Početkom 2023. godine u Ohridu, Džim O’Brajan, pomoćnik američkog državnog sekretara svečano je izjavio da je „Srbija povukla dva važna koraka ka normalizaciji i de facto priznanju Kosova, kroz implementaciju registarskih tablica i carinskih dokumenata.“ Tome je prethodio Briselski sporazum i takođe „de facto“ priznanje Kosova od strane režima Aleksandra Vučića. Ta „stvar“ je, što se Zapada tiče, završena. Ali, Aleksandar Vučić ima u ovim danima i mesecima znatno važnijih briga. Kako je Srbija stigla dovde, i o čemu govori pogled u malo dalju prošlost poredeći je sa sadašnjicom, kad je reč o otimačini istorijskog dela ove države, te  kakve su posledice decenijskog političkog i državnog bezumlja dirigivanog iz Beograd a na štetu srpskog Naroda?

Luka Mitrović

Davne 1981. godine, prvih dana aprila, nakon žestokih antijugoslovenskih demonstracija kosovskih Albanaca, u prepunoj sali „Grand hotela“ u Prištini, tadašnji ministar policije Kosova i Metohije, Mehmet Malići, okupljenim predstavnicima svih službi bezbednosti pristiglih iz šest republika govorio je o suzbijanja te pobune „i očuvanja mira“.

Mehmet Malići je bio član Saveta federacije, učesnik Drugog svetskog rata kao antifašista i Titov partizan, nosilac Patrizanske spomenice 1941., a kasnije i dilomata, „desna ruka“ još poznatijeg jugoslovenskog diplomate, Lazara Udovičkog.

Malići je tog dana govorio sa puno emocija, o borbi protiv albanskog nacionalizma i kako se to tada zvalo, „iredentizma“, molio je i svoje sunarodnike i sve predstavnike jugoslovenskih službi, da se brani Jugoslavija, da su i albanski i svi drugi nacionalizmi pogubni, da narodi tadašnje države treba da žive u slozi, međusobnom poštovanju i razumevanju, jer jedino to garantuje prosperitet i napredak društva.

Bile su to reči starog komuniste, koji je bio vaspitavan u tradicionalnom društvu, gde je reč imala svoju težinu i smatrala se moralnom obavezom. Malići nije kalkulisao kad su ga na funkciji načelnika pokrajinske policije zatekle masovne albanske pobune širom Kosova i Metohije (11. mart-01 april 1981), već je angažovao sve policijske snage i primenom sile razbio je taj prvi veliki pokušaj albanskih separatista da ruše tadašnji ustavni poredak u Jugoslaviji.

Ono što nije rekao tog dana, bile su službene informacije koje je dobijao, iz kojih se videlo da su pokrajinske i republićke vlasti u Srbiji već uveliko u jednoj vrsti rata, što je lično teško doživeo.

 O kakvom je moralu bilo reč, govori i činjenica da je još 1968. godine podneo neopozivu ostavku na sve funkcije, kad je njegov sin, kasnije poznati jugoslovenski filozof Škeljzen Malići, beogradski đak, učestvovao u studentskoj pobuni zajedno sa vođom te pobune Vladom Mijanovićem (Vladom „Revolucijom“), koji mu je bio cimer u studentskom domu. Tadašnje jugoslovensko rukovodstvo nije prihvatilo tu ostavku.

Kao posledica već uzavrele atmosfere, sredinom osamdesetih godina, nakon potrage za „novim Titom“ i nakon poznatog razvoja događaja u vezi sa tim, iz partijskih i Službenih „šešira“ izvučen je Slobodan Milošević, a sve nakon toga što se desilo (i što se dalje dešava) je jedna tragična priča o istorijskoj epohi čiji kraj neće biti viđen ni u današnjoj generaciji Srba i Albanaca. Jer, Kosovo je danas pardržavni provizorijum, gde je veći deo stanovništva siromašan, gde većina panzionera ima samo 100 evra kad napune 65 godina i skoro svi oni (mada se to javno neće čuti), iskreno žale za Jugoslavijom i tadašnjom socijalnom državom, koju današnji građani na širokom prostoru te nekadašnje pokrajine ali i čitave bivše države, mogu samo da zamišljaju.

