Ekonomija
Upravljanje spoljnim i javnim dugom i efekti korišćenja dugova (8)
Hegemonija finansijskog kapitala i razvojna kriza
U sklopu investicione politike i privlačenja stranog kapitala preko visokih subvencija i brojnih olakšica, poseban osvrt zaslužuju subvencije. Ulagači iz inostranstva su visoko privilegovani u odnosu na domaće. Prema novim analizama subvencije stranim investitorima su 14 puta veće od domaćih. Strani investitori dobijaju od 84.000 do 140.000 evra po radnom mestu, dok ih domaći investitori ne dobijaju. Tako je Beri Kalebo dobio 120.000 evra po zaposlenom, Henkel 144.000, dok se za Fiat automobil, davanja kreću i do nekoliko stotina miliona evra godišnje. U periodu od 2006. do 2020. država je pomogla 296 projekata stranih investitora, a svega 94 domaća. Od ukupno 655 miliona evra datih subvencija u tom periodu oko 611 miliona su dobili strani investitori, a domaći svega 44 miliona (6%). Teško je prihvatiti stav ministarstva privrede da se javna sredstva poklonjena privatnim (posebno stranim) investitorima vraćaju četvorostruko u roku od 16 meseci. Dakle, nešto više od godine dana, mada se najveći deo tih investicija i ne završi u roku od godine dana. Pa i Svetska banka konstatuje „da nema prelivanja koristi od stranih investicija na celu privredu“. Dakle, investicije postaju same sebi svrha. Jer, brojne strane korporacije ne zavise mnogo od domaćih dobavljača i uvoze preko 90% potrebnih proizvoda, što znači da SDI imaju mali uticaj na domaću privredu. Oni tek 9% svojih potreba nabavljaju na domaćem tržištu, što znači da poznati multiplikator investicija uopšte ne deluje. Najveći deo efekata ovih investicija se oseća na izvozu i uvozu stranih investicija. Tu izostaje i izvozni multiplikator, smatra prof. dr Slobodan Komazec.
Prof. dr Slobodan Komazec
Prestanak ili naglo smanjenje novog, svežeg dotoka kapitala, nerazvijenim privredama postavlja se kao nova, nepremostiva teškoća. Smanjenim dotokom inostranog kapitala, uz visoku stopu inflacije i spoljne obaveze po dugovima, visok deficit budžeta i deficitarno finansiranje kao proces se teško mogu sanirati. Teško je ili gotovo nemoguće istovremeno voditi uspešnu borbu protiv inflacije i strukturno-privredne reforme (često povezana sa političkim reformama), a održavati visoku optimalnu (poželjnu) stopu ekonomskog rasta.
Pretpostavka za bilo kakav brži rast i ekonomski oporavak dužnika je oslobađanje od teškog tereta dugova i inflacije. MMF insistira na stabilizacionim merama oštre restriktivne monetarne i fiskalne politike, koja u ovim privredama redovno dovode do obaranja stopa rasta, veće nezaposlenosti, teškoća u prestrukturisanju privrede, padu realnih investicija i opštoj nelikvidnosti i neizvesnosti. Stav da privredna ulaganja budu produktivna i efikasna je opravdan, ali je to teško izvesti u privredama zemalja u razvoju „koje se suočavaju s brojnim nestašicama i ograničenjima“. U takvom „razvojnom haosu“ i potpunoj disfunkciji brojnih faktora rasta, kreditori predlažu ovim zemljama dublje strukturne reforme, liberalizaciju privrednih i finansijskih tokova (kamate, kursevi, cene, spoljnotrgovinska razmena).
Neke zemlje su, i uz sva ograničenja u razvoju, uspele da pokrenu programe reforme i ubrzaju rast (obaranjem inflacije), ali dosta kratkoročno. Mali deo zemalja u razvoju uspeva da dugoročno popravi svoje ekonomsko-razvojne performanse, na osnovu čega im se ponovo stvara kreditna moć i pristup na finansijsko tržište.
Kreditna sposobnost i likvidnost u podmirivanju obaveza na strani kapital moguć je (shvatilo se u ovim zemljama) samo kroz brži ekonomski rast, brže eliminisanje brojnih finansijskih i privrednih neravnoteža (na toj osnovi će MMF i ubuduće kreirati svoju politiku i sprovoditi strategiju pomoći ovim zemljama – dužnicima).
Strategija razvoja, koja danas dominira u razvijenim, već industrijalizovanim zemljama, bogatim kapitalom i uglavnom interno zaduženim, ne odgovara ovim zemljama. To se odnosi i na karakter i na moć makroekonomske politike (kejnzijanstvo, monetarizam, „ekonomija ponude“, strukturalizam, neoliberalizam i sl.).
Kakvu strategiju razvoja izabrati, kada je odliv sredstava po kamatama veći od prirasta društvenog proizvoda, kada je formiranje akumulacije ugroženo, a politika ograničavanja investicija dovela ove zemlje na granicu „razvojnog kolapsa“? Pristup tržištima robe i kapitala sve je teži, obaveze po dugovima sve veće, efikasnost privrede sve manja. a deficitarno finansiranje (proizvodnog tipa) pod delovanjem filozofije MMF isključeno u nametnutoj antiinflacionoj politici.
Da bi međunarodno finansiranje, kao sredstvo međunarodnog razvoja nerazvijenih zemalja. bilo efikasno, i same zemlje u razvoju moraju stalno osiguravati tri uslova:
1)Jasno formiranu dugoročnu koncepciju razvoja i izrađen dugoročni plan razvoja (s razvojnim projektima, posebno kada pokazuju interes za kapital međunarodnih finansijskih institucija),
Moraju stalno ulagati maksimalne napore za podizanje vlastite stope akumulacije i investicija,
2)Sve veći napori i obaveza svih zemalja u razvoju u regulisanju stope rasta stanovništva, koja je u ovim zemljama vrlo visoka i koja postaje jedan od ograničavajućih faktora njihovog ekonomskog rasta.
