Nešto manje od 6,5 miliona državljana Republike Srbije, za manje od dvadeset godina, ostalo je bez državne imovine, dakle, onoga što je pripadalo svima. Najžešća pljačka dešavala se tokom poslednjih 13 godina okupatorske diktature i otimačine koju je sprovodio Aleksandar Vučić sa svojom radikalsko-naprednjačkom mafijom. Tu nekadašnju državnu imovinu, mimo svih zakonskih procedura, tajnim ugovorima ili ličnim pogodbama, ovaj bolesni samodržac predao je u ruke stranim kompanijama, koje danas od nje ubiraju milijarde evra i dolara profita. Prema najnovijim podacima MMF-a, blizu polovine srpske državne imovine nalazi se u rukama stranih korporacija, a ostatak pod kreditnim hipotekama najvećih svetskih bankarskih institucija. Šta će nakon pada jednog razbojničkog režima ostati od Srbije, kad se budu sabrala dugovanja, kamate i vrednost otetih državnih resursa i kako će dalje ova država nastaviti da živi, sve su to otvorena pitanja na koje niko nema odgovor. Sadašnjost je mračna a budućnost nepoznata. Jedino je želje za slobodom postojana. Snaga te želje biće najjači motiv da Srbija ustane iz blata u koje je bacio jedan zločinački režim.

Nikola Vlahović

Ko može i da li može da izvuče Srbiju iz političkog, ekonomskog i kulturnog rezervata koji će ostati takav i nakon diktature, ako se temeljno ne promeni? Čime Srbija još raspolaže, u ljudima i resursima nakon temeljne pljačke, sa kim će Srbija biti u već duboko podeljenom svetu? Ova i mnoga druga pitanja, već odavno su predmet spoljopolitičkih analitika najvećih svetskih sila. 

Naime, rok upotrebe srpskog diktatora je istekao, na sve četiri strane sveta, izuzev nekih bivših afričkih kolonija (poput, na primer, Gane, koja je nedavno sa Markom Đurićem, ministrom spoljnih poslova, potpisala ugovor o slobodnom boravku i radu u Srbiji). Da je Vučić „gotov“, vidi se iz površnog pregleda evropskih web portala i štampe, u kojima se ovaj samodržac opisuje onakvim kakav jeste.

Tiražni nemački Špigel (Der Spiegel) ga naziva „lutkarom iz Beograda“ i upozorava na to da se radi o diktatoru i režimu koji je „faktor nestabilnosti na Zapadnom Balkanu„. Američki CNN koji je dugo (u vreme Bajdenove vlade) o Vučiću govorio pozitivno, sada kritikuje zapadni pristup „koji ne vidi destabilizujuću ulogu srpskog predsednika“, navodeći da Zapad u njemu „ne vidi zlo koje destabilizuje Balkan„. 

Ugledni nemački Frankfurter Allgemeine Zeitung (FAZ), sve češće ga pominje kao veliki problem i „bolesnika“ u Evropi. Britanski Gardian, koji je do nedavno govorio o njemu kao „jakom čoveku na Balkanu„, sada piše ovako: „Nada da će se Vučić razvijati u procesu pristupanja EU je disfunkcionalna.. Ništa više ne može da se popravi sa njegovim režimom ni kroz njegove navodne pregovore o članstvu u EU“.

Američki Vašington post („Washington Post“) procenjuje da je američka politika koja ga je podržala „sve neuspešnija“ i sugeriše da je „verovatno vreme za novi pristup“ prema Vučiću. Doajen američke političke scene Bob Menendez, više puta je javno upozoravao i bivšu i sadašnji vladu SAD da je vreme da osujete „pokušaje“ Vučićevih daljih „eskalacija“ u regionu.

 I članovi nemačkog Bundestaga, u poslednje vreme sve češće zahtevaju da se „zatvori slavina autokratskom režimu u Srbiji„, da se prekine sa finansiranjem projekata u Srbiji i drugim zemljama koje ne poštuju slobodu medija i demokratska pravila.

Ne zaostaje u oštrom tonu ni Rusija, preko istaknutih ličnosti, poput Aleksandra Dugina, nezvaničnog „ideologa“ Kremlja, koji je više puta javno osudio Vučićevu autokratiju, pa je između ostalog kazao kako je „i poslednji  trag legitimiteta Vučićevog režima nestao„. Daleko je odjeknula njegova rečenica: „Nema kompromisa, Vučić mora da ode!“

Igor Korotčenko, glavni urednik ruskog vojnog magazina „Nacionalna odbrana„, na prvom i najgledanijem ruskom TV kanalu, (Rusija-1) izjavio je u sred najgledanije emisije „60 minuta“ da Vučiću više niko u Evropi ne dozvoljava „popravni ispit“, te da „ni Britanci ni Nemci više ne vide u njemu nikakvog partnera“… Upadljivo je da o Vučiću sve najgore misle glasnogovornici vojnog establišmenta Ruske federacije, a da ga diplomatija ove velesile više uopšte ne pominje.