Četvrt veka novog milenijuma je već skoro prošlo, a na Kosovu vlada jedna druga politika, nastala na temeljima nekadašnjih „enverostaljinsita“, preciznije rečeno, na temelju staljinističke antijugoslovenske propagande koju je sprovodio bivši albanski diktator Enver Hodža, a pod patronatom nekadašnjeg sovjetskog KGB koji je bio nezadovoljan prozapadnom jugoslovenskom politikom.

Trideset četiri godine kasnije, neku „novu“ politiku na Kosovu u i Srbiji vode američka CIA i angloameričke obaveštajne službe. U Prištini imaju Aljbina Kurtija, nakadašnjeg mladog velikoalbanskog buntovnika, a u Beogradu, Aleksandra Vučića, lažnog nacionaliste, koji je „derivat“ udbaške Srpske radikalne stranke i „kreacija“ amerilke CIA i britanskog MI6.

Da je to tako, govore i činjenice. Aljbin  Kurti je uz nesebičnu pomoć Aleksandra Vučića uspeo za samo nekoliko godina da „tiho“ da protera sa Kosova još oko 30 hiljada Srba i taj progon i dalje traje.

U Kosovskoj Mitrovici (takozvani „sever“), uveliko ovih dana traju promene „znamenja“, pa albanske vlasti skidaju plakate, grafite, zastave, grbove i sve što podseća na prisustvo Srba u ovom gradu. Ti Srbi „sa severa“, već godinama žive pod dvostrukim terorom. Sa jedne strane albanskim, a sa druge Vučićevim. Njegova kriminalizovana „Srpska lista“ je pljačkom i divljanjem, uspela da potpuno poništi bilo kakvu ideju o uticaju kosovsko metohijskih Srba na politički (time i lični) život na Kosovu.

Time je, u već lošim okolnostima, u jednoj „instant“ državi, srpski živalj na Kosovu praktično izgubio moć odlučivanja, a imao je još uvek, na svim nivoima. Svako ko je i pokušao da se otme Vučićevoj strahovladi, i odbije njegovu poslušnost, bio je proglašen izdajnikom i razapet u njegovoj propagandi. Samo je on sebi dao pravo da bude u koaliciji sa albanskom separatističkom vladom u Prištini, svi drugi koji bi to uradili dobili su status izdajnika i „šiptarskog sluge“.  Tom podlom, pokvarenom zamenom činjenica, služi se ovaj tirsanin od jutra do povečerja. Zlo koje proizvodi već je unakazilo Srbiju, a Srbe sa Kosova izbrisalo sa etničke mape njihove pradomovine.

Danas preostali Srbi, uz retke izuzetke, masovno uzimaju kosovske vozačke dozvole, kosovske pasoše, kosovske  lične karte…Samo za jedno pre podne krajem avgusta 2024. godine, sve kancelarije institucija Republike Srbije, vlada Aljbina Kurtija je zatvorila bez ikakvog otpora sa druge strane. Poslednji Vučićev pokušaj da inscenira vojnu uoravu KFOR.a na celom Kosovu, pod izvornim mandatom zasnovanim na Rezoluciji 1244 iz 1999. godine, propao je.

Reč je o „slučaju Banjska“ kad je u ime i za račun režima Aleksandra Vučića, naoružani „odred“ Milana Radojičića, „poslovnog čoveka“, potpredsednika SNS i kriminalca, pokušao da isprovocira najširu akciju međunarodnih trupa koje su, prema tom planu, trebale da stave Kosovo „u okvire“ pomenute Rezolucije 1244.