3)Oštra i efikasna borba protiv korupcije, kriminala i spekulativnog odliva kapitala.
Može se zaključiti da je zaista došlo do značajnih promena u opštoj klimi i realnim uslovima daljih pružanja javne pomoći za razvoj zemalja u razvoju, pa bi se one u budućnosti trebale sve više oslanjati na sopstvene snage, pre svega dinamiziranjem stope rasta, povećavanjem proizvodnje i izvozom svojih proizvoda u industrijski razvijene zemlje, čime će postati ne samo ravnopravniji nego i nezavisniji partneri u budućim međunarodnim ekonomskim odnosima. Naravno, ostaje izuzetno značajna obaveza i na razvijenim zemljama u vezi sa otvaranjem njihovih tržišta za proizvode zemalja u razvoju, što znači ukidanje većine postojećih carinskih i necarinskih barijera tom plasmanu (smanjenje vrlo razvijenog protekcionizma). Verovatno je to i jedini realni način i uslov budućeg zajedničkog ekonomskog razvoja, pa čak i opstanka.
Kriza međunarodnih dugova dovela je do velikog smanjenja privredne aktivnosti u zemljama u razvoju. Privredni zastoj ovih zemalja doveo je do pada uvoza, a ovo opet do gubitka izvoza, radnih mesta (zaposlenih) u razvijenim privredama i opadanju profita. Zbog vlastitog interesa razvoja, problema nezaposlenosti i platno – bilansnih problema, razvijene zemlje, kreditori. moraće menjati filozofiju podržavanja razvoja nerazvijenih. Sve teži i neizvesniji položaj poverilaca – kreditora, uz gotovo bezizlazan položaj dužnika, mora dovesti do pokretanja mašinerije za traženje dubljih i stvarnih rešenja svetske dugovne krize. Jer, interesi dužnika i poverilaca, ma koliko suprotni, sada se nalaze na istoj ravni, s koje može da se „klizne u ambis“ zastoja i slom svetskog finansijskog i monetarnog sistema, ali i na put zajedničkih rešenja i izlaska iz ove krize dugova (koja danas lomi dužnike, a koliko sutra lomiće sredstva i interese poverilaca, kroz brojne moratorije i nemogućnosti vraćanja sredstava, čak i kamata).
Pravi i zadovoljavajući, i to za obe strane, predlozi ući će ne samo u novu dugoročnu strategiju međunarodnog finansiranja i kretanja kapitala uopšte već će predstavljati onaj nužni generalni zaokret u međunarodnim finansijama i tokovima kapitala, slična osnivanju „Bretton – woodskih blizanaca“ 1944. godine, a sada i njihove duboke i kvalitetne reforme. To istovremeno otvara i pitanje uloge dolara kao svetske rezervne valute, uz afirmaciju SPV kao svetskog novca.
10) „Omča dugova“ i pritisak centara finansijskog kapitala
Ekonomije su u živom pesku dugova. Da li politika „oslanjanja na sopstvene snage“ pruža neku šansu za izlazak iz „omče dugova“ i pritiska svetskih centara finansijskog kapitala, može se videti na primeru najzaduženijih zemalja.
Ove zemlje doživljavaju pravu dužničku dramu, iz koje se ne može izaći „sa osmesima“, već s dubokim traumama i potpunim promenama u sistemu korišćenja i vraćanja spoljnih dugova, a i uz novu strategiju razvoja s dubokim ekonomskim i političkim reformama (da ne bi i dalje dolazio do „bacanja dobrog novca i loš posao“, a u novoj fazi i ulaska „lošeg i fiktivnog novca u dobar posao“ za finansijere i kreditore).
Prirast bruto proizvoda u ovim zemljama nije dovoljan da se pokrije i samo manji deo dospelih kamata. Iz čega to ove privrede mogu formirati dodatnu akumulaciju za razvoj, kao i povećati (i zadržati) životni standard najvećeg dela stanovništva, kako pri tome obaviti strukturno „prilagođavanje“ – pitanja su koja se nužno nameću. Strategija ovih država čini ubitačan korak na ograničavanje potrošnje da bi se osigurala sredstva za servisiranje dugova. Poznati su negativni efekti takve politike na ekonomski rast, prestruktuiranje privrede, snabdevenost uvoznim materijalima i opremom, nezaposlenosti i dr.
Dug se i dalje stalno povećava bržom dinamikom od rasta domaćeg bruto društvenog proizvoda. Dolazi do kumulativnog procesa u obavezama iz servisiranja duga, posebno mase plaćene kamate. Odnos duga i društvenog bruto-proizvoda se pogoršava (D/BP), ali i odnos plaćene kamate i priliva deviza, ostvarenih izvozom robe i usluga. Pogoršava se i odnos priliva kapitala i odliva po dospelim obavezama (otplata i kamata). Smanjuje se priliv kapitala u ove privrede, pogoršavaju uslovi kredita, povećava kreditni i političko -finansijski rizik. Ovo se posebno odnosi na uslove nastale novom svetskom finansijskom i kreditnom i „kovid“ krizom. Kapital i novac su se „okrenuli“ u svojim tokovima ka razvijenim kapitalističkim privredama u cilju spasavanja posrnulih banaka, berzi, finansijskih tržišta i osiguravajućih društava. Dakle, odlazi na spasavanje finansijskog i monetarnog sistema kapitalizina razvijenih društava, ali enormnom i gotovo nekontrolisanom emisijom novca.
