Poslednji histerični ispadi poludelog srpskog diktatora, govore da je kraj jedne ružne epohe u istoriji ove države blizu kraju. Duže od jedne decenije podrivao je Ustav, izbisao pravo i državu, Skupštinu, Vladu, zakone, propise, politiku, diplomatiju…Izbrisao je postojanje morala, časti, znanja, stručnosti i svih temeljnih vrednosti na kojima je kroz burnu prošlost građeno srpsko društvo. Sve što je radio bila je diverziju i miniranje vrednosti na kojima Srbija stoji. Koliko je to činio za „tuđe adrese“ a koliko usled ličnih kompleksa i teških psihičkih bolesti, odrediće tužioci, sudije, veštaci, kad se život i instiutucije ponovo vrate u zemlju koju je zarobio nasiljem, propagandom i pljačkom.

Nikola Vlahović

Dušan Kozarev, SNS generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova, u krugovima naprednjačke mafije poznat kao „De Vito„, jer liči na omalenog holivudskog glumca Denija De Vita (iz mlađih dana), postavljen je na ovu funkciju od strane srpskog diktatora isključivo zbog njegovog izvanrednog talenta da uverljivo laže. Budući da je tako, on je, ako ne fizički, ono barem karakterno blizak sa „predsednikom“ i možda je zato i dobio životnu priliku da putuje po svetu i sramoti Srbiju.

Ali, on je tek jedan iz armije skandaloznih idiota koji se nalaze u službi veleizdajnika kakvog Srbija nije zapamtila u savremenoj istoriji.

Taj Kozarev, član Glavnog odbora Vučićeve razbojničke stranke, ne tako davno, našao se u dalekoj, egzotičnoj karipskoj državi Antigva i Barbuda, gde se zahvaljivao domaćinima na tome „što nisu priznali Kosovo“.

Guverner ove države, iznenađen što mu se ovaj zahvaljuje, jer je ta država priznala Kosovo još u vreme vlade Hašima Tačija, pitao je Kozareva: „...A, zašto je, vaša ekselencijo, Srbija de facto priznala Kosovo prihvatajući i Francusko – nemački sporazum?“

Ovaj cirkus ponovila je pre njega usamljena „prva dama Srbije“, Tamara Vučić, tokom svoje privatne posete Keniji, gde se zahvaljivala domaćinima za stav o Kosovu, mada ga je ova zemlja priznala samo mesec dana pre njenog dolaska.

Uprkos tome, zaigrala je u domorodačkom kolu dobrodošlice, sa tradicionalnim motivima, „da ne uvredi domaćina“. Slučaj Kozareva u Antigvi i Barbudi, predstavljen je u Srbiji kao „značajna poseta“,  nakon čega se obreo u Americi i tamo rukovao, sa šefom marketinga aerodroma u Majamiju, što je takođe predstavljeno kao „veliki uspeh srpske diplomatije.“

Dok je njegov „predsednik“ bio u Majamiju, uspeo je da se sastane samo sa Suzanom Vasiljević i Sinišom Malim, te je ova sramotna epizoda koja je koštala građane Srbije više miliona dolara, završena onako kako je poznato: ekspresnim povratkom u Srbiju.

Ali, srpski diktator sa smislom za sprdnju sa državom i narodom, zaposlio je u Ministarstvu spoljnih poslova Dejana Ristića i njegovu suprugu, a sve sa namerom da ga „porodično“ pošalje u Zagreb za ambasadora. Izbio je ubrzo konflikt sa hrvatskom Vladom jer je Ristić bivši upravnik Muzeja genocida, pa mu sada traže drugu zemlju u kojoj će ga udomiti.

Početkom proleća, na dan 8. aprila 2025. ministar spoljnih poslova Marko Đurić, „srdačno je telefonom razgovarao sa kolegom iz Sudana“ o unapređenju odnosa i prijateljskoj saradnji sa Srbijom, nakon čega je Sudan priznao nezavisnost samoproglašenoig Kosova.

Tih dana je srpski diktator uz ucene i pretnje dovodio narod autobusima u Beograd, a „skup“ je ogradio žicom, da neko ne pobegne. Naterao ih je da slušaju „folkere“, Cakanu i Baju Malog Knindžu, dao im sendviče i flašu vode, snimao sve „njegovim kamerama“ i uveče na takozvanim nacionalnim frekvencijama prikazivao „oduševljeni narod“ koji je došao da podrži „predsednika i Srbiju“. A, kad je „njegov narod“, nakon osam sati maltretiranja i tumaranja po centru Beograda već bio isrpljen, „predsednik“ se pojavio da pozdravi robove njegovog režima, da još jednom ponovi kako „neće dati Kosovo“.

