Naprednjački kartel i njegov vođa, Aleksandar Vučić, nalaze se u slobodnom padu s vlast, koji ništa ne može da zaustavi. Studenti i pobunjeni građani srušili su Vučićevu piramidalnu šemu, kojom je gurnuo državu i narod u dužničko ropstvo, a sebi i svojim ortacima omogućio pljačku na desetine milijardi evra. Strane banke više ne daju kredite, strani investitori se povlače, a račun PIO fonda je prvi put bio u blokadi. Radnici ostaju bez posla, a penzioneri mogu da očekuju da će uskoro, možda već u junu ili julu, ostati bez penzija. Uzalud Vučić odgovornost prebacuje na studente, lažima i nasiljem ne može da zaustavi proces oslobođenja Srbije.

Predrag Popović

Antonio de Oliveira Salazar je vladao Portugalom 36 godina. Sa mesta premijera je uklonjen 1968, kad je doživeo težak moždani udar. Do smrti, sledeće dve godine, rođaci i saradnici su ga uveravali da je još na vlasti. Organizovali su posete lažnih stranih državnika i intervjue sa lažnim novinarima, čak su i štampali novine sa tekstovima o njemu. Takva sudbina je opravdala nadimak „Tužni diktator“, po kome ga pamte Portugalci.

Srpski tužni tiranin, Aleksandar Vučić, još se nije šlogirao, a malo je nedostajalo 12. aprila. Kad je video da se najavljeni „najveći skup u istoriji Srbije“ pretvorio u vašar pijanstva i kiča, Vučić nije mogao da obuzda bes. Urlao je na sve oko sebe, optuživao ih da su ga izdali i prevarili. Kao histerična tinejdžerka, više od pola sata je odbijao da izađe na binu. A, kad je izašao, video je kako belo roblje probija ograde ad hock koncentracionog logora pred Skupštinom i beži na sve strane. Ucenjeni i podmićeni nesrećnici nisu hteli da slušaju njegove laži; pojeli su poneku pljeskavicu, popili pivo i napunili torbe jabukama, pomorandžama, sokovima i vodom. Usput, dok su bežali iz Ćacilenda, poneli su jeftine bele plastične „Tiffany“ stolice.

Svi – i domaćini i gosti – shvatili su da je Vučić gotov. Umesto proslave stvaranja nekakvog „pokreta za odbranu države i naroda“, Vučić je održao opelo Srpskoj naprednoj stranci i svom kartelu.

Kad je razvlašćen, zbog bolesti, Salazara su njegovi najbliži lagali da još gospodari Portugalom. Sad, takođe razvlašćen zbog bolesti mozga, Vučić sam sebe lažima uvereva da nije kraj, da ima šanse da se izvuče iz problema i opstane na vlasti. S tom nadom, laže na sva usta. Nezainteresovan za gole činjenice, kao da ne postoje snimci, dokazi i svedoci, Vučić plasira besmislene tvrdnje o broju i značaju skupa pod nazivom „Ne damo Srbiju“.

S infantilnom potrebom da meri čiji je veći, Vučić priča da je na studentskom protestu, 15. marta, bilo od 24.000 do 28.000. „Svi su mogli da stanu na jedan trotoar, toliko malo ih je bilo. Međutim, oni su se stalno kretali, hodali su s jedne na drugu stranu ulice, pa se stvarao utisak da ih je mnogo više“, govorio je propali tiranin. „Ukrao“ je pola miliona ljudi, minimum. Zapadni mediji su izvestili da je tada na Slaviji bilo od 600.000 do 800.000, a ruski da je protestovali više od 500.000, dok je izraelska obaveštajna služba Mossad objavila da se okupilo milion ljudi. Udruženje Arhiv javnih protesta je objavio procenu da je na skupu bilo između 275.000 i 325.000. Arhiv je i 12. aprila opravdao uverenje da svoje procene uvek prilagođava interesima vlasti. „Na početku skupa ‘Ne damo Srbiju’ bilo je prisutno oko 55.000 ljudi (procena u 19h). Skup je zauzeo plato ispred Doma Narodne skupštine, Trg Nikole Pašića i Bulevar kralja Aleksandra do raskrsnice s Ul. Desanke Maksimović“, objavio je Arhiv javnih protesta. Ne samo što su i tom prilikom častili Vučića i sa brojem učesnika i pokrivenim prostorom, nego su prećutali činjenicu da su ulice bile zatrpane šatorima, štandovima, stolovima i stolicama, pa i furgonima s robom. Čak je i policija objavila realniju procenu o 45.000 ljudi. No, i to je bilo malo za Vučića, koji procene nije uskladio sa realnim stanjem na terenu, nego sa dijagnozama iz svog zdravstvenog kartona.