Da li je potrebno, ipak, postaviti pitanje: u čemu se ogleda kriza međunarodnog finansiranja?
Istaknućemo samo najvažnije karakteristike krize dugova i krize međunarodnog finansiranja:
1)Kumulisanje dugova se odvija reprogramom i sve većom
progresijom, paralelno s politikom reprogramiranja. Reproduktivna sposobnost dužnika (izvozni prihodi) je u sve većem raskoraku s obavezama;
2)Sve veći teret otplate i kamata, koji predstavljaju takvo opterećenje ovim zemljama da su im obaveze po dugovima veće od priliva novog kapitala. Podmirivanje dospelih obaveza može se izvršiti samo novim zaimovima za te potrebe. Teret dugova se činio snošljivim samo preko politike odliva akumulacije u inostranstvo i usporavanjem stope rasta;
3)Pogoršavanje „odnosa razmene“ razvijenih i nerazvijenih zemalja, smanjenje prihoda od izvoza nerazvijenih privreda, što onemogućava ulazak u novi dug za podsticanje razvoja;
4)Opadanje stope i tempa ekonomskog rasta u zemljama u razvoju, što uz rast dugova i obaveza iz duga, ali i uz širenje protekcionizma razvijenih, onemogućava formiranje domaće štednje i ponovno uspostavljanje kreditne sposobnosti nerazvijenih privreda;
5)Neto-iznos eksternog finansiranja se smanjuje ( dotok novog kapitala u već prezadužene zemlje);
6)Nakon izvesnog smanjenja kamatnih stopa na tržištu kapitala u poslednjim godinama (period nove finansijske krize) ponovo je došlo do skoka kamata, pre svega zbog opasnosti od širenja inflacije u razvijenim privredama kapitalizma.
Razvijene zemlje poverioci, zbog straha od inflacije u sledećoj fazi razvoja zadržavaće kamatnu stopu na visokom nivou, sprovodiće restriktivnu fiskalnu politiku (visoke poreske obaveze), što onemogućava rast investicija i smanjuje slobodne kapitale za plasman.
Nedavno smanjivanje kamatnih stopa na tržištu novca i kapitala dovelo je do izvesnog popravljanja strukture zaduženosti, osiguralo je izvesnu stabilizaciju plaćanja obaveza po kamatama, ali nije smanjilo obaveze po kreditima. Međutim, obaveze po otplatama naglo su povećane.
Odložena plaćanja iz prethodnog razdoblja dospevaju u poslednjih nekoliko godina. Pogoršava se odnos obaveza iz dugova prema prilivu sredstava iz izvoza, ali i prirastu bruto domaćeg proizvoda iz čega treba servisirati kumulisane obaveze u narednim godinama. Dinamika (stopa) ekonomskog rasta u toj fazi otplate dugova mora biti izrazito povećana i znatno iznad stope koja označava teret kamate i otplate u bruto proizvodu.
7)Recesija u razvijenim privredama teško se odražava na izvoz i uvoz nerazvijenih zemalja, ali i njihovu dinamiku rasta. Bez dinamičnijeg ekonomskog razvoja, porasta per capita dohotka i neto -domaće štednje nije moguće stvarati koncepciju smanjivanja međunarodne zaduženosti ovih zemalja. „Ako ne bude usklađena medunarodna akcija da se ovakav tok preusmeri, onda će dohodak po stanovniku, potrošnja, izvoz i investicije u većini
zemalja u razvoju 2021. biti znatno manji nego pre 10 ili čak 25 godina“.
11) Dužnička kriza i ekonomska samostalnost država
Kumulisanje spoljnih dugova i nemoć otplata dugova mnogih zemalja, a poslednjih godina i nemogućnost plaćanja kamata, pred ove zemlje postavlja nekoliko suštinskih pitanja:
1) Kako dinamizirati ekonomski rast u uslovima vrlo niske stope štednje ili akumulacije (u nekim privredama akumulacije uopšte nema),
2) Kako rešavati nagomilane socijalne probleme, u kojima najveći deo stanovništva živi u zoni gladi, potpune nemaštine i sve većih epidemija bolesti,
3) Kako osigurati političku stabilnost u uslovima vrlo visoke ekonomske i socijalne nestabilnosti, da bi se privukao strani kapital, posebno privatnog karaktera (koji traži sigurnost, visoku profitabilnost, sigurnost repatricijacije profita, retransfer uloženog kapitala kada se želi povući iz nerazvijene privrede),
4) Kako osigurati povećani izvoz u fazi recesije, nedovoljnih robnih fondova, slabog kvaliteta proizvoda, uz brojne carinske i protekcionističke barijere razvijenih.
Kako osigurati likvidnost u međunarodnim plaćanjima kada su devizne rezerve mnogih država praktično istopljene, bez mogućnosti uvoza dodatne opreme, repromaterijala, rezervnih delova. Visoko tehnološki i finansijski zavisne zemlje u razvoju ušle su u novi „tehnološko razvojni“ gep, koji nije moguće otklomti bez dodatnog inostranog kapitala, viših stopa domaće štednje i investicija, uz
dinamiziranje stope rasta.
Proces refinansiranja glavnice dugova, ma kolko izgleda kao olakšanje pritiska dugova u tekućoj fazi razvoja i izvestan predah, u osnovi to povećava obim i teret zaduženosti i sve veće zavisnosti ekonomske politike ovih zamalja od finansijskog tržišta, na kojem se reprodukuje multinacionalni kapital.