U takvim okolnostima, svaki dan i mesec duže koji odlazeći srpski diktator bude proveo na vlasti, biće ispunjen novim pljačkama, prevarama, širenjem verske i nacionalne mržnje, deljenjem Srbije na „pravu“ i „krivu“, huškanjem na građanske obračune i dalje izluđivanje građana ove zemlje. Što brže padne njegova kriminalna piramida, brže će se saznati za teška krivična dela koja je Aleksandar Vučić sa svojom radikalskom bandom počinio protiv Ustava i protiv zakona Republike Srbije.

Ali, sa čim će se Srbija suočiti kad dođe „dan posle  njega“? Ima li Srbija svoga Vinstona Čerčila, koji je 1945., posle pobede nad fašizmom kazao da Britancima obećava samo „krv, znoj i suze“, kako bi izgradili novu državu i društvo?

Narod ove stare evropske države, ključne zemlje centralnog Balkana, čeka suočenje sa strašnom istinom: prodati su, poklonjeni, ustupljeni, rentirani, opljačkani i unazađeni ekonomski i socijalno barem pola veka, a kulturno gurnuti u mrak ksenofobije i podela. 

Ipak, najgore od svega tek sledi: prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) za 2024. godinu, bruto domaći proizvod (BDP) Srbije u nominalnom iznosu iznosi manje od 63 milijarde američkih dolara, od čega polovina odlazi na dugove i divljačke hirove Vučićevog režima (samo Expo 2027, košta za sada jednu trećinu bruto BDP). Dobar deo toga čini proizvod stranih firmi u Srbiji od koga ova država ima vrlo ili nimalo malo koristi. U mnogim slučajevima, ima samo nenadoknadive štete.

Dolazi vreme kad će se saznati šta je sve režim bivšeg radikalskog vodonoše oteo Srbiji i dao strancima na upravljanje? Čiju podršku je u Evropi i van nje imao za tako temeljnu devastaciju države… Primera razbojničkih akcija direktno uperenih protiv interesa Srbije ima na stotine.

Jedna od najvećih je bila ona kad je ličnom akcijom uperenom protiv jednog od tri primarna državna resursa, „preveo“ je Elektro-proivredu Srbije (EPS) iz državnog javnog preduzeća u akcionarsko društvo, čime je otvorio put unapred dogovorenim stranim kompanijama da postanu njegovi vlasnici. Tako je omogućio da američka offshore kompanija UGT Renewables LLC potpiše nekakav „Sporazum o strateškoj saradnji“ kojim stiče pravo da kupi do 49 % akcija EPS-a, uz obavezu investiranja oko 17 milijardi evra u prethodnoj fazi (pre finalnog preuzimanja potpune kontrole).

Da bude jasnije: godišnji profit EPS je milijardu evra, a pomenuti američki gigant dobija takav EPS na poklon, čim formalno „prošeta“ svoj novac sa svog računa na svoj račun. Radi se o kompaniji koja barata sa stotinama miliona evra i to što će sama sebi da „investira“ 17 milijardi evra, za Srbiju ne znači ništa. Ali, srpski diktator je baš tako zamislio providnu prevaru pod oblandom koju je nazvao „strateška saradnja“. Ukratko, Srbija više neće biti vlasnik svog elektroenergetskog giganta.

Omogućio je srpski diktator svojim „mađarskim prijateljima“ da dodatno povećaju svoj udeo u delovima EPS i učestvuju „u podeli plena“. Naime, mađarska državna kompanija MVM sada kontroliše vitalnu energetsku infrastrukturu na teritoriji Srbije i upravljanje kopovima Drmno, Kolubara i Kostolac, kroz navodno „finasijsko konsolidovanje“, a ustvari, podizanje cene vrednosti prilikom preuzimanja od strane američke kompanije. Da profit „broje“ i Vučić i Orban, a da i Amerikanci budu „siti“.

Srbija je zahvaljujući okupatorskom režimu poludelog radikala, ostala i bez vlasništva nad hidroenergetskim potencijalima. Brane i akumulacije na Drini, Đerdapu i Bajinoj Bašti, ključna su„roba“ u pregovorima sa budućim akcionarima. Đerdap sigurno preuzima američka kompanija bliska Pentagonu, nakon dogovora sa rumunskom stranom koji je već napravljen kao vid „geostrateškog“ posla.

