Nepoznati Vučićevi mafijaški poslovi sa vladama Albanije, Turske i Hrvatske, sa čijom političkom logistikom, kojim ciljevima i šta je nudio vladi Grčke na štetu Srbije, ko je sve uključen u te njegove „balkanske poslove“ i na kakav način, ko je i kako naoružavao takozvani Kosovski zaštitni korpus, zašto je podignut „ustanak u Banjskoj“, kako je Vučićeva „Srpska lista“ izglasala Zakon o stvaranju kosovskih oružanih snaga i kako mu je propao plan da NR Kini pokloni potkopaoničke rudnike na teritorijama sadašnjeg „severnog Kosova“.

Nikola Vlahović

Kancelarija evropskog javnog tužilaštva (EPPO) kao nezavisno telo Evropske unije odgovorno za istrage, krivično gonjenje i podizanje optužnica za krivična dela koja štete finansijskim interesima Evropske unije, pokrenuće početkom 2025. godine još jednu istragu za prevare, korupciju, pranje novca i prekogranične prevare u području PDV-a, posle koje slede optužnice za više desetina lica direktno povezanih sa srpskim diktatorom Aleksandrom Vučićem (i nekim drugim vladarima zemalja takozvanog Zapadnog Balkana).

Naime, sve institucije i tela Evropske unije te nadležna tela iz 22 države članice koje su pristupile EPPO-u moraju da prijave EPPO-u svaku krivičnu radnju koja utiče na budžet EU. Pojedinci takođe mogu da prijave slučajeve prevare i drugih krivičnih dela, a u koja su uključene i zemlje kandidati za članstvo u Evropskoj uniji.

Prema vrlo dobro obaveštenim izvorima MT iz Beča i Brisela, biće ovo po svemu sudeći „završni udarac“ od koga se režim Aleksandra Vučića više neće oporaviti. Jer, gore pomenutom informacijom raspolažu i najuži krugovi oko srpskog diktatora, pa se on tim povodom prvih dana decembra meseca 2024. i sam oglasio izjavom:

„Iako mislite da sam Asad, pa da ću da bežim negde, nisam i neću!“

Nekoliko dana pre ove panične izjave, Holger Fridrih, izdavač lista „Berliner cajtung„, koji je prisustvovao tribini „Ciriški govor“ u organizaciji tamošnjeg magazina „Veltvohe„, a na kojem je govornik bio Aleksandar Vučić, u dužem analitičkom tekstu pod naslovom „Uvidi bez iluzija“ ocenio je pomenuti skup u Cirihu kao „sastanak za pamćenje“ i navodi da je na njemu „u više navrata vladala tišina zbog zaprepašćenja, a ponekad i zbunjenosti„, a da je to „Vučic primio k znanju„. I „Berliner cajtung“ piše o govoru srpskog diktatora Aleksandra Vučića u Cirihu, a posebno o tome kako je publika u sali u više navrata bila zaprepašćena, a u dva navrata bila i zbunjena, te da je Vlado „muk„. 

Još ranije, neposredno pred odlazak za Cirih, Vučić je imao sastanak sa Kajom Kalas, potpredsednicom Evropske komisije za spoljne poslove i diplomatiju, koja je od njega u vrlo neprijatnom tonu tražila: 1) da Srbija uvede sankcije Rusiji; 2) da uhapsi Milana Radojičića; 3) da obezbedi uslove za dijalog sa Kosovom, te da ukoliko to i ne učini doći će do prekida svim elementima evropskih integracija i prekidu slanja godišnjeg „paketa“ novca od 250 miliona evra.

Jedna druga ličnost, takođe potpredsednica Evropske komisije, ali za demografiju, Dubravka Šuica (HDZ kadar iz Dubrovnika), preko posrednika je obavestila Aleksandra Vučića da je „stvar ozbiljna“, te da će na njega „krenuti svim sredstvima“, ukoliko ne odgovori pozitivno na zadatke koji su mu predočeni. Šuica je taj zadatak dobila od vlade u Zagrebu, kojoj Vučićev režim treba kao alibi za svoje postojanje (ali i za nastavak kriminalnih poslova sa tim režimom (naime, padom hrvatskog ministra zdravlja Beroša, ti poslovi se tek sad otkrivaju, a ima ih, gde god ima „javnog novca“).

I zaista Aleksandar Vučić kao osvedočeni tiranin, ima u bazama evropskog tužilaštva poveliki dosije o kriminalnim poslovima vezanim za manipulaciju evropskim sredstvima, te kapitalnim investicijama EU u Srbiji, kao i načinu trošenja EU novca „za podršku budžetu“.