– Na našem mitingu „Ne damo Srbiju“ bilo je između 126.735 i 128.080 osoba – rekao je Vučić u jutarnjem programu Pinka, posle neprospavane noći, a sutradan je pojačao dozu: „Iz unutrašnjosti Srbije, iz Republike Srpske, Crne Gore i Severne Makedonije, tog dana je u Beograd ušlo 125.000 ljudi. Na protestu se priključilo još toliko Beograđana.“

Mogao je da kaže da je bilo 125 miliona njegovih „lojalista“, više niko mu ništa ne veruje. Svima je jasno da Srbija više nije podeljena, sad je cela protiv Vučića i njegovog kriminalnog kartela.

U tom kontekstu, nije ni bitno koliko robova je privedeno na naprednjačko opelo. Koliko god da ih je bilo (30.000, kao što se vidi na snimcima, 45.000 kao što tvrdi policija, 55.000 po proceni Arhiva javnih skupova, ili 250.000 koji su postojali samo u tiraninovoj mašti), Vučić je pretpreo megalomanski krah. Opozicioni ekonomisti su procenili da je ukupan ceh za taj skup iznosio oko 23 miliona evra. Centralna i nekoliko manjih bina s video-bimovi koštali su oko 500.000 evra, koliko i ozvučenje „Sky Music-a“. Plaćeno je oko šest hiljada autobusa i kampiona za prevoz „sendivčara“, opreme, hrane i pića, kao i sati i sati reklama na televizijama i drugim medijima. Ogromne honorare dobili su Baja Knindža i drugi zabavljači. Trodnevni vašar su obezbeđivale hiljade policajaca i radnika komunalnih službi. Račun će, po običaju, da plate građani.

No, uzalud novac, laži i pretnje, Vučić više nema rešenja za izlazak iz krize, koju je sam izazvao. Štaviše, nema ni odakle da krade. Odavno je očerupao državni budžet i račune javnih preduzeća, a milijarderi koje je stvorio nisu raspoloženi da vrate što su prigrabili. Nema svežeg novca ni iz inostranstva, strane komercijalne banke i investicioni fondovi ne daju kredite, a bez njih nema projekata iz kojih su se ogromne provizije prelivale u Vučićeve džepove i u stranačku kasu, odakle su se koristile za marketinške igrokaze.

Otkad je pala nadstrešnica u Novom Sadu, koja je usmrtila 16 ljudi i, istovremeno, više od milion podstakla na pobunu, Vlada Srbije nije dobila nijedan evro za EXPO, beogradski metro, tzv. Nacionalni stadion i slične nepotrebne i preskupe projekte. Ne postoji strana banka koja će odobriti kredit Vladi Srbije protiv koje Evropsko javno tužilaštvo vodi istragu za visoku korupciju. Kancelarija tužiteljke Laure Koveši proverava tokove novca, koji je iz evropskih fondova uplaćen Vladi Srbije za potrebe pripreme projekta rekonstrukcije i izgradnje železničke pruge Beograd-Budimpešta. To će biti lak posao za Evropsko tužilaštvo, pošto ne postoji mogućnost da se opravda povećanje projektnih troškova sa četiri na sto miliona evra, a da nije bilo korupcije. Istragom su obuhvaćene i strane kompanije, koje su učestvovale u tom projektu, pa su strane finansijske institucije blokirale kreditiranje i ostalih poslova u koje su one uključene. A, sve su – od francuskog Ežisa i kineskog Šandonga do srpskog Milenijum Tima – uključene u najkrupnije Vučićeve korupcionaške projekte.

