Završena je dugogodišnja manipulacija Aleksandra Vučića sa srpskim narodom u regionu na koji se redovno pozivao i predstavljao kao njegov zaštitnik. Sukobio se diktator sa svojim glavnim političkim osloncima u BiH (R.Srpska), u Crnoj Gori, pa čak i u Hrvatskoj…Kako sada izgleda, desetine milione evra koje je iz budžeta Srbije bacao na navodno „rešavanje nacionalnog pitanja“ od Banjaluke do Podgorice, završavalo je u  džepovima i sefovima lokalnih razbojnika i tajkuna. Diktatora nikada nije zanimalo ni neko „srpsko pitanje“, već samo manipulacija ojađenim narodom koji bi za njega glasao ili bio statista u svakoj predstavi. To je na svojoj koži osetio i Milorad Dodik, bivši predsednik srpskog entiteta BiH, koji je ipak našao spas za sebe i svoj biznis, „pomirenjem“ sa Amerikom. Vučić neće imati sa kim da se pomiri. Jer ga niko ne želi. Ni u ratu ni u miru.

Nikola Vlahović

Prvih dana septembra 2025. godine, u vreme potpisivanja Deklaracije o vojnoj saradnji Hrvatske, Slovenije, Albanije i Kosova (članica NATO), javnost u Srbiji nije znala da je pre tog događaja i srpski diktator Aleksandar Vučić bio pozvan od strane generalnog sekretara NATO, Marka Rutea (Rutte), kako bi bio obavešten o nameri ove alijanse da uključi i Srbiju u pomenutu Deklaraciju, i to kao „posmatrača“ i punopravnu članicu Partnerstva za mir (pri NATO paktu).

U ovoj stvari izuzeta je Crna Gora kao članica NATO jer ne raspolaže odgovarajućim vojnim potencijalom a čak i njeno nebo po ugovoru čuvaju avijacije Grčke i Italije jer svoju nema. Izuzeta je i Bosne i Hercegovina, koja je pod formalnim protektoratom multinacionalnih jedinica koje odgovaraju OHR.u (Office of the High representative- kancelariji Visokog predstavnika Ujedinjenih nacija).

Prema izvorima MT, Vučić nije reagovao na poziv Marka Rutea, već je u isto vreme istim povodom otišao „na konsultacije po pozivu“ kod kompromitovanog ambasadora Ruske federacije u Srbiji, Aleksandra Bocan Harčenka, koji mu je „stavio na znanje“ da Moskva računa na „vojnu neutralnost Srbije“.

Konačno, kad je u javnosti odjeknula vest da je potpisana nekakva Deklaracija između Slovenije, Hrvatske i Albanije (sa Kosovom, takođe kao „posmatračem“), srpski diktator je, navodno začuđen, rekao da su ti akti „jasno i izrazito neprijateljski prema srpskom narodu i državi Srbiji“ i da su se „slični savezi pred Veliki (Prvi svetski) rat pravljeni na gotovo istovetan način“, počeo je njegov višednevni cirkus.

Žalio se ucveljeni diktator građanima Srbije, kao da ništa ne zna o tome: „Zabrinjava me ćutanje EU i NATO“. A, najavio je i  da će „razgovarati sa Generalnim sekretarom NATO“ (Rute ga je pre toga već pozvao, a taj telefonski razgovor desio se mesec dana kasnije i nije imao nikakvog značaja).

U međuvremenu, ministar spoljnih i evropskih poslova Hrvatske, takođe više puta kompromitovani Gordan Grlić Radman, vrlo nevešto, u nameri da razotkrije ulogu Aleksandra Vučića u vezi sa ovim slučajem, izjavio je kako Deklaracija o vojnoj saradnji Hrvatske i drugiuh pomenutih učesnika nije usmeren protiv Srbije:  „To što je gospodin Vučić izjavio, on očito želi skrenuti pogled sa vrlo teške situacije u Srbiji na druge situacije, nema to nikakve veze sa Srbijom ili bilo kakvim događajem kojim bi se stvorio osećaj da se radi protiv Srbije“.

Vučić je „promptno“ na televiziji Pink rekao da „moramo da budemo svesni nečijih namera“, kao i da „moramo da dobro razumemo da imaju snažnu zaleđinu u NATO“.

