih sastanaka sa Lofgrenom, on je predao snop dokumenata, uključujući dijagrame skloništa i drugih objekata koje su srpske kompanije izgradile u Iraku za Sadama Huseina. Bio je potpuno identičan Titovom nekadašnjem podzemnom skloništu u BiH, u slučaju atomskog rata.

Logfren je pisa da je ovaj njegov izvor znao da „povuče granice“. Na primer, nikada nije primao uplatu od CIA-e, ukoliko bi trebao da radi sa agencijom na operacijama ili preduzimao korake koje bi smatrao očiglednom izdajom svog šefa.

Vremenom, on je nastojao da svoj odnos sa agencijom izvuče iz senke. Pa nakon što su njegovi tajni sastanci počeli, ubedio je Miloševića da mu dozvoli da otvori kontakte sa CIA kao sporednim kanalom ka Zapadu. Ponoćni sastanci u diskreciji ustupili su mesto dnevnim sesijama u kancelariji.

Logrfren i njegov izvor delila su crni smisao za humor. Lofgren je voleo da odluta do prozora, usmeri svoj telefon u nebo i šali se da dobija GPS koordinate za raketni napad.

U pismu Hagu, podnesenom 2004. godine, CIA opisuje njegove napore da ublaži neke od najeksplozivnijih događaja rata u Bosni. U proleće 1993. godine, na podsticaj CIA, Logfrenov „visoki izvor“ vrši pritisak na Ratka Mladića, vojnog komandanta otcepljene srpske republike u Bosni, da na kratko zaustavi granatiranje Sarajeva.

Logfren kaže da je njegov „izvor“ dve godine kasnije, „pomogao da se oslobodi 388 vojnika Severnoatlantskog saveza koji su bili zarobljeni kao taoci, skinuti sa uniformi i  vezani za drveće kao živi štit protiv NATO bombardovanja. U svom pisanom iskazu je rekao da je pregovarao o oslobađanju uz podršku rukovodstva Agencije. Iste godine je pokušao da interveniše kada su francuski piloti oboreni i zarobljeni. Ratko Mladić je odbio da prizna da drži pilote, ali su agenti iz Beograda uspeli da otkriju okolnosti i lokaciju njihovog zatočeništva i podele informacije sa CIA i francuskim vlastima“.

Do tada, Klintonova administracija je bila angažovana u sveopštem diplomatskom pritisku da okonča rat. Logfrenov srpski kolega je pratio Miloševića u Dejton, Ohajo, na mirovne pregovore, a zatim se vratio u Srbiju da sprovede ključne delove sporazuma.

Njemu nje ostavljeno da natera predsednika Republike Srpske u BiH, Radovana Karadžića, da potpiše dokument kojim se obavezuje da će napustiti funkciju. Takođe, pomogao je da CIA uspostavi mrežu baza u Bosni za nadgledanje prekida vatre.

Dag Smit, šef CIA stanice u Bosni I Hercegovini, prisetio se sastanka sa Logfernovim „izvorom“ i grupom zgroženih zvaničnika bosanskih Srba u Beogradu, dok im je on doslovno naredio da sarađuju sa CIA. Smit je rekao, da su se okupljeni gosti „nelagodno pomerili na svojim mestima“.

I Dag Smit je počeo redovno da se sastaje sa njim, uključujući i jednom na brodu na Savi. Na potpuno dramatičan način, „izašao je iz mraka sa telohraniteljima“ i proveo veći deo večeri pričajući o svom šefu, rekao je Smit. „On intenzivno nije voleo Miloševića. Rekao je kako je Milošević bio grozan – nepošten i pokvaren.“

Na Tribunalu u Hagu, Smit je na pitanje tužioca da li bi taj visoki srpski obaveštajac bio sposoban da napravi zločine, odgovorio: „Mislim da bi učinio što manje lošeg što je mogao.“

U to vreme, direktor CIA-e Džon M. Dojš (Deutch) pokušavao je da očisti imidž Agencije slamanjem kontakata sa kršiteljima ljudskih prava. Godinama kasnije, „Deutch pravila“ su navedena kao razlog zbog kojeg agencija nije učinila bolje prodiranje grupa kao što je Al Kaida.