Dakle, svi faktori ekonomskog rasta su eksterno determinisani (izvoz, dodatna akumulacija, fiksni kapital, investicije, restrukturacija dugova, uvoz, restrukturiranje privrede i drugo). Teorijski modeli razvoja prisutni su u savremenoj ekonomiji, koji mogu zadovoljiti potrebe razvijenih, već industrijalizovanih privreda, ne pružaju ni minimalne osnove za zemlje u razvoju.
Model stabilizacije nametnut ovim zemljama od strane MMF restriktivno-deflatornog karaktera onemogućava stvaranje „dodatne“ akumulacije jer isključuje deficitarno finansiranje, prekida normalno snabdevanje privrede novcem i deviznim sredstvima. Takvi kumulativni krizno-deflatorni faktori, uz neto-odliv kapitala iz ovih privreda, stvorio je od njih privezak i potpuno zavisne ekonomije u kojima ostaje sve manje prostora za zdrav“ ekonomski rast i tehnološku revoluciju. „Zamka zavisnosti“ se zatvorila. Pomoć se ne može očekivati „dodatnim zatezanjem kaiša“ koji se nalazi u rukama kreditora i tehnološki razvijenih privreda kapitalizma.
Dugoročna kriza razvoja ovih zemalja obično se završava finansijskim kolapsom. Finansijski kolaps, otežani uslovi servisiranja dugova, produžena kriza razvoja i socijalni potresi uglavnom će sve više biti praćeni podržavljenjem dugova, koncentracijom vlasti i odlučivanja, ekonomskim dirižizmom. To su procesi koji su potpuno suprotni od zahteva MMF. Tu više ne pomažu nikakve mere kontrole potrošnje i nadnica, visoka kamata, stalne „gotovo svakodnevne“ deprecijacije kurseva, ali ni druge mere iz, arsenala neoliberalističke ekonomske teorije i politike.
U ovakvim odnosima oni redovno otkazuju, stvarajući uglavnom kontraefekte na rast, stabilnost i zaposlenost radnih i materijalnih resursa.
Stalno insistiranje na urednoj naplati dugova od strane poverilaca, uz to što vode porastu siromaštva, bede i gladi u zemljama dužnicima, u stanju kad protekcionizam razvijenih raste, kada nerazvijene zemlje ne mogu da ostvare veći izvoz, samo potvrđuje činjenicu da poverioci teret ekonomske i finansijsko – monetarne krize nastoje prebaciti na nerazvijene zemlje (dužnike).
Većina zemalja u razvoju u procesu pokretanja privrednog rasta i olakšavanje tereta dugova suočila se s novim, vrlo teškim problemom -smanjenjem ili prestankom dotoka novog kapitala. Taj fenomen, uz visoku obavezu iz postojećih dugova i visok budžetski deficit, kojeg je teško eliminisati, u osnovi blokiraju sve napore za brzo ozdravljenje finansiranja i ekonomije.
Ako se uzmu u obzir poznata ekonomska ograničenja, uz već.poznata politička (koja su .često i veća), očito da u tim zemljama ostaje vrlo uzak prostor za dublje reforme i strukturna prilagođavanja. Doda li se tom i već istaknuti problem visoke inflacije i stav MMF da je nužna oštra restriktivna monetarna i fiskalna – politika, tada je jasno da se ove privrede ne mogu razvijati na restrikcijama i obaranju potrošnje i životnog standarda (koji je i inače vrlo nizak). Takav model ne odgovara nerazvijenim privredama. On dovodi do produbljavanja i produžavanja vrlo kompleksne krize.
Privredne investicije u tim zemljama često i naglo opadaju, uz to moraju biti vrfo efikasne i produktivne, a to je teško ostvariti u nerazvijenim privredama koje pogađaju brojne nestašice.
U takvim odnosima kreditori predlažu ovim zemljama svoju filozoflju razvoja i stabilizacije:
1)Liberalizacija privrede;
2)Brže uključivanje u svetsku privredu,
3)Liberalizacija cena, kurseva i kamata; ali i spoljnotrgovinske
razmene;
4)Ograničavanje javne (državne) potrošnje;
5)Uravnotežavanje budžeta i slično. To bi trebalo osigurati
popravljanje svih opštih privrednih performansi, posebno veću stopu rasta, nižu inflaciju, stabilnije cenovne i monetarne uslove, otklanjanje privrednih neravnoteža, urednije izvršavanje eksternih obaveza, uravnotežavanje platno-bilansnih odnosa i drugo. Sve to je pretpostavka, prema kreditorima, da bi najveći broj ovih zemalja ponovo dobio kredibilitet i stvorio nove mogućnosti pristupa na svetsko tržište kapitala, ali i novo smanjenje pritiska obaveza iz dosadašnjih nepovoljnih dugova. Da pogledamo samo neke podatke o težini i rastu dugova.
U svim državama jugoistočne Evrope koje su prihvatile model otvorene privrede na neoliberalnom konceptu, dolazi do prave eksplozije spoljnog duga. Kod 14 država ovaj dug je povećan sa 115 milijardi dolara iz 1991. na 1.650 milijardi, što predstavlja povećanje od preko 14 puta. Prosečna godišnja stopa rasta duga iznosi 12,3% . Po glavi stanovnika to iznosi 12.000 dolara, odnosno 77% per capita dohotka.
Najveći spoljni dug ima Grčka krajem 2020. godine od 583 milijarde dolara (323 milijarde evra), a zatim Turska sa 360 milijardi, Mađarska 203 milijarde i Rumunija 132 milijarde dolara.
Da pogledamo visinu spoljnog duga u ovoj grupi država. (Tabela 1)
Naravno, ovde treba imati u vidu uz visinu i rast duga i obaveze iz duga, uslove duga (kamata, rok, otplate, namena), korišćenje i efekti duga, opterećenje bruto domačeg proizvoda dugom, dinamika rasta privrede i porast duga i sve ostale faktore koji određuju stepen tereta spoljnog duga za svaku privredu o čemu je napred bilo više reči.