Sve gore nabrojano predstavlja tek skicu za opštu sliku stanja u državi koja je na izdisaju, jer je diktator sa kojim obračun tek sledi, godinama radio diverzije, podmetanje raskola, rušenje pravnoig sistema, rušenje institucija, rušenje obrazovanja, nauke, kulture, zdravstva…Diverzijama iznutra i spolja, za 13 godina, doveo je Srbiju u stanje potpunog kolapsa, beznađa, astronomskih dugovanja, do uništavanja ekonomije i, onog najgoreg: slomanja duha naroda koji je sve ovo trpeo, naivno verujući da „neće dugo“.

Da bi mu razbijanje Srbije ovakvim diverzijama uspelo, morao je da se okruži bespogovornim podanicima, maloumnim kreaturama, samoživim imbecilima koji su radili sve što se moglo raditi na štetu srpskog naroda i svih građana Srbije.

Laž, odvratna laži i lakirana statistika, postali su njegovo glavno oružje. Ali, od novembra 2024. godine, od kako se protiv njega digao najvitalniji deo društva na noge, studenti, poljoprivrednici, građani svih uzrasta, klasa i profila, dakle, milioni ljudi svesnih da je kucnuo zadnji čas i da jedino samoodbrana i ko ntranapad može da ih spasi, doveli su do toga da više ništa nije isto.

Vučićeva mutava dvorska luda Ana Brnabić, laže sve više umesto njega, pa je nedavno na nekoliko sastanaka sa diplomatskim korom u Beogradu uporno tvrdila da su ljudi koji protestuju protiv „završnog udarca“ po ovoj državi, kopanju Litijuma, sve sami „ruski plaćenici“, da ih plaća FSB i da su to „sve ruske tajne službe organizovale“…Srećom, niko im više ne veruje. Ni Nemačka, koja je do nedavno bila prva zainteresovama za ovaj zločinački posao, zvanično više nije „u igri“. Vlada novog kancerala u Berlinu je saopštila da je to sada „stvar Srbije i njene vlade“ a ne Bundestaga ili bilo koga u ovoj zemlji.

U očajanju, srpski diktator se dohvatio „internet propagande“. Naime, kao i ranijih godina, ali, ovaj put znatno žešće, AV razbojnička jazbina pod imenom Srpska napredna stranka, počela je da  koristi sve državne službenike u celoj Srbiji za svoju internet mrežu botova, lažnih naloga na društvenim mrežama Fejsbuk, Tviter, Instagram, kako bi vređala i dehumanizovala svakog slobodnomislećeg čoveka koji se usudi da kritikuje vlast, a sa druge strane svoju bandu i „predsednika“ prikaže moćnim i nedodirljivim.

Ta nova mrežu SNS „internet botova“ nedavno je objavila kompanija „Meta“ i njeni istražitelji. Kako je poznato, „Meta“ je kompanija Marka Zakenberga, i bez nje danas ne bi funkcionisala nijedmna društvena mreža. Njeni softver inženjeri otkrili su i ugasili, blizu 7000 Fejsbuk naloga botova Srpske napredne stranke, podeljenih u 12 grupa i 100 naloga na Instagramu, gde se najmanje 350 naloga pridružilo jednoj ili više ovih grupa sa najmanje 26.000 naloga, za koje je plaćeno blizu pola miliona dolara. O ovom skandalu su pisale sve velike svetske agencije, ali, naravno, nijedan od Vučićevih medija u Srbiji takvo nešto nije smeo ni da pomene.

Diverzijom na srpsku državnu imovinu, opljačkano je za „njegovih“ 13 godina sve što je imalo bilo kakvu vrednost. Javnosti nepoznatim investitorima, od kojih su većina Vučićevi mafijaši, samo u mandatu bivšeg ministra Gorana Vesića, poklonjeno je bez naknade, preko 5000 lokacija i desetine hiljade hektara zemljišta, prebacivanjem iz budžeta u njihove džepove 24 milijarde evra (deo do sada poznate vrednosti). Nije teško zaključliti da je tokom ranijih godina barem još toliko opljačkano i poklonjeno „Vučićevom ljudima“, što dovodi do cifre od preko 50 milijardi evra vrednog gradskog građevinskog zemljišta, najboljeg poljoprivrednog zemljišta, pa i čitavih šumskih predela Srbije, koji su danas u rukama  njegove mafije.