Ove i slične igre AV pred srpskom javnošću, sve do nedavno su mu koristile u svrhe držanja građana u nekoj vrsti stalnog vanrednog stanja. Onda se desila masovna pobuna studenata i svih slojeva srpskog društva, koja je njegov razbojnički režim potpuno razotkrila, čak i tamo gde je bio siguran da je „mrak stabilan“ a njegova mafija neprikosnovena.

Ipak, uspeo je ovaj bolesni tiranin u protekloj deceniji da raširi zastrašujuću propagandu o ugroženosti Srbije u regionu, najavljuje ratove, katasotrofe, podeli narod, zavadi rodbinu, prijatelje, pa čak i da predstavnike srpskog naroda u BiH, Crnoj Gori i Hrvatskoj sukobi među sobom. Ćuti već dugo Milorad Pupovac u Zagrebu, ali, nije ćutao Milorad Dodik u Banjaluci.

Pre samo godinu dana, zvanični stav Sjedinjenih Američkih Država bio je jasan: Dodik je remetilački faktor u Bosni i Hercegovini i neko ko podriva stabilnost regije. Još konkretnije, Milorad Dodik je za SAD bio „brutalni kriminalac“, kako ga je nazvala Ann Wagner, republikanska zastupnica iz St. Louisa, koja je rekla da „nema ni trunku strpljenja za Dodikove najnovije vratolomije o (pokušanom) državnom udaru u Bosni i Hercegovini“.

I, dok je Dodik bio spreman da sluša Vučićeve „radikalne“ ideje, pa čak i da ih primenjuje u Bosni i Hercegovini, za to vreme je taj isti Vučić javno i tajno podržavao jedinstvenu BiH prema Dejtonskom mirovnom sporazumu.

Kad je Dodik shvatio da će ga šizoidni diktator sa Andrićevog venca u Beogradu „pustiti niz vodu“, odlučio je da napravi za sebe jedan „istorijski“ Pax Americana, ili dogovor sa vladom SAD. I to, vrlo uspešan.

Naime, diplomatski izvor MT je vrlo precizno sažeo „pomirenje Dodika i Vašingtona“ u jednoj rečenici: „…Njegov dogovor s Amerikancima ukazuje na dublje promene u načinu na koji se vodi politika u Bosni i Hercegovini. Više nije pitanje „kada ona ulazi u EU“, već „ko definiše uslove i dinamiku ulaska“.

Ovaj visoka diplomatska pirueta koju je Dodik izveo, razbesnela je Vučića do te granice, da je hitno uputio svoga „emisara“ Miloša Vučevića u Banjaluku. Prisutni svedok ovog događaja, V.L. ovako je opisao šta se tada dešavalo:  „…Atmosfera u Banskom dvoru bila je veoma neprijatna i okupljeni iz kabineta su slušali i gledali kako se Dodik povišenim tonom, vikom i pretećom gestukilacijom obraćao Vučeviću, ljut zbog poruka koje je doneo iz Beograda, koje su izgleda takođe bile preteće. Vučević se trudio da bude smiren ali je više puta ponovio Dodiku šta Vučić i Vlada u Beogradu misle o njegovom putu u Ameriku, da ga vide kao izdajnika, te ga optužuju zašto nije obavestio Vučića šta namerava da uradi…“

Šta je Vučića ustvari razbesnelo? Pre svega, činjenica da ga Dodik nije ni obavestio da će Ana Trišić Babić biti imenovana za vršioca dužnosti predsednika Republike Srpske, i to što se sa njim (kao „vrhovnim vođom“ nije dogovarao o tome „šta će pričati u Americi“.

Nakon Dodikovog govora u Banskom dvoru konačno se saznalo da je  doskorašnji predsednik BiH entiteta Republika Srpska prihvatio američki predlog da BiH uđe u NATO pakt, a da se sva nepokretna imovina oba entiteta registruje u Centralni registar i katastar države Bosne i Hercegovine!

Nakon svega štomse desilo, Dodik je rekao: „Volimo Srbiju i kad se ne razumemo“, ali, Vučića više nijednom nije pomenuo.

Svemu ovome, godinama ranije, prethodila je gruba „upotreba“ Milorada Dodika od strane njemu tada najbližeg čoveka, Aleksandra Vučića. Ništa tako ne može prikazati podli karakter ovog zlog tiranina, kao što to može njegov odnos prema čoveku koga je vodio sa sobom kao „beskompromisnog partnera“. Poslednjih meseci, kad je Dodiku zapretila američka i evropska blokada poslova i života uopšte, i kad je shvatio šta Vučić ustvari radi, krenuo je svojim putem.