Ipak, jedan drugi prateći problem u koji su upletene još tri balkanske zemlje, postaje jedan od ključnih koji će ga konačno ukloniti sa pozicije samozvanog imperatora. U pitanju su neki kriminalni poslovi njegovih najbližih saradnika sa Bugarskom i Grčkom, ali i njegovi tajni dogovori sa glavnim akterom velikoalbanske politike, Edijem Ramom, do pre par godina Vučićevim „iskrenim prijateljem“.

Sve je počelo onog dana kad je srpski diktator (tada još u svojstvu premijera) svečano, na jednom skupu u Tirani, „digao rep“ najsiromašnijoj državi u Evropi, i Rami kao njenom navodnom „evropskom licu“, kad je rekao doslovno ovo: „Srbi i Albanci su dva najveća naroda na Balkanu i ne treba da dozvole da im odnose i budućnost drugi uređuju, a ove dve zemlje su uspele da izgrade prijateljstvo, ali sada moraju da rade na razvijanju privredne saradnje i povećanju trgovinske razmene“.

Onda je nastavio u tom stilu pa kazao kako je „veoma važno da se ponašamo racionalno, jer, bez obzira na političke razlike, uspeli smo da izgradimo poverenje, a verujem da želimo prijateljstvo, mislimo da unapređenje odnosa sa Albanijom može samo dobro da donosi našim građanima, verujem da je to slučaj i sa Abanijom“…

„Drač će biti najbliža luka Srbiji“, egzaltirao je Vučić tom prilikom, i dodao kako će ona to biti  odmah nakon izgradnje autoputa Niš-Priština-Tirana-Drač, te da će se „iz Beograda do Drača putovati za samo četiri sata“.

Bili su to dani velike idile između Vučića i Rame (ili je srpski diktator samo verovao svojim bolesnim fantazijama).

Govorio je u to vreme da su Albanci dobri biznismeni i da srpski privrednici treba sa njima da sarađuju u ulažu u Albaniji, da razmena sa Albanijom čini 3,5 odsto razmene Srbije sa Zapadnim Balkanom, a cilj je da bude 10 odsto, da  u Albaniji radi oko 100 preduzeća iz Srbije, te da su to „skromni subjekti“ koji rade u različitim oblastima, kao što su usluge, turizam, da rade u pozitivnoj atmosferi i da nemaju problema što su iz Srbije, da je uloženi kapital srpskih preduzetnika u Albaniji dosta ispod potencijala i da je njihov udo tek 08,8 odsto stranih investicija, da su tržišta Srbije i Albanije mala i da je zato važno da u svetu koji je mnogo agresivniji, oni koji investiraju u Beogradu, Tirani ili Podgorici, izađu i na regionalna tržišta, da se granice koje dele dve države pretvore u mostove koji ih spajaju i da ih na zajedničkom putu evropskih integracija oživi što pre zajedničko tržište, privlačno za preduzetnike obe zemlje, ali i za strane investicije.

I Rama ga je podržavao (za svoje velikoalbanske ciljeve) pa je govorio da podržava srpske preduzetnike, pa je čak jednom citirao Iva Andrića („Ne levitirajte između straha i nade“) i srpskim privrednicima poručio da ni oni „ne levitiraju između straha i nade“, jer bi, u suprotnom, bankrotirali, dok političari biraju strah (na šta ga je Vučić pogledao izbezumljeno!).

Došao je potom i nekakav biznis forum u Nišu gde se okupilo više od 300 privrednika iz Srbije i Albanije, gdje je potpisan Memorandum o osnivanju srpsko-albanske privredne komore čije je sedište i dalje u Tirani.

Sve bi bilo skoro idealno da čitavu ovu „idilu“ nije kompromitovala jedna žena, izvesna Tena Prelec, saradnica Londonske škole ekonomije (London School of Economics), koja je tada, komentarišući izjavu Aleksandra Vučića da (srpska) javnost mora da ima u vidu i „albanske interese“, rekla da Vučić na ovom skuou priča sve u nadi da će se već nešto „desiti“ pa neće morati da prizna Kosovo ali da istovremeno hoće da Kosovo „pokloni“ Albancima citirajući njegovu izjavu: „Ne slažemo o svim pitanjima, pogotovo o statusu južne srpske pokrajine, ali Srbija i Albanija su spremne da prevaziđu međusobne razlike“, te onu gde kaže da je „posao vlade da gleda u budućnost, a ta budućnost za nas znači dobre odnosi sa Albanijom, a odnosi Srba i Albanaca biće stub regiona“