Pljačka veka se možda najbolje vidi na slučajevima poput nekada slavne srpske u jugoslovenske fabrike traktora IMT koju je Aleksandar Vučić lično, kao da miu je „babovina iz Čipuljića, poklonio izvesnom Davoru Macuri, koji je navodno kupio IMT za 70 miliona evra i uz nju dobio na poklom 35 hektara zemljišta, čija vrednost je 350 miliona evra, čime je budžet Republike Srbije oštećen za 280 miliona evra.

 Ni to nije sve jer je Macura od SNS vlasti dobio dozvole da na tom prostoru gradi šta hoće i koliko hoće, a to je 800.000 kvadrata čija ukupna vrednost ide i oko milijardu evra!

Druga strana njegovih diverzija, kojima je razbijao Srbiju tiče se „spoljnotrgovinskih aktivnosti“ i „slobodnih sporazuma“ koje je on lično pravio, bez Vlade, Parlamenta, samo „ličnom pogodbom“.

Grandiozna laž o slobodnoj trgovini sa Kinom, na primer, danas izgleda ovako: srpski poljoprivrednici će još godinama plaćati carine na izvoz u Kinu, a uvoz poljopriovrednih proizvoda iz Kine u Srbiju je odavno oslobođen svih dadžbina.

Primera ima na svakom artiklu, ali, recimo, kineski krompir je već oslobođen carina, dok će naši proizvođači čekati pet godina za krompir a čak deset godina za maline! Diverzija, razbijanje srpske poljoprivrede podrazumeva da „vođa“ planski, vrlo svesno, svesno favorizuje strane izvoznike, zanemarujući interese srpskih proizvođača, koji na primer, bacaju tone paradajza zbog mizernih cena, dok se domaće tržište preplavljuje albanskim i makedonskim.

Umesto da subvencioniše domaće privrednike za otvaranje fabrika za preradu paradajza, kako bi viškovi, ali i proizvodi niže klase mogli da budu plasirani, ukinte su carine na prerađen kineski paradajz, ostavljajući naše proizvođače na milost i nemilost već preplavljenom tržištu. Tako izgledaju Vučićeve prevare i lažna obećanja o ugovorenim cenama i poljoprivrednoj berzi, ali i obmane, i tako izgleda „čelično“ prijateljstvo sa Kinom svedeno na „čelično čerečenje“ domaćih proizvođača u borbi sa još jačom konkurencijom.

Samo ozbiljan zlotvor kakav je Aleksandar Vučić, mogao je da izvede ovakav „postupak“ ubijanja domaće poljoprivrede. Poređenja radi, 2011. godine, pred dolazaka diktatora „na tron“ Srbija je izvezla duplo više mleka i mlečnih proizvoda nego što je uvezla. Deset godina kasnije uvoz je premašio izvoz i to za skoro 50%.

Ovaj podatak uz podatak o padu proizvodnje mleka za 30% dovoljno govori o posledicama mafijaške strategije AV, manijaka koji sadistički gazi državu na čijem je čelu, prevarom, lažiranjem predsedničlkih izbora, nasiljem, gaženjem Ustava, Skupštine i svih institucija.

Da je u pitanju sadistička pljačka govori i podatak da je u celom svetu došlo do dramatičnog pada cena nafte, samo srpski diktator „hrabro odoleva“, držeći cene goriva nepromenjenim i nastavlja da pljačka građane i privredu. Iako je cena nafte u poslednje tri godine pala za preko 40%, cena goriva u Srbiji je danas na istom nivou kao i u maju 2022. godine, kada je razboijnik zagrmeo: „u rikverc sa cenama benzina i dizela“!

 Zato Srbija već godinama plaća najskuplje cene goriva u regionu, iako ima i sopstvenu naftu i modernu rafineriju, a osnovni razlog je čista pljačka, kojom sebi i svojoj podivljaloj falangi obezbeđuje abnormalno bogatstvo. Da bude još jasnije, na jednom primeru, od 196 dinara cene dizela, državi ide 107,5 dinara ili 55%, a za nabavku sirove nafte, preradu, transport, maloprodaju i sve ostale troškove, samo 88,5 dinara po litru. Dakle, pljačkanje građana svakog dana, na svakoj benzinskoj pumpi, čim sipaju prvi litar goriva. Nijedan opljačkani evro od goriva za 13 godina njegove lične diktature nije uplaćen za nastavnike i profesore u školama ali za Informer, vile i vozne parkove ima.