Svedoci koji dobro znaju Dodika kažu da mu je „pukao film“ kad je Vučić preko svojih „Pinkova“, „Informera“ i „Hepija“ i sličnih jazbina saopštio doslovno ovo: „…Moram da zamolim Dodika da pozove sve političke aktere u BiH, ali i predstavnike EU i SAD i Ruske Federacije i Kine, da pokrene dijalog, da pokrene razgovore. Znam da mu nije sada lako, ali da pokaže srpsko opredeljenje za mir, za rešavanje problema kroz dijalog, a ne kroz pretnje“…I Dodik mu je odgovorio u svom stilu: „Pozivam ih na razgovor, stojim na raspolaganju. Ako me pozovu, nudim im se da sutra dođem u Sarajevo, gde god hoće, ja ću doći. Ja sam spreman na razgovor“, i dodao da R.Srpska nema nijedan ratni plan te da je spremna na razgovor.

Bio je to trenutak kad je Vučić hteo da pokaže kako je „veliki mirotvorac“, da pokuša i na taj način da se približi predsedniku SAD Donaldu Trampu, koji ga već dugo drži na „higijenskoj distanci“…Hteo je AV da baš on o BiH pregovara sa Amerikancima, da on pravi dogovore i za Kosovo i za Republiku Srpsku, i za sve drugo, od investicija do naoružanja, samo da sebe predstavlja sebe predstavi kao „vođu svih Srba“.

Neposredno uoči Dodikovog odlaska u SAD i njegovog spektakularnog, pobedničkog povratka, srpski diktator je već javno nudio „svoj koncept novog modela Evroposke unije“. I, kao svaki umišljeni idiot, doživeo poniženje. Dodik je ekspresno obavio ono što on nije godinama ni mogao ni znao, a ni hteo. Očajnički je 9. decembra 2025., samo dan uoči odlaska u Brisel da prisustvuje radnoj večeri koju organizuju predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Evropskog saveta Antonio Košta, zavapio da bi „Ulazak Zapadnog Balkana u celini u EU bio najbolja ideja“. Pa je počeo da „pametuje“ i pita: „Ako neko izostane, šta ćete raditi sa tim zemljama? I znam da svi pričaju o usklađenosti, ali ovde se radi ne samo o budućnosti regiona već o budućnosti Evrope. Da nas prime sve zajedno, bez izuzetka, svi će se bolje osećati, i Albanci i Bosanci… Čujem samo dobre reakcije na ovu ideju i to ću reći Antoniju Košti i Ursuli fon der Lajen„.

Umesto predsednika Evropskog saveta i predsednice Evropske komisije, na ovu njegovu izjavu oglasio se ironično predsednik Vlade Crne Gore, Milojko Spajić, koji mu je preko naloga na mreži X odgovorio: „Saglasan sam da bi čitavom Zapadnom Balkanu EU trebalo da bude finalna odrednica. Međutim, mi ćemo vas tamo čekati već od 2028. godine i navijamo da istinski požurite i ubrzate ostale kandidate iz okruženja!“ Istina, Spajić je politički diletant, običasn berzanski mešetar, a sa priključenjem Crne Gore EU nema nikakve veze. Administracija u Briselu doslovno samostalno „uređuje papire“ i priprema Crnu Goru da ne uđe u Evropu kao država bez zakona, ali sa 5000 službenih vozila.

Uveče kasno,  nakon 22h, 10. decembra 2025 godine, na Međunarodni Dan ljudskih prava, srpski diktator Aleksandar Vučić, nakon teške večere i ispraznih razgovora o „energetskoj budućnosti Srbije“ sa čelnicima EU, stao je oborene glave pred kamere svog TV cirkusa i saopštio tužnu vest: Srbija je još daleko od EU, „a šta će dalje biti ne znam“…