Na nesreću, Srbija se zaista primakla sirtomašnoj Albaniji, zahvaljujući idiotskoj politici diktatora, njegovoj samovolji i veleizdajničkim čoslovima koje je vodio svih ovih godina. Danas Srbija u mnogim delovima svoje države i liči na Albaniju, ima veliki broj neaktivnog stanovništva, tačnije, ljude koji niti rade niti se školuju, koji žive u beznađu, siromaštvu, očaju i što je najgore, pomireni su sa takvom sudbinom. Mnogo tog slomljenog naroda je ucenjeno i sitnim „darovima“ godinama isterivano na biračka mesta da glasaju za svoga zlotvora.

Ubrzo, nakon par godina „idile“, u koju je bilo uključeno i samoproglašeno Kosovo, Aleksandar Vučić je, da se ne zaboravi“, svoju na silu i pretnjom stvorenu „Srpsku listu“, gurnuo u koaliciju nepriznatog parlamenta, na čelu su se smenjivala dvojica optuženika za ratne zločine, Ramuš Haradinaj i Hašim Tači. Obojica u stalnim kontaktima sa Ramom i Vučićem, obojica pod strogom kontrolom šefova albanske narko mafije, sa kojom je na taj način sarađivao Milan Radojičić, najbliži čovek srpskog diktatora.

Posao je tako reći „cvetao“, otvorena je najveća regionalna praonica novca od narkotika, i sve je funkcionisalo pod budnim okom „iunteresnih grupa“, angloameričkih obaveštajnih službi. Uključena u „obezbeđenje“ transporta bila je čak i američka vojska iz njihove vojne baze „Bondstil“ kod Uroševca.

Da nije bilo sukoba između Haradinaja i Tačija (koji je na kraju tu „bitku“ izgubio), još dugo bi trajao „posao veka“ kako su ga Vučićevi najbliži ljudi često zvali. No, taj sukob je iskoristio nemački BND koji je (razočaran u jednog od ove dvojice) doslovno kumovao dolasku Aljbina Kurtija na veliku scenu, i koji je počeo da „ometa“ poslove koje je vodio Milan Radojičić, zbog čega je kasnije i „podigao ustanak“ u Banjskoj, navodno „iz patriotskoh razloga“.

Sve ovo i mnogo više od ovoga, omelo je Vučićeve planove da napravi „entitet“ od nekoliko srpskih opština na severu Kosova sa ciljem da dođe u posed kopaoničkih rudnika koji su  radili u sklopu „Trepče“ iz Kosovske Mitrovice, a koje je on planirao da ustupi kineskim rudarskim kompanijama, u zamenu za pet milijardi „jeftinog kredita“ i otvaranja nekoliko ekološki smrtonosnih fabrika u Lešku i Leposaviću,  kao i južnije, uz reku Ibar prema Zvečanu.

O ovim planovima obavestio je i nekadašnju ambasadorku Narodne Republike Kine, Čen Bo, koja je praktično bila ključna ličnost u „otvaranju“ granica Srbije za sve što je kinesko, od robe, ljudi, kapitala, naoružanja, pa i špijunaže, legalnog i ilegalnog transporta dobara prema zemljama Evropske unije.

Ali, od Vučićevih planova nije ostalo ništa osim Kineza koji danas ostvaruju na tlu Dsrbije ono što i u najluđim predstavama nisu imali.

Umesto toga, Vučićev prijatelj Edi Rama, u završnom činu ove zavereničke priče, postao je diler oružja za potrebe oružanih snaga samopoglašenog Kosova.

Naime, komandant takozvanih Kosovskih bezbednosnih snaga Rahman Rama pohvalio se da je zahvaljujući albanskom premijeru dobio dva velika kontingenta oklopnih vozila koja su iz SAD stigla u Prištinu. Bio je to tek početak ozbiljnog naoružavanja armije jedne problematične američke kolonije. I u to je Aleksandar Vučić posredno bio umešan.