Divljanje Aleksandra Vučića vidljivo je na stotinama i hiljadama primera. Recimo, zahvaljujući njegovoj intervenciji, kompanija „Soft 4 smart“ koja nema nijednog zaposlenog od Narodne banke dobila je poslove u vrednosti od 32 miliona evra navodno za održavanja aplikativnih rešenja u okviru sistema Narodne banke.

Ko može da održava bilo šta u okviru državnog sistema ako nema nijednog zaposlenog, pogotovo velikog sistema kao što je Narodna Banka Srbije? To će AV jednom da objasni pred odlazak u zatvor. I to kako je od svakog izgrađenog puta puta „nestalo još dva“ takva. Gde su još dva moravska koridora, jer je početno ugovorena cena od 500 miliona evra došla do milijardu i 400 miliona evra na kraju. Kako je moguće da je rast troškova izgradnje puteva neproporcionalan povećanju cene troškova. Čak 7,1 milijarda evra na godišnjem nivou je ugovorena mimo zakona o javnim nabavkama.

Jedna od omiljenih Vučićevih prevara je „pregovarački postupak“. Naime, „u pregovaračkom postupku“ dogovorena izgradnja beogradskog metroa, „u pregovaračkom postupku“ dogovorena je  moravskog koridora, „u pregovaračkom postupku“ dogovorena je izgradnja fruškogorskog koridora. „U pregovaračkom postupku“ napravio je radnu grupu za pregovore sa „tom i tom“ firmom i dogovorio izgradnju projekta po ceni koja je duplo veća od tržišne. Dakle, „dogovorio“. Lično. Tim „postupkom“ je i započeo istorijsku pljačku Srbije još davnog decembra 2012. izgradnju moravskog i fruškogorskog koridora za 642 miliona evra sa kineskom firmom da bi danas ta dva projekta došla do cene od preko 3 (tri) milijarde evra, dakle, pet puta više!

Diverziju na Srbiju Aleksandar Vučić je počeo tako što je prvo prodao ili poklonio Kinezima istočnu Srbiju, kad im je doslovno ustupio rudnike bakra i zlata, uz rudnu rentu od tri odsto, dao im jeftinu struju, vodu i druge infrastrukturne pogodnosti.

Arapima je dao čitavo savsko priobalje u Beogradu i najplodnije poljoiprovredno zemljište širom Vojvodine. Krenuo je da prodaje i poklanja ceo potez od Drine do Divčibara. Celu Tamnavu, Kolubaru, preko Valjeva do Divčibara. Dakle, celu zapadna Srbiju. Dogovorom sa bvšim nemačkim kancelarom  Šolcom, litijum je praktično otrgnut od Kineza (koji su ga takođe hteli). Istok Srbije, preuzela je kineska firma Ziđin koja je za sebe vezivala brojne afere. Ubrzo, utvrđeno je da je povećan broj obolelih u Boru od kancera (čak 25 odsto), dok su kineski radnici miniranjem planine Starica uništili ovaj dar prirode do neprepoznatljivosti, prebijani su aktivisti koji su se borili protiv uništavanja životne sredine, dok je Vučić iznova ponavljao da je ceo istok Srbije živ zahvaljujući Ziđinu i rudniku.

Posledice druge kineske fabrike, Linglong u Zrenjaninu tek će se viudeti na životnu sredinu i građane ovog grada, tragedija velih razmera je na vidiku. Građani su nebrojeno puta govorili da su hektari zemlje poklonjeni „kineskim partnerima“, te da će tek biti problema za životnom sredinom. Pojavili su se u jednom trenutku pre par godina fotografije i snimci strašnih prizora, neljudskih uslova u kojima su radili kineski radnici, otvorio se problem zaštite ljudskih i radnih prava, ali su to Kinski poslodavci preko srpskog diktatora „uklonili“ iz medija.

Diktator na odlasku u pakao, ne propušta priliku da još jednom urinira na narod Srbije. U 21 veku  u sred Evrope, kupuje njihoive glasove po ceni od jedne litre ulja, jednog kilograma šećere, jednog kilograma soli, jednog kilograma pasulja, jednog kilograma pirinča.

Sve ovo je viđeno u selima oko Kosjerića, na poslednjih lokalnim izborima. Svedočenja seoskog stanovništva o tome danas su zahvaljujući društvenim mrežema svima dostupna. Zlotvor iz najnižih pobuda „obrađuje“ ljude niskih primanja, stara domaćinstva bez sredstava za život. Zlom je zatrovao i omladinu Srbije. Danas je Srbija na drugom mestu po broju kladionica u Evropi, tri puta više od proseka EU, sa oko 180.000 ljudi sa ozbiljnim problemom kockanja. Najmlađi registrovani zavisnik je imao samo osam godina, a na kliničkim tretmanima odvikavanja od kladionica u Beogradu se nalazi nekoliko osoba jedva starijih od 12 godina.