Interesantno je videti i visinu javnog duga i bruto proizvoda u nizu razvijenih država.
Da pogledamo kakvo je opterećenje razvijenih privreda njihovim javnim dugom u poslednjim godinama razvoja. (Tabela 2)
Postoje visoko zadužene države sa učešćem javnog duga u bruto proizvodu 268% (Japan) ili 211% (Grčka), ali i veliki broj država sa preko 100%.
Sada se opravdano postavlja pitanje koliko je odluka u Mastrihtu o ograničenju visine javnog duga u bruto proizvodu od 60% uopšte bilo ograničenje i limit. Zar je u periodu duboke i kompleksne krize, dosta različite po državama, moguće odrediti takav limit javnog duga i gurnuti države u dublju krizu. Nije neobično da su države krenule u visoko antikrizno zaduživanje i državni intervencionizam sa rastom dugova i budžetskih deficita – daleko iznd 3% bruto proizvoda.
Istovremeno je, uz dosadašnju emisiju novca centralnih banaka, bez pokrića, sada i Evropska centralna banka donela odluku o novoj emisiji od 1.824 milijardi evra, od čega 1.074 milijarde za budžet Evropske unije (u periodu 2021 – 2022), a zatim 750 milijardi u Fond za oporavak EU i 390 milijardi državama bespovratno. Sada će, nakon ove odluke početi masovni pritisci država – člaica za „deo kolača“ koji će dobiti na poklon (bespovratno).
Od svih najvažnijih država u svetu osim tri (Kina, Australija i Švajcarska) ni jedna nema učešće javnog duga u bruto porizvodu ispod 60%. To je „granica“ koju je postavila evrozona po Mastrihtu, ali taj indikativ zaista ništa ne pokazuje, posebno što je slučaj svake države specifičan, a visina duga sasvim relativna stvar. Tom učešću kao nekakvom graničnom učešću duga zaista ne treba robovati. Bitno je ono što se postiže korišćenjem javnog i spoljnog duga, o čemu smo ovde šire govorili.
12) Koncentracija finansijskog kapitala i skriveni oblici eksploatacije
(1) „Novi svetski poredak“ – poredak nereda i nametanje sile
Uz navedeni nezavidan položaj nerazvijenih privreda i privreda u tranziciji sve se češće ističe proces stvaranja „novog svetskog poretka“ u procesa globalizacije.
Šta je „novi svetski poredak“ danas, da li uopšte postoji, na kojim se principima i odnosima gradi, kuda to vodi, neka su od brojnih pitanja koja se svakodnevno postavljaju.
Današnji svet karakteriše s jedne strane kombinacija moći i koncentracija kapitala kod grupa najrazvijenijih država („klub dvadesetorice“), a sa druge strane „koncentracija“ nemoći, besperspektivnosti, zaostalosti, tehnološke i finansijske zavisnosti i inferiornosti najvećeg dela nerazvijenog sveta.
Ta dva interesno suprotstavljena bloka zemalja, sve češće dolaze u otvoreni sukob interesa. Praktično je dosadašnji svetski ekonomski i finansijski sistem i odnosi u svetskoi privredi. uz već izvršenu podelu sveta, doveo do koncentrisane grupe razvijenih zemalja (mada interesno suprotstavljenih unutar sebe, ipak dovoljno homogenih interesa prema „ostatku sveta“), a s druge strane ogroman broj tzv. „zemlja u razvoju“ u kojima živi oko 80% stanovništva. sa svega oko 12% industrijske proizvodnje, 17-18% izvoza, 16-20% društvenog proizvoda .
2) Snažna koncentracija kapitala i moći
U grupi visokorazvijenih privreda koncentrisano je i preko 92% finansijskog kapitala, u njima i između njih kreće se 78-80% svetskog dugoročnog finansijskog kapitala i likvidnih sredstava i dr.
Sa koncentracijom kapitala izvršena je koncentracija tehnologije, inovacija, informacione tehnologije, sa gotovo 98% svih otkrića u svetu.
Radi se o gotovo postindustrijskog civilizaciji u tim zemljama, visokom standardu, visokom per capita dohotku i vrlo snažnom javnom sektoru koji otklanja brojne disproporcije tih „svetskih privreda“ i slabosti tržišnog mehanizma (automatizma tržišta).
Nerazvijeni svet („zemlje u razvoju“, kako se stručno zovu), mada je najveći broju procesu zaostajanja i retardaciji u razvoju istovremeno je visoko zadužen ili prezadužen, praktično su postali finansijeri razvijenih privreda, posebno preko otplata dugova i držanjem deviznih rezervi od novca razvijenih (konvertibilnih) država (dolar, evro).
Iz ovih privreda samo za servisiranje kreditnih obaveza i dospelih zajmova odlazi godišnje i do 540 milijardi dolara. Neto transfer sredstava se godišnje kreće na nivou 80-150 milijardi dolara. Samo u periodu 1982-1990. ove zemlje su vratile poveriocima oko 780 milijardi dolara duga, dok se ukupna zaduženost povećala u tom periodu za 1.460 milijardi dolara.
Na neto otplatu dugova odlazi gotovo 30% njihovog društvenog proizvoda, a u najvećem broju zemalja i celokupna nacionalna štednja. Omča spoljnih dugova je snažno zategnuta, posebno kao trajan proces, jer kumulacija dugova se stalno nastavlja (u 2008. spoljni dugovi su povećani na gotovo 2.500 milijarde dolara). Neadekvatnim odnosima razmene godišnje ove privrede gube gotovo toliko sredstava koliko predstavlja ukupna godišnja javna pomoć tim zemljama.