Pljačkaški sistem, koji je Vučić instalirao pre 12 i po godina, zasniva se na pravilima piramidalne prevare. Novac za projekte, čija cena je naduvavana po pet ili deset puta, stizao je iz kredita. Za održavanje tog sistema, Vučićev režim je zadužio Srbiju za oko 30 milijardi evra. Realna vrednost radova nije veća od 10 milijardi evra. Ostatak je završio u džepovima, sefovima i na računima vodećih kriminalaca iz naprednjačkog kartela. Otplata državnih zajmova pala je na teret ove i nekoliko sledećih generacija građana Srbije.

Osim te, Vučić je osmislio i pljačkaški mehanizam kroz fiskalnu politiku. Dugogodišnjim održavanjem fiksnog kursa naneta je ogromna šteta državi i narodu. Ekonomista Slobodan Tošić (iako ima isto ime, to nije onaj Vučićev švercer oružja) procenjuje da je u poslednjih deset godina, usled insistiranja na fiksnom kursu, Srbija izgubila oko 45 milijardi evra.

Realna vrednost dinara je značajno manja od one koja se prikazuje, a ta razlika stvara mogućnost za enormne zarade uvozničkog lobija. Osim štete koju su pretrpeli građani, odnosno njihovi kućni budžeti, lažna stabilnost dinara doprinela je uništavanju srpske industrije i poljoprivrede. Naprosto, u ovakvim okolnostima, proizvodnja je preskupa i, samim tim, nekonkurenta u odnosu na robu iz uvoza. Takav privredni sistem je stvorio uslove u kojima u Srbiji radi samo nekoliko stranih kompanija, dok se domaće gase.

U velikim problemima nalazi se i Vučićev osnovni privredni sektor: proizvodnja i distribucija droge. Američke i evropske službe, pre svih DEA i Europol, u poslednjih nekoliko meseci naneli su teške kadrovske i materijalne gubitke tzv. Balkanskom kartelu.

Osim što je, usled zaplene nekoliko desetina tona kokaina, ostao bez velikih suma novca, uhapšene vođe i značajni operativci Balkanskog kartela raskrinkali su mrežu saradnika iz podzemlja, politike, policije i pravosuđa. Pre dva meseca, u Dubaiju je uhapšen Edin Gačanin Tito, koji je imao status „najvećeg balkanskog narko-bosa“. U operaciji „Pustinjsko svetlo“, koju je predvodio Europol, osim Tita, uhapšeno je još 48 njegovih saradnika. Policijska akcija je sprovedena u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Holandiji, Austriji i još nekim državama Evropske unije, pa i u Bosni i Hercegovini. U domino-efektu, ta akcija je pokrenula hapšenja i osmorice srpskih državljana u Španiji početkom aprila. Španska policija i Europol još nisu objavili identitet uhapšenih pripadnika te „srpske grupe“, povezane sa Gačaninom.

Policijski izvori su u medije plasirali informacije o Gačaninovoj saradnji sa političarima iz Bosne, Crne Gore i Srbije. Osim šverca kokaina, govori se i o mehanizmima za pranje novca stečenog kriminalom. Ta tema vodi pravo do Vučića, tj. do „Beograda na vodi“, njegove praonice prljavog novca, najveće u Evropi.