Za to vreme, Vučićev kupleraj uzima ozbiljno veliki novac i iz te „delatnosti“, dok njegovi EU parlamentarci pričaju u Briselu o „evropskim vrednoistima“ i „naprednoj Srbiji“. Jedna od takvih pojava je i izvesna Sandra Božić zvana „Trocevka„, predstavnik Srbije u Briselu. Usta puna Evrope, a torba krcata zlatnim karticama i sredstvima za „stimulaciju“.

Vršeći zastrašuju pljačku Srbije, diktator se posebno pobrinuo da njegov dojučerašnji „mastermajnd“ i razbojnik, ex generalni sekretar Vlade Srbije, Novak Nedić, ne ode „bez obeštećenja“. Nedićev otac Vojislav, inače poznati advokat, uknjižio je još neku luksuzni nekretninu u „zlatnim dobu“ AV džamahirije. Osim što poseduje raskošnu vilu u Crnoj Gori, u Rijeci Reževića, na svega desetak metara od mora (vila od belog kamena u čiju gradnju je uloženo više od milion evra), u Beogradu, u opštini Zvezdara, ima tri objekta, odnosno kuće od po 196, 65 i 52 kvadrata, dok u Dečanskoj ulici, u opštini Stari grad, ima trosobni stan. Novakovi roditelji, Vojislav i Branislava Nedić, grade „u realnoim vremenu“ zgradu petospratnicu na Vračaru. Sudeći prema građevinskoj dozvoli, oni će na privatnoj parceli zidati zgradu sa podzemnom garažom od skoro 1.600 kvadratnih metara, a svi stanovi će biti trosobni od oko 140 kvadrata. Uz cenu od 3.000 evra po kvadratu, tržišna vrednost novoizgrađenih stanova i garaža biće oko 4,8 miliona evra.

Zbrinuo je Aleksandar Vučić i svoga direktora Uprave za zajedničke poslove republičkih organa Dejana Matića (koji je te 2013. bio predsednik Opštine Zemun). Naime, on je tada za samo šest meseci od stupanja na funkciju predsednika Opštine, kupio 18 nekretnina, među kojima dve kuće, četiri njive, šume, poslovni objekat, pomoćne zgrade…Danas je „obeštećen“ novim nepokretnostima, a ni sefovimu mu nisu prazni.

Da bi uništavanje Srbije teko kako treba, što unutrašnjim, što spoljašnjim diverzijama i neopisivim pljačkama, diktatoru je bila potrebna i „ideološka podrška“ a našao je u svom „političkom ocu“, Vojislavu Šešelju, koga plaća iz budžeta sa 50.000 evra mesečno da mu povremeno bude „podrška“ a povremeno „opozicija“.

Zlotvor koji je Srbima na Kosovu „uterao“ kosovska lična dokumenta , kosovske registarske tablice, kosovsku policiju, kosovske granične prelaze, i koji je predao energetski sistem  Gazivode i rudarsko topioničarski sistem „Trepču“ (do tada podeljenu na „severnu“ i južnu“), danas laje kao besno pseto na oslobodice Srbije, optužujući ih da su „šiptari i ustaše“. Bolesni idiot jedino Rusiji ne sme da kaže ništa, mada je i ona u Srbiji dobila dve rafinerije, 500 pumpi, vodu ispod 50 metara, i milion tona nafte iz Vojvodine (uz dužno poštovanje činjenici da još jedino ruski energenti mogu da spasu Srbiju na jesen i u zimu 2025-2026).

Može biti da će srpski diktator na sudu da ponovi ovu rečenicu i objasni pred put bez povratka, njen poslednji deo i na šta je stvarno mislio: „Nikada nisam ukrao ništa, nemam nijedan račun u inostranstvu i sa mnom se ne može razgovarati na takav način. Ja imam i svoj lično ponos, pogledajte koliko sam ja razgovarao sa svetskim državnicima, a koliko drugi. Ne znam za što se opozicija zalaže, osim da je Vučić kriv. Netko je morao doneti teške odluke: mi moramo poštovati integritet drugih zemalja“.

Njega, na kraju diktature bez presedana u prošlosti Srbije, neće imati ko da „obešteti“. Zločin protiv naroda i države, putem veleizdaje i diverzija, vodi ga na dugu robiju. A, tamo može i sa malim budžetom da broji preostale godine.