Samo nekoliko dana ranije, na veliko iznenađenje javnosti, predsednik Skupštine Crne Gore Andrija Mandić je na poziv Lindzija Hola, predsednika Donjeg doma Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva (House of Commons ili, kako ga zovu „majka svih parlamenata“), bio gost u Londonu. Iznenađenje je utoliko veće što niko od predstavnika zemalja Kvinte (ni drugih zemalja EU) nije došao na njegovo prvo ustoličenje u Skupštini Crne Gore, a ni kasnije, posebno nakon što je dobio zabranu ulaska u EU jer ga je Hrvatska stavila na svoju „crnu listu“ zbog poznatih događaja oko „od Vučića naručene“ Rezolucije o Jasenovcu i otvorene rehabilitacije nekih ratnih zločinaca iz Drugog svetskog rata. Ali, Britanci imaju svoju ulogu u Evropskoj uniji, uprkos tome što su iz nje izašli. Posebno, nakon što Donald Tramp ima u planu „rekonstrukciju“ EU. Jasnije rečeno, demontažu ovakve zajednice država i naroda. U tom smislu je jasno da je Mandić dobio „ponudu“ u Londonu, sličnu onoj kakvu je Dodik dobio u SAD. A, uz svu ljubaznost kojom je primljen u Donjem domu britanskog parlamenta, samozvani „vojvoda“ je upozoren da ni slučajno ne problematizuje činjenicu činjenicu da je Crna Gora priznala Kosovo i da ničim ne ometa nastavak stopostotne usaglašenosti spolje politike Crne Gore prema Evropskoj uniji i evroatlanskim strategijama.

A to znači, da na sve dosadašnje „direktive“ njegovog stvarnog gazde Aleksandra Vučića, odmah zaboravi. Kako glasnici javljaju, Mandić se nimalo nije bunio. Naprotiv, godilo mu uvažavanje vazda lukavih Engleza. Jer, i on taktizira, „čeka šta će biti sa Vučićem“…A, tu su i neki poslovi. SPC je na primer četvrti najveći investitor u Crnoj Gori. A, kako je poznato, svaka crnogorska vlast je slaba na brzu zaradu, na lukrativne poslove, makar bili i protivzakoniti, kriminalni.

Od 1. januara 2026., Crna Gora uvodi i vize državama iz kojih dolazi najmanje dve trećine turista u Crnu Goru. Turskoj, azijskim državama, Rusiji…To će biti veliki udaraca na lokalnu ekonomiju. Ali, krupnom kapitalu neće smetati. U takvoj atmosferi, narodu se podmeću „identitetska pitanja“, podele i priče o četnicima i partizanima. Vučić se ozbiljno spremao da iskoristi takvu situaciju i napravi nešto poput one propale ideje na Kosovu o „zajednici srpskih opština“. I pronašao je neke korumpirane ali priglupe „jastrebove“ za taj posao. Ipak, „arbitraža“ Evrope i Amerike nad Crnom Gorom, znatno je lakša nego u Srbiji. Radi se o minijaturnoj državi čiji broj stanovnika je ravan opštini Palilula i Vračar u Beogradu.

No, bez obzira na sva Vučičeva mešetarenja u regionu, među njegovim „velikim prijateljima“ i „osvedočenim neprijateljima“ koje je menjao kao pelene kad se uneredi, pa čak i svoj odnos prema njima (neki su od protivnika postali saveznici i obrnuto), ovaj suludi tiranin pada na „ruskom pitanju“ i na Trampovoj strategiji za Evropu.

Prema onome što je do sada poznato, u Kremlju su mu vrata zatvorena 28-29 februara 2024. godine, u vreme kad se u Tirani (Albanija) održavao Samit Jugoistočna Europa-Ukrajina, gde su „domaćini“ bili albanski premijer Edi Rama i vođa režima u Kijevu, V. Zelenski. Na tom samitu pojavile su se sve same „velesile“ uključujući hrvatskog premijera Andreja Plenkovića, predsednice Moldavije Maje Sandu, predsednika Srbije Aleksandar Vučić, predsednice Kosova Vjose Osmani, predsednika Severne Makedonije Steve Pendarovskog, predsednice Veća ministara BiH Borjane Krišto, predsednika Crne Gore Jakova Milatovića….

Na društvenim mrežama pojavio se tih dana snimak neformalnog razgovora između hrvatskog premijera Andreja Plenkovića i Aleksandra Vučića, koji se ticao prodaje municije režimu u Kijevu. Nastala je uzbuna, postojeći snimak je „prekriven“ tonskim smetnjama, a onda i potpuno izbrisan. U uvodnom obraćanju na tom samitu, Zelenski je otvoreno zatražio da zemlje jugoistočne Evrope pokrenu veliku proizvodnju oružja i municije svih kalibara. „Vidimo probleme sa snabdevanjem municijom. To utiče na situaciju na ratištu. Zainteresovani smo za zajedničku proizvodnju sa vama i svim našim partnerima“, rekao je tom prilikom Zelenski.