Padom bosanskog mafijaškog Tita, propao je i veliki deo provizija, koje je Vučićev kartel ubirao od plasiranja narko-evra u legalne tokove, prvenstveno u građevinski sektor. Ipak, od gubitka očekivanih prihoda, za Vučića još veći problem predstavlja to što su ga cinkarili Gačanin i negovi uhapšeni ortaci, pa sad Europol ima nove dokaze i svedočanstva, koje može da iskoristi u svakom trenutku. Samo se čeka trenutak kad će neko tužilaštvo – američko, evropsko, francusko ili srpsko – objaviti sve dokaze iz Gačaninovog slučaja, pa i one sa Sky aplikacije, koju je koristio režimski klan na čijem čelu su se nalazili Veljko Belivuk i Marko Miljković. I ono što je dosad objavljeno, naročito na stranicama našeg Magazina Tabloid, bilo bi dovoljno da se pokrene istraga i pripremi obimna i odlično potkrepljena optužnica protiv braće Vučić i njihovih ortaka, koji se pominju u Sky prepiskama. Samo je pitanje dana kada će se i to desiti.

Bez priliva novca, novih kredita i profita od šverca droge i oružja, naprednjački kartel je osuđen na propast. Uslovljen karakterom, Vučić odbija da sportski prizna poraz i prihvati odgovornost za sve zločine, koje su izvršili on i njegovi saučesnici. Umesto toga, povećava doze besmislenih lažnih optužbi protiv studenata i pobunjenih građana.

– Studenti i opozicija sprovode teror i nasilje. Do 20. marta mi smo imali više od 700 miliona zaostatka u privlačenju stranih direktnih investicija u odnosu na isti period prošle godine. Sve to su nam direktno doneli blokaderi. Direktno! Oteli su i uništili zemlju. Uopšte neću da to krijem i da se dodvoravam nekome, ne interesuje me da li se to nekome sviđa ili ne. O meni možete da pišete i pričate šta hoćete. Na kraju, iza mene će da ostane više puteva nego što je izgrađeno u 70 godine pre mene. Ostaće više pruga, više novih naselja, više naučno-istraživačkih parkova, veće plate i penzije, ama baš sve više i veće. Mene interesuje samo rezultat, a rezultat je taj da imamo 700 miliona evra manje direktnih stranih investicija. O manjem broju turista i nižem nivou usluga i o svemu drugom što je u padu, da i ne govorim.

Iako smo uložili velike napore, a i lično sam učestvovao u pregovorima, nismo uspeli da neke strane investitore uverimo da ne odlaze iz Srbije, da ćemo obezbediti mir i stabilnost za njihovo poslovanje. Džabe, investitori odlaze, a naši radnici ostaju bez posla. Studenti su razorili Srbiju. Zbog blokada i protesta pada kreditni rejting, pa sve teže i pod sve nepovoljnijim uslovima dobijamo kredite. Sve je to rezultat terora i nasilja kojim studenti i opozicija, kao i njihovi strani sponzori, već pet meseci uništavaju Srbiju – kaže Vučić.

Sve što je rekao, slagao je.

Svi ekonomisti, čak i oni prorežimski, priznaju da je priliv stranih investicija izazvan, pre svega, recesijom koja je zahvatila najmoćnije evropske države. Na stanje srpske privrede najviše utiču problemi u nemačkoj privredi, koju su naročitu štetu naneli njihovoj auto-industriji. Smanjenje proizvodnje u Nemačkoj smanjilo je potrebu za angažovanjem komitenata iz Srbije. Da je problem uvezen iz evro-zone vidi se po padu robne razmene. Međugodišnji ekonomski parametri su u minusu, a i priliv stranih investicija stići na taj nivo.