Naime, kako je NATO pakt zajedno sa vojskom US kupac oružja „po povlašetnim cenama“ na „otvorenom tržištu“, ispostaviće se da je jedan od dva glavna posrednika u naoružavanju Kosova bio Vučićev čovek, javnosti već dobro poznati Slobodan Tešić sa svojim „pregovaračima i emisarima“. Nije ovo jedini primer veleizdaje, ima ih još mnogo (recimo, na primer, turska kpompanija Kent Kart, koja je godinama naplaćivala karte gradskog saobraćaja u Beogradu, bila i ostala transparentni donator oružanih snaga Kosova). Svako ko je platio mesečnu karti za vožnju GSP autobusima, bio je (ne znajući za to) „donator“ kosovskim oružanim snagama.

Vučić se javno žalio kako je trgovinska razmena sa Albanijom mala, tek 102 miliona evra godišnje i govorio kako postoje uslovi da ona bude veća, „za šta je potrebno ukloniti administrativne i carinske barijere jer samo jedan dan zastoja na carini smanjuje vrijednost poljoprivrednih proizvoda za sedam odsto“. A, ustvari, ilegalni protok ljudi, migranata, oružja i narkotika, bio je razlog za ove njegove priče o balkanskim integracijama. Još se i požalio,m da ironija bude veća, pa je rekao kako „logistički troškovi na Zapadnom Balkanu iznose 16 odsto BDP-a, dok u EU iznose samo osam odsto“.

Ova dugogodišnja drska i kriminalna strategija jednog samodršca, dolazi konačno na naplatu. Ovde tek nagovešteni „vrh ledenog brega“ njegovih kriminalnih poslova, kad ih evropsko tužilaštvo otvori, šokiraće verovatno i one koji su mislili da sve znaju o ovoj manjakalnoj, opasnoj ličnosti koja je spremna da „zapali Rim“, u ovom slučaju da satre Srbiju, i zauvek zbriše sa lica zemlje i narod i državu.

Kosovski portal Ekonomija Onlajn objavio je tih dana da je oružje plaćeno iz budžeta te samoproglašene države, a istina je bila da je novac uplaćen posredniku preko off shore računa gore pomenutog dilera u Delaveru (SAD). A, Rama je otvoreno kazao o čemu se radi:

„Ovo je tajni ugovor. Na osnovu potreba nastavićemo da kupujemo i u budućnosti. Ugovori koje imamo sa SAD tiču se sistema naoružanja i taktičkih vozila. Sklopićemo i druge ugovore naredne godine„. Dakle, kupac je bila vlada Albanije za potrebe Kosova. A posrednici Vučićevi ljudi.

Došlo je nakon toga još 27 identičnih vojnih vozila od SAD, a dve godine ranije na isti način su kupljena još 24 ovakva vojna vozila. Navodno je bio potpisan ugovor između američke kompanije „AM Dženeral“ i Vlade Kosova za opremanje takozvanih Kosovskih bezbednosnih snaga sa 51 vozilom tipa „Hamvej“. A. Taj ugovor nikada niko nije video, kako je Rama kazao, „ovo je tajni ugovor“. Iz njega bi se lako ustanovilo koliko su Vučićevi ljudi povezani sa tim.

U decembru 2018. Skupština Kosova usvojila je zakonske izmene za promenu mandata Kosovskih bezbednosnih snaga. Za taj zakon je po Vučićevom nalog glasala njegiva „Srpska lista“, a u njemu piše da će tim snagama biti potreban period od 10 godina da se transformiše u vojsku u punom kapacitetu.

Pre toga je bilo rečeno da se očekuje da će transformacija i izgradnja kapaciteta takozvanih Kosovskih bezbednosnih snaga koštati oko 55 miliona evra godišnje, koliko je to bilo u 2018. godini, do blizu 100 miliona evra godišnje, nakon pet ili šest godina. Ista metoda kupovine oružja i opreme primenjivana je i tada.

Ali, osim sa Albanijom i Kosovom, srpski diktator je preko svojih ljudi „na terenu“ vodio i neke druge poslove i u Bugarskoj, uglavnom vezane za ilegalni transport „akcizne robe“, migranata, oružja i narkotika. No, neko je ipak radio više „za sebe“ nego za „ekipu“, pa je Bugarska osdlučlila da izvrati udarac…

Vučić je morao da dođe na sastanak sa predsednikom Bugarske Rumenom Radevim u Nišu, i to nakon puštanja u rad novog gasnog interkonektora Srbija – Bugarska. Međutim, desio se „incident“ kad je vlada Bugarske odlučila da se revanšira Vučiću zbog slabe kontrole svojih ljudi pa mu je enormno povećana „tranzitna taksa“ za ruski gas. Nije pomogla ni intervencija u Moskvi, jer se već upleo u prodaju oružja Ukrajini. Ukratko, zbog odluke bugarskog parlamenta, Srbiji je zaprećeno dodatno poskupljenje gasa. Naime, Bugarska je uvela porez na tranzit ruskog gasa preko svoje teritorije i time negativno iznenadila Srbiju i Mađarsku. „Zaprećena“ cena gasa trebala je da bude i do 30 odsto veća.