Čim je napravljena pauza, Vučić je prišao Zelenskom i ponudio mu da se Srbija obaveže ugovorom da isporučuje 10.000 tenkovskih granata mesečno. Kad je neko od stranih novinara prišao da ga pita za eventualne isporuke oružja i municije iz Srbije, izbegao je tu „nezgodu“ i hitro se okrenuo ka svojim pratećim „novinarima“ iz Srbije koji su mu takođe ekspresno postavili takozvano „šlagvort pitanje“ na sasvim druge teme. Žalio se tog dana u Tirani da ga „loše tretiraju u regionu“ pa je kazao: „Ćutao sam na svaku uvredu koja je dolazila iz regiona. Neki ljudi iz Prištine su me optuživali, optuživali su Srbiju, optuživali su naš narod. Ćutao sam. Gubio sam političke poene, ali sam ćutao. Želeo sam da sačuvam stabilnost, mir. Kada su to radili iz Sarajeva, kada su to radili iz Zagreba, ćutao sam. Skoro nikada, nikada nisam reagovao!“

Nije od tada mnogo prošlo, svojim „kanalima“ u Kosovskoj Mitrovici koji sarađuju sa Albancima poslovno, ponudio je da njegova „Srpska lista“ uđe u Skupštinu Kosova čim se formira (a, koju Ustav Srbije inače ne poznaje niti priznaje). Naravno, sve to uz određene poslovne koncesije, partnerske investicije na Kosovu preko „trećih liuca“ i sl.

Čekao je srpski diktator duže od godinu dana i dočekao željeni dan. Tačnije, 19. aprila 2025., zajedno sa ostalim poslanicima u Skupštini Kosova, članovi njegove „Srpske liste“ položili su zakletvu u kojoj se navodi da će se „zalagati za zaštitu i poštovanje ustavnosti, zakonitosti, suvereniteta, teritorijalnog integriteta, institucionalnog integriteta Kosova i obezbeđivanje garancija ljudskih prava i sloboda“. Predsedavajući je u tim trenucima zatražio od poslanika da ustanu dok im je čitao zakletvu, a zatim je naglasio da moraju da je potpišu, kako bi bila validna.  Prema snimcima prištinskih elektronskih medija, zakletvu su potpisali svi, uključujući i poslanike Srpske liste. Da su poslanici te stranke potpisali zakletvu, potvrdio je i predsednik Udruženja novinara Kosova, Džemailj Redža, koji je naveo da su oni to uradili kako zakon nalaže, ali da su od kamera „pokušavali da sakriju potpisivanje“…Javnost u Srbiji mogla je jedino putem društvenih mreža i samo dva Tv kanala da vidi te sramotne scene.

Ali, da bi sebe, po ko zna koji put predstavio kao „žrtvu, mučenika i borca“ pred sam kraj ove godine, 3. decembra 2025., srpski diktator šalje „moćnu poruku građanima“ putem Instagram naloga i to u stanju teškog pijanstva, jedva sklapajući rečenice (što se na video snimku jasno vidi!) gde je kazao nešto što zaslužuje ozbiljnu prihijatarsku analizu: „…Ja znam koliko se ne sviđam ni onima u Zagrebu, ni onima u Sarajevu, ni onima u Podgorici, ni onima u Prištini. Znam koliko nisam omiljeni lik ni u Vašingtonu, ni u Briselu, ni u Moskvi, ni ovamo, ni onamo. Ali, morate da razumete, zbog svega toga ja sam najponosniji! Jer ja znam da radim najbolji posao za našeg čoveka u Pirotu, Somboru, Kikindi, Priboju i Prijepolju. I to su za mene najvažnije stvari. Zbog toga sam se kandidovao, zbog toga sam dobio podršku i poverenje naroda, da brinem o svojoj zemlji, o svom narodu, o svojim građanima i to ću nastaviti da radim u budućnosti!“

Zlo koje je Aleksandar Vučić proizvodio 13 godina, teško je sagledati bez dubinske analize svih mehanizama pljačke, korupcije, mafijaških grupa i povlašćenih razbojnika koji su zauzeli visoke državne funkcije, direktorske pozicije u javnim preduzećima ili ušli u multimilionske poslove uz njegovu pomoć i pomoć „bespovratnih miliona“ iz budžeta Republike. Vučić jeste prema svim merilima državni neprijatelj Srbije broj 1. Ali, na njegovoj radikalskoj deponiji žive brojni mega-štakori, iz ovog ili prethodnih režima. O njima će se tek pisati i pričati kad krene „deratizacija“ i sudski postupci. Neke od njih nikako ne treba zaboraviti…Jer, brutalno su se obogatili i oni koji su doslovno „bez gaća“ došli u Srbiju.