Paralelno s tim i Svetska banka i MMF svojim mehanizmom odlučivanja i formiranim kapitalom (kvotama) pod dominacijom nekolicine najrazvijenijih država (SAD) postaju instrumenti interesa tih zemalja i krupnog finansijskog kapitala, a time i instrumenti nametanja filozofije razvoja tim zemljama preko stalne težnje da se modeli razvoja i stabilizacije iz razvijenih privreda jednostavno“presade“ u taj visoko zavisni i nerazvijeni svet.
To je postao i određeni sistem ucena i uslovljavanja. Nerazvijene privrede nemaju mogućnosti da se suprotstave tako koncentrisanom i povezanom svetskom kapitalu, jer se nalaze u tehnološkoj, finansijskoj, informacionoj, dužničkoj i svakoj drugoj zavisnosti. Ovo posebno u uslovima kada se najveći deo znanja, naučnih dostignuća, uz svet kapitala preselio u klub najrazvijenijih država sveta („klub dvadesetorice“). Nerazvijene zemlje uglavno su prihvatile takvu poziciju i stav da se „bez inostrane finansijske pomoći“ ne mogu razvijati i stabilizovati nacionalne ekonomije.
U takvim odnosima „zavisnosti“ i novih oblika ekonomske dominacije i eksplatacije, raspadom SSSR-a nestao je poznati bipolarni sistemi „ravnoteža straha“, uz dominaciju samo jedne svetske sile (SAD). Tada svi ovi tokovi postaju toliko eksplozivni i jasno vidljivi i običnom čoveku, a ne samo stručnjaku. Prelaskom u klub „visoko zaduženih“ privreda i privreda ovisnih o svetskom kapitalu, pa i kada se radi o običnim obećanjima pomoći, sa svetske scene nestaje faktor koji je mogao da se javlja kao ravnoteža takvoj dominaciji politike SAD na svetskoj sceni.
SAD su, istina, najzaduženija ekonomija, jer ukupan dug iznosi gotovo 35 biliona (34.820 milijardi dolara ili 124% BDP) ili gotovo 75.000 dolara po stanovniku, budžetski deficit u 2017. iznosi 2.200 milijardi dolara (13,6% bruto proizvoda), dok društveni proizvod beleži skromne stope rasta 1 -2,5%. Inflacija će se istovremeno ubrzavati, nezaposlenost je rasla do sada neslućenih razmera (10,3%), mada je u 2019. opala na 5,6%. Recesija se postepeno produbljuje. Deficit trgovinskog i platnog bilansa se povećavaju i dostižu visinu od preko 1.750 milijardi dolara.
Proces koncentracije kapitala i stvaranje velikih finansijskih monopola i oligarhije usko interesno povezane sa državnom mašinerijom (administracijom), uz očitu dominaciju nauke, snagu inovacija i novih tehnologija, uz već navedenu dominaciju u svetskim finansijskim institucijama, SAD i Evropska unija stvaraju novu polugu za „svet ucene“ i „novi poredak“ podaništva i ucene sa nizom satelita, koji kroz ekonomiju zavisnosti i sopstvene interese, praktično predstavljaju glasačku mašineriju u svim svetskim institucijama, uz sve naglašenije pojedinačne pritiske.
Tim dvema polugama privredama „novog poretka“ upravo odgovara nova podela sveta, nova područja uticaja, nova tržišta za konjunkturno rasterećenje i prebacivanje svojih tereta unutrašnje krize na ostali, uglavnom nerazvijeni, deo sveta (u kojem bivše socijalističke zemlje imaju posebno značenje). Novi sistem podele interesnih sfera, „kupovine“ interesa novih država i novi sistem eksploatacije, velikim delom služe za prebacivanje tereta sa domaće ekonomije i društva na ostale partnere i sve nerazvijene zemlje.
Kada bi se stvarno radilo o nekakvom „novom svetskom poretku“ – tada bi se radilo o nužnoj stvarnoj reformi svetskog monetarnog, finansijskog i političkog sistema i institucija na kojima leže ti sistemi, koji su do sada pokazali vrlo velike slabosti (od kojih neke institucije nisu ni ispunile svoje bitne zadatke zbog kojih su i osnovane, kao npr. MMF, IDA, IBRD), a zatim upravljanja kapitalom i novcem svetskih finansijskih institucija, uz bitne izmene svetskih monetamihi finansijskih tokova, ali i odnosa izmedu razvijenih i nerazvijenih zemalja na novim (ravnopravnijim) osnovama, a ne odnosima nametanja i dominacije, a time i eksploatacije prirodnih resursa ovih privreda.
Danas najmanje razvijene zemlje zaostaju u razvoju u odnosu na razvijene zemlje (razvojni gep) oko 149 godina, dakle gotovo vek ipo, a srednje razvijene zemlje u grupi nerazvijenih negde 50-70 godina, dok grupa razvijenih u klubu nerazvijenih zemalja zaostaje 35-50 godina. O kakvom se tu medusobnom odnosu ravnopravnosti na svetskom tržištu novca, kapitala i robnim tržištima može uopšte govoriti? O kakvoj se ravnopravnoj trgovini, konkurenciji i odnosima razmene može govoriti? Kako i prema kome ove zemlje treba da prestrukturišu svoje ekonomije (kada ni u jednom sektoru, niti u jednom faktoru proizvodnje nisu konkurentne razvijenim privredama)?
(3) Spoljni dug je postao instrument porobljavanja i eksploatacije
Svetski, dominantno zapadni dolarski sistem i institucije zasnovane na njemu, postali su snažno sredstvo međunarodnog „porobljavanja“ upravo preko kredita i dugova.