Da se ne zaboravi: Aleksandar Vučić je svoju „Srpsku listu“ na Kosovu planski kompromitovao kad je dirigovao njen ulazak u koaliciju sa strankama neosuđenih ratnih zločinaca, Ramuša Haradinaja, a kasnije i Hašima Tačija. Sa njima je odlično sarađivao (u „sferi“ kriminalnih poslova), sve do trenutka kad se pojavio kao „novi faktor“, Aljbin Kurti sa svojom strankom. Tada je doslovno naredio Srbima da izađu iz svih kosovskih institucija, da navodno „protestom“ pokažu nezadovoljstvo novom politikom, a ustvari, da ih ostavi u pravom „getu“, u vakumu, između svojih mafijaških apetita i velikoalbanskih ambicija Aljbina Kurtija. Ni jedni ni drugo nije uradio na dobro Srba, niti bez anglo američke logistike.

U već poznatom pokušaju da „Vučić prevari Kurtija“ a istovremeno i da „Kurti prevari Vučića“, desio se i „savez“ srpskog diktatora sa albanskim premijerom Edijem Ramom, u vezi stvaranja nekakvog Otvorenog Balkana, koji se loše završio pre nego što je i faktički ostvaren kao ideja. Koliko je to Vučić iskreno radio, a koliko Rama, govori i činjenica da je prilikom posete Beogradu, ovaj „umetnik“ iz Tirane u svom pristupnoim govoru prvbo zatražio da „Srbija prizna Kosovo“.

I, kako je sve to bilo javno, Vučić nije imao drugog načina nego da „povišenim tonom reguje“ pred uključenim kamerama. Samo par minuta kasnije, u zatvorenoj sali Palate Srbija, „pevao“ je drugu pesmu,  pričajući sa Ramom prisno i prijateljski, nakon čega je saopštio da su „razgovori bili konstruktivni“. Svedok tog događaja bio je gore pomenuti filozof i poznati jugoslovenski intelektualac Škeljzen Malići, koji je duže vremena bio lični savetnik Edija Rame.

I Aljbin Kurti i Aleksandar Vučić, uprkos svemu što se u srpskoj i albanoj javnosti čuje, odlično sarađuju u ideji opstrukcije bilo kakve ideje „konačnog rešenja“ kosovskog pitanja. Evropska unija i ranije, a posebno od početka prvig mandata Ursule Fon der Lajen, zagovara ideju „stalnog zasedanja“, izigravanja povremenih pregovora i sve druge metode odugovlačenja bilo kakvog rešenja koje bi donelo Srbima na Kosovu bilo status ravnopravnih građana. U međuvremenu, sve ih je manje, a dan kad će biti i zvanično samo statistička margina, sve bliži.

Da li će i ko optužiti Aleksandra Vučića za ovu istorijsku veleizdaju? Čije će to pravosuđe biti ako ne srpsko, u oslobođenoj državi sa nezavisnom sudskom zakonodavnom i izvršnom vlašću?

Sve procene političkih analitilara na Kosovu govore da će Aljbin Kurti već sledeće 2025. godina na izbirima izgubiti vlast. Prema popisu iz 1991. godine, Srba na Kosovu i Metohiji bilo je tačno 194.190, od popisanih 1.596.072 stanovnika. Trideset godina ranije bilo ih je tru puta više! Masovno su počeli da se iseljavaju kad je Slobodan Milošević „potpalio“ inače već goruću situaciju.

U julu 2024. godine, broj Srba na Kosovu (bez opština na takozvanom „severu“, iznosio je oko 36.000. Dana 16. februara ove 2024. godine, Aleksandar Vučić je izjavio da „Srbija na  Kosovu ima 31.831 zaposlenog, 29.115 penzionera, kao i 31.586 korisnika socijalne pomoći“.

Ko ovde stvarno laže, potuno je svejedno. Srbi više nisu činjenica u svojoj postojdbini. Sve silne „patriote“ koje pozivaju na „Dogodine u Prizrenu“, nikada nisu videle ni Prizren, ni Bogorodicu Ljevišku, ni Gračanicu ni Visoke Dečane. To je sad iskrenim vernicima danas moguće samo kroz „poklonička putovanja“.

A, kad Vučić pozove svoje „poklonike“, da ga podrže u pljačkama i prevari, stotinu i hiljadu puta ih je više. To je početak i kraj svih pitanja i odgovora u vezi Kosova.