Zgodan „model“ i ogledni porimer, svakako bi moga biti i izvesni Branko Radujko iz bivše Krajine koji je kao izbeglica iz Knina 1998. godine došao u Podgoricu i tamo diplomirao na Pravnom fakultetu, a onda ubrzo „upao u biznis“ u vreme „demokratskih vlada“ u Srbiji gde je svojevremeno radio na vraćanju Srba u Hrvatsku preko UNHCR, dok je on ostao ovde da menja stranke i funkcije i pljačka državu. U biografiji punoj neikada procesuiranih kriminalnih radnji, stoji da se svojevremeno dobro „očešao“ o Telekom Srbije gde je navodno sprovodio proces „transformacije kompanije“ a uzgred napravio na desetine teških zloupotreba službenog položaja i nikad nije odgovarao pred sudovima ove države zbog toga. Bio je na poziciji izvršnog direktora NIS Gazpromnjeft, direktor Uprave carina u okviru Ministarstva finansija Republike Srbije, bio je zamenik predsednika Upravnog odbora „Jugoimport SDPR“, član Upravnog odbora HIP „Petrohemije“ i Fonda PIO, predsednika Nadzornog odbora Garancijskog fonda Srbije, bio je šef kabineta šef kabineta premijera Zorana Živkovića, pa specijalni savetnik predsednika Borisa Tadića za regionalnu politiku, a dve godine kasnije postaje i generalni sekretar predsednika. Danas je Radujko generalni sekretar mafijaško-udbaškog Fudbalskog saveta Srbije, gde se predstavlja kao „fudbalski radnik“. Ali, ovo je tek manji deo uloga i funkcija koje je vršio. Čime se to „preporučio“ u svakoj od njih, nije teško pretpostaviti, ako se zna kakva „topla braća“ sede već godinama u vrhovima države, na vodećim pozicijama.

Oni koji su išli ovom zemljom ispravne kičme, loše su prošli u svim režimima, posebno u ovom sadašnjem koji ružno završava svoju epohu. Oni koji su znali ili imali naopaku potrebu da se sagnu, promovisani su na svaki način. I javno i tajno u budoarima kupler-majstora beogradske dekadencije.

Ličnosti poput njega ili neke javnosti donedavno potpuno nepoznate Dubravke Đedović-Negre, koja je došla „niotkuda“, upotpunjena sa francuskim prezimenom i ušla na velika vrata u Vladu Srbije, ima na desetina i stotine na najodgovornijim funkcijama. Srpski diktator ih je birao samostalno, po tome koliko su mu bliski. Pokazali su svi redom zavidan talenat za prevaru i promenu uloga. Đedović-Negre je postala Đedović-Handanović, koja se na funkciju ministarke energetike pokazala odmah u startu, tako što je za pomaljenog diktatora posao predaje energetskog sektora Srbije predala norveškoj državi, a preko nje i Američkim kompanijama. Zašto je Đedović-Handanović napustila dobro plaćen posao u međunarodnoj finansijskoj instituciji i došla da bude ministarka za samo 2000 evra mesečno? Naravno, zato što visoko mesto u kriminalnom režimu znači mnogo više brojki u „vanrednim prihodima“. Recimo, to je u njenom slučaju 250.000 godišnje, bez drugih prinadležnosti i provizija.

U slučaju gore pomenutog Radujka, u pitanju su multimilionske sume, ali, to bi tek neko novo tužilaštvo moralo da sabere, preciznim utvrđivanjem (anamnezom), stanja u firmi New Media Team koji vodi njegova „službena“ (formalna) supruga, te kakve poslovno prijateljske veze imaju sa rasparenim bračnim parom Željko-Jovana Joksimović. Na mitinge Aleksandra Vučića, ovakva kleptokratija se nikada ne pojavljuje. To je rezervisano za gladne i opljačkane iz zemalja regiona. To je bila, ukratko rečeno, suština dvosmerne regionalne politike slomljenog diktatora…

Vozio je on njih dugo, a sad se nalazi u „slepoj ulici“. Nema dalje. Ni u njegovom selu ni u Briselu.