Analiza
U tzv. Narodnoj skupštini Srbije ništa novo
Gebelsovski performansi
U prethodnim nedeljama imali smo priliku da gledamo niz sednica Narodne skupštine Republike Srbije, posvećenih nekima od najvažnijim problemima sa kojima se suočava naše društvo. Opozicija je, po ko zna koji put, pridala veliki značaj suočavanju sa vlašću pred „očima“ građana. Ponašala se kao da i dalje naivno veruje da veliki deo naroda Srbije nije čuo prave argumente protiv onoga što režim čini, te će onda kada se to konačno desi, ljudi početi da se bude iz dubokog političkog sna. Srbiju će, kao, obasjati sunce slobode samo ako se glasno čuje dobronamerna poslanička reč. Budalaštine!
Dragomir Anđelković
Često se kod nas, kada se govori o tehnikama medijske manipulacije, navodi da je Gebels rekao: „Što je laž veća, lakše je u nju poverovati“. Međutim, nije sve tako. Razume se mislim na sam „citat“, a ne na suštinu ideje koju sadrži. Veličina laži je svakako proporcionalna njenom uspehu ali najveći politički i drugi prevaranti ne priznaju da se oni njom služe. Obično se gorljivo zaklinju – u skladu sa izrekom „ko o čemu, kurva o poštenju“ – u svoju čestitost. Umesto da puste druge da procene da li kod njih poštenje postoji ili ne, stalno nameću takvu predstavu o sebi.
Pokvareni su, kako agresivno tvrde, njihovi oponenti a ne oni. Otuda je i pomenuti nemački ministar propagande, u svom tekstu pod naslovom „Iz Čerčilove fabrike laži“ iz januara 1941, optužio London za svestranu (geo)političku upotrebu izmišljotina. Kako je napisao: „Englezi se drže principa ako je već potrebno lagati, onda je to najbolje činiti tako da deluje osnovano, a što je najvažnije, uporno treba ponavljati laž“.
Iz toga je pogrešno izveden i na sve strane raširen na početku teksta pomenuti „citat“, kao navodna Gebelsova smernica za propagandu. Koješta. Taman posla da je taj nacistički glavešina priznao da se on i propagandna mašinerija koju je predvodio – i to još u većoj meri od poslovično pokvarene britanske, jer je u totalitarizmu dopušteno baš sve što je vlastodršcima korisno, a i u licemernoj demokratiji postoje izvesna ograničenja – služe lažima.
To, naravno, negira i ovdašnji veliki majstor političke laži Aleksandar Vučić, koji je – bez namere da ga i zbog svih drugih stvari stavim u istu ravan sa već više puta spominjanim Hitlerovim najbližim saradnikom (naprednjaci su kartel-autoritarna politička konstrukcija ali ipak bilo bi neumesno poistovetiti ih sa nacistima) – takođe vrhunski poznavalac principa i sredstava manipulacije. I na njima bazira svoje političko delovanje. One su njegovi noseći stubovi. Laži su za njega sve, istina ništa.
Vučić se zaklinje u moral i poštenje, njegovi propagandisti ga predstavljaju skoro kao „sveca“ zaštitnika otadžbine (srpskog pandana protektora Irske Sv. Patrika), a on deluje sasvim drugačije – bilo kada usmerava svoje brojne zombi političke sluge ili u domenu ličnih nastupa. U oba slučaja surovo je pragmatičan, napadan i bezočan. Ne obazire se na istinu, niti na interese zemlje i njenih građana. On sve radi onako kako isključivo njemu odgovara, uključujući i plasiranje izmišljotina i još opasnijih poluistina bez obzira koliko negativne posledice izazivale.
Tako i sednice Narodne skupštine sa kojima smo počeli ovu priču – o čemu god da se govori, kolikogod da je istina protiv onoga što radi i zagovara parlamentarna većina – postaju poprište prljavog verbalnog građanskog rata koji ona vodi protiv svojih oponenata. Režimske horde tu produkuju tone toksičnih laži: napadaju opoziciju kao da je ona izdala Kosovo koje je zapravo Vučić na tacni predao Vašingtonu i Briselu; blate protivnike kao da su oni američki kvislinzi bez obzira što vlast direktno radi za CIA i Soroša (što ne znači da i neki iz opozicije ne bi rado bili vladajući evroatlantski kvislinzi kada bi mogli da se nađu u toj ulozi, ali ipak to za sada nisu); kritikuje one koji su ko zna kada bili na vlasti za tekuće ekonomske nedaće građana.
Tako se Skupština u potpunosti pretvori u veliku kanalizaciju u kojoj se tone fekalija izlivaju na one na koje Vučić pokaže prstom. I šta u takvim okolnostima znači iznošenje bilo kakvih argumenata? Baš ništa! Pogotovo što ogromna i dobro podmazana režimska propagandna mašinerija ono što se dešavalo u parlamentarnoj sali preradi i doradi kako hoće, te u tom svojstvu predstavi ciljnim grupama na koje se vladajuće strukture oslanjaju. To uradi tako da bi i kralj crne propagande Gebels bio zadivljen.
Šta onda proizlazi iz toga? Samo to da hipnotisani Vučićevi birači bivaju dodatno uvereni da je on u pravu. Počinju oni da sumnjaju u njega ali kada vide one koje njegovi profesionalni lažovi imaju priliku da slikovito predstave kao gore od uzurpatora srpskog prestola, smire se, i vrate se u redove SNS stada. Zato NATO marionetskom režimu Ace Antisrbina zapravo odgovaraju skupštinska odmeravanja snage sa opozicijom. Njoj je vezana jedna ruka i jedna noga, a Vučićeve falange imaju sve moguće resurse za plasiranje ogromnih laži svojoj već drogiranoj publici. Na to treba hitno staviti tačku!
Režim će pobeđivati dogod on bude birao vreme i mesto bitke, a njegovi oponenti pristajali da u takvom filmu igraju svoje sekundarne uloge. Sistem je truo a oni nastavljaju da budu njegov deo. Dokle tako? Vreme je da se napusti Narodna skupština i proglasi nelegalnom kao i vlada zajedno sa lažnim predsednikom svih građana.
Odavno je trebalo uspostaviti Slobodan parlament Srbije koji bi, pred očima građana, radio paralelno sa onim uzurpiranim od strane Aleksandra bez Kosova i njegovih čauša. I uporedo sa tim pozvati narod na svestrani građanski otpor. Bez toga se samo izigrava ikebana na smetlištu srpske državnosti. Nemoguće je išta uraditi protiv režima po njegovim pravilima, a ko na tome insistira verovatnije je da je njegov tajni saradnik neko pravi protivnik.
U poretku koji nije otvoreno totalitaran već je kvazidemokratski-autoritaran kao što je naš, vladajućim strukturama je neophodna kontrolisana ili bar nesposobna opozicija koja deluje kroz (uzurpirane) institucije i ne osporava ih. Tako se narodno nezadovoljstvo kanališe i malo po malo ispušta iz rezervoara kako on ne bi eksplodirao. Sa tim odmah mora da prestanu oni koji stvarno žele da sruše štetočinsku vlast. Jer kako je još u 19. veku precizno konstatovao jedan britanski političar: „vlast koja nema zvaničnu opoziciju nije bezbedna“.