Ali Deutch nije imao problema sa svojim srpskim kolegom „iz vrha“ koga je pozvao u sedište CIA 1996. godine, a takozvane itinerer posete koje ukazuje na to da je njemu priređena topla dobrodošlica. Srpski obaveštajac je odveden da sluša džez u klubu Blues Alley u Džordžtaunu, Virdžinija, i odvezen na istočnu obalu Merilenda u lov na ptice. Deutch mu je čak poklonio i sačmaricu Parker iz 1937. godine, klasično oružje kojem su se divili kolekcionari. Deutch, sada profesor na Massachusetts Institute of Technology, nikada nije progovorio o toj vezi u Beogradu.

Logfrenov i Smitov „visoki izvor“ i njegove  veze sa CIA-om postale su izvor trvenja sa Miloševićem, koji je bio zabrinut da njegov glavni špijun kuje zaveru protiv njega, nakon čega je 1998. otpušten iz Službe.

Godine koje su usledile bile su haotične. Posle nove kampanje nasilja protiv Kosova, Milošević je bio primoran da napusti funkciju 2000. godine, uhapšen sledeće godine i odveden u Hag, gde mu je suđeno za ratne zločine i umro od srčanog udara 2006. godine. Serija političkih atentata dogodila se usred sumnje da njegov glavni obaveštajac nekako još vuče konce.

Kada je 2003. godine ubijen srpski premijer Zoran Đinđić, koji je poslao Miloševića u Hag, on je uhapšen i pritvoren tri meseca. Zatim je, bez objašnjenja, i on poslat u Hag.

U poslednjih pet godina, kretao se između Beograda i pritvorskog centra u Holandiji. Suđenje mu je bilo jednom odloženo kako bi mu se omogućilo da se vrati u Beograd na lečenje akutnog intestinalnog poremećaja koji je, prema sudskim spisima, prouzrokovao značajan gubitak krvi. Veći deo njegovog života po osudi se raspao. „Osoba koja je bila zadužena za toliko stvari, osoba koja je bila tako važna, sada je veoma usamljena“. Tako je neko od njemu bliskih ljudi video epilog te životne i obaveštajne priče.

U svom izveštaju iz 2018. godine, CIA piše da je Srbija nakon svega na novom početku, te da su glavni faktori za povoljan privredni rast Srbije ekonomske reforme i strateška lokacija države, a kao povoljni faktori navode se i „relativno jeftina i kvalifikovana radna snaga“ i sporazum o slobodnoj trgovini sa EU, Rusijom, Turskom i zemljama članicama Centralnoevropskog sporazuma o slobodnoj trgovini. Kao glavne ekonomske izazove, CIA je izdvojila stagnirajuće prihode domaćinstava, potrebu za stvaranjem novih radnih mesta u privatnom sektoru, strukturne reforme državnih preduzeća i reforme javnog sektora. Kao druge izazove označila je neefikasan pravosudni sistem, visok nivo korupcije i starenje stanovništva. U izveštaju CIA spominje i da je Srbija „tačka pretovara“ heroina iz jugoistočne Azije ka zapadnoj Evropi, kao i da ima ekonomiju „osetljivu na pranje novca“.

U poglavlju izveštaja koje se odnosi na međunarodne probleme, navodi se da Srbija protestuje jer su SAD i druge države priznale nezavisnost Kosova. U izveštaju se dalje navodi da nekoliko hiljada mirovnih snaga, predvođenih NATO i pod privremenom administrativnom misijom UN, na Kosovu nastavlja da održava mir između „albanske većine i srpske manjine“. Takođe, navodi se da Srbija i dalje ima nerešen granični spor sa BiH i Hrvatskom oko granice na Drini, odnosno Dunavu, ali i neka druga nerešena bilateralna pitanja koja datiraju od sukoba 90-ih godina. CIA je takođe objavila i da se Srbija, po potrošnji na odbrambene programe vojske, nalazi na 85. mestu od 153 svetskih zemalja koje su se našle na listi i da je u tome ispred Hrvatske (91).

Njeni „radnici“ imaju na terenu Srbije svoje ljude među sadašnjim vlastima, ali je kvalitet tih odnosa  neuporediv sa kvalitetom odnosa koje je Agencija imala za vreme jugoslovenske države i Titovog socijalizma.

(Kraj)