Takozvani „strani partneri“ koje je režim AV doveo u Srbiju, već su izabrani kao budući vlasnici distributivne mreže i pametnih brojila, kroz Energotehniku i Elektromontažu. Prema saznanjima izvora MT, američki vlasnici EPS zadržaće funkciju glavnog snabdevača električnom energijom.

Suočiće se građani Srbije sa šokantnom istinom da su najvredniji delovi srpskog elektroenergetskog sistema (proizvodnja, transport i distribucija struje) prepušteni stranim kompanijama. Moraće svrgnuti srpski diktator da odgovara zbog njegove lične inicijative za reformu zakonskog okvira pod kojim su stvoreni uslovi za potpuni gubitak kontrole nad nacionalnim energetskim resursima.

Podsećanja radi, na sličan način opljačkao je od države i za smešan novac (105 miliona koje niko nije video u budžetu Srbije!) odobrio “ preuzimanje“nekadašnjeg srpskog i jugoslovenskog giganta PKB-a, od strane arapske kompanije Al Dahra koja je uspostavila potpunu kontrolu nad najvećim i najvrednijim površinama obradivog zemljišta u Vojvodini.

Doveo je Vučić i američku kompaniju Cortev Agriscience (SAD) u Srbiju, koja se nije javno posebno predstavila ali je poznato da je „globalni lider“ u proizvodnji semena i zaštitnih sredstava. Zahvaljujući isključivo politici Aleksandra Vučića,  ona danas drži monopol u Srbiji od koga zavise domaći proizvođači svih sorti useva (drži pod kontrolom žitarice, sa kapitalom i upravlja stovarištima i tržištima u Vojvodini).

Režim odlazećeg diktatora bez ičije saglasnosti (struka, parlament, vlada…) doveo je strane kompanije u Srbiju da upravljaju celokpunom vodoprivrednom infrastrukturom. Navodno je osnovno upravljanje ostalo javno, ali samo na papiru: za izgradnju i obnovu hidrotehničkih objekata angažuju se isključivo strani izvođači kao što su China Road and Bridge Corporation (CRBC) kod izgradnje kanalizacije i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, zatim, Sinohydro (Kina) koja kontroliše 100% hidroenergetske projekte Đerdap 3, reverzibilna HED „Bistrica“, izgradnje brana i tunela…

Italijanska kompanija vodi inženjersko-projektantski i radove na manjim branama objektima i navodnjavanju, austrijski Strabag je vlasnik svih poslova na regulacija toka reka (Sava, Tisa), nasipa i kanalskih sistemi širom Srbije, a takođe, austrijska koroporacija Alpine Bau (Austrija) izvodi radove na izgradnji akumulacija i nasipa u zapadnoj i centralnoj Srbiji. I ne samo to, nego ugovorima koje niko nije video, još decenijama će imati iskljućčivo pravo da zarađuje u Srbiji od tih poslova.

Izvesni Gama Holding iz Turske ima vrlo čvrste dugogodišnje ugovore za poslovno-konsultantske i građevinske radove na navodnjavanjima u Moravskom koridoru, a uzgred su i ovlašteni dobavljači opreme…

Mnogi veliki regionalni i međunarodni konzorcijumi učestvuju kroz studije, projektovanje i opremu u srpskoj vodoprivredi. To su AECOM, Jacobs, Arcadis (američko britanske firme), te projektovanje složenih sistema za navodnjavanje i gradske vodovode kojima danas rukovode Gruner (Austrija), Tetra Tech (SAD). Iste kompanije rade savremeni monitoring i modeliranje vodnih sistema. Kompanija Miya Water (iz Izraela) uvodi u Srbiji takozvana pametna brojila (vodomere) i sisteme za optimizaciju gubitaka u distributivnoj mreži. Efekti tog sistema doneće Izraelcima u Srbiji ogromne profite. A, građanima Srbije visoke cene svake potrošene kapi.

Na mafijaški način, je režim Aleksandra Vučića oteo vodoprivredu Srbije iz ruku države i njenih domaćih kompanija, a u javnosti njegovi „stručnjaci“ uporno lažu da je upravljanje vodoprivredom i vodosnabdevanjem u Srbiji ostalo „u javnoj sferi“.