Kakav je interes nosilaca svetskog finansijskog kapitala za razvoj nedovoljno razvijenih privreda – dužnika? Interes se svodiv na izvlačenje profita i stvaranje trajno visoko zavisne privrede od međunarodnog kapitala. To je i razrađeni koncept Svetske banke i MMF. Dobru ilustraciju ovog opasnog modela „dužničke omče“ dao je Džon Perkins u radu „Bio sam ekonomski ubica“. Taj mehanizam je bio sledeći.
„Usmeravali smo sredstva Svetske banke i njoj sličnih organizacija u projekte zemalja u razvoju čije resurse su želeli dobiti naše korporacije i ubeđivali njihovo rukovodstvo da uzmu velike kredite – koje bi dalje prebacivali u ruke naših projektanata i građevinskih kompanija kao i šačici lokalnih kolaboracionista. Tim novcem su razvijali infrastrukturne projekte velikih razmera… Oni su retko donosili korist stanovništvu. Nakon nekog vremena ekonomske ubice se vraćaju i od dužnika traže jevtinu naftu, oružanu podršku u operacijama u svetu podršku u UN, uzimanje realnih resursa itd. To je otvoren put u kolonijalni status i visoku zavisnost.“
Takav model je došao do punog izražaja u politici zaduživanja i korišćenja stranog kapitala (dugova) u Srbiji. Nekontrolisano zaduživanje i loša upotreba dugova i njihovo gomilanje je u toku.
(4) Države se uvode u dužničku krizu
MMF kao i Svetska banka, kao nosioci interesa krupnog zapadnog finansijskog kapitala vode svoju politiku kreditiranja i stvaranja visoko zavisnih često i ucenjenih država. Vidimo kakav su sistem izgradili. Poslednja faza njihovog ucenjivačkog odnosa vidi se u zahtevu da države moraju svoje vitalne javne sisteme da privatizuju (kao prva faza), a zatim prodaju u vlasništvo stranih koropracija. Time države gube svoj „kostur“ koji drži sve poluge razvoja. To je i osnova nametnutog neoliberalnog modela koji provode. Tako je neoliberalna privatizacija EPS – a (preko prevođenja u akcionarstvo) po preporuci MMF – a postala sastavni deo organizovanog uništavanja privrede i države. Ne bira se politika rekonstrukcije i novog sistema upravljanja preduzećem, sa novom kadrovskom politikom (stručnjaka, a ne partijskih poslušnika i izvršitelja naloga). Svetska banka je, videli smo, već 90 – tih godina izradila projekat kako uništiti ekonomiju jedne države, stvoriti je zavisnom o svetskom kapitalu i namaknuti joj dužničku omču.
Dakle, razvoj na stranom kapitalu i drugim stranim „faktorima rasta“ dovodi do toga da raste deo bruto proizvoda koji pripada stranom kapitalu. Ovo posebno preko stranih investicija i uzetih kredita (visoke zaduženosti).
Domaća akumulacija (štednja) je postala marginalna. Razvoj i stabilnost privrede i društva zavise od priliva deviza po SDI i devizne doznake, ali i novih kredita. Gde je tu domaća privreda, a i domaći faktori razvoja? Smanjen je suverenitet države u vođenju razvojne i stabilizacione politike. Stvorena je visoko zavisna privreda (finansijskim i robnim kapitalom).
Domaća privreda je ugušena, nedovoljno stimulisana i onesposobljena za razvoj. Strani kapital preuzima sve poluge razvoja i dominira nacionalnom privredom.
Suprotna koncepcija treba osigura veću motivisanost domaćih investitora, što sada nedostaje u sistemu i makroekonomskoj politici, čime se formira veći domaći investiciono potencijal. Istovremeno povećanje domaće valute u investicijama i dugovima države jača finansijski potencijal i moć nacionalne privrede.
19. Kriza finansijskih i ekonomskih odnosa u svetskoj privredi
1) Trajna kriza svetske privrede i odnosa
Uz sve navedeno i pristup tržištu novca i kapitala kod razvijenih privreda sve je teži (zbog brojnih trgovinskih ograničenja i nekonkurentnosti, čime i devizni priliv izostaje, a time i kupovna snaga na svetskom tržištu. Paralelno s tim zbog duboke i produžene krize stopa štednje i „višak“ slobodnog kapitala u tim (razvijenim) privredama sve je manji. Slobodni kapital u glavnom se kreće između samih razvijenih zemalja (gotovo 90%), u kojima je i profitna stopa znatno viša, tehnološka i informaciona povezanost veća i dr. Istovremeno skrivenim ili poluskrivenim ograničenjima, carinskim barijerama, blokadama i sl. otežava se pristup robe i drugih proizvoda na tržišta razvijenih privreda, čime se razvijeni svet često i brani od sopstvene recesije, štiteći pri tome sopstvena tržišta, proizvodnju i interese.
Sve to je praćeno činjenicom da je najveći broj zemalja u razvoju suočen je sa trajnom socijalnom krizom, pritiskom obaveza iz spoljnih dugova, ekonomskom depresijom i vrlo niskom stopom ekonomskog rasta (koja je često ispod stope rasta stanovništva), nezaposlenošću, deficitom u javnom sektoru, deficitom u platnom i trgovinskom bilansu, uz sve veću inflaciju i gotovo stalnu precenjenost nacionalnih valuta (a time još veću nekonkurentnost na svetskom tržištu).