Dok nariče nad manjkom od 700 miliona evra očekivanih direktnih stranih investicija, Vučić svesno obmanjuje javnost lažima da to „razara Srbiju“. Koliko je značajan taj oblik razvoja srpske privrede vidi se po podacima koji otkrivaju da je u Srbiju prošle godine stiglo 5,2 milijarde evra stranih investicija. Istovremeno, strani investitori su iz Srbije izneli 4,6 milijardi evra. Zvanični podaci pokazuju da je stiglo samo 633 miliona neto investicija. Toliki novac je Telekom dao za prava prenosa dve evropske košarkaške lige, teniskih turnira i Formule 1.

Tačno je da politička stabilnost utiče na kreditni rejting, ali ona nije ugrožena od strane studenata i građana, koji zahtevaju da državne institucije obezbede vladavinu prava, nego od tiranina, koji pokušava da noževima, bejzbol palicama, metalnim šipkama, kriminalcima u policijskim uniformama i u civilu, pa i soničnim oružjem produži boravak na vlasti. Kriminal, korupcija, masovna ubistva, surovi progon političkih protivnika i nepodobnih medija predstavljaju osnovne uzroke privrednog kolapsa, pada kreditnog rejtinga, dužničkog ropstva i ostalih posledica vladavine naprednjačkog kartela.

U svom radikalskom stilu, Vučić sprovodi perverznu inverziju, pa žrtve svojih zločina optužuje za ono što su uradili on i njegovi ortaci.

– Neko je suspendovao Ustav, a to nisu bili ljudi iz vlasti, nego oni koji su pokušali da otmu državu i institucije. Bukvalno su oteli državu! Ja sam napravio grešku, nisam odmah upotrebio sva sredstva da ih sprečim da nam unište našu lepu Srbiju. Pogrešno sam mislio da oni zaista žele da im se ispune neki zahtevi. Kasno sam shvatio da njih to i ne zanima, da žele samo da unište Srbiju. E, više neće biti nekažnjenog blokiranja Gradskog saobraćajnog preduzeća, železničkih stanica i drugih javnih službi. Ponosan sam što predvodim otpor tom teroru, koji pružaju pošteni i pristojni ljudi – preti Vučić, predvodnik poštenih i pristojnih ubica, lopova, narko-bosova, manijaka i ostalih „lojalista“.

Vučić svakodnevno gazi Ustav i zakone, čerupa budžet, javne resurse i tuđu privatnu imovinu. Desetak godina je uspevao da taj sistem održava prekomernim zaduživanjem, ali i tome je došao kraj. Više nema šta da krade. U kakvom stanju je državna kasa vidi se i po tome što je račun Penziono-invalidskog osiguranja bio u blokadi nekoliko dana početkom aprila. Narodna banka Srbije je blokirala račun zbog duga prema poveriocima, među kojima su banke, javni izvršitelji, advokati i mnogi građani.

Izveštaji sa sajta NBS-a pokazuju da su dugovi PIO fonda prema fizičkim licima iznosili od 24.750 dinara do 381.547 dinara, dok je jednoj banci dugovao 1,4 miliona dinara. Dobro obavešteni izvori su procenili da je ukupan iznos duga, zbog koga je račun PIO fonda blokiran, bio samo 40.000 evra, ali Narodna banka to nije ni potvrdila, ni demantovala. Umesto toga, NBS je pokušala da umanji značaj tog skandala.

– Račun, koji je bio privremeno blokiran, koristi se za ostale transakcije fonda, a moguća kratkotrajna neusaglašenost u preusmeravanju sredstava ili dostavljanju elektronskih poruka od Uprave za trezor ne utiče na redovnu isplatu penzija. Sve finansijske obaveze PIO fonda izvršavaju se u skladu sa zakonskim propisima uz potpuno očuvanje stabilnosti sistema isplate penzija – navodi se u saopštenju iz NBS.