Javni je samo državni, budžetski, narodni novac kojim se to sve skupo plaća. Tvrdi srpski diktator da nijedan važan „vodni“ operator nije prodat ili dat na dugoročnu koncesiju stranim kompanijama, što je takođe ordinarna laž, jer strane kompanije projektuju i realizuju hidrotehničke objekte i rade na unapređenju tehničke i digitalne infrastrukture. I sve to uredno naplaćuju.

Ali, ne postoji vodoprivredni objekat ili planski projekat u kome nije strani kapital, većinski ili partnerski. U tom smislu Srbija je svoju vodoprivredu već predala strancima. Jasnije rečeno, poklonio im je ili u bescenje prodao poludeli diktator Aleksandar Vučić.

Isto to se dešava sa poljoprovrednom industrijom gde država Srbija skoro da nema ništa svoje.  U agroindustriji Srbije za vreme vladavine Vučićčevog režima, šest od sedam najvećih poljoprivrednih kombinata završilo je u većinskom stranom vlasništvu.

Na primer, nakon što je njegov režim prodao i preprodao kompaniju Carnex dovedeni su investitori iz SAD, Velike Britanije i Evrope da navodno unaprede tehnologiju govedarstva i tovnih farmi u Banatskom okeanu ravnica.

Čime danas u Srbiji gospodare ostale strane korporacije? Na dugačkom spisku novih „vlasnika Srbije“ koju je prodao Aleksandar Vučić, nalaze se svi strateški delovi srpskog agro-prehrambenog lanca, od obradivog zemljišta i stočarstva do prerade hrane i pića. Sve to je danas pod kontrolom velikih međunarodnih kompanija.

Saznaće Srbija, ali kasno, kako je kompanija Pet Foods (italijanski proizvođač hrane za kućne ljubimce) postao vlasnik fabrike stočne hrane kod Beograda, i koliko mu je šef naprednjačke mafije „donirao“ novca za dobrodošlicu. Čuće se na nekom javnom suđenju kako je na kriminalan način omogućio da Coca-Cola Hellenic Bottling Company – Srbija d.o.o. (grčki/švajcarski gigant u bezalkoholnim pićima), preuzme monopolsku proizvodnju jestivih ulja i kakve je i sa kim pravio bilateralne ugovore.

 Ili, kako je AD Imlek privatizovan od strane investicionog fonda Mid Europa Partners, koji sada upravlja mlekarskim kapacitetima širom zemlje, kako je  Frikom – nekadašnji deo Unilevera, postao vlasništvo britanske Nomad Foods, a koji danas preradom i zamrzavanjem voća i povrća stoprocentno pokriva ne samo srpsko već i regionalno tržište.

Za 13 godina beskrupulozne tiranije, ličnom vladavinom Aleksandar Vučić je ključni krivac zbog koga su danas svi glavni srpski privredni sektori pod stranim vlasništvom. On i njegiva mafija, moraće da objasne zašto su energetika i rudarstvo, poljoprivreda i prehrambena industrija, bankarski i finansijski sektor i  telekomunikacije pali u ruke stranih kompanija pa i stranih država i njihovih državnih korporacija, te koliko su od togsa lično „prihodovali“.

Koristeći samo državne, dakle kontrolisane izvore, poput Narodne banka Srbije (NBS) ili Agencija za privredne registre (APR), dovoljno je pogledati dva dokumenta: „Godišnji izveštaj o poslovanju ekonomskih celina u privredi Srbije 2023″ i „Spoljnotrgovinski i devizni bilans 2024″…I jedan i drugi rečito govore da milijarde evra I dolara odlaze preko stranih kompanija iuz Srbije, a da su prihodi države od njihovih poslova u Srbiji, tako reći mizerni.

Navodno ratujući protiv građevinske mafije, režim opakog diktatora pomogao je i toj mafiji da se proširi i legalizuje svoje poslove, dovodeći ih u partnerske odnose sa stranim kompanijama kojima su prodavali na kriminalan način  stečenu imovinu.

Država (čitaj: AV), legalizovala je na hiljade takvih „investicija“ kako bi bez problema bile prodate stranim državljanima i njihovim firmama. Provizije od takvih „transakcija“ mere se stotinama miliona evra. „Specijalni konsultanti“ Aleksandra Vučića, pronalazi su sve teže nove sigurne lokacije za deponovanje takvog novca. U zbirci dokumenata britanske vlade koji se odnose na borbu protiv domaće i međunarodne korupcije (anti-gov-corruption-goiv.uk <http://anti-gov-corruption-goiv.uk/>), nalaze se rezultati nekih istraga vođenih tragom puteva ovde pomenutog novca.