Kad su ga novinari beogradskih „Novosti“ pitali da li je sa Radevim razgovarao o tranzitnim taksama za gas i ako jeste do kakvog je dogovora došlo, diktator je kazao svoju omiljenu frazu „da je sa njim razgovarao o svim otvorenim pitanjima“. Pa onda još i dodao: „Dogovorili smo da ako je potrebno da se svakodnevno čujemo Radev i ja kako bismo smirivali bilo kakve incidentne političke situacije između Srbije i Bugarske i da vidimo kako i na koji način da rešavamo probleme“.

Jedan njegov „glasnogovornik“ se uzdao u njega i božju promisao pa je kazao:  „Da li će uspeti predsednik Vučić uz božju pomoć da ubedi većinu u Bugarskom parlamentu da izmeni tu odluku videćemo, ali to nema nikakve veze ni sa predsednikom Bugarske ni sa premijerom. To je odluka većine u Bugarskom parlamentu„. Bio je to početak zime 2023. godine. A, šta će biti u dolazeću zimu 2023-24?

Usledio je nakon toga i jedan drugi događaj koji je nekako dospeo do društvenih mreža (ali ne i dalje), gde se kaže da je Aleksandar Vučić lično nagovarao grčkog premijera Konstantina Micotakisa da prizna Kosovo kao državu, na šta mu je Micotakis kazao da Grčka to nikako ne bi mogla da uradi kao prijatelj Srbije.

I, zaista, iz Grčke nikada nije stigao nikakav demanti, ali se zato Vučić potrudio da demantiuje nešto što zvanično nikada nije bilo potvrđeno. A, zašto bi to demantovao ako se nikada nije desilo, osim ako nije u pitanju „Frojdova teorija omaške“, da je rečeno nešto što je trebao da prikrije. Bilo kao reč, ili kao misao.

Milioni tajnih dokumenata, komplikovane mreže povezanih kompanija na egzotičnim ostrvima, političari i biznismeni – slučaj „Pandora papiri“ pun je elemenata najboljih političkih trilera, a u uloge u njemu imaju i visoki zvaničnici Srbije i Crne Gore – Siniša Mali i Milo Đukanović. Ovako bi trebao da počne jedna debela non fiction knjiga, zapravo zbirka dokumenata koji ukazuju na razmere kriminalnih delatnosti odlazećeg srpskog diktatora, ali I njegove pomagače, kako u Srbiji tako i van nje, kako u region tako i u sred evropskih institucija koje su predugo ćutale na sve što se godinama dešava u ovoj zemlji poraženoj i poniženoj od režima koji je duboko zaglavio u blato mafijaškog zadrugarstva, a koji neće pasti bez masovnog otpora. Jer, ta mafija je naoružana, spremna za samoodbranu, ali kao i svaka mafija podložna izdaji. Ona je unutar tog jezgra već počela da ruši samu sebe. Narod svojim otporom tu samo treba da pomogne.

Vučić se i zaista nalazi u stanju potpune konfuzije, kraj 2024. godine dočekuje bez ikakvih ideja kako bi dalje, a zima tek dolazi.

Jedan elokventni „tribun“ sa društvenih mreža, ovako je „analizirao“ njegove poslednje nastupe na svojim TV kanalizacijama:

„Moramo priznati da mlati praznu slamu, blebeće kao Šešelj, Jovana Jeremić, Maca Diskrecija, Tarabići i Dodik!! Priča s brda s dola, meša babe i žabe, stalno se kune u poštenje, spominje poštenje arapskoih šeika i štale sa dvogrbim kamilama, priča o visokom moralu popova Kačavende i Pahomija, Severini i kanibalima iz Ritopeka, Danilovim gnojavim bubuljicama i na kraju zaplače, usne mu dobiju još više crvenu boju, i nastavlja da priča još dva sata bez smisla i pravca...“

Ili, kako bi to fino kazao slavmni Jovan Jovanović Zmaj: „Iz ovog se nešto i naučit dade, hulje lepo zbore al’ nitkovski rade.“