Minimiziranje problema ne utiče na surovu stvarnost. Ako je blokiran jedan od 68 računa, koliko ih ima PIO fond, može samo da se pretpostavi kakav haos se nalazi u celom finansijskom sistemu. Na opasnost od nestašice novca, koja će dovesti do toga da ne budu isplaćene penzije i plate u javnom sektoru, pre dva meseca je upozorio i ministar finansija Siniša Mali. Prošle godine je iz Fonda isplaćeno 117,7 miliona evra na ime penzija. Sad, kad je budžet prazan, vlast ne može da obezbedi ni 40.000 evra, a kamoli 10 miliona evra mesečno. Zato neće biti iznenađenje ako 1,6 miliona penzionera već u maju, junu ili julu, ostanu bez penzija. Prva vlada u kojoj je Vučić učestvovao, kao ministar protiv informisanja, iza sebe je ostavila dug od 13 neisplaćenih penzija. Za utehu, sada neće moći da napravi toliku štetu, pošto će pasti s vlasti pre nego što do kraja sprovede taj svojevrsni genocid nad penzionerima.

U budžetu nema novca ni za poljoprivrednike, čak ni za one projekte koje je pre tri meseca usvojila vlada Miloša Vučevića. Nema ni za skromne zahteve prosvetara, zdravstvenih radnika, pa i policajaca.

Vučić za propast Srbije optužuje studente i druge građane, a istovremeno se hvali istorijskim uspesima. Prema njegovim rečima, Srbija ima jednu od najvećih stopa rasta BDP-a u Evropi. No, ne kaže da je taj rast bio izazvan prekomernim zaduživanjem, a ne pominje ni to da od Srbije veću inflaciju ima samo Ukrajina. U Srbiji je inflacija 4,5 odsto, u Ukrajini 13,4 odsto, a u evro-zoni 2,4 odsto.

– Prvi put u istoriji, ne od obnove višepartijskog sistema, nego u celokupnoj istoriji Srbije, prosečna zarada je veća od prosečne potrošačke korpe. U decembru 2024. godine neto zarada je iznosila 108.300 dinara, a prosečna potrošačka korpa 105.800 dinara. Bez obzira na sav napor mrzitelja, mi smo uspeli da podignemo životni standard. Umesto da nam se zahvale, blokaderi uništavaju državu. U Srbiji se toliko lepo živi da ne možete da rezervišete mesta za letovanje na Baliju, Dubaiju, Kipru, nigde. Probajte da dobijete kartu za bilo koju od tih destinacija. Nećete dobiti, sve su razgrabile vođe blokadera. Eto koliko im je teško u Srbiji – kaže Vučić, predsednik države, koja je, prema zvaničnim podacima Eurostata, među najsiromašnijima u Evropi.

Uzalud uslove života, koje je omogućio svojim milijarderima i multimilionerima iz kartela, Vučić projektuje na obične, normalne građane, koji balansiraju na ivici egzistencije. Svi znaju kako žive, kako se bore da preguraju mesec za mesecom, da plate hranu, lekove i račune. Znaju, zato na ulici traže pravdu i nadu u bolju budućnost, u život dostojan čoveka.

Na kraju, zato je i došao kraj vladavine Aleksandra Vučića. Njemu je ostalo da, kao portugalski šlogirani diktator Salazar, još neko vreme veruje da je na vlasti. Može, koliko god hoće, da trči sa televizije na televiziju, da Sarapi i Mariću, priča da je pobedio obojenu revoluciju i da će uništiti blokadere, i on je svestan da je došlo vreme za „ćao, ćaci“.

Studentima i pobunjenim građanima, Vučić je u martu pretio da će „odsvirati kraj“, da su gotovi. Pre nekoliko dana odsvirao je kraj sam sebi, proglasio je fajront u Ćacilendu. Više nije ni bitno da li će se definitivni pad desiti za tri dana ili tri meseca, „tužni tiranin“ je razvlašćen. Ostalo mu je samo da se nada da će u oslobođenoj Srbiji dobiti priliku za pošteno suđenje, a potom i odsluženje dugogodišnje zatvorske kazne.