U poslednjoj deceniji Vučićeve vladavine, svi strateški delovi domaće građevinske industrije, od saobraćajnica i velikih infrastrukturnih objekata do stambenih i poslovnih kompleksa, nalaze se u rukama međunarodnih koncerna. Glavni strani ulagači po zemljama porekla i vrsti angažmana.

Kina, na primer: (Koridor 11: tuneli, mostovi, deonice od Čačka do Preljine, projekat „Čista Srbija“, kanalizacije i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, hidroenergetski objekti HEP Bistrica, tuneli i brane na Drini, stambeno-poslovni kompleks „Beograd na vodi“ u partnerstvu sa arapskim Emaar Properties, zatim, sve javne zgrade i logistički centri širom Srbije).

Turski konzorcijumi: (Moravski koridor, auto-put do Kruševca, regionalni putevi i distributivni centri, industrijski pogoni, postrojenja za preradu otpada i vetroparkovi, svi tuneli i podsistemi na Koridoru 10 i mnogo toga još)…

Austrijski i nemački koncerni (regulacija reka, nasipi, mostovi, avionske i železničke platforme u Beogradu i Nišu, akumulacije, brane i retenzioni bazeni u Zapadnoj Srbiji, industrijski objekti i javni hangari na aerodromima).

Italijanski i španski investitori (tuneli i mostovi duž Koridora 11, projekti na prugama za brzi voz, brane, navodnjavanje i specijalizovana rešenja, kanalizacioni sistemi i gradski infrasktukturni radovi…)

Kompanije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata: (Beograd na vodi, luksuzni stambeno-poslovne kule i promenadni tržni centri, modeli urbane regeneracije i komercijalni parkovi i drugi gigantski projekti).

Francuske državne i privatne kompanije (Beogradski aerodrom i budući metro, vojna industrija)

Na ovakve i slične načine, režim Aleksandra Vučića je ponizio srpsku građevinsku industriju i sveo je na „agencije za rentiranje“ pomoćne radne snage, koja za većinu ovih stranih kompanija radi robovske poslove na auto-puteva, hidroelektranama, stambeno-poslovnim zonama i kanalizacionim sistemima…

Sve nabrojano danas je u rukama velikih međunarodnih korporacija. Još dublja analiza bi pokazala da Srbije više nije vlasnik skoro ničega, a njeni građani samo sopstvene imovine, a i za nju mnogi imaju razloga da brinu. Naime, režim Aleksandra Vučića (na primeru slučaja Rio Tinto i kineskih kompanija u istočnoj Srbiji), spreman je da odobri rušenje kuća, uništavanje imanja, zagađenje životne sredine, te iseljavanje stanovništva, kao što su to radili samo najsuroviji okupatori u burnoj prošlosti.

Pred kraj jula 2025. godine, povodom otvaranja nove deonice autoputa Pakovraće – Požega (450 miliona evra, kineski kredit), u organizaciji nacističke razglasne stanice pod imenom „Informer“, veselio se pod instsaliranim šatorom i srpski diktator, a zapevao je i njegov klovn, u svojstvu ministra policije „van radnog vremena“.

Uhvatio se i AV mikrofona, na samom kraju ravnogorskog veselja, i prema uobičajenoj praksi, malo je „praštao“ a više pretio unutrašnjem i spoljnom neprijatelju. Kazao je, povodom studenstkih demonstracija i opštenarodne pobune: „Ko je kriv, ići će u zatvor“. Ako ne ide drukčije, tu je vojska. Ne tako davno, u vrhu masovnih demonstracija govorio je da treba „da podignemo nivo naših odbrambenih sposobnosti, i sve što radimo radimo zbog građana Srbije, a ne da bi pokazivali ko je snažniji“.

Ali, kako će se te snage odmeravati u bliskoj budućnosti, to je sada stvar naroda. A, narod niko nije pobedio. Posebno ne bitange i psihopate koje umisle da su faraoni i Napoleoni. Takvi prvi beže sa megdana.

Druga bitka čeka Srbiju nakon godina tiranije i ponižavanja: suočenje sa stvarnim stanjem na računu. Pretresanje tajnih ugovora, ukidanje na kriminalan način datih koncesija…Mnogo toga da bi se povratilo makar nešto od opljačkane državne imovine. Jer, na dan kad sadašnja vlast i formalno prestane da postoji, Srbija neće biti vlasnik najvećeg dela svoje imovine.

Bitka za povratak opljačkanog, uspostavljanje zdravih institucija i zdravog društva biće teža i dugoročnija od rušenja diktatora i njegove kriminalne imperije.