Novi svetski poredak (ili globalizacija), ukoliko se pod tim podrazumeva novi odnos snaga, nova dominacija kapitala i sve otvoreniji odnosi neravnopravnosti, posebno nastali raspadom SSSR-a i krahom „komunističkih privreda i sistema“, upravo treba da se odnosi na nužne duboke izmene u svetskom ekonomskom i monetarno – finansijskom, trgovinskom sistemu i međusobnim odnosima razvijenih i nerazvijenih zemalja (ovde je poseban problem tzv. dolarski standard, gde je i dalje dolar SAD i domaća i svetska valuta).
Upravo se tu nije gotovo ništa dogodilo, osim što se u uslovima nove krize i pogoršanih odnosa sve više zagovara „liberalni kapitalizam“ u „privredama u tranziciji“ i „povratak u kapitalizam“, a to znači u navedenim uslovima nova i bezdušna dominacija finansijskog i uopšte svetskog kapitala, novi kolonijalni položaj nerazvijenih privreda (u koje su ušle i bivše socijalističke ili „privrede u tranziciji“) prema grupi najrazvijenijih država. Narastanjem „privreda u usponu“ (BRIKS) i nekoliko integracionih celina i finansijskih institucija u njima (banke, finansijska tržišta, nove valute, međusobna povezanost i dr.) stvarno nastaje novi „multipolarni svet“.
2) Sistem eksploatacije, dominacije i dužničke ekonomije
Mnogi su spremni da nekritički prihvate tu novu sintagmu o „novom svetskom poretku“, mada je to ostao stari i već prastari poredak eksploatacije, dominacije i ubačene „side“ (dugova) u ekonomije nerazvijenih zemalja.
Pod brojnim blokadama i u očitoj nemoći da se izađe iz „začaranog kruga siromaštva“ i beznađa ove zemlje nisu u stanju da krenu ka prosperitetu, da se uključe donekle ravnopravno, na partnerskim osnovama, u svetske trgovinske i finansijske (a time i razvojne) tokove. Ove privrede su izuzetno ranjive, režimi nestabilni, a pod pritiscima i ucenama razvijenih država (kojima takvi režimi ne odgovaraju) dovedeni u situaciju da se „priklanjaju“ interesima nekom iz grupe razvijenih država ili čak vojnim savezima npr. NATO-u).
Globalna igra za ljudsko porobljavanje kao završena igra je u osnovi novog svetskog poretka. Stvorena je mašinerija generalnog sistema za „eliminisanje“ velikog dela ljudske populacije, uz programirano pretvaranje u „zaglupljeno stado“, kojim se oduzimaju osnovna ljudska prava u vidu hrane i zdravlja (prava na život). Upravljanje svetom moćne finansijske i propagandne grupe (ne samo Bildeberg grupe), preko lobotomiziranja populacije, a kroz masovne medijske dezinformacije, laži, obmanjivanja javnosti, ruše se nepokoreni sistemi i vlade i stvaraju poslušničke državne strukture. One treba da provedu programirane depopulacione planove.
Sada se vodi rat usmeren na ljudske umove. Nekada se to zvalo psihološki rat, a danas hibridni rat. To je proces usmeren na uništavanje samosvesnih i tradicionalnih vrednosti, mentalne i duhovne osnove društva.
Prekidanje međugeneracijske veze dovodi do toga da se poljulja ili poništi (falsifikuje) celokupno istorijsko nasleđe, uz stvaranje i širenje razdora u društvu. SAD takav „rat“ vode protiv Rusije, Kine, država BRIKS-a i drugih „ciljanih“ država da bi se zaustavio proces propadanja amaričke hegemonije u svetu.
Destabilizacija tih država odgovara kolonijalnom zapadu. Da bi se pobedio određeni neprijatelj nastoji mu se nametnuti sopstvena volja i pogledi.
Zapad je dugi period uspevao da svoje ideje i koncepte nametne narodima širom planete, što je vezano za kolonijalizam i eksploataciju drugih država. On je različitim metodama i sredstvima „isisavao“ materijalna bogatstva iz tih država i na tome zasnivao svoj brzi razvoj i tehnlošku superiornost. Tog položaja zapad ne želi da se odrekne ni danas, samo se vrši transformacija oblika eksploatacije i dominacije. Nastoji se očuvati nekadašnja nadmoč u razvoju, tehnologiji, vojnom položaju i finansijama.
„Treći svet“ je postao svet loših imitativnih društava i privreda (u odnosu na razvijene) i ne nalaze izlaz iz začaranog kruga siromaštva i zavisnosti (ali i sve većeg zaostajanja). Na kraju se postavlja i osnovno pitanje: da li se savremeni svet našao na velikoj prekretnici? Da li se gradi neki „novi svetski poredak“? Da li će nova svetska finansijska kriza dovesti do dubljih reformi u sistemu, ekonomskih i finansijskih odnosa, ali i reformu MMF, Svetske banke, STO i drugih institucija?
Svetski finansijski sistem se nije oporavio od kriznog udara 2008. godine. Dugovi nastavljaju da rastu, a već su dostigli neviđene razmere, svet čeka lavina bankrotstava. Moguć je i krah zapadnog finansijskog sistema. Dva su moguća scenarija za budućnost:
Novi kolaps finansijskog i ekonomskog sistema zasnovanog na dolaru kao rezervnoj svetskoj valuti, i Sekularna (dugoročna) stagnacija koja vodi velikom osiromašenju masa sve do nivoa nepodnošljivosti i pojava masovnog bunta protiv vlasti i sistema postojećeg kapitalizma.
Pre bi se moglo postaviti ono ključno pitanje: kako dalje? Kuda, kako i na kakvoj strategiji se održati u jednom gotovo civilizacijskom gepu u razvoju razvijenih i nerazvijenih, uz brojne blokade koje se postavljaju i sve veći i otvoraniji sukob interesa ova dva osnovna kruga zemalja u svetu